објављено / 11.02.2017.

Религија и митологија Старих Словена

(Одреднице преузете из Лексикона религија и митова древне Европе, саставили Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Савремена администрација, Београд, 1992)

Садржај
Словенска религија
Баба Јага
Баник
Белобог
Дажбог
Домовој
Хорс
Јарила (Јарило)
Јаровит, (Геровит, Геровитус)
Кикимора
Купала
Лешиј, Лесовик, Лесовој, Лешак, Лесник
Марена, Марана, Морена, Маржана, Маржена
Мокош
Мора, Мара, Маруха
Нав, нави
Перун
Полудница
Поренуције (Поренутиус)
Поревит (Поревит)
Прорицање
Рујевит (Ругиевитхус)
Русалке
Симаргл
Стрибог
Сварог, Сварожић
Световид
Триглав (Триглаус, Тригелаwус, Триглоус, Трyглаw)
Тројан
Вампир
Велес
Виле
Вођаној
Словенска религија

Подразумева религијска схватања, култове и ритуале најмногољуднијег огранка индоевропске популације која је већ у првој половини И миленијума пре н. е. насељавала територију између Дона и Карпата. У последњим столећима пре н. е. Словени су се укључили у миграције подстакнуте кретањима разних азијских племена и брзо запосели простране територије источне, средње и југоисточне Европе. Између 6. и 10. века диференцирају се у језичким и културном смислу и разврставају у три велике групе племена, из којих су се развили данашњи Источни Словени (Руси, Украјинци, Белоруси), Западни Словени (Пољаци, Чеси, Словаци, Лужички Срби, Балтички Словени) и Јужни Словени (Срби, Хрвати, Словенци, Македонци, Бугари).

Извори за словенску религију су веома оскудни и фрагментарни. Плиније Старији и Тацит први помињу Словене под именом Венеди, и то као суседе Германа, али они не говоре и о њиховој религији. Податке о религији Словена најпре даје Прокопије, византијски историчар из 6. века, који саопштава да су словенска племена Анта и Склавена „веровала да је један од богова, творац муње, једини господар света, коме су жртвовали говеда и остале животиње да обожавају и реке и друга нека нижа божанства и свима њима приносе жртве и по њима врачају“. Каснији писани извори односе се углавном на веровања Балтичких Словена и Руса, док се о религији осталих Словена – Чеха, Пољака и Јужних Словена – може судити једино на основу лингвистичких остатака и фолклорне грађе.

Религија Балтичких Словена реконструише се на основу историјских списа и хроника 11. и 12. века, и то хроника Титмара од Мерсебурга (око 1012-1018. г.), у Геста Хаммбургенсис Еццлесиае Адама из Бремена (око 1074-1076. г.) и Цхроника Славарум, списа који је између 1167. и 1186. године написао немачки историчар Хелмхолд. Још су поузданији подаци о религији Западних Словена који се налазе у биографијама бамбершког бискупа Отона, а које су у 12. веку написали Монацхус Прифлигенсис, Еббо и Херборд. У њима су подробно описани походи бамбершког бискупа против Словена на Балтику, а посебно њихови храмови. Поуздани су и подаци садржани и у нордијској Кнyтлингсага, која је писана између 950. и 1190. године, као и у делу Саxа Грамматицуса, у коме су описани походи данског краља Валдемара против Словена.

За религију Источних Словена најзначајнији и најстарији извор јесте такозвана Несторова хроника, настала у првој половини 12. века, у којој се наводе имена богова поштованих у Кијеву. Мање су поуздани подаци садржани у спеву Слово о полку Игорову (крај 12. века), као и у хомелијама и полемичким списима насталим између 11. и 17. века. Подаци арапских путописаца не само да су одвећ фантастични већ је неизвесно да ли се односе на Словене или Нормане. Исто вреди и за пољске историчаре и путописце из 16 – 17. века, чије су конструкције о словенском пантеону без икакве стварне основе.

За реконструкцију словенске религије археолошка грађа се може користити само у ограниченој мери. Како још није поуздано утврђено порекло Словена, односно време њиховог формирања, то се археолошка грађа не може сматрати поузданим документом све до времена кад Словене сагледавамо у историјским условима, тј. до 6. века. Најдрагоценији су подаци до којих се дошло археолошким истраживањима светилишта Балтичких Словена, а у којима су нађени и кипови појединих божанстава.

У свим областима насељеним Словенима фолклорна грађа је изузетно богата. Иако је христијанизација Словена обављена између средине 9. и краја 10. века (осим Полапских Словена, који су хришћанство примили тек у 12. веку), питање је да ли су њоме били захваћени сви друштвени слојеви, јер подаци из каснијег времена показују да је свештенство морало да уложи много напора како би искоренило паганска веровања, посебно на селу. Та паганска веровања дуже су се одржала у источним него у западним словенским областима, где је деловање католичке цркве било веома успешно. Због тога су у фолклорној грађи и народним умотворинама Јужних и Источних Словена садржани многи елементи старе словенске религије. У руским билинама, а и у српским народним песмама и дугим усменим народним умотворинама, сачуване су успомене на старе словенске богове и хероје, а вероватно и нешто од првобитне словенске митологије. Елементи старе религије одржали су се и у ликовима и култовима појединих хришћанских светаца, на пример, св. Ђорђа, св. Николе, св. Илије, а код Срба – и св. Саве.

О религији Словена пре њиховог раздвајања на Источне, Западне и Јужне Словене не може се ништа одређено рећи. Поставља се питање да ли је икада и постојала религија заједничка свим Словенима, јер Титмар из Мерсебурга у 11. веку саопштава да свако словенско племе има своје храмове, односно посебна божанства. Пантеон Источних Словена може се реконструисати на основу података који су садржани у уговорима између Византије и Русије из 945. и 971. године, односно у такозваној Првобитној хроници, компилираној око 1111. године. Најпре се помињу богови Перун и Волос. Кнез Владимир је 980. године обележио почетак своје владавине у Кијеву на тај начин што је на једном брежуљку поставио дрвени идол Перуна са сребрном главом, а уз њега и идоле Хорса, Дажбога, Стрибога, Симаргла и Мокош, да би испред њих са својим народом приносио жртве. Истовремено је и Владимиров ујак у Новгороду поставио Перунов идол. Из наведених података је извесно да је врховни бог руског пантеона био Перун. Остала божанства, посебно Хорс и Симаргл, вероватно не припадају словенском пантеону. Једино је аутентична богиња Мокош, јер се помиње и у каснијим хомелијама.

