објављено / 6.09.2017.

Шарл Дил: Византија и Запад у време крсташких ратова:

Кад је, последњих година XI века, први крсташки рат довео византиски Исток и латински Запад у непосредан додир, осетила се велика супротност и дубока разлика између те две цивилизације, или боље рећи та два света која су се сусрела.

У време кад су разуздане масе крсташа прешле својим освајачким таласом преко грчке царевине, Цариград је још увек био један од најлепших градова на свету. На његовим пијацама, правом центру цивилизованог света, стицали су се и мењали производи свих земаља. Руке цариградских занатлија израђивале су све скупоцене ствари за које је знала префињена раскош средњега века. Кроз његове улице кружила је шарена и хучна гомила, у сјајном и живописном оделу, тако раскошном да, по речима једног савременика »сви изгледаху као краљевски синови«. Његови тргови, окружени палатама и аркадама, били су пуни ремек-дела класичне уметности. По црквама са огромним кубетима, међ обиљем порфира и мрамора, мозаици су бацали златне одблеске. По великим царским палатама Вуколеона и Влахерна, тако пространим да су изгледале као градови у граду, дуги низови одаја одавали су нечувену раскош. Путници који су, у току ХII века, посетили Цариград, хаџије из крсташких ратова који су се, потрудили да својим простодушним језиком забележе утиске које су осетили, — Венијамин Туденски као и Едризи, Вилардуен као и Робер де Клари, — не могу, описујући ту јединствену варош, да задрже своје дивљење. Трувери са Запада, до којих је био дошао глас о том блеску, говоре о Цариграду као о земљи снова, која се назире кроз неки златан сјај. Други писци услужно набрајају драгоцене светиње којима су богате византиске цркве. Али сви су подједнако били изненађени једном и истом ствари: чудним неизмерним богатством те вароши која је, по речима Вилардуеновим, била »свима другима господарица«.

И то није све. У Европи XI века Цариград је заиста био краљ госпоства. Док груби витезови Запада не имађаху друге бриге ни разоноде сем лова и рата, византиски је живот био веома отмен и раскошан; углађеност у понашању, тражење префињених уживања, укус за књижевност и уметност били су свуда распрострти. И можда још много више него материјално благостање те величанствене престонице, бароне крсташких ратова чудила је изванредна велелепност церемонијала која је окружавала цареву личност, сложеност етикете која је дубила провалу између поноситог владаоца Византије и осталог човечанства, театралне апотеозе у којима се василеус појављивао као представник или пре као сам израз божанства.

У том отменом друштву, на том церемонијалном двору, са строгом хиерархијом изведеном до ситница, крсташи са Запада појавише се као доста неваспитани простаци, као досадни и непријатни наметљивци. И, пуни дубоког презирања према тим шизматичким Грцима, неспособни у својој грубој надутости да ишта разумеју од толико утанчаности и прелива учтивости, која их је вређала у њиховом самољубљу као недостатак обзира, најзад, и нарочито, врло раздражени тим чудним излагањем богатства, Латини не учинише ништа да угладе своје углове, и понашаху се, по речима једног њиховог вође, самога Петра Пустињака, »као лопови и разбојници«. Треба видети код тадашњих писаца какав је утисак, пун неспокојства и пренеражења, на Грке произвео неочекивани долазак тих наоружаних гомила, које одједном преплавише византиску територију. »Пролаз Франака, пише један очевидац, тако нас је запрепастио да више нисмо били свесни себе«. И пред тим гомилама, »многобројнијим, вели Ана Комнена, него звезде на небу и песак у мору«, пред том великом славољубивом властелом, »која су сањала о византиском царству«, разумљиво је да нам је кћи Алексија Комнена показала цара, свога оца, као »утонулог у море брига«.

