објављено / 5.07.2016.

СКАЗАЊЕ О ЗАУЗИМАЊУ ЦАРИГРАДА ОД БЕЗБОЖНИХ ТУРАКА СУЛТАНОМ, ЦАРЕМ ТУРСКИМ, ГОДИНЕ 6961 (1453)

СКАЗАЊЕ О ЗАУЗИМАЊУ ЦАРИГРАДА ОД БЕЗБОЖНИХ ТУРАКА СУЛТАНОМ,

ЦАРЕМ ТУРСКИМ, ГОДИНЕ 6961 (1453)

Владаше Турцима безбожни Мехмед, Амуратов син. И беше тада у миру. И до краја с православним царем Кон­стантином Ивановичем, који цареваше у Цариграду. И од­мах безбожни Мехмед бој подиже против Константиновог града, не чекајући, али супротно склопљеним заједнитким заклетвама, војске доведе много копном и морем. И рато­вати поче. И дошавши изненада, опколи град великим сна­гама. А цар Константин са затеченим велможама и свим људима града, видевши овог придошлог са великом силом, не знађаху шта да чине, јер људске одбране у граду не бе­ше. Ни браћа царева не беху ту.

Посла цар Мехмеду султану посланика за мир, желе­ћи сазнати шта се збива о миру да разговарају. А он, про­клет, неверан и лукав, посланике одасла без успеха. А он са задивљујуће уређеном војском и страшним покретом насту­пи копном и морем. Приступивши царствујућем граду ме­сеца децембра, и заповеди тући топовима и пушкама кре­мењачама и справама за рушење зидина. Приступи (цар) грађане припремати. А у граду беху Грци и Фрузи. Излазе­ћи из града, бијаху се са Турцима не дајући им справе за рушење зидина поставити. Али им не узмогоше никакву пакост учинити, јер се један бише са тисућом, а два са тмом.

Ово, пак, спозна цар Константин и заповеди велмо­жама и властели да распореде војнике по градским зидина­ма и кулама и вратима, као и све људе и звона ратна на зидинама сва иставити, да како год знају чувају своју стра­ну. И сви који су за борбу и какву потребу да устрају и да се бију са Турцима са зидина, а из града не излазити нити бежати. Такође и топове и пушке зауставити када се појаве на месту, како би се сачувале зидине. А сам цар Констан­тин, са патријархом Анастасијем, и са царицом, и са свети­тељима, и са свим свештеним сабором, и са мноштвом жена и деце ходаху по црквама Божијим, молбе и мољења цине­ћи, плачући и ридајући, говораху овако:

„Господе, Господе, страшна природо, неизрецива си­то, већ давно брда, виденати, устрепташе, и твар се потресе, а Сунце и Месец ужасоше се, блистање њихово нестаде, и звезде небеске спадоше. А ми кукавни, то све презрев­ши, сагрешисмо и безаконовасмо, и озлобисмо твоје Божанство, заборављајући твоје велике дарове, презирући Твоје заповести као полудели. Милости и сажаљења Твоја, која си на нас слао, одрекосмо се и на зла дела и безакоња окретосмо се, и ми, пак, далеко од тебе одступисмо. Све које наведе на нас и на град Твој свети, праведним и исти­нитим судом, учинио си грехова ради наших. И није нам отворити уста; шта говорити? јер, свеславни и преблаго­словени Господе, саздање и створење јесмо Твоје, и дела руку Твојих. А не предај нас до краја непријатељима на­шим, и не разори баштину (наслеђе) своју, и не остави нас без своје милости. Ослаби нас време ово, у коме се обраћа­мо и кајемо Твоме добром срцу. Јер сам си, Владико, ре­као: „Не дођох праведне спасити, већ грешне призвати на покајање. Сви који се окрену нама биће живи“. Њих, Го­споде, царе небески, ослаби, остави сада пречисте ради Бо­городице, и патријараха и царева, који су раније угодили Твом Божанству у овом граду“.

Ово, пак, и остало много изрекавши, као и Свенепо­рочној Богородици, из дубине срца, стајањем и ридањем свакодневним, мољаху се. А цар, обилазивши око града че­сто, крепише војводе и војнике и све људе, како их не би цапустила нада, нити да ослабе борећи се са непријатељем, већ да се уздају у Господа Сведржитеља, јер је Он наш помоћник и заштитник. И опет окреташе се молитви.

А Турци на свим местима тукоше се без престанка, дан и ноћ смењујући се, не дајући ни мало отпочинути гра­ђанима, већ да се изморе, будући да се припремаху за напад. И тако чињаху обе стране. С преласком тринаестог у четр­наести дан Турци закликташе своју оскврњену молитву. Почеше у зурле свирати, и у варгане и у накре ударати. И дохвативши се топова и пушака многих, почеше тући град, такође и гађати из ручних лукова. А мноштво становника града од безбројног гађања не можаше стајати на зидина­ма, већ скривени чекаху напад, а други пуцаху из топова и пушака колико могаху, и многе Турке убише. А патријарх Анастасије, и светитељи и сав свештенички ред непрестано се молише за милост Божију и за избављење града. А чим безбожни Турци све људе са зидина пообараше, одмах за­вришта сва војска, и нападоше град заједно са свих страна, кличући и вичући: једни са огњем различитим, а други са лествицама, а неки са справама за рушење зидина, и другим многим справама за заузимање града.

А грађани такође викаху и клицаху на њих, бијући се са њима крепко. А правоверни цар Константин обилажаше по целом граду покрећући своје људе, дајући им наду Божију. И заповеди звонити по целом граду за сазивање људи. А Турци, чувши звоњаву велику, пустише зурле, и трубне звуке и тимпане многобројне. И настаде сеча велика, зла и преужасна, од топовске и пушчане паљбе, и од јеке звона, и од гласова, и од поклича и повика људи са обе стране, и од звекета оружја, такође и од плача и ридања грађана, и же­на, и деце, као што и земља подрхтаваше. И не могоше слушати једни друге шта говоре. Беше грмљавина велика од мноштва огња и пуцњаве топова и пушака са обе стране. Згуснув се, дим покри град и војску сву, тако да не видеху једни друге ко се с ким бије. И од барутног дима многи умреше. И секоше се на све стране града док их ноћна тама не раздели, јер Турци отидоше у своја станишта и мртве своје оставише, а грађани падоше од умора као мртви, осим што страже једино оставише по зидовима.