Перун је поштован не само као бог громовник већ и као велики заштитник руских владара. Руски кнежеви норманског порекла поистовећивали су га са Тором, а после прихватања хришћанства његове особине прешле су на св. Илију. Волос је вероватно божанство изобиља и стада, који је после прихватања хришћанства преображен у ђавола. С друге стране, неке његове одлике пренесене су на св. Влаха и св. Николу. Култ Перуна и Волоса био је распрострањен и код Јужних Словена, на шта указују називи појединих места. Дажбог је загонетно божанство које је у једној Малалиној глоси повезано са Сунцем, а које се на основу имена може објаснити као бог који дарује, односно бог изобиља и плодности. Њему је врло близак Сварог, који се не помиње међу боговима којима је Владимир поставио идоле, али кога су свакако источни Словени поштовали заједно са његовим сином Сварожићем, и то као бога светлости, односно небеске и земаљске ватре.

У писаним изворима није поменуто ниједно светилиште код Источних Словена. Археолошким истраживањима откривени су, међутим, на локалитету Перин у близини Новгорода, остаци дрвене конструкције са основом у облику октогоналне розете, која је протумачена као Перунов храм. У средишту конструкције нађено је угљенисано дрво, које указује да се ту налазио идол и место на коме је горела ватра, док је један раван камен у близини протумачен као жртвеник. У старој Ладоги откривен је фрагментован дрвени идол брадатог божанства из 9. или 10. века, са коничним шлемом на глави.

Источнословенски пантеон није заснован ни на хијерархијским нити на родбинским односима. Идоли најзначајнијих божанстава постављени су на врховима брежуљака, под ведрим небом. Неизвесно је како су изгледала места жртвовања, као и места жртви. Свештенство није поменуто ни у једном историјском извору, а нема ни података о прорицању и врачању.

Религија Западних Словена позната је само фрагментарно јер се располаже углавном подацима који се односе на светилишта и божанства Балтичких Словена. Извесно је само да није постојао пантеон заједнички свим Западним Словенима, јер се у историјским изворима увек истичу божанства појединих области за која се везују локални култови. Врховни бог балтичких Словена био је вероватно Свантовид, описан као бог богова, као божанство које обезбеђује победе у рату. Као највиши богови означавају се и Триглав и Сварожић. Сва та божанства повезана су са ратним функцијама и са магијом, а ратнички карактер имала су и остала божанства Балтичких Словена, као што су Рујевит или Јаровит, који је изједначаван са Марсом. Карактеристична је веза поменутих божанстава са појединим врстама оружја (штит, копље) и са коњима, као и њихова поликефалија. Тако Свантовид има четири главе, распоређене према главним правцима света, Триглав је троглав, а Рујевит је представљан са седам глава. Поликефалија карактерише и Поревита и Поренута. Том поликефалијом вероватно су изражене многе функције божанстава. Остала божанства позната су углавном само по имену. За Провена се може претпоставити да је био повезан са храстовима јер је њему био посвећен свети гај између Олденбурга и Либека. За Подага, коме је био посвећен храм са идолом у Плуни, претпоставља се да је био повезан са годишњим добима и ватром. Бог Припегала, коме је посебно годила хришћанска крв, вероватно је био итифалично божанство, налик на Пријапа. О Живи, вероватно главном женском божанству, ништа се одређено не зна. Словени који су живели између Лабе и Одре поштовали су једну безимену богињу, чију су слику носили на својој застави. Полапски Словени су на својим гозбама наздрављали добром богу и злом богу, изјављујући да свака срећа долази од доброг бога, а несрећа од злог. Тог злог бога, који је називан Црнобог, хришћански мисионари су поистоветили са ђаволом, иако је он вероватно био бог подземља.

У Историји Пољске Јана Длугоша (око 1460. г.) набројана су имена божанства старог пољског пантеона, а уз њих и одговарајућа божанства из римске митологије: Yесза – Јупитер, Лyада – Марс, Дзyдзилелyа – Венера, Нyа – Плутон, Дзеwана – Дијана, Марзyаба – Церера, Погода – Време, Зywие – Живот. Пољски писци из 16. века додали су том списку још неколико имена, на пример Лел, Полел, Погwизд, Похвист. Тај пољски пантеон је, међутим, вештачка творевина, коју у целини треба одбацити.

Код чешких аутора из 16. века такође су поменута имена неких прехришћанских божанстава, на пример Зелу, Климба, Кросина, Красатина, Морена, Лада и др., али су и она произвољне творевине.

Храмови Балтичких Словена опширно су описани у историјским изворима, а документовани су и археолошким ископавањима. Храм врховног бога Свантовида у Аркони на острву Риген, разрушен 1168. године описао је Сакс Граматик, а археолошки је истраживан у два маха, 1921. и 1969-70. године. Тај храм је можда подигнут још крајем 9. века. Описана је његова сјајно украшена дрвена ограда и Свантовидов идол у натприродној величини у унутрашњости храма. На Ригену су се у Гарцу (Карентхиа) налазила још три храма, од којих је онај у средишту био посвећен Рујевиту, док су у остала два поштовани Поревит и Поренут. У Ридгосту (Ретра) налазио се храм у коме је поштован већи број локалних богова, од којих је највећи углед уживао Сварожић. Спољашњост храма била је украшена представама богова и богиња, а у унутрашњости су се налазили идоли наоружаних богова, као и велики број заветних дарова. У изворима се помиње неколико храмова у Шћећину, од којих је најзначајнији био храм посвећен Триглаву, такође богато украшен. У Волину се налазио храм са светим копљем, а у Волгасту је постојало светилиште у коме се уместо идола налазио џиновски штит, прекривен златним листићима.

У Грос Радену, код Шверина, археолошки је истражено једно велико светилиште, четвороугаоно у основи, око кога су откривене храстове даске дуге 1,50 до 2 м, које су у горњем делу тако обрађене да у целини наликују на људску фигуру. На основу керамичких налаза, то светилиште је датовано у 9-10. век.