И тако се од првога сусрета Латини и Грци погледаше с неповерењем, и основно супарништво које је раздвајало те две цивилизације испољи се у узајамним сумњама, сталним тешкоћама, непрекидним сукобима, оптуживањима једне и друге стране за насиље и издајство! Цар је био забринут, — ине без разлога, — због доласка тих крсташа које он није звао. Нимало не схватајући онај велики покрет одушевљења који је, на глас Урбана II, нагнао Запад на ослобођење Христовог Гроба, он је у крсташком рату видео једно чисто политичко предузеће. Он је Латине нарочито познавао по славољубивом Роберту Гискару који је некад намеравао да нападне грчку царевину; и кад је међ вођама крсташа видео рођеног сина свога старога противника, Бохемонда, Алексије није могао да угуши бојазан од напада на Цариград, и плашио се сваке њихове жеље о којој би посумњао или коју би наслутио. Крсташи, са своје стране, нису ништа учинили да умање то царево неспокојство. Многи велики барони врло брзо заборавише верску страну свога предузећа и мишљаху само на земаљске користи које ће им оно донети. И у самој околини Готфрида Бујонског помишљали су у један мах да на јуриш заузму Цариград. У сваком случају, спрам Алексија су се крсташке вође показале пуни зле воље, изискивања, охолости и дрскости.

Две карактеристичне анегдоте, које прича Ана Комнена, доста занимљиво сликају душевно стање обе стране.

Кад Бохемонд из Таренга стиже у Цариград, он у палати где му је цар био спремио стан, нађе богато постављену трпезу. Али се обазриви Норман и сувише добро сећао да је некад био василеусов непријатељ, а да не би у дну душе задржао нешто неповерења. Зато није хтео ни да проба, па чак ни да дирне јела која су била изнета, него је дао својим куварима да му спреме ручак по начину његове земље. Само, како би волео, мада се за себе бојао, да је начисто о правим царевим намерама, он се досети једној оштроумној проби. Он издашно раздели својим друговима комаде меса које му је послао Алексије, и, сутрадан, врло брижно, запита своје пријатеље како су са здрављем. Они му одговорише да су врло добро, и да нису осетили никакву нелагодност. Онда Бохемонд, безазлено: »Е, па, тим боље! али ја, пошто сам се сећао нашег некадашњег непријатељства, по мало сам се бојао да он не помеша какав отров у та јела да ме отрује.«

Види се да грчко пријатељство није крсташима уливало неко безгранично поверење. Треба с друге стране признати да су Латини били врло незгодни гости. Треба видети како византиски хроничари говоре о »тим француским баронима од природе дрским и безобразним, од природе похлепним на новац и неспособним да одоле икаквој својој ћуди, и, изнад свега, брбљивијим него сви други људи на земљи«, и како, од ранога јутра, ти наметљиви гости упадаху у двор, не водећи нимало рачуна о етикети, и досађиваху цару бескрајним говорима, улазећи код њега са својом пратњом чак и без пријаве, разговарајући с њим слободно, не остављајући му времена чак ни да доручкује, а увече пратећи га до врата спаваће собе, да му траже новаца, заштите, савета, или просто да мало проћаскају. Дворани су били згранути толиким грешкама против етикете. Али Алексије, предусретљив, а знајући уосталом раздражљиву нарав својих гостију, прелазио је преко свих њихових лудости и старао се пре свега да избегне сукоб. Зато су се каткад виђали доста чудни призори. Једнога дана, на свечаном примању, у присуству целог искупљеног двора, један латински барон седе дрско на сам василеусов престо. А кад га гроф Балдуин повуче за рукав да га дигне, приметивши му да у Византији није обичај да се седи у присуству царевом, и да је ред, кад је неко у страној земљи, да се придржава обичаја те земље, овај, погледавши Алексија попреко, поче мрмљати кроз зубе: »Но, то је простак, кад он седи док толике велике војсковође стоје!« Алексије, »који је одавно познавао охолу душу Латина,« учини се да није ништа приметио; али затражи да му се преведе витежев одговор, и кад је закључио примање, зовнувши га себи, он га запита ко је, и из које је земље. »Ја сам чист Француз, рече овај и од племените лозе, и ево шта ја знам. Има у мојој земљи једна раскрсница, где се налази једна стара капела; ко год жели да победи противника у појединачној борби, дође ту, моли се да му Бог помогне, и чека онога који ће се усудити да се мери с њиме. Ја сам тамо често ишао, али никад нико није дошао.« Може се мислити колико је стрпљења, благовољења и вештине цар морао употребити да удеси живот с људима тако борбене природе; и ако је, најзад, закључио с њима уговор, наслућује се да, под тим условима, тај уговор није могао бити, ни с једне стране, ни много искрен ни много трајан.

