објављено / 16.08.2016.

Славко Леовац – Бранислав Нушић

О Нушићу се говорило и писало да је он одличан забављач шире позоришне и читалачке публике, да његова дела налазе много више одјека у редовима те публике него у ложама критичара. У једном писму из 1924. године, које је упутио својој кћери Маргити Предић, Нушић је поновио неке оцене које су казивали неки његови критичари, да он нема „дубину једног сатиричара“, да он у комедији прибегава „лакшој њеној врсти, комедији нарави, избегавајући или немајући моћи „да зађе у комедију карактера“. С друге стране, Нушић ће указати на разлике између хумора и сатире и упозориће да постоји само један прави хумор, и то онај „који изазивајући смех на уснама ублажава суровости живота“. И, доиста, ни у својим најтежим часовима Нушић није мрзео него је дубоко волео живот и човека. Он је живео и деловао релативно дуго, био радознали и активни сведок узбудљивог развоја српског друштва од времена када га је, како каже Нушић, притискивала „петрифицирана патријархалност“, па до времена када увелико расту отпори према капиталистичким друштвеним односима. При томе, и сам Нушић прелазио је извесне фазе развоја, али је готово увек, у разним књижевним жанровима, а посебно у драмској врсти изражавања, спутавао „бес смеха и подсмеха“, спонтано критиковао и смејао се „прво себи, онда оном до себе, па оном више себе, ономе што је пред нама и ономе што иде за нама“. И не само то: он је залазио и у просторе где је видео појаве и људе, како назначује један естетичар, као „изненађујуће мале“ или „безначајно велике“, али увек као реално вероватне. Трагично осећање живота не само да је упознао и доживео него је и сам стварао трагичне слике животних борби и њихове одјеке у људима. Меланхолично осећање пролазности живота није ни њега мимоишло. Али, пре свега, хуморно осећање живота и стварање комедиографских дела, у којима долази до изражаја такво осећање живота, највише је одговарало Нушићу као човеку и писцу.

Нушићев драмски опус потпуно је бацио у сенку остали његов прозни рад. Добро је познато да је он цело време свог деловања писао и објављивао разноврсна приповедачка дела. Нека од њих су сама по себи значајна, а друга нам помажу да боље и свестраније разумемо и сагледамо Нушића као драмског ствараоца.

Приповетке једног каплара из српско-бугарског рата (1886) прва је штампана књига Бранислава Нушића. У овој књизи писац је објавио девет „сличица“, а после тога написао је још једанаест и све заједно објавио у књизи истог наслова (1895). Већина тих „сличица“ су приповедачки записи или кратке приче у којима аутор, с неколико потеза, сугерише атмосферу рата у позадини, изван битака, у тишини коју шире ћутљиве трагике малих, незнаних људи и коју духовно обогаћује људска солидарност. Приметно је да је Лаза Лазаревић, а преко њега и Тургењев, утицао на Нушића суздржаним реалистичким осветљењем обичних људских чинова (неке своје приповетке, међу њима и приповетку Све ће то народ позлатити, Лазаревић објављује у „Отаџбини“ између 1880. и 1882. године). У неким најбољим причама Нушић успева да дискретно реалистички оцрта атмосферу ратних апсурда, каткад с извесним сетним тоналитетом, понекад с благим, унутрашњим патосом (види приче Бела застава, Пусто огњиште, нарочито На разбојишту и Спровод). Већ у овим приповеткама могуће је запазити да је Нушић дуговао понешто нашем каснијем романтизму, нарочито у асоцирању расположења лица и изгледа пејзажа. Није случајно Нушић друговао с песником Војиславом Илићем. И Нушић је морао да доживи судар између једне романтичарски идеализиране прошлости и критички виђене стварности. И он је чезнуо за славном и великом прошлошћу, за њеним легендама. У књизи приповедака Рамазанске вечери (1898) традиционално мирно и складно везе анегдоте о једном прохујалом животу који постаје свет легенди. Писац смерно, с неком далеком, суздржаном иронијом, неретко меланхоличном, прича о неким судбинским одређењима. Тајанствено и судбинско у човеку и животу честе су теме и његових историјских драма и извесних других дела, која је писао у разним фазама књижевног стваралаштва. Блиски или далеки одјеци романтизма јављаће се у његовим делима преломљени, управо често изломљени, реалистичким виђењима прошлог и, нарочито, савременог живота.