Балтички Словени поштовали су одређена божанства у светилиштима под ведрим небом. У близини Олденбурга налазио се гај Прова, коме су били посвећени стари свети храстови. Светилиште је било ограђено дрвеном оградом, са два богато украшена улаза. Приступ је би дозвољен само онима који су намеравали да принесу жртву, али је светилиште било и уточиште свим прогоњеним. Храмови балтичких Словена најчешће су служили и као својеврсне ризнице. Постојао је обичај да се десети део добијеног ратног плена дарује светилишту, а у ризницама светилишта налазили су се златни и сребрни пехари, који су коришћени само у празничне дане. Чини се да су сва светилишта била ограђена плитким рововима или дрвеном оградом. Само је свештенику био дозвољен улаз у храм, а и он би при том морао да задржава дах како не би упрљао највећу светињу.

Историјски извори поуздано документују постојање култних статуа и код Источних и код Западних Словена. То су претежно били дрвени идоли који су могли имати оплату од племенитог метала. Неки од њих су били натприродне величине, на пример древни идол Свантовида у Аркони. Археолошка истраживања такође документују постојање дрвених идола код Западних Словена. При ископавању једног утврђеног насеља код Неубранденбурга пронађен је у слоју из 11. – 12. века, и то у средишту насеља, један двоглави идол од храстовине, висок 1,70 м. Обе главе представљају лик мушкарца са дугим брковима. На периферији истог насеља откривена је још једна фигура од храстовине, висока 1,60 м, која представља жену са наглашеним грудима и стидним троуглом, за коју се претпоставља да је неко домаће божанство, и то заштитница породице. Да су многа места и утврђења имала своје богове заштитнике показују идоли од храстовине, који су откривени на неколико места. У Алтфризаку, код Неурупина, непосредно испред насеља нађена је храстова фигура која приказује нагог мушкарца. Тај идол, датован методом радиоактивног угљеника у другу половину 6. века, вероватно је имао одређену улогу у култу плодности. Богови Западних Словена представљани су и на каменим рељефима. Из времена непосредно пред примање хришћанства потичу и рељефи из Алтенкирцхена и Бергена на којима је представљен мушкарац са великим рогом изобиља у рукама, вероватно Свантовид, јер је са рогом изобиља представљан и у свом храму у Аркони. На каменој плочи из Волгаста схематизовано је приказана људска фигура, а крај ње велико копље, које је атрибут Геровита, заштитника Волгаста.

О светилиштима и култним обредима који су у њима обављани старало се свештенство. Мања светилишта, посебно она под ведрим небом, опслуживао је само један свештеник, али за велике храмове везивао се већи број свештеника. Основна дужност свештеника састојала се у старању о добру племена, и то на тај начин што су они, тумачећи вољу племенског божанства, одлучивали о рату и миру или делили правду и водили дипломатске преговоре. Они су бринули и о ризницама светилишта. Како су све важне одлуке зависиле од свештенства, оно је често било моћније од племенских владара. Веома важно место у друштвеном животу дато је прорицању. Свештеници су прорицали помоћу пепела, воде, колача, укуса крви жртве или мокраће. Најутицајнија прорицања обављана су у Аркони, Ретри и Шверину, где је одлука о рату и миру доношена на основу понашања коња (в. Свантовид). При крају жетве обављан је у Аркони посебни ритуал по коме је свештеник узимао посуду из руку Свантовидовог кипа и, на основу количине течности садржане у њој, наговештавао родну или неродну годину. Затим је свештеник стављао испред идола колач од меда, велик колико и човек, склањао се иза њега и питао народ да ли га види. Ако би добио потврдан одговор, молио је да идуће године колач буде већи, односно да летина буде добра.

У писаним изворима помињу се жртве које су Западни Словени приносили својим боговима, али не и њихове врсте нити начин жртвовања. Хроничари инсистирају на људским жртвама, али тај податак треба примити са највећом резервом.

Пантеон Јужних Словена најтеже је реконструисати, јер су они рано потпали под непосредни утицај византијске цивилизације и хришћанске религије. Већ је напоменуто да су Словени у време насељавања Балканског полуострва веровали, према Прокопијевом сведочењу, у једног врховног бога, и то бога муње, коме су била подређена божанства нижег реда. Како су у топономастици јужно од Дунава многи трагови имена Перуна, са доста вероватноће може се претпоставити да је код Јужних, као и код Источних Словена, Перун био врховни бог. У топонимима има трагова и о Велесу, о чијем се лику и функцијама код Јужних Словена може индиректно судити по описима св. Саве, који је, по српском народном предању, првенствено покровитељ и заштитник стоке. Њему би био близак и Дабог из српских прича, црно и хромо божанство доњег света, господар мртвих, заштитник стада, али и вукова, који је називан и Даба, Дабо или Хроми Даба. Дабог је истовремено и бог племенитих метала, злата и сребра, проналазач и заштитник ковачке вештине. После прихватања хришћанства, функције Дабога пренесене су на велике хришћанске свеце (св. Јована, св. Саву, св. Арханђела, св. Ђорђа, св. Николу, св. Мрату), а његов лик је преображен у сотону и Хромог Дабу. Једна од хипостаза Дабогових је вероватно и Вид, божански видар чије је име сачувано у великом српском празнику Видовдану. Цар Тројан са три главе, који се помиње у једној скаски, вероватно је божанство блиско Триглаву јер је описан као ноћни коњаник. Како се у једној словеначкој бајци помиње чаробница Мокоши, могућно је да је богиња Мокош некада била позната Јужним Словенима.

Код Јужних Словена досада нису археолошки посведочена светилишта нити идоли, а у историјским изворима не помиње се свештенство нити има података о култовима и ритуалима. Жртве су приносили боговима једино као молитву за свој спас.