Западњаци су се, после, много жалили на незахвалност, вероломство и издајство грчкога цара и његових поданика, и једино Алексија чинили одговорним за све потоње неуспехе крсташких похода. У истини, то је чиста легенда, коју су брижљиво одржавали сви непријатељи византиске монархије, и чији одјек, преношен с века на век, објашњава толике неправедне и жилаве предрасуде које се још и данас несвесно одржавају против Византије. У ствари, кад је Алексије једанпут закључио уговор с крсташима, он се показао веран својој речи, и ако је дошло до раскида, узрок треба тражити нарочито у неискрености латинских кнежева. Али исто тако треба признати да је међу људима тако различитог духа тај раскид био готово неизбежан. Алексије је радио као василеус, бринући се изнад свега о користи монархије, у тим крсташима које он није звао гледао је само најамнике, чије је услуге готов био да искористи и да добро плати, али којима је, у накнаду, хтео да наметне заклетву на верност и обавезу да поврате царевини све негдашње византиске територије које буду могли освојити. Са своје стране, латински кнежеви, иако су чинили уступке царским захтевима јер су осећали да им је грчка потпора неопходна, били су славољубиви и сами за себе, нетрпељиви спрам сваке власти, жељни да себи оцепе у Азији независне кнежевине. Кад су, саобразно своме схватању и презревши своје обавезе, доделили Антиохију Бохемонду као неограничену својину, цар се с правом могао осећати превареним и сматрати се увређеним. Раскид је од тада био неизбежан. Још треба приметити да, ако је Алексије ратовао са Бохемондом, он је до краја остао у добрим односима са другим крсташким кнежевима. И у томе, као и некад избегавши претећи сукоб под зидовима Цариграда, он је зацело имао извесне заслуге.

Могло би се мислити да ће односи између Истока и Запада бивати све бољи што их више буде. Десило се сасвим обратно. Током целога XII века, кад је други, затим трећи крсташки рат понова довео у везу Византинце и Латине, појављују се трагови истога супарништва, само још већег и оштријег при сваком новом сусрету. С обе стране исто неповерење, исте оптужбе, исто основно неразумевање. Од стране недисциплинованих крсташких ратника исто пљачкање, иста насиља, исти заповеднички прохтеви; с грчке стране иста средства, често доста нечасна — која византиски хроничари признају и отворено препоручују — да се опросте досадних гостију и убију им вољу да се врате. Између цара и латинских краљева исте тешкоће око етикете; и, у главама западњака, све више осваја помисао да, ако хоће да сврше с тим несигурним савезницима, с тим грчким царством које више шкоди но што помаже крсташком походу, постоји само један начин, а то је прибећи сили. У логору Луја VII као и Барбаросином озбиљно се помишљало на заузимање Цариграда; средином XII века спремио се један план за крсташки рат, не више против неверника, него против Византинаца. И кад су, најзад, узастопни порази светих похода мало помало укоренили по целом Западу легенду пуну непријатељства према грчком царству, кад се старој, још појачаној мржњи придружила све јаснија свест о богатству а исто тако и о слабости Византије, Латини више нису могли одолети искушењу. Барони четвртог крсташког рата, пошавши да ослободе Христов Гроб, завршише заузећем Цариграда и рушењем престола василеуса, — са прећутним саучесништвом папиним, и уз опште одобравање хришћанства.

Оснивање једног латинског царства на развалинама Константинове монархије, сувише је свирепо вређало византиско родољубље, а да би то сурово решење могло умирити стару мржњу и стишати непријатељство два света. Пад те слабе и кратковечне државе, после једва пола века живота, још је дубље ископао провалију међу Византијом и њеним победиоцима. Од тада, световни владари Запада, па био то Хоенштауфен као Манфред или Француз као Карло Анжујски, имали су сталну амбицију да, по сваку цену, па и на силу, успоставе разорено латинско царство. Духовне вође хришћанства, папе, исто су тако имале само једну мисао, да се користе забуном и бедом василеусâ да би им наметнули сједињење с Римом и потчињеност грчке државе папској власти. А Византинци, противници сједињења цркава, нису се много варали кад су говорили да, под отвореним непријатељством, као и под некористољубивим изгледом, Запад, у главном, тежи увек само једном циљу, »уништењу града, племена и имена грчког.« Ако је најзад, и поред тренутног задовољења од стране Византије, и поред неуспешне и позне помоћи од стране Латина, западно хришћанство допустило, у XV веку, да Цариград подлегне под ударцима Турака, главни разлог томе треба тражити у старој мржњи, у основном неслагању, који су сваки споразум између грчкога Истока и латинскога Запада чинили немогућим. Ако је хришћанство пустило Византију да падне, то је зато што је оно у њој мрзело непомирљиве, шизматичке и вероломне непријатеље, којима су се могле пребацити две ствари: што су упропастили крсташке походе и што су увек одбијали да искрено уђу у крило католичке цркве.