Кад је због једне сатиричке песме уперене против двора осуђен и затворен, Нушић пише фељтоне, које је после објавио под насловом Листићи (1890). Незадовољан добом полутана, јер „пред нама је било поколење одлучно у идејама, истрајно у раду“, а за нама „долази поколење које ће сумњичити“, Нушић шеретски, иронично пита: није ли његово поколење „које треба да се смеје“. У овим фељтонима Нушић се смеје и себи и другима. Испрва, он се смеје с извесним елегантним хумором, да би се, затим, слободно, спадалачки, с маском наивног лакрдијаша, смејао много чему што је асоцирао као животно и комично истовремено. Ови листићи су, највећим делом хумористичке импровизације на актуелне теме и на нека искуства која се данас тешко могу препознати. Историјски посматрано, ови фељтони показују Нушића као радозналог и веселог публицисту импровизатора, који ће касније, као новинар, с надимком Бен-Акиба, с великим успехом забављати читалачку публику (в. збирке фељтона Бен-Акиба, 1907, потом 1932, 1935). Значајно је, при томе, споменути да само тако радознали и агилни дух, који жели да се стално смеје животу и друштву управо ради неких битних вредности живота, има услова да створи дела у којима ће егзистирати један нови комични живот и смешна бића.

У приповедачким делима Бранислава Нушића приметан је опширни и некохерентни фељтонски начин изражавања. У хумористичком роману Општинско дете (1902) писац је проширио анегдоту о једном одојчету кога је напустила мајка и које је постало „општинско дете“ толиким мноштвом других, сваковрсних епизодних анегдота да су оне постале важније од саме основне фабуле. Огромна комична грађа није уобличена у неку целину, као, на пример, у такву целину коју даје Сремчево поетско-хумористичко дело Поп Ћира и поп Спира. Ипак, требало би запазити ауторов покушај да хумористички пародира Одисеју овог несуђеног малог јунака, пишчеву способност да раздрагано, весело прикаже стандардне типове села и вароши када упадну у комичне ситуације. Неки делови романа показују велики дар хумористе Нушића, на пример, у глави петнаестој, где се наругао друштвеним конвенцијама кад наступи самртни час, или у глави двадесет другој, где писац вијоглаво духовито прича „о једној страшној ноћи“ грешног Томе, богослова, који се заљубио у позориште и у глумицу госпођицу Ленку и доживео разне скале комичних контраста стварности и идеала. Види се увелико да је ово дело писао већ познати писац, који уме весело, каткад иронично и са сатиричким ударцима да импровизира приче што се нехајно уклапају у једну слободну фељтонско-козерску целину.

Козерске способности Бранислава Нушића, који хумористички говори и слободно асоцира успомене и запажања, најбоље се примећују у делу Аутобиографија (1924). Без амбиција да оствари одређену уметничку структуру, Нушић спонтано пародира један могући живот и једну могућу аутобиографску форму. У овом делу он је протејски шерет, на махове чудесан пародичар и аутопародичар, и то се нарочито запажа када превазилази локалне асоцијације, искуства везана искључиво за његово време, када, на пример, сјајно пародира стил неких чланака и студија, или када се руга смрти, човеку који је очекује и онима који од ње живе!Аутобиографија је значајно козерско-хумористичко дело: у њему Нушић спонтано ћаскалачки говори о разним темама и дарује онај смех који нас бар донекле ослобађа суровости живота.

Бранислав Нушић је објавио и многе, углавном краће хумористичке приповетке (в, Сабрана дела, књига II, 1931, књига XVI, 1932, књига XXV, 1936). Велики део тих приповедака показује да их је писао козер и фељтонист Бен Акиба, или, у бољим случајевима, писац епизодних прича из романа Општинско дете, Нушићево развијање и компоновање приче у основи је традиционалистичко и не доприноси развоју кратке хумористичке приповетке.

Посебно место у Нушићевом прозном раду припада његовом делу Девет стотина петнаеста (1921). То је дело мемоарско-репортажног и мемоарско-приповедачког карактера, у којем писац потресено сведочи о ономе шта је доживео у време трагичног српског повлачења 1915. године. Посебно је значајан први део овог дела, нарочито неколико сугестивних реалистичких, каткад горко иронично интонираних слика бежања из Скопља, затим слике умирања једног познатог глумца у Приштини, пластични и динамични прикази борби за Чачак, потом слике пораза и сатирички приказани призори „пробијања“ београдских дама према Приштини. У односу на своја рана приповедачка дела Нушић је у Девет стотина петнаестој, нарочито у споменутим деловима, драматично снажно приказао ситуације у којима су људи приморани да буду све оно што јесу или оно што само мало јесу. Нушићева евокација прошлости није, тада, обично конструктивистачка, него спонтана субјективним мемоарским приповедањем. У другом делу овог дела писац настоји да психолошки свестраније и дубље прикаже трагику појединаца, њихове патње и жртве, и да, преко тога, осветли трагичну епопеју страдања српских избеглица које се повлаче путовима и стазама Црне Горе и Албаније. При томе Нушић је занемаривао реалистички начин евоцирања и приказивања и све више застарело романтичарски, сентименталистички и патетично, говорио о људима и догађајима. Нушић није лиричар и епичар. Управо као реалистички писац запамћеног и доживљеног, Нушић претходи и утиче на оне многе писце који ће се појавити касније и који ће својим мемоарско-приповедачким и романескним делима занимљиво и узбудљиво сведочити о страдањима српског народа у време Првог светског рата.