Извесно је да су сви Словени поштовали и много нижа божанства, као и различите демоне, јер то потврђују и писани извори и фолклорна грађа. За кућу и домаћинство везана су различита натприродна бића. Код Руса је то дед, дедушка, украјински дид, дидко и домовник, или домовој, код Чеха дедек, а код Бугара – стопан. Под тим именима замишљан је старац са крзненим огртачем који живи иза или испод огњишта и брине се о кући и стоци. Некада се замишља и у виду пса, медведа или змије. Ако се том кућном заштитнику не поклања одређена пажња, он напушта кућу и проузрокује болести стоке или смрт домаћина. У одајама које су служиле купању пребивао је баник, коме су купачи остављали у чабру воду за купање и жртвовали му црну кокошку. У углу амбара живео је овиник, замишљан у виду црне мачке огњених очију, који, ако га неко наљути, може да запали амбар. За домаћинство је везана и Кикимора, мала жена која је лењим домаћицама мрсила пређу и ноћу узнемиравала децу.

Како су Словени били окружени густим шумама, у које су често залазили ради лова или које су крчили, то су за њих везивали и различите шумске духове, од којих је код Источних Словена најпознатији био лешиј, а код Јужних – лесник (в. та имена). Пољима је, међутим, господарио полевој или полевик, који је замишљан час као кепец, а час као људско биће црног тела и зелене косе. За поља су још чешће везивани женски демони, полуднице (код Руса), које су замишљане као девојке дугих коса, заогрнуте белим платном, а које се најчешће појављују у ражи, и то у подне када је сунце најјаче.

За воде су Словени везивали разна демонска бића, зла и опака. Воданој је боравио покрај воденица, где је пролазнике стропоштавао у воду да би их учинио својим слугама. И остали водени духови нису били благонаклони људима, а сви су замишљани као застрашујућа бића, често са канџама, роговима, репом и ужареним очима. Њима се придружују и русалке, у ствари утопљенице или некрштена деца, преображена у девојке са дугом распуштеном зеленом косом (в. то име). Док су код северних Руса ружне и наге, спремне да одвуку под воду сваког ко им се приближи, русалке које настањују Дњепар и Дунав имају заносан изглед и својом песмом зачаравају пролазнике. Посебно су опасне у недељи русалки (недеља која следи после Тројица), јер оне тада излазе из воде, јуре по пољима, пењу се на дрвеће и играју на пропланцима. Њима су код Јужних Словена сличне виле, заносне девојке са распуштеном косом и крилима, које најчешће обитавају покрај кладенаца, језера, или по горама и планинама (в. то име).

У ритуалима за плодност код Источних, а делом и Јужних Словена, значајно место заузимају празници за које се везују божанства названа Кострома и Јарило, односно лутке од сламе, које се на одређен начин сахрањују, спаљују, растурају на делове или потапају у воду, уз обредно оплакивање или повике и смех, са циљем да поново оживе. У том ритуалу, обављеном у пролеће, чији је циљ био да се обезбеди плодност, Кострома се појављује као млада жена умотана у беле чаршафе, са храстовом гранчицом у рукама, а Јарило као прекрасни младић на белом коњу. У време летње дугодневнице прослављан је празник на који су лутке зване купала потапане у воду и паљене велике ватре. На тај дан трагало се за магичним и лековитим биљкама. Распрострањено је предање о цвету папрати који се расцветава уочи тог дана, а чија магична својства омогућују да се открије закопано благо. У свим ритуалима који се на тај празник обављају јасно су истакнути ватра и вода као супротни елементи, а на основу песама и осталих фолклорних текстова везаних за купала, могућно је реконструисати мит о родоскрвном односу брата и сестре, оличеним двобојним цветом дан и ноћ.

За ритуале плодности у јужнословенском фолклору везани су ликови Германа и додола. При обреду изазивања кише прављена је глинена лутка мушкарца, названа Герман, коју су жене сахрањивале у суву земљу са уверењем да ће на тај начин изазвати плодоносну кишу. У време суше, поворка девојчица, најчешће од пете до десете године, које су називане додоле, ишла је од куће до куће певајући песме којима је призивана киша. Додоле су биле босе, одевене у изношену одећу, са венцем од трава, житарица и винове лозе на глави. Између себе су бирале предводницу, звану додола или додолка. Пролазећи кроз поља, додолке су их прскале водом, док их је испред сеоских кућа домаћица посипала водом по глави и ногама, а затим даривала брашном, вуном или новцем. Иначе и код Јужних и код Источних Словена киша је изазивана на тај начин што је преко мртваца, најчешће утопљеника, кога би за тај обред ископали, изливана вода.

У религији свих словенских народа, култ мртвих заузима значајно место, посебно у религији Јужних Словена. Све до 9-10. века Словени су спаљивали мртве, а њихове остатке сахрањивали у урнама или су преко ломаче насипали хумке, У том раном раздобљу гробни прилози су изузетно ретки. У урне су каткад стављани раж или спаљене кости коња. Угледне личности су сахрањиване са помпом, а у смрти их је пратила супруга или робиња. Према сведочењу арапских писаца из 10. века, које треба примити са највећом резервом, кад умре неки племић, његово тело се привремено сахрањује, а када се његово имање подели, обављана је права сахрана, и то на тај начин што се наоружан, у богатој одећи, смешта у лађу са храном, пићем и супругом, а затим је лађа предавана ватри и отискивана од обале. Извесно је, међутим, да су Словени који су живели покрај мора у 8-9. веку имали представе о лађи мртвих, јер су у том раздобљу археолошки посведочене надгробне плоче или гробови у виду лађа.

Почев од 10. – 11. века, под утицајем хришћанства, Словени прихватају обичај инхумирања покојника. Без обзира на то да ли се покојници спаљују или инхумирају, чврсто се веровало да настављају живот после смрти, што се огледа у погребним ритуалима као што су даће или погребне игре, често са маскираним учесницима. Трећег, седмог, дванаестог и четрдесетог дана после смрти покојницима су на гроб доношени храна и пиће, као и после 6 и 12 месеци. Посебни празници мртвих – задушнице – прослављани су и на гробовима и по кућама, у рано пролеће и у касну јесен.

Култ предака био је посебно развијен код Јужних Словена, пре свега код Срба. Готово сви српски обичаји у време Божића и такозваних некрштених дана везани су за култ предака, а и крсно име – слава – код Срба јесте велики празник породичног претка, чувара и заштитника куће и породице.

Код Јужних Словена посебно је добро очувано веровање да се душе умрлих грешника претварају у вампире (в. то име). То је свакако прастаро веровање јер су на некрополама посведочени гробови који су укопани дубље од осталих, или гробови у које је покојник стављан у неуобичајеном положају (потрбушке, лицем према земљи), или је, пак, затрпан камењем.