Тако, од дана кад су крајем XI века крсташки походи први пут приближили Латине и Грке поставио се један проблем, који се истиче до XV века у већини европских послова, и који је заиста био Источно питање средњега века. Утврђивање некога modus vivendi између Запада и Истока било је од тада — и за три и по века — за византиску царевину животно питање, а за хришћанску Европу једна од њених најозбиљнијих тешкоћа. И поред разних покушаја да се тај проблем реши, из тих напора није изишло ништа успешно ни с политичког ни с верског гледишта. Али из тога продуженог додира две цивилизације, из тих односа, често рђавих, али честих и тесних, произишле су за Византију важне друштвене последице. Византиско друштво, дотле тако затворено за латинске утицаје, било је из основа преображено за време тога периода. Како се извршило то продирање западњачких мисли и обичаја у Византији? Како је, и у коликој мери, грчки свет, привидно тако отпоран, добио при том додиру нови изглед? То сад треба укратко објаснити.

II

Зна се како је готово сваки крсташки поход имао за последицу оснивање какве латинске државе на Истоку. У Сирији, поново освојеној крајем XI века, почеше на све стране цветати, као неком чаролијом, феудална господарства, Јерусалимска краљевина, Антиохиска кнежевина, Едеска и Триполиска грофовија, а да се и не говори о мањим баронијама. Крајем XII века трећи крсташки поход заузе у пролазу Кипар, и Лузињани ту основаше краљевину која је кроз два века била најбогатија, најнапреднија од свих држава латинскога Истока. Четврти крсташки рат учинио је још више: у Византији он је довео једног латинског цара на престо Цезара; он је Грчку и Архипелаг прекрилио феудалним кнежевинама. Док је један фландриски гроф обукао василеуски пурпур, док је један маркиз од Монферата проглашен за солунског краља, Бургињонци су постајали атинске војводе, Шампањци морејски кнежеви, Млечани велике војводе лемноске, маркизи Церига војводе Наксоса и Пароса, Ђеновежани кнежеви Хиоса и господари Митилена; Родос је постао престоница витезова Јовановаца, а Крит венецијанска колонија. И у све те латинске насеобине, створене на земљишту Сирије и Јеладе, новодошавши донесоше собом западњачке законе, обичаје и начин живота. То је био као комад феудалне Европе пренесен под источно небо. Па још и данас, на бреговима Сирије као и на бреговима Аркадије и Арголиде, на падинама Тајгета као и на падинама Ливана, и још даље, у самој пустињи, загубљене с оне стране Мртвога Мора, зачуђени путник наилази на дивне феудалне тврђаве, које својим тешким кулама и зупчастим бедемима ките гребене брегова. У Кипру, готово нетакнута здања, поносни градови, усамљени манастири, изгубљени у дну пустих долина, величанствене готске катедрале, још увек причају о сјају француске уметности XIII и XIV века. И са својим страшним бедемима, својим старим кулама, древним кућама своје Витешке улице, Род даје један редак и готово јединствен призор једног француског града из XV века, сачуваног са свима својим споменицима. То је заиста била, како је рекао један папа, »једна нова Француска« коју је крсташки рат створио на Истоку. Иако је, као што се дешава увек кад се две неједнаке цивилизације нађу једна према другој, мање развијена — то је тада била западна — претрпела моћан утицај виших цивилизација, арапске, сириске, византиске, с којима је долазила у додир, ипак је, примивши много, и она много дала. Од тога феудалног и француског света, који је цветао у Кипру, у Сирији, у Мореји, Исток је нешто узео; иако су пред новинама и привлачношћу Ислама и Византије, Латини научили да размишљају о многим стварима о којима су једва и слутили, источњачко се друштво исто тако преобразило тим свакодневним додиром.

