објављено / 9.07.2016.

Роксанда Пејовић – Средњевековна музика

 

Доказа о постојању музичара, певача, свирача у жичане инструменте и бојне трубе код Јужних Словена оставили су, између осталих, византијски историчари и арапски путописци. Трагови словенског музицирања можда су садржани у песмама и играма додола, девојака окићених цвећем које иду по селу како би молиле кишу да пада, у крстоношким песмама, чији учесници носе крст и икону свеца, молећи се за родну годину и у другим обредима.

када су Ћирило и Методије, покрштавајући Словене у 9. веку, превели грчке књиге на словенски и увели богослужење на овом језику, почео је, претпоставља се, развој словенске црквене музике. Вероватно су грчке мелодије биле прилагођаване словенским речима. Касније су извесни црквени текстови читани, други су рецитовани на један, два или три тона, а литургијске песме певане су, изгледа, у почетку силабично а потом с мелизмима.

Српска средњовековна музика, као и уметност истог доба, развијала се у сфери деловања византијске музичке културе у српској држави од 12. до 15. века, али и за време петвековног робовања под Турцима. Појање је било једногласно извођено солистички или у хору (у две певнице). Диригент (доместик) покретима руку показивао је ток мелодије која се учила напамет: главни певач (протопсалт) отпевао би почетну интонацијску формулу, заправо скраћену мелодијску припрему песме, односно мелодијско – ритмичку целину која карактерише поједини црквени напев (познавање ове формуле омогућавало је искусном певачу да отпева целу песму), а затим би почињао мелодију унисоно, једногласно с хором (песма је могла имати и друге формуле). Ако еј мелодија била мелизматична, солиста би је сам отпевао, уз држани тон хора (исон).

Као узори, тј. модели по којима су компоноване српске црквене мелодије, служиле су мелодије Осмогласника, збирке црквених песама за недељну службу (вечерње, јутарње, литургија), посвећене Христовом васкрсењу. Оне су циклично, у осам недеља понављане током црквене године у једном од осам црквених гласова – сваки глас је подразумевао одређени модус заснован на извесном броју формула. Песме Осмогласника су служиле као узори за стварање других црквених песама. Велики значај су имале песме посвећене српским владарима и службе које су писали српски аутори: У њима нема средњовековних нота – неума, али има ознака појединих гласова, што значи да су биле предвиђене за појање.

У црквеним изворима постоји информација о свакодневном појању, као и о појању пригодом смрти појединих владара, или преноса њихових моштију. Изгледа да је краљица Јелена, жена краља Уроша И, имала свој црквени хор певача под управом великог доместика Раула из Зихне.

У извесном броју српских средњовековних рукописа забележени су неумски нотни знаци. Њихови аутори су били Стефан Србин, чија дела, међу којима и чувена песма Ниња сили (Сада небеске силе), откривају заједничке мелодијско-ритмичке особине, такође Никола Србин, затим Исаија Србин, с песмама у част јужнословенских светитеља и други. Ове једногласне литургијске песме невеликог обима и поступног покрета (већи скокови наглашавају значајне речи) чине нераскидиву целину с текстом. Засноване су на неколико основних језгара која се јављају током песме дословно, варирано или у фрагментима. Поједине имају богату мелизматику. Оне припадају духовном свету другачијем од грегоријанског – задржале су исконски израз и флексибилност, показујући како драмска, тако и лирска расположења.

Мада малобројна, сведочанства о световном музицирању у Србији, Босни и Херцеговини и Зети, показују да је музика имала своје место у боју, на двору и у народу. Она је у држави Немањића била у саставу дворског церемонијала. Њени су носиоци били, као у земљама широм Европе, играчи, свирачи и забављачи. Називани свиралницима, глумцима и праскавницима, увеличавали су својом свирком весеље поводом крунисања владара (властела је на крунисању Стефана Првовенчаног слушала свирку бубњева и гусала), дочекивали си краљеве песмама (краља Милутина), а деспоте свирањем у трубе (Стефана Лазаревића). Стефан Душан, који је на свом поседу имао и музичаре, и који их је поклањао заједно с имањем, измењивао је музичаре са Дубровником поводом разних свечаних пригода. Цењени српски свирач Драган из Призрена био је 1335. градски музичар у Дубровнику.

Стефан Лазаревић је на свом двору имао музичку капелу, а његови музичари су свирали на лађама док је гостио турског цара. Деспот Ђурађ Бранковић је волео музику. У његовој библиотеци се налазио и чувени псалтир богато илустрован музичким инструментима (Минхенски псалтир).

На босанским, херцеговачким, хумским и зетским дворовима владара и великаша 15. века војводе Сандаља Хранића, краља Твртка И и Балше Балшића – било је певача, глумаца, мађионичара, лакрдијаша и свирача у свирале, лауте, трубе, гајде, добоше и друге инструменте. Њихови музичари су се могли чути у Дубровнику, а дубровачки су им долазили у походе.

Мада српска световна музика није нотама забележена, по музикалности и патетици текста старе српске књижевности могу се наслутити њена певљивост и мирни ритмички ток.

Музички инструменти на споменицима српске средњовековне ликовне уметности од краја 12. до половине 18. века представљају драгоцене прилоге за проучавање свеукупног средњовековног инструментаријума, који је готово у целини познат само из ликовних извора. У колико нису византијски или предњоазијски, могу бити античког или западноевропског порекла. Могуће је да се у неке од њих свирало и у балканском средњем веку. Исликавани су најчешће на сценама Христовог рођења, ругања Христу и као илустрације псалама, али и на другим композицијама. Често су приказивани тасови, а нарочито бубњеви, рогови и трубе, разне вресте лаута и псалтериони. Они красе Мирослављево јеванђеље и Минхенски псалтир, зидове Хиландара, Старог Нагоричина, Дечана, Леснова, Хопова и многих других манастира и цркава.

За време робовања под Турцима од средине 15. века, народ је, кријући се од завојевача, певао уз гусле и свирао у тамбуре, зурле, тапане и још неке инструменте. Његово музицирање се помиње и у народним песмама. Гласовити српски гуслари боравили су у 16. и 17. веку на пољским племићким дворовима, затим у Украјини и Мађарској. Тиме се одржавао континуитет с музиком минулог доба и припремала ренесанса српске музике.