А ујутру цар Константин заповеди сабрати трупла мртвих и сахранити их. Број убијених Грка за које се знало био је 1740, а Фруга и Јермена 700. А правоверни цар Кон­стантин са бољарима пође по зидинама града желећи виде­ти ратнике. И не беше од њих ни гласа ни послушности, јер сви беху на отпочинку од умора. И видевши пуне ровове трупова, а друге у потоцима, и по брдима гомиле мртвих, и пребројаше мртвих Турака 8010. И заповеди цар да се посу­де и справе за пробијање зидина огњу предају. А сам цар Константин пође са патријархом, и са светитељима и са свим свештеним сабором у Свету Велику цркву молитве и захвалност предати свесилном Богу и Пречистој Богомате­ри, јер чекаху да већ одступи безбожни, толику пропаст видевши својих ратника. А он, зверолики, не помишљаше тако, већ другог дана посла видети мртве своје. Како реко­ше њему да је много мртвих, он ускоро посла многе пукове узети трупла своја. А цар Константин заповеди да их не ометају никаквим нападом док не очисте ровове и потоке. И тако узеше своја трупла несметано и спалише их.

Видевши, пак, безбожни Мехмед да не успе ништа, већ више својих изгуби, и заповеди начелнику ускоро да прибави топова и пушака много, справе за нападе на зиди­ не припремати. Овај неверни седми дан опет заповеди вој­сци ићи ка граду и тући се као и у почетку – без починка. А правоверни цар Константин посла морем и копном у Море­ју ка браћи својој, и у Венецију и у Ђенову за помоћ. И браћа његова не успеше, јер раздор беше међу њима, и са Арабљанима ратоваху. А Фрузи не желеше помоћи, већ говораху у себи: „Не дајте, нека узму Турци, а од њих ми ћемо узети Цариград“.

И тако не би ниоткуд помоћи цару Константину, једи­но Ђеновљанин, кнез Јустинијан дође цару у помоћ на две­ма лађама и два брода која су имала на себи 600 наоружа­них храбрих војника. И прође све нападе турске по мору док не дође здрав до зидина Цариграда. Њему се цар Кон­стантин узрадова силно и указаше му част велику, пошто знан беше цару. А он испроси у цара место где је град мање нападан. И даде му цар људи својих читаве две хиљаде. И бише се с Турцима тако храбро и мушки, тако да одступи­ше од тог места не само што своје место чуваше већ и по зидинама града обилажаше, утврђујући и водећи људе како их не би напустила нада, већ у Бога да се уздају непомериво и неослабљено у делима. И од све душе и од свег срца бори­ше се са неверницима. И Господ Бог поможе нам таквима, јер речима многим учећи воде људе, јер сам научен беше до моћи ратовању. И заволеше га сви људи и послушаху га сви. А Турци на свим местима нападаху, узнемираваху гра­ђане, без отпочинка смењујући се, јер мноштво њих беше, као што раније рекосмо.

Тридесетог дана, почев од првог, нападајући опет, прихватише топове, и пушке и друге многе справе за руше­ње зидина, а међу њима два велика топа која ту излише. Једно ђуле је било високо до колена, а друго до појаса. И свим силама надревши, почеше тући град непрестано са свих страна. А насупрот Јустинијана наредише топ већи, јер на том месту градски зид беше стар и низак. И како удари­ше по том месту, зид попусти. И опет поново ударише, и порушише зидине до висине од пет сежања. Трећи удар не успеше, јер ноћ приспе. А Јустинијан то место ноћу догра­ди, и другим зидом старим и земљом изнутра учврсти. Али шта је могуће учинити зиду против толике силе, а и нешто више против гнева Божијега, због грехова наших’?

А ујутру почеше тући такође то место из многих то­пова и пушака. И пошто се намучише, наредише гађати из већег топа. Већ ишчекиваху разорити зид. И Божијом по­моћу прелете ђуле у црквени зид и распаде се као прах. И видевши ту затечени људи, захвалише Богу, као што и од поднева поставише друге људе. А Јустинијан постави топ свој и погоди онај топ. И разори се у њих барутана. А ово видевши безбожни Мехмед, разјари се превише и повика снажним гласом: „Јагма! Јагма!“, то јест да крену у пљач­кање града.

И одмах повика сва војска. И навалише на град свим силама, по земљи и по мору, свим средствима и справама за заузимање града. А сви грађани изиђоше на зидине и противљаху им се бијући се бодро. Једино што патријарх са светитељима и са свештеничким чином остаде у црква­ма Божијим молити се Господу Богу са сузама и ридањем. А правоверни цар непрестано обилажаше по целом граду плачући и ридајући и молећи старешине и све људе, го­ворећи:

„Господо и браћо, мали и велики, данас дође час про­славити Бога и Пречисту његову Матер и нашу православ­ну хришћанску веру! Храбрите се и учвршћујте и не слаби­те у залагањима, нити губите наду, чувајући главе своје за православну веру хришћанску и за свете цркве, па ће се и на нас смиловати и прославити нас премилостиви Бог“.

И заповеди да се звони по целом граду, као и Јусти­нијану да се учвршћује по зидовима. Учвршћиваше и осна­живаше људе. И како чуше људи звоњаву са светих црка­ва, одмах се окрепише и охрабрише сви, говорећи један другом:

„Умрећемо, браћо, за веру хришћанску!“

И као што напред писасмо, који језик може исприпо­ведати те беде и страсти, јер падаху трупла на обе стране, као снопље покошено. Крв њихова течаше као реке. И напунише се трупла људска до врха зидина. И како Турди преко њих ходаху као по степеницама. Мртви војници беху као мост и лествица ка граду. Такође и потоци и брегови око града напунише се труплима, и залив Галатски крвав постаде – тако силно и непоштедно секоше се. И да не бе­ше Господ прекратио дан тај, то би кончина већ било про­паст града, јер грађани сви већ изнемогоше. А када ноћ настаде, Турци одступише ка стаништима својим. А грађа­ни падоше од умора, свако где стиже. И те ноћи ништа се не чу друго осим стењања и вапаја рањених људи, који још живи беху.

А ујутру цар Константин заповеди свештеницима и ђаконима да се окупе и сахране мртве. А који још живи беху, заповеди да их раздају лекарима. И сабра се мртвих Грка и Фруга 5700. А Јустинијан и све велможе пођоше по зидинама разгледајући њих и трупла неверних. И тако вра­тивши се, рекоше цару и патријарху о 35000 убијених Тура­ка. А цар Константин плачући и ридајући не престајаше, гледајући своје људе убијене и неодступно дело неверника, а помоћи ниоткуда не очекиваше.