Додајте да су поред славољубивих барона, који на Истоку постадоше цареви, краљеви и кнежеви, да су поред млађих синова племићских породица који дођоше у те нове државе да траже баштине или богатства, крсташки ратови довели на Левант још и друге Латине. Велики трговачки градови Италије, Млеци, Ђенова, Пиза, брзо су схватили важност богате пијаце која се отварала њиховим предузећима. Одмах сутрадан по првом крсташком походу, њихове тезге закрчише пристаништа сириске обале, и велики колонизаторски и трговачки покрет убрзо је заменио, са својим материјалнијим бригама, верско одушевљење првих крсташа. Ускоро се све источне обале Средоземног Мора, све велике вароши византиског света покрише млетачким и ђеновским насељима. Да би се управљало тим новим светом и да би се он искористио, основаше се јака друштва, политичка и уједно трговачка удружења, таква какво ће доцније бити Индиско Друштво. Млеци су били монополисали трговину Архипелага, Ђенова Црног Мора, а обоје су се отимали о Цариград, где је свака од две противничке републике имала свој кварт, своје повластице, своје посебно устројство признато и потврђено хрисовуљама византиских царева. И тим путем, непрекидним додиром двеју раса на пијацама, по банкама, у мењачницама, по дућанима, нешто са латинскога Запада природно је продрло у византиски свет.

И то није све. Ка томе дивном и богатом Истоку где се толико Латина обогатило, ка тој јединственој Византији која се маштама указивала у златноме блеску, носила је једна непрекидна струја све пустолове Запада. Скандинавци и Англо-Сакси, Нормани из Италије и Французи из Француске, били су срећни да ступе у службу у пукове царске гарде, у редове оних чувених Варага чије је омиљено оружје била тешка секира са двоструким сечивом. Сви кондотиери на расположењу пожурише се да продаду свој мач василеусу који је добро плаћао. И она историја велике каталанске дружине која је првих година XIV века шетала кроз целу царевину, од обала Хелеспонта до обала Атине, своју херојску и крваву одисеју, готово личи на роман. То су били шест хиљада каталанских и бискајских пљачкаша, које је Андроник Палеолог био узео у службу против Турака. На њиховом челу био је један витез храмовник, Рожер де Флор, кога је цар био начинио великим војводом византиским и. кога је оженио једном принцезом из царске породице. Али какви незгодни помагачи, и поред велике плате и повластица којима су их обасули, и поред титуле Цезара, коју су најпосле дали њиховом старешини. Треба прочитати у живописној причи Рамона Мунтанера, једног од главних учесника и историографа овога похода, како су каталанске хорде сматрале царевину као покорену земљу, уцењујући василеуса и опседајући престоницу, организујући се у неку врсту војничке републике »франачку војску која влада Македонијом«, чији се вођа називао »милошћу божјом велики војвода Романије, господар Анатолије и острва царевине«. Од обала Меандра до обала Пропонтиде, од Галипоља до Солуна и до Атоса, од Тесалије до Атике, за седам година, они су ишли, пустошећи, секући све, и најзад, завршише своју пустоловину оснивањем једне каталанске војводине у вароши Периклесовој. Чудна историја која лепо показује привлачност грчког Истока за западњачке душе, и како су нечувена богатства која су се ту могла стећи без престанка подстицала грабљивост многих других пустолова.

Поред световњака, и Црква је најпосле проширила на византиски свет утицај свога свештенства. У новом латинском царству, посталом у четвртом крсташком рату, Инокентије III је могао наместити западњачке владике и једног патријарха, подићи латинске манастире, уобразити за тренутак, и поред грчког осећања одвратности и непријатељства, да ће Исток довести под римску превласт. Па чак и онда кад је тај покушај пропао, још две стотине година Рим је одржавао сталне односе с Цариградом. У тој вечној измени посланстава и мисли није могло проћи а да ништа са Запада не допре до Византије.

III

Са свима тим људима тако разних врста, великим феудалним баронима, млетачким и ђеновским трговцима, папским посредницима, пустоловима из целога света, идеје и обичаји Латина заиста су прожели Исток и неосетно га преобразили.

Свакојако, то смо већ приметили, у том додиру двеју цивилизација, Франци су много позајмили од новога света у који су били бачени, и отпечатак који је Византија оставила на латинским кнежевинама Леванта није слаб доказ моћи претопљавања других народа, коју је грчко царство имало још усред XII века. Али је, обратно, постојао и утицај Запада на источни свет, и он се показивао у политици, као и у вери, а још јаче у друштвеном уређењу, па чак и у књижевним творевинама.