Превасходно Нушић је драмски писац. Његова вокација је у томе што успева да прикаже животне ситуације и ликове у „непосредној садашњости“, и то дијалошким формама у којима се животно садашње и прошло виде без посредовања приповедачеве евокације и описивања. Као што саопштавају његови биографи, Нушић је био веома радознала и динамична личност, увек у тежњи да дејствује макар старим идејама и начинима. Свој динамизам, своје способности импровизатора и козера, Нушић је најбоље усредсредио и сажео у драмској форми, посебно у комедији. Јер и за Нушића комично најбоље повезује живот и позориште, оно је права динамична веза између живог и уметног, између збиље и позоришта. И он мисли да комедија стреми, суштином и фактуром, брзим, динамичним и концентрисаним чулно-конкретним открићима живота као извесног комичног позоришта.

Позната комедија у три чина Народни посланик јесте први већи драмски рад Бранислава Нушића (написан 1883, игран 1896). Као деветнаестогодишњак, он је ову комедију читао у башти куће Јована Илића, и то браћи Војиславу и Драгутину Илићу, као и Владимиру Јовановићу и Кости Арсенијевићу. Сам Нушић је занимљиво описао тај сусрет са својим првим критичарима, а потом своје безуспешне покушаје да београдско Народно позориште изведе ово дело. Тек 1896, значи у време кад политичка опозиција обреновићевском режиму постаје јака, унеколико прерађен, Народни посланик је изашао на сцену Позоришта. То је комедија о власти, и то не о некој из легенди и из даље историје, него о савременој, конкретној власти. Иако не садржи оштре сатиричке резове, она се ипак смејала неким ружним и слабим странама једног режима – и, ето, одакле страх и отпор према њој код оних који су чували светост режима и позоришне установе.

Коста Трифковић је започео да пише политичке комедије о власти, Бранислав Нушић је то наставио и довео до извесног позоришног савршенства. У предговору комедије Сумњиво лице Б. Нушић ће казати да је политика, у то време кад је он почео да пише комедије, имала „један епидемичан карактер“, да је тада, поред других руских писаца, Гогољ „био писац целе дотадање омладине, која се њиме одушевљавала са његове оштре сатире, нарочито оне која се односила на руску бирократију“. Између 1880. и 1890. године Нушић је написао три комедије – Народни посланик, Сумњиво лице и Протекција – све три политичке комедије, све три на неки начин „гогољијаде“.

Народни посланик је, у ствари, комедија о паланачком поимању политике и о таквом политизирању, о једном трговцу, газда-Јеврему, који се кандидује за посланика, о низу минорних смешних лица која се изненада уздижу и постају чиниоци или сведоци политикантских игара. У мањој мери него код Трифковића али суштински исто, ови излети у политику посматрају се као пролазне болести ипак у бити врлих грађана једне варошице, које ће излечити пораз и вратити их на прави пут живота и породичне среће. Јер, на крају, кћерка газда-Јеврема удаће се за његовог политичког противника Ивковића, као што се то могло и раније очекивати. И на основу овог могуће је видети да је овај комад својеврстан политички водвиљ: неколико ироничних и сатиричких реплика уклопљени су у лаку комичну игру. Најбољи делови комедије су они у којима Нушић успева да разиграно, бурлескно прикаже паралелне комичне ситуације и перипетије. Такви су тренуци када збуњени и занесени Јеврем почиње да се нада да ће постати посланик, али и чује да му је кћерка верена за политичког противкандидата Ивковића; или, када, на крају ИИ чина, Јеврем прима делегацију „ћорнутих“ грађана и говори им, а тада упада гневни Ивковић, оклеветан, и виче: „Господине тасте, ово је клевета која се крвљу плаћа“; и, најзад, цели трећи чин, испуњен разним перипетијама, у којем има и чудних претеривања, као када Јеврем говори с једног прозора окупљеним грађанима који слушају Ивковића, већ изабраног посланика, који им говори са другог прозора! Комедија Народни посланик означава датум у нашој књижевној историји: то је први занимљив, динамично изведен политички водвиљ, први комад у серији Нушићевих комада у којима он такозване свете, политичке појаве водвиљски-бурлескно приказује. Чак и интригант Срета, приземни политички циник, постаје адолесцентно смешан у играма које он кобајаги заплиће и у које он неспретно и смешно увлачи Јеврема па и самог себе. И политичке суровости Нушић весело разиграва и открива као комично детиње у човеку и друштву. Проћи ће дуго времена док овај наш писац не почне духовно драматичније приказивати комику и трагикомику политичког живота.