А патријарх и сав клирос, као и сав сабор царски, узеше цара тешећи га и пођоше ка Великој цркви на молитву и захвалност свемилостивом Богу. Такође и мноштво благородне деце са царем беше видети у целом граду, као и људи и жена, притрчавајући ка Божијим црквама, са суза­ма, хвалећи и благосиљајући Бога и Пречисту Богоматер. И тако проводише дан тај и свеноћно певање.

А безбожни Мехмед трупла људи својих не хтеде узе­ти, већ помишљаше убацивати их у град справама за руше­ње зидина, да иструле и усмрде град. Указујући му на величину града и пространство, да им неће ништа засметати, и спалише их све.

И потом деветог дана оскврњени Мехмед заповеди свим војницима да приђу граду и бој заподевају свакоднев­но. А за топ онај велики нареди да се преуреди како би био још убојитији. Ово, пак, сазнавши велможе и Јустинијан, са патријархом састаше се заједно. И почеше извештавати ца­ра, говорећи:

„Видимо, господине цару, како овај неверник не ослабљује делом већ се још више спрема на још веће дело. И шта да учинимо помоћи ниоткуда не очекујући“? И за ово чувши људи твоји и браћа твоја, теби ће доћи у помоћ. Па и Арбанас, уплашивши се, доћи ће. А у томе, не би ли некако овај безбожни Мехмед, уплашивши се, одступио од града“.

Ово и много другог рекоше цару. И лађе и бродове даваху њему Јустинијанове. А правоверни цар Константин цуже времена ћуташе пуштајући сузе. И тако рече им: „Хвалим и благодарим савет ваш, господо моја и знам да ми је за корист ово што говорите, али не може ово бити. И како ја могу ово учинити: оставити свештенство, и цркве Божије и царство свих људи у толикој беди`? И шта ће ми рећи васељена. Не, господо моја, не! већ да умрем онде са вама.“

И павши поклони им се плачући горко. И прекрати­ше речи да више колебања не буде међу људима. И посла­ше опет у Мореју и у Фруге и на сва острва за помоћ. А грађани дању бише се с Турцима, а ноћу улажаху у ровове и пробијаху зидове из ровова, са спољашње стране. И иско­паваху земљу око зидова на многим местима, увлачећи многе посуде са топовским барутом. Такође и по зидовима припремаху многе посуде напуњене смолом и сумпором за­паљивим и на крају смолом и барутом топовским. Мину двадесет пети дан тако тукући се по ваздан.

И опет заповеди безбожник побољшати онај топ ве­лики, јер је био увезан обручем железним. Чекаху да се ојача. И како га испустише испрва одмах се распаде на ви­ше делова. А он, неверник, сматраше да је исмејан. И уско­ро заповеди куле притерати ка граду са свим снагама, јер беху велике, заштићене. И чим поставише куле по читавом насипу рова, хтедоше напунити ров дрвећем, и растињем и земљом и издигнути и наслонити куле уз град, и опет пот­копавати зид на многим местима и срушити на земљу. И како приђе мноштво људи ровове засипати, одмах грађани запалише посуде са барутом, које беху укопане ван рова. И изненада загрме земља као гром велики, и разлете се са кулама и људима као бура силна цо облака. И слушаше се тресак и уништење кула и вапај и понашање људско стра­шно, како и једни и други беже: грађани са зидина у град, а Турци од града цалеко падаху, а са висина људи и дрвље – једни у град, а други у ровове, а неки на врата. И напунише се ровови Турцима. Одмах запалише бурад са смолом и пу­штаху на њих. И погореше сви. И тако Божијом помоћи тог дана избави се град од безбожних Турака.

А зли Мехмед са мноштвом војника својих поиздаље беше посматрајући оно што се догодило, и помишљаше шта да учини. Такође и борци сви, уплашише се, одступише од града. А Грци, изишавши из града, поубијаху у рововима Турке који беху живи. И сабравши их на многе гомиле, ;,палише их заједно са преосталим кулама. А цар са патри­јархом и сав свештени сабор беху по свим црквама молећи се и захваљујући Богу. Чекаху окончање битке.

Такође и безбожни Мехмед, много дана саветовавши се, одлучи одступити од града међу своје. Будући да већ морски пут дође, очекиваху одасвуд помоћ граду. Али, пошто безакоња наша превазиђоше главе наше, и грехови наши отежаше срца наша, и заповести Божије не послушасмо и на путевима његовим не научисмо се ићи. Од гнева његовог куда да побегнемо? Цар онда са патријархом, као и сав царски савет, саветујући се, тегобно говораше овако:

„Будући да онај зловерни тако много дана стоји без боја и опет на нас спрема се, него да му пошаљемо за при­мирје, које ћемо и склопити“.

А он, лукав, какав је, чувши, порадова се у срцу свом, чекаше прилику неку да дође граду. И одлагаше свој одла­зак. И поче саветовати се о миру. И тако одговори посланицима:

„И ако тражите мир, безбожни Мехмед рече, „ја ћу то учинити, али да изиђе цар из града у Мореју, такође и па­тријарх и сви људи без штете, а мени да се остави град пуст.

И ја ћу мир вечити учинити, да не ударам на Мореју и на острво његово никаквим оружјем у веку. А ко не жели изи­ћи из града, да буде у име моје без штете и без бриге“.

Ово све чувши цар Константин и патријарх и сви љу­ди, одмах зароптаху из дубине срца и руке ка небу подигав­ши, говораху:

„Помоћниче наш, Господе, погледај са висине Славе твоје и збаци гордост оскврњеног овог и избави град на­следства Твога, јер људи смо власти Твоје и овце ливаде Твоје, живећи у двору Твом у једном стаду. И камо да изи­ђемо оставивши пастира и наставник свог? не, Господе Ца­ру, не! већ да умремо сви овде у Светом двору Твом, у славу величанства Твога.“

И ово све изрекавши, и опет припремаху се за бој, кајући се за слање ка безбожном Мехмеду, јер тиме задр­жаху њега.

Када прође трећи дан, рекоше проклетом Мехмеду да се топ онај велики добро изли. И заповеди опет војсци свој поћи ка граду и бој заподевају свакодневно. А ово се зби због наших грехова ради. Божије допу­штење као да учини све раније речено за град овај при Константину Великом цару, и Лаву Премудром и Методију, епископу патраском, месеца маја шести дан.

Опет заповеди неверник тући град у исто место где удараху раније, из многих топова и пушака по три дана, како би ослабили зид. И ударише из највећег топа. И спаде са зида камење много. И други пут ударише и распаде се на зиду велико место. И већ како вече настаде, Турци почеше гађати из многих топова у то место без престанка преко целе ноћи, не дајући грађанима поправити то место. А Гр­ци те ноћи припремише кулу велику наспрам тог место.