Откад је 800. године Карло Велики успоставио западно римско царство, а и раније, Византија је све мање бивала европска сила и постајала поглавито источњачка држава. У XII веку опет је заузела угледно место у европским и хришћанским пословима. Као некад Јустинијан, Манојло Комнен је сањао како ће да обнови светско царство. Његова славољубива и делатна политика, излазећи из уских граница Балканског Полуострва, простирала се на Угарску, на источне обале Јадранског Мора, полагала је право на Италију, спорила и самом Фридриху Барбароси царску титулу. Његова дипломатија радила је у Ђенови, Пизи, Анкони, Млецима; његови изасланици сплеткарили су по Немачкој и по Италији; његови заступници водили су преговоре на француском двору, као и на папском. А ако су се његове велике намере најпосле и изјаловиле, ипак је истина да је, током целога XII века, Цариград био један од центара велике европске политике.

Питање о сједињењу цркава, сан и стална жеља свих папа, исто је тако у XIII и XIV веку живо мешало Византију у послове Запада. Ма колико да је грчко царство онда било слабо, ипак савез с њим није изгледао за одбацивање. Противници Рима, као Фридрих II, тражили су га против папе; и саме папе обраћале су се Византији за помоћ да би обуздале славољубље анжујских краљева у Неапољу. Предмет ватрених жеља латинских кнежева, као и користољубивих намера папа, Византија је имала за време Палеолога, као и за време Комнена, стално — и не без страховања очи окренуте Западу.

Али утицај Латина на грчки свет нарочито се испољавао друштвеним појавама. Василеуси тада најчешће на западним дворовима у Немачкој, Италији, Француској, траже жене, које би уздигли до свога величанства. Манојло Комнен се жени једном Немицом, грофицом Бертом од Сулцбаха, свастиком краља Конрада III, а после смрти те царице он ће опет код Латина наћи своју другу жену. Пошто је помишљао на Мелисанду од Триполиа, он најзад изабра Марију Антиохиску, најчувенију лепотицу целе франачке Сирије. Син Манојлов, Алексије II, жени се сестром Филипа Августа, Агнесом Француском. Доцније, Јован Ватац узима Констанцу од Хоенштауфена, Андроник II Јоланду од Монферата, Андроник III жени се прво Агнесом од Брунсвика, затим Аном Савојском; Јован VIII има за прву жену једну талијанску принцезу. А исто тако, франачки владари из Сирије или Јеладе радо се жене принцезама из царских породица, Комнена или Палеолога. По угледу на те славне примере, мања господа, витезови и грађани чине то исто, и по целом латинском Истоку постаје једна раса мелеза, пола грчка, пола латинска, која се зове Гасмули, и која чини као неку везу између те две цивилизације.

Треба ли говорити о путовањима која доводе Латине у Византију, или ради којих василеуси остављају своју престоницу да иду на Запад? Крајем XIV века, Јован V походи Италију и Француску, а његов син Манојло II, мало доцније, одлази у Млетке, у Париз и у Лондон; у XV веку, Јован VIII задржава се у Млецима и у Флоренцији. Али се нарочито, при том непрестаном додиру, византиски двор преображава: настају други обичаји, друга уживања, друге светковине, витешкије држање које од Грка чини такмаце западњачких ратника. Погледајте, да наведемо само један пример, какав је Манојло Комнен. Он је лудо храбар, има дрску неустрашивост латинских барона; као и они, он воли заморне забаве, лов, витешка надметања и њему је задовољство да се бори с најбољим франачким витезовима. Као прави блудећи витез, он вештим руковањем мачем хоће да заслужи љубав своје избранице, и један грчки хроничар прича како је ова радо изјављивала да, мада је рођена у земљи где се свет разуме у јуначким подвизима, никад она није наишла на тако савршеног витеза као што је њен муж. Кад је, 1159., Манојло дошао у Антиохију, он је зачудио све латинске борце својим поноситим изгледом, својом херкулском снагом, вештином у борењу и сјајем своје опреме. У витешким играма које су се осам дана давале на обалама Оронте, византиско племство се надметало са франачким племством у јунаштву н ратничкој госпоствености. И сам цар, јашући једног дивног коња, свег покривеног златним покривачем, појави се на арени, и у блеску копаља, у лепршању застава ношених у галопу тркача, »у тим играма, како каже један хроничар, где је било толико разноврсности и господства, да би човек помислио да види Венеру удружену с Марсом и Белону с Грацијама«, владар једним јединим замахом обори двојицу од најбољих латинских витезова. Трке у Хиподрому, које су некада толико одушевљавале Цариград, сад су замениле витешке игре, као што се у опрему византиске војске било увукло походно одело Запада. Сачувани су описи утакмица извођених пред лепим очима дворских госпођа, које дугујемо самом перу цара Манојла. И међу латинским саветницима којима се он радо окружавао, усред својих војника покупљених на Западу, у своме двору пуном латинских светковина и уживања, Манојло Комнен заиста је изгледао као неки владар франачке земље. Латински хроничари из Сирије, који немају довољно одушевљених израза да га се нахвале, познали су у њему једнога од својих: и ево једне лепе и сасвим витешке црте, која показује колико је тај византиски василеус био научио у додиру са западним светом. За време тога истог пута у Сирију, краљу Балдуину Јерусалимском, у једном лову, оте се коњ, и он, избачен из седла, ишчаши руку. Тада видеше — а да би се ово оценило, треба имати на уму чиме је све етикета окружавала и најмање радње Богу равнога цара — како Манојло сиђе с коња, клече поред латинског краља, и пошто је имао извеснога знања из хирургије, како му он сам даде први завој; и догод је краљ био болестан, цар га је свакога дана својим рукама превијао, на запрепашћење дворана који нису могли веровати у једну такву повреду церемонијала.