Неизвесно је какве су представе Словени имали о свету мртвих, као и о божанствима која њиме господаре. На основу узгредних или двосмислених података у историјским изворима, претпоставља се да је свет мртвих мрачан, а да је божанство које њиме влада црно (в. Црнобог). Док се анализом фолклорне грађе из области насељене Јужним Словенима може закључити да светом мртвих господари мушко божанство, дотле фолклорна грађа из источнословенских области указује на то да женско божанство влада Подземљем и мртвима. Тако се претпоставља да је у лику Баба Јаге инкорпорирана стара европска богиња смрти (в. Баба Јага) и да је Ведма (вештица) у ствари демонизирана богиња Подземља. За Баба-Јагу се везују и ликови демонизованих мушких божанстава смрти, као што су Кашчеј Бесмртни или Морозко.

БИБЛИОГРАФИЈА

Иако постоји обимна литература о појединим аспектима словенске религије, целовитих објективних приказа готово да и нема, јер већина аутора или одвећ критички приступа расположивој грађи, или је одвећ слободно интерпретира. Критички се треба односити чак и према капиталним делима као што су А. Брüцкнер, Мyтхологиа слоwианска и полска (1918, репринт Wарсаwа 1980) и М. Гимбутас, Славиц Религион у Тхе Енцyцлопедиа оф Религион, ед. бy М. Елиаде (Неw Yорк, 1987). Од општих дела треба истаћи Б. О. Унбегаун, Ла религион дес анциенс Славес (Парис, 1948), Ф. Вyнцке, Де годсдиенст дер Славен (Роермонд, 1969).

О религији и митологији Источних Словена В. Ј. Мансикка, Дие Религион дер Остслаwен (Хелсинки, 1922); С. А. Токарев, Религиознyе верованиа востоцхнославианских народов XИX – нацхала XX века (Москва, 1957); Д. Зеленин, Руссисцхе (остслависцхе) Волкскунде (Берлин унд Леипзиг, 1927).

О Западним, односно Балтичким Словенима треба консултовати Т. Палм, Wендисцхе Култстäттен: Qуелленкритисцхе Унтерсуцхунген зу ден летзтен Јахрхундертен слависцхен Хеидентумс (Лунд, 1937); Е. Wиенецке, Унтерсуцхунген зур Религион дер Wестлаwен у Форсцхунген зур Вор-унд Фрüгесцхицхте, 1 Хефт (Леипзиг, 1941); Е. Сцхулдт, Дер алтслаwисцхе Темпел вон Гросссраден (Сцхwерин, 1976) и Л. Ниедерле, Мануел де л’антиqуите славе (Парис, 1926).

О Јужним Словенима в. П. С: Краусс, Волкслаубе унд религиосер Брауцх дер Сüдслаwен ‘ (Мüнстер, 1890); као и бројне чланке Н. Нодила о религији Срба и Хрвата који су обједињени у књизи Стара вјера Срба и Хрвата (Сплит, 1981) и В. Чајкановића, обједињених у књизи Мит о религији Срба (Београд, 1973). Велики број појмова из српске религије и митологије обрадили су Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић и Н. Пантелић у књизи Српски митолошки речник (Београд, 1970). Уопштено о словенској митологији Л. Легер, Ла мyтхологие славе (Парис, 1901).

Баба Јага

У словенској митологији баба чаробница која живи у шуми, у изби постављеној на кокошије ноге. Око њеног станишта је ограда од људских костију и лобања. Уместо браве постављене су вилице оштрих зуба, уместо резе користи се људском ногом, а као кључ служи људска рука. Баба Јага граби јунаке и прождире људе, а у пећи пече украдену децу. Најчешће је замишљана као ружна старица огромних груди, слепа или болесних очију.

Баник

У источнословенској митологији дух који борави у просторијама намењеним купању. Веровало се да после сваке три групе купача и сам Баник приступа купању и да га у томе нико не сме узнемиравати. Због тога су купачи увек остављали мало воде Банику. Могао је купачима да предскаже будућност. Често су га посећивали демони шума и ђаволи.

Белобог

У митологији Западних и Балтичких Словена бог светлости, успеха и среће. У усменом предању се помиње под именом Бјелун. Замишљан је као старац седе браде обучен у бело, а појављује се само дању да би људима чинио доброчинства и помагао им у свакој невољи. Белобогу, као креативној позитивној снази, супротстављен је Чернобог, као деструктивна сила.

Дажбог

у словенској митологији Сварогов син, бог Сунца, који дарује благостање и срећу. Древни идол овог божанства стајао је на брду у Кијеву, заједно са идолима Перуна, Хорса, Стрибога, Семоргла и Мокоши. Веровало се да је Дажбог родоначелник руског народа. У српском предању помиње се под именом Дабог или Дајбог, као господар земље, као противник божји, као „цар на земљи“, бог злата и сребра и заштитник ковачке вештине. Под утицајем хришћанства, Дажбог је поистовећен са сатаном, односно Дабог постаје ђаво и назива се Даба, Дабо или Хроми Даба.

Домовој

У митологији Источних Словена кућни дух, често називан дед или господар куће. Замишљан је у људском лику, најчешће као омален длакави старац, каткад с роговима и репом. Могао је да се преображава у различите животиње, пре свега у мачку, пса и краву, а ређе у змију и жабу. Најчешће борави у кући, у углу иза пећи, на тавану или у дворишту. Брине се о благодети куће, посебно о стоци, због чега је повезан са богом Велесом. Његова супруга, која се зове Домовика, борави у подруму. Глас Домовоја се у кући често чује, али је опасно да га укућани виде. Разним знацима наговештава недаће или смрт.

Хорс

Источнословенско божанство нејасних функција, вероватно бог Сунца. Његов дрвени идол налазио се на брду у Кијеву, покрај идола Перуна, Дажбога, Стрибога, Семоргла и Мокоши. Претпоставља се да је лик тог божанства формиран под утицајима са југа.