А ујутру опет Турди ударише из највећег топа, јер њим извалише зида много. И тако други и трећи пут, тако да већ начинише место велико. Одмах повика мноштво љу­ди и ускочише на оно место један другог потискујући. Та­кође и Грци из града успротивише им се и секоше се креп­ко, ричући као дивље звери. И беше страшно видети са обе стране смелост и силину. А Јустинијан окупи многе људе. Повикавши, нападе на Турке мушки и одмах прогна их са зида. Испунише ров мртвима. А Амурат, топузар, снажан телом, помешавши се са Грцима, дође Јустинијану и поче сећи га љуто. А Грк неки, скочивши са зида, одсече му главу секиром, и тако избави Јустинијана од смрти.

А барјактар, војвода западни турски, Амер-беј са сво­јим пуковима нападоше на Грке. И би сеча зла. А из града Ракавеја војвода, са многим људима приспевши у помоћ, прогна Турке, све до самог Амар-беја. А он, видевши Рака­веју како љуто сече Турке, обнажи мач и нападе на њега. И секоше се оба много. А Ракавеја, напокон, скочи на камен и удари Амар-беја мачем по плећима обема рукама и расе­че га надвоје, јер снагу имаше у рукама велику. А Турци многобројним оружјем њега секоше љуто. И исекоше Ра­кавеју на комаде и Грке прогнаше у град. И би Грцима плач и ужас велики, јер Ракавеја ратник беше велики, му­жаствен и цару омиљен. И већ ноћ настаде и преста сеча. И разиђоше се обе војске.

И опет почеше Турци гађати из топова на разрушено место, а грађани почеше кулу ширити и градити хитро на свим проваљеним местима. И пободоше у њих топове многе тајно, будући да кула беше унутар града. А ујутро, како видеше Турци зид непоправљен, ускоро почеше бити се са грађанима. А грађани, тукући се са њима, побегоше од њих. Када се згусну много Турака а Грци се разбежаше и пустише на њих топове и поубијаше много Турака. И из града нападе на њих Палеолог војвода Сингурла са многим људима. И потукоше их снажно.

А источни заповедник турски, барјактар Мустафа, ускоро дође на Грке са многом силом наспрам града и хте­де га узети. А Теодор тисућник, удруживши се са Јустинијаном, удари на Турке. И би сеча велика. А Турци побеђи­ваху Грке.

А правоверни цар Константин беше у припрати Ве­лике цркве са свим бољарима и са војводама саветујући се о устремљивању безбожнога, говорећи: „Ево, већ непре­кидно свакодневно сечемо се са Турцима! Колико погибе тисућа наших бораца, и ако убудуће тако буде, то ће све нас поубијати и град добити, већ сабравши се, са изабранима споразумевши се, да изиђемо из града ноћу у повољно вре­ме, и са Божијом помоћу да их нападнемо, као некада Геде­он Мадијамљане. Или да помремо за цркве Божије, или избављење да примимо“.

Тако, дакле, саветујући, многи се томе приклонише, јер вероваху цару Константину, јер знађаху храброст и снагу његову велику, јер беше веома испуњен снагом. А кир Лука и војвода Никола заповедник заћуташе на дуже време, и овако рекоше: „Ево, већ, господине цару, пет ме­сеци је прошло како почесмо борити се са Турцима, моле­ћи милост Божију. И ако буде воља, још можемо других пет месеци борити се са њима. Ако ли не буде Божије помоћи, учинићемо тако да у једном часу сви погинемо и град уништимо“.

А велики Доместик, и са њим Логотет, и друге многе велможе саветоваху: да изиђе цар из града, узевши са со­бом изабраних колико је могуће. На препад не дати град да га узму Турци, толико дрско приступати граду и издалека потребно спровадити. И када чују ово хришћани, сабраће се нама на помоћ. И тако они помишљајући рекоше цару. Како већ Турци узиђоше на зид и побеђиваху грађа­не, а цар Константин уседе на коња и погна нагло, и све војводе и велможе са њим. И сустигавши цара, велможе и војводе пожуриваше цара за помоћ. И сретоше народа много како бежи. И праћаху их тукући. А Јустинијан са другим војводама тукоше се са Турцима у граду. Некада бежећи од Турака, некада утврђујући се, враћаше се и бо­рише са њима. А други Турци многи мост направише и на коњима ујездише. А војводе све, удружене са Јустинија­ном, нападаху на Турке сурово и протераше их до зида, али већ Турци многи ушавши у град на коњима и као пешаци, повратише војводе опет. И бише се непоштедно и надјачаваху Грке.

И да не пристиже ускоро цар Константин к њима, коначно би већ била пропаст граду. Пристиже, пак, цар и нападе на Турке са изабраницима својим. И сечаше их непоштедно и ужасно, јер које сустизаше расецаше надвоје, а друге пресецаше надоле. Не заостајаше мач његов ни у чему. А Турци се скриваху, не могоше опстајати против силе његове. И један другог подстицаху на њега и сваким оружјем жељаху њега ранити. И стреле безбројне пуштаху на њега, али, како се већ каже, у одбрани су победе, цар­ски пад бива Бажијом промишљу, јер оружје њихово све, и стреле упразно падаху и, мимо њега летећи, не погађаху га. А правоверни цар Константин, један при себи имајући мач у руци, секоше их. И бежаху од њега сви Турци из града ка разрушеном мосту и ту се притеснише. И поубија их ту много, а друге прогна у ров. И тако Бажијом помоћи тог дана избави град. Већ када вече дође, Турди одступи­ше од града.

А изјутра заповедник Никола нареди грађанима по­бијене Туркс износити из града преко ровова на покази­вање безбожним Турдима. И беше их избројано 6010. И узеше их Турци и спалише. А заповедник опет нареди раз­рушено место цело запречити дрвима и кулу градити. Они који су чекали одступише несрећни. А безбожни Мехмед не намисли тако, већ по три дана размишљаше. Сабравши паше своје, и санџаке и бегове, рече им: „Тако видимо, да­кле, како Грци охрабрише се према нама. И тако борећи се са нама, не можемо их победити, будући да на једном месту само борисмо се – на разрушеном. За многе људе неумесно. А мали људи они савлађиваху нас, и тако побеђиваху. Већ да учинимо опет јагму, као што рекох раније, да усправимо куле и лествице уз зидине града на многим местима. И раз­деливши грађане на свим местима, супротставити им се. И одмах да навалимо на разрушено место“.