Могло би се навести много других западњачких обичаја који су се исто тако били увукли у византиски живот па чак и у судство. У тој земљи где су вековима судови судили само по писаним законима и допуштали суђење само са сведоцима, види се како у XIII веку судски двобој служи као код Латина да докаже или да одбаци оптужбу, и како се оптуженима предлаже кушање ватром да би се оправдали за какав приватан или јаван злочин. Љубоморан муж, кад хоће да докаже прељубу своје жене, позива се на Божји суд, а не на Јустинијанов законик. Михаила Палеолога позивају, пошто је његовог борца у појединачној борби победио његов тужитељ, да се истим ватреним кушањем очисти од злочина велеиздаје који су му пребацивали. На Божји суд се исто тако позивају старешине две војске једне према другој, кад један другога изазивају и нуде да на ограђеном боришту насамо пречисте рачуне. И ако најзад хоћемо и по другим примерима да оценимо колико је дубок био утицај тих витешких обичаја наћи ћемо чудноватих доказа у делима народне књижевности.

Византинци XIII и XIV века изгледа да су јако волели витешке романе. А међу тим делима многа неоспорно узимају извесне врло познате предмете из западне књижевности; па и сама она дела која су чисто источњачког порекла добила су и додиру с Францима сасвим латинску боју. Видећемо даље проучавајући неколико од тих занимљивих творевина Белтандра и Хризанту, Либистра и Родамне, извесне трагове тога утицаја. То су историје блудећих витезова и лепих принцеза, све пуне витешких борба и мачевања; као код трубадура или код минесенгера. Ту је вазалска покорност нужна веза друштва, »служба љубави« прва дужност витеза. Нигде се боље не може ухватити мешавина мода начина живота, и обичаја, која је тада постојала на Истоку и која је том сложеном друштву дала тако живописан и тако чудан изглед. Али ово је још значајније. Под тим утицајем, у тој Византији пуној античких предања, и сами хероји Илијаде преображавају се у блудеће витезове. Као у јуначким песмама, Ахил постаје један леп витез који лута по свету са својих дванаест перова и тражи пустоловине, херој витешких утакмица, љубавник лепих принцеза, хришћански витез, који умире, мучки убијен од Париса, у тројанској цркви.

IV

Да ли то међутим значи да су, поред те неоспорне мешавине приноса двеју цивилизација, односи створени крсташким ратовима изгладили или ублажили основни и дубоки неспоразум, који смо раније истакли? Никако.

Прво, обичаји Запада били су продрли само у више кругове. Народне масе нису се дале прилагодити, а грчка црква исто тако. Док су се, из користољубља или из склоности, политичари, дипломате, велика властела приближили Латинима, народ који је имао више да претрпи од насилног увлачења странаца и од незајажљивости талијанских трговаца, и свештенство које се саблажњавало и плашило од немогућности приближавања Риму, осећали су напротив »ако њихова зла воља расте. Политичке бриге, трговачко супарништво, верске тешкоће, све се сложило да заоштри вековну неслогу, да стару пизму начини још неразумнијом и још фанатичнијом. То се добро види кад се посматра оно нагло избијање мржње, она разбукталост помамне страсти која је више пута бацила пук византиске престонице на омрзнуте Латине, а нарочито оног трагичног дана 2. маја 1182., кад су разјарене гомиле палиле и убијале по талијанском крају Цариграда, кад су свештеници и световњаци, жене и деца, старци и сами болесници по болницама били без милости поклани од једне бесомучне масе, срећне што може за један дан осветити толике године потмуле злобе, мрачне суревњивости и неутољиве мржње.