Јарила (Јарило)

У словенској митологији божанство пролећне вегетације и плодности. Замишљан је као младић изузетне лепоте, на белом коњу, окићен пољским цвећем, босоног и у белој одећи, са свежњем класја у рукама. Успомена на то божанство сачувана је у различитим пролећним обредима, у којима је главна личност, девојка одевена у бело и овенчана цвећем, јахала на белом коњу. Прављене су и лутке од сламе, које су називане Јарило.

Јаровит, (Геровит, Геровитус)

У словенској митологији божанство нејасних функција, које су поштовали Померанци, можда истоветно са Свантовидом. Посебно је поштован у Хавелбергу и Волгасту, где се у храму налазио његов огромни штит. Каснији хроничари поистовећивали су га са римским Марсом.

Кикимора

У источнословенској митологији зао кућни дух замишљан у лику малене жене. Стара се о домаћим животињама, првенствено о живини. Веровало се да вредним домаћицама помаже у послу, док лењивим загорчава живот на различите начине. Непријатељски је расположена према мушкарцима, а ноћу често узнемирава и децу.

Купала

У словенској митологији биће повезано с празновањем летњих солстиција, у ноћи између 23. и 24. јуна. то је божанство летине, обиља и весеља, а тако је називана и лутка од сламе или дрвета, одевена у женску одећу, која је у свечаној поворци доношена до реке и бацана уводу или у ватру. У ритуалну значајну улогу има купање, скакање преко ватре, плетење венаца од ивањског цвећа и бацање цвећа у воду. Веровало се да то ноћи једини пут у години папрат цвета и да тај цвет има магичну моћ. Он тада може да савлада демоне, открије место на коме је закопано благо и да подари успех или велико богатство.

Лешиј, Лесовик, Лесовој, Лешак, Лесник

У словенској митологији дух који господари шумама и зверима. Замишљан је у људском лику као пастир чије стадо чине јелени, кошуте и зечеви, које чувају вукови или рисови. Његови образи су плави, очи зелене и буљаве, обрве чупаве, а брада дуга и зелена. Може бити и заогрнут зверињим крзном, а каткад је замишљан и са роговима и копитама. Необично је одевен и увек носи леву ципелу на десној нози, а кожух закопчава на погрешној страни. Веровало се да нема сенке и да му је крв плава. Кад хода кроз дубоку шуму, главом дотиче крошње највишег дрвећа, а кад се креће по ивици шуме или жбуњу, постаје патуљак, често тако мален да се може сакрити и под једним листом. Боји се питомих предела, али је суверени господар у шуми, где је увек спреман да путнике заведе на погрешан пут или да уплаши ловца. Он господари вуковима које једном годишње окупља у шуми да би одредио плен за наредну годину. Да би се човек заштитио од његових чаролија, најбоље је да одећу обуче наопачке, али и да не заборави да леву ципелу обује на десну ногу.

У Србији, у околини Лесковца, шумски демон назива се лесник.

Марена, Марана, Морена, Маржана, Маржена

У словенској митологији богиња зиме и смрти. Тим именом се назива и лутка од сламе која је коришћена у ритуалима везаним за умирање и васкрсење у природи или у чинима за кишу.

Мокош

У митологији Источних Словена богиња плодности, заштитница жена и женских послова, посебно предења. Њен древни идол постави је кнез Владимир на брду у Кијеву, и то поред идола Перуна и осталих богова. Сећања на ту богињу сачувана су у Украјини све до средине 19. века. На северу Русије називају је Мокуша и замишљају је као жену велике главе и дугих руку која обилази куће и надгледа преље. Њен култ је, судећи по топонимима, био распрострањен и код Западних Словена.

Мора, Мара, Маруха

У словенској митологији зли дух који лута ноћу, седи на грудима заспалих и сише им крв. То може бити сен умрлог или душа живог, која у виду лептира или неке друге животиње напушта тело да би мучила људе. Веровало се да постаје од женског детета рођеног у крвавој кошуљици или од девојке која се повезала с ђаволом. Појављује се и у виду различитих предмета, на пример длаке и сламке, а може се провући кроз кључаоницу.

Нав, нави

У словенској митологији оличење смрти, Царства мртвих и господара Подземља, односно демона који су настали од душа мртворођене и некрштене деце. У бугарским предањима замишљани су у виду птица које, уз застрашујуће крике, у тамним ноћима облећу око кућа и нападају труднице, дојиље и децу. Код Срба и Хрвата називају се некрштенци или невидинчићи, а замишљани су као велике птице са дечјим главама. То су зли демони који нападају некрштену децу и дојиље. Сточари посебно страхују од некрштенаца, који кравама, овцама и козама одузимају млеко. У Украјини и Пољској замишљани су у људском или животињском виду, а називају се потерчук, односно латаwиец.

Перун

Бог громовник, поштован код свих словенских народа. Посвећени су му планински врхови и извори, а на жртву му је приношен бик. Глава његовог дрвеног идола у Кијеву била је од сребра, а уста од злата. Замишљан је као зрео човек са огњеним каменом, батином или стрелама у рукама. Призиван је приликом склапања уговора и полагања заклетви, односно кажњавао је сваког вероломника. Испред његовог кипа у Новгороду и дању и ноћу горела је ватра од храстових дрва. Ако би се непажњом слугу та ватра угасила, сви би били кажњени смрћу. Од дрвећа посвећен му је храст, а од биљака – перуника (богиша), за коју се веровало да чува кућу од грома, пожара и сваке несреће. О широкој распрострањености Перуновог култа сведоче називи места, извора и планина у свим областима словенског света. После покрштавања, Словени су Перунов лик и функције пренели на светог Илију.

Полудница

У словенској митологији пољски дух замишљен као лепа висока девојка, обучена у беле хаљине. Појављује се редовно лети у време жетве. Тад хода по пољима и кад у подне наиђе на човека или жену у послу, хвата их за косу и обара на земљу без милости.

Поренуције (Поренутиус)

Словенско божанство поштовано на острву Рујну (Риген). На југу острва, у Кореници, налазио се храм тог божанства са чудним култним идолом, с четири лица на глави и једним лицем на прсима.

Поревит (Поревит)

Словенско божанство поштовано на острву Рујну (Риген). На југу острва у Кореници, налазио се храм тог божанства са култном статуом која је приказивала Поревита са пет глава.