И што намисли проклети Божијим допуштењем, тако и учини. Јер куле и лествице и друге справе многе за осваја­ње заповеди припремати. И војницима опет нареди борити се са грађанима свакодневно не дајући им отпочинка.

Месеца маја у 21. дан грехова ради наших би чудо страшно у граду

Ноћу, дакле, која је настала у петак, осветли се град сав. И видевши страже трчаху гледати збивање, јер мишља­ху да Турци запалише град. И повикавши снажним гласом, окупише људе многе. И видеше у Великој цркви Премудро­сти Божије: у врху, из окана пламен огњени велики изишао и окружио сву куполу црквену за дуго времена. И сабра се пламен у једно место, и промени се, и би као светлост неиз­рецива. И одмах узнесе се на небо. Они који су гледали почеше плакати горко вапијући: „Господе, помилуј!“ А све­тлост она достиже до небеса. И отворише се двери небеске. И дође светлост. И опет затворише се. А ујутру одоше и испричаше патријарху. А патријарх Анастасије окупи пле­миће и саветнике све. И пође ка цару и поче га убеђивати да изиђе из града са царицом. И како не послуша га цар, рече му патријарх: „ Знај, о цару, све раније речено о граду овом, и ово сада опет чудо страшно беше Јер светлост она неизрецива, која се беше створила у Великој цркви Бажије Премудрости, са ранијим светилницима архијерејима васе­љенским и царевима побожним, такође и анђелима Божи­јим, које оснажи Баг за време Јустинијана цара, за очување Велике цркве и града овог, у ову ноћ одоше на небо. И ово значи као: милост Божија и милосрђа Његова одоше од нас, и жели Господ Бог предати град овај непријатељима нашим грехова ради наших. И тако постави оне мужеве који видеше чудо“.

Како саслуша цар речи његове, паде на земљу као мртав. И беше безгласан дуго времена. И једва омише ње­га миришљавим водама. А он устаде. А патријарх опет поче крепко убеђивати цара да изиђе из града. Такође и племићи сви говораху њему: „Теби је, господине цару, да изиђеш из града са онолико њих колико хоћеш. Опет, Божијом помоћи, могуће је теби и граду помоћи, и да други градови и земље наду имају, тако док се ускоро не предају неверници .

А правоверни цар Константин не преклони се томе, већ одговараше им: „Ако Господ Бог жели тако, како да избегнемо гнев његов? Колико царева пре мене беше ве­ликих и славних, који пострадаше за своје отачаство, и помреше! И ја ли последњи ово да не учиним, већ да умрем овде са вама?“

И не послуша их.

А други дан како чуше људи за одлазак Духа Светога, одмах опраштаху се сви, и нападе на њих страх и трепет. А патријарх, затекавши се, храбрише их и учаше: „Не одричите се наде, већ се осмелите! Онда чеда осмелите, говорећи ка Господу Богу, Спасу нашем. Подигнимо ка Њему руке и очи од све душе оглашавајући се. И Он ће нас избавити од непријатеља наших. И све непријатељске намисли које нам упућује распршиће се.“

Оваквим и другим многим речима беше окрепио народ. И тако светитељи са читавим свештеним сабором, узевши свете иконе, обилажаху по зидинама града свако­дневно, молећи милост Божију, са сузама говорећи:

„Господе Боже наш бесмртни и беспочетни, саздате­љу свега створеног, видљивог и невидљивог, који нас ради, неблагодарних и злонаравних, сиђе са небеса и оваплоти се и крв своју за нас проли, погледај, дакле, сада, Владико Цару, из Светог Дома твога на смерне рабе твоје, и прими грешно наше мољење! Приклони ухо Твоје и услиши речи наше, коначно пропалих, јер сагрешисмо, Господе! Сагре­шисмо ка небу и пред Тобом мрским делима и срамним. И свакакве себе и непотребне учинисмо небу и земљи, и сам тај пролазни живот, и нисмо достојни погледати на висину Славе твоје. Озлобисмо Твоју благодат и разгневисмо Твоје Божанство, преступајући и оповргавајући Твоје заповести и не слушајући Твоје поруке, већ, дакле, сам, Ц a ру и Владико, човекољупче, незлобиво ово, и дуготрпељиво ово, и многомилостиво пророцима својим рекао јеси: „Јер и нехотицом не желим смрт грешнику, већ да би се обра­тио и био жив“ (Језек 18:32), и опет рече: „Не дођох при­звати праведне, већ грешне на покајање“. Ј e р, како не же­лиш, Вл a дико, здање твојих руку уништити, тако не волиш погибељ људску, већ желиш свима спасти се и у разум истински доћи. Зато и ми недостојни, саздање и дело Твога Божанства бивши, не очајавамо за своје спасење. Надамо се да припадамо Твом бескрајном добром срцу и пратимо те свим срцем нашим и иштемо милост Твоју. Поштеди, Господе, поштеди! Њих искупио јеси животворном крвљу својом – не предај, пак, нас непријатељима и супарницима владавине Твоје. Избави нас од опсаде данашње и од оп­штих нам напасти. Удостој по мноштву милости Твој e и претекни нас по чудесима Твојим и дај славу имену Твом, да посраме се непријатељи Твоји и да постиде се од сваке силе и јачине своје, да униште се и разумеју како Ти јеси Бог наш Господ Исус Христос. У славу Богу Оцу!“

Таквим, дакле, и другим многим молбеним гласовима по читаве дане молећи се, очекиваху спасење своје. Такође и сви људи беху, притрчавајући ка светим Божијим црква­ма, плачући и ридајући и руке ка небу подижући, молећи од Бога милост. Али, дакле, колико раније благодати дарова Божијих и Пречисте Богоматере добрих дело удостојени бисмо, толико сада грехова ради наших, смиловања и мило­срђа Божијих лишени бисмо. Ј e р, „Пошто“, рече, „ширите руке своје ка мени, одвраћам очи моје од вас; и ако дођете и јавите ми се, одвраћам лице моје од вас“ (Иса 1:15), и опет: „Колико ствараш и колико чиниш, мрзи ово душа моја“ (Иса 1:14). Јер таквим одговором и сада уприличисмо се. И молбе и мољења наша неугодни су Богу.