У верским стварима осећања се испољавају са не мањом жестином. Кад су се главари цркве који су 1439., на флорентинском сабору, на заповест Јована VIII, ступили у савез с Римом, вратили у Цариград, народ их дочека погрдама и звиждањем. Отворено су их оптуживали да су се дали подмитити и да су, за мало злата, продали Своју цркву и своју земљу. И кад је василеус, веран своме обећању, хтео да оснажи уговор на који се заклело, побуњени пук отера патријарха, пријатеља Рима, и гужва је забрујала под кубетима Свете Софије. И у близини турске опасности мржња спрам Запада распаљивала је више свега византиске душе; а ма како да је била ватрена и страсна, та мржња није била слепа мржња. У самом тренутку кад је Византија преживљавала последње часове, западни владари мање су мислили да је одбране него да је освоје.

У друштвеним питањима, најзад, код многих Грка наилази се на исто неразумевање обичаја који долазе са Запада. Ту се може бити најјасније истиче разлика духа двеју раса. Ради ли се о оним витешким изазивањима које какав старешина војске упућује своме противнику? Византиски здрави разум одговара »да би се за блесавог сматрао ковач, који би, кад може машицама да ухвати усијано гвожђе, употребио своју руку, и да би се исто тако смејали војсковођи који би, кад има добру и многобројну војску, излагао своју сопствену личност«. Ради ли се о кушању ватром? На предлог да се послуже тим средством, Михаило Палеолог одговара иронично: »Ви хоћете да будем чудотворац. Лепо! Но ја немам моћи да вршим чуда. Кад усијано гвожђе падне на руку живога човека, ја не видим како би могло да га не изгори, осим ако тај није истесан у мрамору Фидије или Пракситела, или још изливен у бронзи«. И Акрополит, који саопштава те речи, додаје: »Ето шта је казао, и, тако ми Темиде, имао је сасвим право.« А ево продужења тога догађаја који је необично карактеристичан. Митрополит филаделфиски, коме Палеолог у шали предложи да опроба Божји суд уместо њега, под изговором да један божји човек једини може имати среће да се извуче читав, примећује ово: »Тај се обичај, драги мој, не налази у законику нас Римљана, ни у свештеним предањима; он није заведен ни грађанским законом ни светим и божанским канонима. То је варварски обичај.« И подвлачећи још јаче супротност двеју раса, Михаило сам додаје: »Да сам рођен од варварске расе, да сам био васпитан по обичајима варвара, и одгајен у њиховим законима, могао бих пристати да се правдам на варварски начин Али Римљанину, рођеном од Римљана, спор ми се мора пресудити по римским законима.«

Тешко би се нашла значајнија анегдота. Она уједно показује савршен скептицизам који је грчки здрав разум осећао пред тим суровим и лаковерним суђењем које је измислио Запад, и неизмеран понос који су имали Византинци што осећају иза себе дугу традицију цивилизације, укратко, што нису »варвари«. То је одсудна реч, која објашњава све. Између »Римљана синова Римљана« и »варвара« Латина, не може бити слоге: закони који приличе суровости једних не би могли приличити утанчаној култури других; грубо шарлатанство њиховога правосуђа не би се могло ставити упоредо са законодавним системом који су цариградски правници научнички обрадили. Грци ће се моћи, по нужди, приближити људима са Запада; они ће моћи по ћуди да усвоје понеку њихову моду. Под пролазним везама, под тренутним позајмицама, постоји дубоко презирање, у јасној свести о очитој надмоћности »Римљанина« над »варварином«. По извесним сасвим спољашњим цртама, Византија је могла изгледати да се преображава у додиру с Латинима. У ствари, она је остала неприлагодљива у своме традиционалном поносу, неспособна и својевољно нехатна да ишта схвати од новога духа који је провејавао са Запада.

Преузето са сајта растко.орг