Прорицање

Вештина упознавања воље богова на основу различитих врста, знакова. Намере богова могу људима бити наговештене или спољашњим знацима или непосредно, преко снова или надахнућа. У прву групу прорицања сврстава се предсказивање воље богова на основу лета или гласова птица (орнитомантија), инстинктивних поступака (нпр. нехотично изговорене речи), бацања коцки или других врста објеката (клеромантика, астрагаломантика), а посебно на основу посматрања утробе жртвованих животиња, ватре на олтару (епиромантика), небеских тела (астрологија) или воде (хидромантика). Другу групу прорицања чини откривање божанске воље преко снова (ониромантика), најчешће оних који траже оздрављење у Асклепијевим светилиштима (инкубација, ијатромантика), приказивањем сени покојника (некроматика) и откровењима добијеним преко надахнућа (ентхоусиасмос).

У најранијим историјским епохама, пророковања су обављали надахнути појединци који су оглашавали вољу или жеље богова. Касније та врста прорицања није имала значајнију улогу јер је слободно пророковање надахнутих појединаца било замењено пророштвима добијеним од различитих свештеничких редова или званичних пророчишта, нарочито делфског (в. Пророчишта). Тек после смрти Александра Великог, кад је грчко-римски свет ступио у непосредни контакт с Оријентом, нагло су постале омиљене све врсте прорицања, пре свега астрологија. У Риму су званично признавана једино пророковања која су обављали државни магистрати или свештенство, али мере које су предузимане ради спречавања прорицања незваничних лица показују да су све врсте прорицања биле омиљене. Већ од времена Тиберија незванична пророковања сматрана су злочином и кажњавана су протеривањем и одузимањем имовине. Упркос тој забрани, а и каснијим забранама, у Риму су постојали и професионалци, најчешће странци с Оријента, који су се бавили искључиво астрологијом. Диоклецијан је најстроже забрањивао арс математица, тј. астрологију, али су тек доласком на власт хришћанских императора коначно угушене све врсте пророковања.

Рујевит (Ругиевитхус)

У балтичко-словенској митологији бог рата, поистовећен са римским Марсом. Посебно је поштован на острву Рујну (Руген), где се у Кореници налазило његово велико светилиште. Ту је био постављен његов култни кип натприродне величине, истесан од храстовине. Кип је приказивао Рујевита са седам глава како у десној руци држи мач док су му седам других мачева висили о појасу.

Русалке

У митологији Источних Словена демонска бића замишљана у лику дугокосих лепих младих девојака, које у ноћима младог Месеца играју на пропланцима, овенчане зеленим венцима. Непријатељски су расположене према људима. Често маме пролазнике, задају им различите загонетке или их убијају гласним смехом. То су, у ствари, душе умрлих девојака, првенствено утопљеница или оних које су умрле насилном смрћу. У недељу после Духова оне излазе из воде, ходају по пољу или се пењу на дрвеће. Опасно је да се те недеље било ко купа у реци или језеру, јер га русалке могу одвући у дубину. Разни обичаји показују да су русалке тесно повезане са водом и растињем, али и са светом мртвих.

Симаргл

Божанство Источних Словена, нејасних функција. Није утврђено да ли је у питању једно (Симаргл) или два божанства (Сим, Регл).

Стрибог

У источнословенској митологији бог зиме и мраза. Сви ветрови сматрани су његовим унуцима. Његова култна дрвена статуа помиње се међу киповима који су стајали на брегу у Кијеву.

Сварог, Сварожић

У словенској митологији бог неба, Дажбогов отац, Сунца и ватре. Под именом Сварожић поштован је првенствено као бог ватре и заштитник домаћег огњишта. Код Балтичких Словена, у храму бога Радгоста у Ретри, налазио се кип Зуарасиција, Сварожића, и то у оклопу и са шлемом на глави. Може се претпоставити да су тог Зуарасиција Словени око Лабе поштовали као бога рата.

Световид

Велико словенско божанство на острву Рујну (Риген), бог рата и заштитник плодних њива. Средиште његовог култа било је Аркона. У центру града налазио се дрвени храм посвећен том божанству, украшен обојеним дрворезом, са двоструком оградом. Спољна ограда била је покривена црвеним кровом, док се унутрашња састојала из застора и четири стожера. У храму је био постављен идол натприродне величине са четири врата и четири главе. У десној руци држао је рог израђен од разних врста метала, који је сваке године свештеник пунио пићем и на основу испарења предсказивао родну или неродну годину. У левој руци, спуштеној низ тело, налазио се лук. Покрај идола постављена је узда, седло и други атрибути, посебно џиновски мач, са канијом и балчаком од сребра.

Једанпут годишње, у време жетве, приношене су жртве испред храма и светкован је велики празник, који се завршавао великом гозбом. Свештеник је тада пред народом прорицао обиље или оскудицу у наредној години и призивао Световида да отаџбини подари славу, а поданицима богатство. Затим је испред идола стављан висок колач премазан медом, иза кога је стајао свештеник и питао народ да ли га види. Присутни су одговарали да га виде, а он је тада изражавао жељу да га догодине не виде, како би наредне године жетва била обилнија. Сви су били обавезни да дарују светилиште, које је било чувено пророчиште. Све што се добије крадом или оружјем припадало је светилишту, као и дарови који су стизали из целог словенског света и из суседних крајева.

У светилишту је чуван бели коњ, за кога се веровало да припада Световиду. Нико није смео да га додирне, а једино је свештеник могао да га напаса и опрема. Веровало се да сам бог, јашући на њему, предводи свој народ у борбама са непријатељима. Тај коњ је коришћен и за гатање: пред полазак у рат, свештеници су испред храма постављали копља, а затим је извођен оседлан коњ да преко њих пређе. Ако би при прескакању пошао десном ногом, сматрало се да ће исход бити повољан, а ако би кренуо левом, то је значило д се рат мора одложити. Световидово светилиште у Аркони разорено је 1168. године. Археолошки је истражено 1921. године. После покрштења Балтичких Словена, функције Световидове пренесене су на светог Вида.