А Турци, како раније рекосмо, бој стварајући Грцима, не почиваху. А проклети Мехмед, сабра своје све и раздели им место за напад. Постави, дакле, Корач-беја према царским палатама, Чкали Харија према Дрвеним вратима, а заповедника источног према Пигији и Златном месту, а западног према вратима Св e тог Романа и разрушеном месту, а флоту Балуглију и Загану, опкољавајући оба зида од мо­ра, тако да је окружен сав град. И у исто време и у исти час да ударе битком на град по земљи и по мору.

И тако уредивши се, неверници 26. маја, када пропо­ведник њихов закликта оскврњену своју молитву, одмах повика сва војска. Поскакаху ка граду и прихватише се топова и пушака, и кула, и лествица, и ограда дрвених и других справа за савлађивање зидина. Такође и по мору покренуше лађе и бродове многе. И почеше тући град ода­свуд и мост ка граду преко ровова градити. И како већ пообараше са зидова све грађане, ускоро подигоше ограде дрвене, и куле високе и лествице многобројне. Настојаху силом узићи на зид. И не даше им Грци, већ секоше се са свима снажно.

А проклети Мехмед са свим достојанственицима својим засвира у све тимпане и виком великом узмутише (се) као бура силна. И дође усред разрушеног место са таквом суровошћу, јер мишљаше изненада заузети град.

А војводе многе са Јустинијаном, у помоћ приспевши, тукоше се с Турцима силно. И би погибељ велика грађани­ма, али тада још час судњи не приспе – одолеваху им. И би сеча велика. Како страшно и жестоко беше видети на обе стране храброст и мушкост. А патријарх са свим сабором беше у Светој великој цркви непрекидно молећи Бога и Пречисту његову Богоматер за помоћ и оснажење против непријатеља. Плачући и ридајући, говораше: „Ускрсни, Го­споде Боже! Помози нам, коначно пропалим. Не одгурни људе твоје до краја. Не дај, пак, достојанство твоје на пору­гу преснојелцима овим. Да не кажу: „Где је Бог њихов?“, већ да познају како Ти јеси Бог наш, Господ Исус Христос. У славу Богу Оцу!“

Овако и Пречистој Богоматери ускликнуше:

„О, Пресвета владичице! Стани, раширивши руке, ка Сину свом и Богу нашем, и утишај, Владичице, гнев Божији који је на нама и погибељ, јер већ, Пречиста Госпођо, при устима адовим јесмо ускоро. О, милостива и човекољубива Мати, узми нас пре него што нас не прождре ад, како би се прославило име Твоје!“

Овако вапијући и молећи се не престајаху. А цар Константин приспе са изабранима својима до порушеног место и, видевши битку најтежу, стаде и сам ту и све велможе. Како саопштише њему о нападу безбожника, одмах завапи правоверни цар Константин војницима плачући: „О, браћо, другови, сада дође време пронаћи славу вечну за цркве Божије, за православну веру хришћанску и учинити нешто мужаствено за успомену последњу!“

И ударивши коња свога, хтеде прескочити разрушено место и прићи безбожном Мехмеду за освету крви хришћанске. И хватаху га велможе, и војници и пешаци са муком великом, јер је по снази дело безбожног Мехмеда било бескрајно тешко. А правоверни цар Константин, обнаживши мач свој, окрену се на Турке. И како, пак, достизаше кога, мачем по рамену или по ребрима, пресецаше их напола. А Турци, ужаснувши се снаге цареве, бежаху из града. А војводе, и војници и сви људи, видевши свога цара храброст и мужаственост, сви скакаху на Турке и прогнаху их преко ровова. А безбожни Мехмед стаде, снажно бијући, враћати на Грке. И би сеча премрачна, јер стреле њихове помрачише светлост. А Грци са обеју страна бацаху камење на Турке и смолу горућу. И смоле потоке велике запалише. И већ Сунце зађе, а сеча не преста, већ нареди безбожни безбројне ватре запалити. И сам скакаше по свим местима, кричећи и вичући, присиљаваше своје желе­ћи већ спалити град, али онда грађани и сви људи који су били на зидовима вапијаху један другом: „Пожуримо, браћо, крепко и помрећемо за свете цркве!“

И тако секоше се са Турцима снажно, и до поноћи поскидаше их са кула и утврђења њихових на земљу. И преста сеча, а сам проклети од града не одступи. Стојећи, бринуше се за своја утврђења и друге справе, не дајући грађанима да их запале.

Ујутро 27. маја опет неверни заповеди тући град у доста разрушено место из многих топова и пушака. И од девет часова поставише највећи топ и ударише у кулу. Такође и други и трећи пут, и разорише кулу. И тако прође дан тај.

А када настаде ноћ, опет Јустинијан са свом својом дружином и Фрузи сви почеше кулу градити. И изненада, долетевши из топа ђуле камено, удари Јустинијана по прсима, и паде као мртав. И једва га подигоше и однесоше у дом. А властела, и сви људи и Фрузи, који беху са њим, растајаху се и не знађаху шта да учине. А ово би допуштењем Божијим за пропаст града, јер то разрушено место кнез Јустинијан чуваше великом снагом и мужаственошћу. Храбар беше и мудар ратничком послу, и искусан веома. А када рекоше цару, одмах веома ожалости се цар и пође ка њему и са свим велможама и лекарима тешећи га. А лекари преко целе ноћи те залагаху се за помоћ његову. И једва исправише му груди на месту удара оног. И одмах, одахнув­ши од бола, дадоше му мало хране окусити и пића. И отпочину те ноћи мало. Дружина његова која је остала сазидати кулу не успе ништа. А Јустинијан опет заповеди да га однесу тамо и поче градити кулу са усрђем великом.

Двадесет осмог маја видеше Турци кулу саграђену. Ускоро дође мноштво њих на разрушено место, као и Грци против њих. И би битка велика. А барјактар са многим Турцима јаросно нападе на Грке. А међу њима беше пет мужева страшних растом и изгледом, и тукоше грађане непоштедно. Такође из града протостатор и син његов Андреј са јаким снагама похиташе на Турке. И би сеча ужасна. Видеше, пак, са зидина три брата пет мужева оних турских који тукоше силно грађане. И скочише три брата са зида и падоше на њих. И секоше се са њима љуто. Како изненадише се Турци! И не надаху се већ њима, очекујући да су убијени били. И убише три брата пет мужева Турака храбрих. И тако, повикавши, нападе на њих мноштво Турака. А они одоше од њих, сва три неповређена.

