објављено / 3.03.2016.

Руско дете – Валентина Златановић – Марковић

Прича о Почајевској Лаври није исто што и доживљај Почајевске Лавре.  Треба отићи, видети, доживети, осетити  дубину  побожности руског православља.

              Стојим  испред  Лавре.  Прија ми сунце.  Много је Божијих људи, бескућника и болесника,  који у својој тишини поздрављају свет који иде ка Лаври. Испружена рука не тражи милостињу. Она даје благослов.   Деца  трчкарају испред  Лавре, ту су у својој  чудесној  игри у близини тезги где раде њихове матушке.  На тезгама свега: иконица, брошура, ешарпи, прстења, качкета, разгледница, наруквица, магнета…  Један монах журним  ходом иде ка Лаври.  Једно дете, на другој страни пута, скакуће.  Одједном, дете зауставља своје кретање и радосно и гласно, раширених руку,   поздравља монаха: „Христос Васкрсе!“ Монах отпоздравља  са осмехом: „Ваистину Васкрсе!“,  и наставља кретање ка Лаври.  Дете, такође,  наставља своју игру.  А ја у себи понављам небројено пута: „Слава Господу и Христос Васкрсе!“, славећи овај тренутак  узвишене искрене љубави.  У једном трену читава је вечност.  Волим да се сетим ове слике која греје. У њој су: монах, дете и сунце. У њој је најрадоснији хришћански поздрав: „Христос Васкрсе!“

         И сада, на Литургији у Лаври, разумем зашто је било потребно бити овде и зашто ни напорно путовање није тако напорно када се мери са благодаћу коју добијаш у колевци Русије.  Побожност  је  у погледима  верника, у појању монаха на Литургији, у смирењу које имају и деца и старији у Цркви. Двеста педесет монаха појањем отварају небо. Осећам да сузе квасе моје лице. Срце се отворило да упије ову Божију лепоту. Митрополит свеукрајински и кијевски позива вернике на покајање, на побожност и молитву.  Слушам, упијам,  нема  препреке у примању језика, разумевању топле, очинске, људске речи. Словенске душе се разумеју срцем. Лица људи у Цркви су мирна, светла. Руси имају побожност и смирење. Посматрам девојчице и дечаке. Смирени су, кротки, тихи, јасни у погледу.  Имају  столичице на којима седе када им постане  напорно да  стоје.  Девојчице имају лепе мараме на главама и лепе хаљинице и брижне су према млађој деци.  И дечица се исповедају. Прилазе монасима и чекају свој ред за исповест.  

         Седим на једном степенику у самој Цркви. Молитвено појање прија души.  Једно  дете  држи папир на коме је подсетник о учињеним гресима.  Шта може ова душица згрешити?! Чиста је као небо. Али, Руси се труде да потпуно своје срце очисте од  духовне прљавштине. Боже, колико смо ми далеко од тога! Мајка је у близини и чека дечака док се исповеда. Он нема ни десет година. Ставио је руке и папир на икону. Прича и плаче. Како сузе лако теку! Упијам овај тренутак. Учим. Размишљам о српској деци, о нама, старијима. Наша исповест је, чини ми се, формална. Ми и не видимо да грешимо. Сами себе ослобађамо грехова.  Зато ништа не стиже до срца. Зато не препознајемо знакове и не видимо светлост. После исповести и речи  монаха, прилази мајка, отвара свој новчаник, хтела би да спусти новац. У руци јој је нека новчаница, погледом као да пита да ли је то довољно и већ спушта новац.  Монах је посматра озбиљно и изговара једну реч: „Милион.“ Она је збуњена, то што има није довољно, окреће се лево и десно и опет гледа  и у новчаник и у монаха.  На његовом лицу нема никавих промена.  Цело  лице  је израз дубоких очију.  Мучну ситуацију монах прекида питањем: „Шта Богу треба?“  Затим даје одговор: „Богу треба оно што смо душом изнели пред  Њега. Узмите новац.“  Његове речи су у мени одјекнуле.  Мајка је узела новац, поклонила се, узела благослов и повукла се. Заплакала сам. Како је истина једноставна!  Дечак је рекао оно што га мучи, очистио је своје срце, осетио је покајање, кренуо је ка Богу и Бог га је препознао као свог. И зато је Бог радостан!  Не треба Богу плаћати за пробуђену радост. Заигра ми срце од неке милине.  Бог је увек ту.  А где смо ми?! Колико га ми препознајемо као свог Оца који је својом смрћу нас учинио животним и који је васкрсењем посведочио да и ми можемо имати живот вечни ако Богу дозволимо да уђе у наша срца? Да би срце било  место достојно  Бога, треба да из њега избацимо све ружне мисли, да будемо чисти и незлобиви као руско дете.  Сетимо се и да су људи у Нојево време страдали  „јер су мисли срца биле зле“.

      Данас често размишљам о овим ситуацијама и о руском детету које  једнако слави Господа и у  безбрижној игри, али и у покајању, скидајући терет са своје душе.  Овом причом пробуђујем и опомињем  себе сваки пут када заборавим да све што радим и све што кажем јесте у  славу Господњу и у име Господње.

Март 2015.