Триглав (Триглаус, Тригелаwус, Триглоус, Трyглаw)

У митологији Балтичких Словена троглаво божанство, вероватно бог рата или вегетације. Средиште његовог култа налазило се у Штетину и Бранденбургу. У Штетину, који је био окружен трима брдима, на средишњем и највећем налазио се храм посвећен Триглаву. У њему је била постављена култна статуа бога са три главе и златним повезом преко очију и уста. Веровало се да три главе симболишу власт бога над три посебна царства: небом, земљом и паклом, а да златни повез преко очију показује да бог не жели да види грехе смртника или сазна за њих. При храму је чуван коњ вранац, са седлом од злата и сребра, који је коришћен за гатање пред ратне походе. На земљу је тада полагано девет нових копаља, на размаку од једног лакта, а затим је зауздани и оседлани коњ три пута прелазио у оба смера. Ратни поход би био предузиман само ако Троглавов коњ при прелажењу не би дотакао ни једно копље.

Отон Бамбершки порушио је светилиште у Штетину и три главе одсечене са Триглавове култне статуе послао папи у Рим. Култне статуе Триглава које су се налазиле у осталим местима биле су посребрене или позлаћене.

Тројан

У руским и јужнословенским предањима демон или божанство повезано са римским императором Трајаном. У народним причама описан је као биће са три главе, са козјим или магарећим ушима, које се плаши сунца и креће се само ноћу. Веровало се да дан проводи у свом замку на планини, а да ноћу јаше до својих драгана. Русија је сматрана Трајановом земљом. Кад га је једном приликом Сунце стигло на путу, покушао је да се сакрије испод пласта сена, али су волови преврнули пласт, тако да су га Сунчеви зраци дохватили и спржили.

вампир

У словенским предањима, посебно на Балкану и у Украјини, дух умрлог или леш који је зао дух или ђаво оживео. У глуво доба ноћи вампир излази из гроба да би људима и животињама исисао крв. Јужнословенски народи су веровали да је длакав као пас, да има крваве очи и зубе и да из уста бљује ватру, или да је без костију, само мешина испуњена крвљу. Злочинци и грешници после смрти постају вампири, а праведници – једино ако преко њихових лешева пређе нека од нечистих животиња (мачка, пас, миш, кокошка). Најчешће су вампири старије особе, и то мушкарци. Вампир се може преображавати у различите животиње или бити невидљив. Његово приближавање најпре осећају пси, коњи и волови. Најчешће се јављају на гробљима, раскршћима, по воденицама или у кућама својих најближих.

Против вампира нема сигурног средства. Сматра се да их одбија крст насликан катраном на вратима куће и стаје, гвожђе, бели лук, звук звона или шиљати предмети стављени под јастук. Најважније је предузети мере да се покојник не повампири. Ради тога се мртвацу засеца кожа, пресецају му се тетиве испод колена или забада глогово трње под нокте како му ђаво не би могао одрати кожу и надути је, то јест преобразити га у вампира. У месо испод језика такође се забада трн да би вампиру онемогућио сисање крви, или се тело сахрањује лицем према земљи или се покојнику око врата ставља срп. Вампир се проналази и уништава на различите начине. Најчешће се на гробље одводи црни ждребац без белеге и, чим се примети да зазире од неког гроба, сматра се да у њему почива вампир. Гроб се затим раскопава, а леш се пробада глоговим коцем, спаљује или баца у воду или у креч. Каткад се око гробова посипао пепео да би се откриле стопе вампира. И дете рођено од вампира има способности да га пронађе и убије. Најљућим непријатељем вампира неки сматрају четворооког, тј. пса који изнад сваког ока има по један увојак. У разним деловима словенског света вампир се назива и другим називима: вукодлак, лампир, лапир, вједогоња, једогоња, а најчешће – упир.

Велес

У словенској митологији божанство нејасних функција, можда бог обиља и заштитник домаћих животиња. Трагови Волосовог култа сачувани су код Источних и Северних Словена. У време ширења хришћанства асимилован је и замењен хришћанским заштитником стада, светим Власијем. У Новгороду је храм св. Власија подигнут на месту на коме се раније налазио Волосов идол. Обичај код Источних Словена да прегршт непожњевеног класја које се оставља као дар божанству називају Волосовом брадом показује да је Волос поштован у својству бога вегетације. У позним текстовима означен је као зли дух и демон, односно повезиван је са Подземљем и ђаволом.

Виле

У јужнословенској митологији женска натприродна бића, наклоњена људима. Замишљане су као изузетно лепе девојке златних коса и са крилима, одевене у дуге, прозрачне хаљине и наоружане стрелама. Оне живе далеко од људи, по планинама (планинкиње, загоркиње), покрај вода (водаркиње, бродаркиње) или у облацима (облакиње). Веровало се да се рађају из росе, неког цвећа, кад пада киша и греје сунце и кад се на небу појављује дуга. Своје дворце, изузетне лепоте и раскоши, граде на облацима.

Могу се преображавати у различите животиње, првенствено у лабуда, сокола, коња или вука. Често јашу на коњу или јелену, одлазе у лов, а још чешће играју у колу. Заљубљују се у јунаке, које помажу и саветима и делима, а каткад су њихове посестриме. Наклоњене су и девојкама, које од њих многу измолити лепоту или заштиту. Виле особито вешто видају ране задобијене у бојевима, и то различитим биљем. Располажу и способношћу прорицања.

Виле тешко праштају увреде и својим стрелама или погледом усмрћују оне који их повреде. Потчињавају се само онима којима пође за руком да им отму одећу, а ако им неко одузме крила, преображавају се у обичне жене.

Могу имати козје, коњске или магареће ноге.

Вођаној

У словенској митологији зао водени дух, који живи у језерима, барама и вировитим рекама, и то најчешће покрај воденица. Појављује се у различитим видовима: као човек са канџама и дугим репом, покривен травом и маховином, као старац зелене косе и браде или као риба покривена муљем. Дању се одмара у раскошној палати испод воде, а свечери излази и напада купаче који се затекну на реци после заласка сунца. Непријатељски је расположен према људима, посебно мушкарцима, које одвлачи у воду да би их оженио својим кћерима или да би их учинио својим слугама. Често оштећује воденице, рибарске мреже и мостове. Да би га умилостивили, воденичари и рибари приносе му различите жртве – петла, кокошку или овцу. Жртвован му је и ухрањени коњ, који је с каменом око врата бацан у воду.