На порушеном месту сеча не преста, већ се још више поспеши, јер Турци великом снагом побеђиваху грађане. А војвода и велможе заједно са Јустинијаном мужаствоваху крепко. И паде мноштво са обе стране. Али оно што би Бог изволео, преко тога се не може прећи, јер, долетевши изненада из топа, ђуле удари Јустинијана, и разнесе му де­сно плеће. И паде на земљу као мртав. И падоше на њега племићи његови и сви људи вичући и ридајући. И почеше га остали. Такође и Фрузи сви пођоше за њим. А Турци, чув­ши ридање и пометњу људску, одмах повикаше. Наступише са свим пуковима и погазише грађане и у град нагнаше бијући и секући. Видевши војводе и сви грађани устремље­ње турско, почеше бежати. И пропаст коначна би задесила град да није цар Константин пожурио са изабранима сво­јим. А цар приспевши, срете Јустинијана живог, кога су но­сили у дом. И заплака се због њега горко. А Јустинијан, мало проболовавши, умре.

А потом цар нападе на Турке и са изабранима својим бише их непоштедно, па мада само један мач имаше у рука­ма. И оне које достизаше, мачем расецаше надвоје. Ако и по коњу удараше, то падаху под њима. Не задржаваше, да­кле, мач његов ни људи ни коњска сила. А Турци, видевши крепост и мужаство царево, бежаше од њега. И тако прог­наше Турке иза разрушеног места. И стесни се ту мноштво људи. И поубијаше их грађани безбројно, јер их поклаху као свиње док не дођоше до разрушеног места. А они који бежаше са стране, по улицама, и тамо поубијани бише и разасути. И тако Божијим промислом тог дана избави се град. Турци, пак, одоше од града. А грађани падаху отпочи­нути. И не би те ноћи ништа.

А цар Константин и све војсковође пођоше у Велику цркву и заблагодарише Господу Богу и Пречистој његовој Богоматери. И похвалише цара. А неки испричаше како и сам цар у срцу свом узнесе се. Ипак, одлазак очекиваху поганих. И не знађаху Божију вољу. А безбожни Мехмед, видевши толику пропаст својих и цареву храброст, те ноћи не заспа, већ савет велики окупи, јер хтеде те ноћи одсту­пити од града, пошто већ морски пут затвара се и лађе многе доћи ће у помоћ граду. Али да испуни се Божија воља, савет тако тај оконча се.

Друго чудо

У седми, дакле, час ноћи поче наступати на град тама велика, јер ваздух над храмом згусну се. Наслика се над градом уплакани лик, испуштајући као суза капи велике, слично величином и изгледом бивољем оку црвеном. И стрепеху на земљи дуго часова. Како се чуђаху сви људи, и у тузи великој и ужасу беху. А патријарх Анастасије, сабравши ускоро сав клир и савет, пође цару и рече му: „Нај­светлији господине цару Константине! Све раније речено о граду овом добро знај. Такође и одлазак Светога Духа ви­де. И, ево, опет сада знамење прориче пропаст града овог. Молимо те, изиђи из града овога, да сви заједно не погине­мо! Бога ради, изиђи!“

И казиваху му о делима претходних царева, и томе слично. И не послуша их цар, већ одговараше: „Воља Божија нека буде!“

А проклетом Мехмеду, како виде таму велику над градом, рекоше да то знамење велико је, и граду овом да ће бири пропаст. А он, безбожник, заповеди да се припреме војници ускоро. Двадесет деветог маја пусти напред безбројне оружнике, пешаке, топове и пушке и за њима сву војску. И дохватише се топова према порушеном месту. И почеше тући свим то место. И како одбише грађане од пробијеног места, похиташе пешаци очистити пут ратницима и ровове заравнати. И тако наступише Турци са свим пуковима и прегнаше грађане.

А војводе и властела приспевши, оснажише народ и борише се с Турцима. И потом, и цар приспевши, са свим велможама и изабранима својим, нападе на Турке. И већ много беше војске унутар града. И, помешавши се са њима, секоше се тешким и звероликим сукобом. И прогнаше Турке ка пробијеном месту. А Беглер-беј, источни заповедник, крупан беше телом и мужаствен. Повикавши, са свом војском источном нападе на Грке. И размести пукове и прогна. Узевши, пак, копље, потеже се на цара. А цар му под­метну штит, и одбивши копље, удари га мачем по глави. И расече га надвоје до седла. И одмах завапише Турци мно­гим гласовима, и узевши га, однесоше. А цар позва своје клицањем многим, и уђоше у пукове. И бише их и прогна­ше из града, али када би се и брда покретала Божијом вољом, не би се много победити. „Ако“, рече, „неће Господ чувати град, узалуд бди стражар“ (Пс 128:1).

А Турака, дакле, мноштво, пошто их много беше, окрете се на бој. А грађани вазда једни, од великог труда изнемогаху и падаху. А проклети Мехмед, чувши за погибију источног заповедника Беглер-беја, плакаше за њим много, јер га веома волеше због храбрости његове и разума. И разјаривши се, пође сам својима у бој са свим снага­ма. А на цара заповеди уперити топове и пушке, јер га се бојаше, како не би изишао из града са свим људима и напао на њих.

И дошавши, безбожник стаде наспрам пробијеног места. И заповеди тући из топова и пушака како би одсту­пили грађани. Потом нагна Балтауглија пашу са многим пуковима, а на цара посла три изабрана војника; и запове­ди им да задобију цара: или до смрти да пострада, или из пушака да га убију. А војвода и властела, видевши устремљеност безбожника која је дошао са снагама тешким, од­ведоше цара да не умре узалуд. А правоверни цар Кон­стантин, плачући горко, рече им: „ Запамтисте ли реч коју вам рекох и обећања која положих, да ћу умрети овде са вама“? Не склањајте ме!“

А они му одговараху:

„Ми сви ћемо умрети за цркве Божије и за тебе, господару!“

И узеше и одведоше га од народа. И много убеђиваху њега да изиђе из града. И дадоше му последње целивање. Стењући и ридајући, вратише се сви на договорено место. А Балтауглија дође са многим пуковима. И сретоше га гра­ђани на пробијеном месту, али не могоше задржати га. И уђоше у град са свим пуковима. И нападе на грађане. И би сеча најжешћа од свих ранијих. И падоше војводе, и власте­ла и све велможе. И само мало их отиде на извешће цару. Поубијаних грађана и Турака не беше броја. А 3000 скакаху и размилеху се на све стране града, тражећи себи ловину – цара Константина. А проклети Мехмед, пукове ускоро уредивши, разасла све своје ратнике по свим улицама и вратима цара срести. А сам проклети оста само са јањича­рима, окренувши се ка логору, и топове и пушке оставивши, јер се бојаше цара.

А правоверни цар Константин Иванович, како дочу Божију вољу, пође у Велику цркву и паде на земљу, прошење молити Божије и разрешење сагрешења. И покаја се и опрости са патријархом, и са царицом и са свим клирицима. И заплака горко и, поклонивши се на све стране до земље, причести га патријарх светим и страшним Христовим тајнама. И пође из цркве, и одмах завапише сви клирици и сав народ која се затекао ту: жена и деце и мужева не беше броја, уз ридање и стајање, тако да се чинило да ће црква она велика уздрмати се. И гласови њихови мислим да до небеса достизаху. А идући правоверни цар Константин из цркве, ово једино изрече: „Ако ко пострадати хоће за Божија дела и чудеса преславна, некада, пак победама против непријатеља прославиће се.“

Јер не престајаше поучавати и на спас позиваше. Земаљским изобиљем тешећи, украси у свачему. Такође и Пренепорочна Мати Христа Бога нашег неисказаним и неизмерним доброчинствима чињаше милост и чуваше у свим временима. А ти као изван себе – од тебе милост Божија и милосрђа одвратише се! И, ево, сада јави се гнев Божији на тебе. Предаде тебе у руке непријатељима. И ко да не усплаче“? Или ко да не узрида?

Али опет, дакле, да дођемо на претходно.

А правоверна царица у који час прими опроштај од цара, постриже се у монашки лик. Преостале војводе и вла­стела узеше царицу и од племићких девојака и младих жена много и отпослаше у Јустинијановим лађама и бродовима на острва и у Мореју родбини.

А грађани по улицама и по дворовима не покораваше се Турцима, већ се тукоше са њима. И паде од њих тога дана много људи, и жена и деце. А друге похараше. Такође и под стрелама војника не предадоше се, већ се тукоше са другим Турцима, који су били ван града, као и унутар њега. И дању они који су побеђени, бежаху и скриваху се по рупама и ископинама, а ноћу излажаху и убијаху Турке. А други људи бацаху на њих сврх палата ћерамиду, и ћерпич и кровове палата. А дрва запаљена ватром бацаху на њих. И друге многе пакости чињаху им.

И ужасаваху се потом. А санџак-беј источни посла ка безбожном Мехмеду говорећи: „Ако сад не уђеш у град, непобеђен ће бити град.“

А он се навелико распита о цару и царици, јер се бојаше у град ући. И би у размишљању великом. И позва властелу и војводе цареве, да би их оптужио за бој са собом. А безбожни Мехмед даде своју јаку реч и дарове и посла их са пашама и санџак-беговима рећи грађанима по свим улицама поруку Мехмедову са клетвом, да престану без икаквог страха, и убијања и плењења: „Ако ли, пак, не, то ће све вас, и жене и децу вашу мач мој појести.“

И тако би и преста рат. И предаше се сви властели и војводама пашама у руке. Чувши, пак, проклети Мехмед, зарадова се веома. И посла у град чистити улице и тргове.

Једанаестог дана после рата посла санџак-бегове по свим улицама са многим људима чувати ред. А сам безбожни са свим војницима својим пође на врата Светог Романа ка Великој цркви. А у њој беху окупљени патријарх и све свештенство, и жене и деца. И дојаха на трг у Великој цркви и сјаха с коња. И павши на земљу лицем, узе прах посипајући на главу своју, благодарећи Богу и зачудивши се оном великом здању црквеном.

Такорећи, заиста људи ови бише и нестадоше, а други иза њих, овима сличних, неће бити.

И пође у цркву. И уђе „гнусоба запустјенија“ (Мат 24:15) у светилиште Божије, и стаде на место свето његово. А патријарх, и све свештенство и народ безбројан завапиху са сузама и ридањем и падоше пред њим. А он, безбожни Мехмед, махнувши руком да престану, рече им: „Теби говорим, Анастасије, и читавој дружини твојој и свем народу. Од данашњег дана убудуће не бојте се гнева мога, ни убијања, ни плењења.“

И, окренувши се, рече пашама и санџак-беговима: „Да запрети се читавој војсци и свем достојанству мога царства да целом народу градском и деци ни убиством, ни плегвењем, нити другим непријатељством нити којом штетом. Ако ли ко погази нашу заповест смрћу да се казни.“

И заповеди свима да изиђу из цркве и пође свако у дом свој, јер жељаше дознати уређење и ризнице црквене. А народ, пак, излажаше из цркве од првог до деветог часа и још беху многи у цркви. И не ушавши, пак, безбожник изиђе из цркве и виде пун трг оних који су изишли из цркве, и много оних који су ишли по улицама. И задиви се толиком народу који је из једног храма изишао и коме не беше броја.

И пође ка царском двору и ту га срете неки Србин, приносећи главу правоверног цара Константина. А он, проклети Мсхмед, обрадова се много. Ускоро дозва властелу и војводе и упита их да му кажу истину да ли је то глава царева. А они, бојећи се, рекоше му: „То је иста глава царева!“

А он проклети, обљубивши је, рече: „ Заиста, изабраног те Бог роди, и више од цара! Зашто узалуд погибе?“

И посла је патријарху да је обложи сребром и златом и сачува је како сам зна. А патријарх, узевши правоверног цара Константина главу, положи је у ковчег сребрни и позлаћен, и сакри је у Великој цркви под престо.

А од других тако слушасмо, да они који су остали са царем у Златним вратима украдоше га ноћу и однеше у Галату и сахранише. А о царици беше велико распитивање. И рекоше Мехмеду како велики дуке, и велики Доместик, и Анактос, и протостатов син Андреј, и братићи његови, Јован и Тома Палеолози, и епарх градски Никола послаше царицу на лађе. И одмах испита их много. И заповеди казнити смрћу.

И ово се тако догоди због грехова наших.

А безакони Мехмед седе на престоље Цариграда, најблагороднијег од свих градова који су под Сунцем. И овладаше, владајући двама деловима васељене. И победи оне који су победили горег: Артарксеркса, који се не може обухватити пучинама морским, и војводе које су проширивале земљу. И истреби оне који су уништили Троју предивну, и седамдесеторицу, и четири краља која су га обарала. Методија Патраског и Лава Премудрог.

И знамења о граду овом испунише се до последњег. Али, онда, разумевајући проклете (Турке), као и све раније речено – неће дочекати до краја, већ тако окончати имају. Јер пише: „Руски род са ранијим саздатељима све Исмаиљ­ћане ће победити и Седмобрди град добити, са ранијим за­конима његовим, и у њему се зацарити.“

Превео Томислав Јовановић,