Комад у два чина Сумњиво лице (написан 1888, први пут игран тек 1923) унеколико подсећа на Гогољевог Ревизора. Сличан је мотив: тражи се сумњиво лице које је дошло у једну паланку. То је повод да се, у неколико ситуација, прикаже комика паланачке глупости и тривијални политички цинизам паланачке власти. Нушић је створио тип среског капетана, именом Јеротије, чији суви рационални однос према свему, чији неуки цинизам и морална нискост стварају парадоксалне комичне ситуације. Већ у Народном посланику Б. Нушић је неке ситуације градио вербалном комиком. У овој другој комедији вербална комика претеже, јер су игре речима и доскочицама, писмима и шифрованим порукама од пресудне важности за ток радње и за обележавање типова и лица. То је, зацело, умањило шансе да добијемо „гогољевску“, сатирички интонирану комедију о једној у бити гротескно виђеној власти и људима у њој и око ње. Ако је први чин обећавао тако нешто, нарочито у представљању Јеротија и лица њему подређених, онда је други чин показао да је Нушића до те мере завела вербална комика да је уживао у пласирању локалних бургијашких вицева и у таквим играма речи, као што то јасно илуструје сцена где Јеротије са Вићом испитује Ђоку, несуђено сумњиво лице, у ствари вереника своје кћерке. Уместо велике, маштовито одигране бурлескне сцене добили смо трому, досадну слику у којој доскочице и вицеви не помажу да она има потребну динамику и пластичност.

Познати састав интрига, неочекиване промене које доводе лица у комично-фарсичне ситуације, па затим мелодрамски крај комада – карактерише и комедију у пет чиноваПротекција (написана 1889, играна исте године). Као и у неким Трифковићевим комадима, тако и у овој Нушићевој комедији налазимо извесне епизодичне сатиричке сцене, али су оне подређене ковитлацу водвиљске игре која стреми оперетском завршетку. Увек актуелни друштвени и политички проблем протекције овде је добио изузетно забавне комбинације разним веселим ситуацијама. Очекивани интереси и неочекивани покрети, очекивани покрети и неочекивани интереси стварају вртешку узбудљивих смешних сцена. То је рационално буржоаско позориште, забављачко и мелодраматично, али и толико испуњено смехом да нехотично шеретски прети да се разлије преко тих неких традиционалистичких граница.

Комедија Протекција је и последња успела комедија коју је Нушић написао у току деветнаестог века и у току првих година двадесетог века. При томе уочљиво је да је он престао да пише „политичке“ комедије, а започео је да пише драму, таква позоришна дела у којима настоји да драматично изрази неке друштвене, посебно породичне проблеме. Само повремено он ће дати одушка својој вокацији комедиографа у понеком забавном комаду, у оном што сам назива „шала“ и о оном што је мали водвиљ. Тако, на пример, Прва парница(написана и играна 1897) јесте симпатична породична комедија ситуације, као и Обичан човек (написан 1899, игран 1900). „Сала у три чина“ Обичан човек садржи мотив прециозне девојке која мисли да живи по упутствима Шопенхауерове филозофије, која одбија брак и живот у браку. Релативно комичне метаморфозе ове девојке, Зорке, које ће на неки начин усмерити песник Дамјановић, млад, разуман и „обичан“ човек, Нушић ће приказати водвиљски и мелодраматично обично, без књижевних изненађења – слично као и у једночинци аналогне теме и мотива Шопенхауер (игране 1900). Поред хумореске у једном чину“ Наша деца (играна 1903), Нушић ће написати још Пут око света (1911), комичну позоришну ревију о „чудноватим догађајима Јованче Мицића, Јагодинца“, у којој налазимо доста гегова, вицева и досетки локалног карактера, у којој су пародија и хумор подређени ауторовој жељи да без већих књижевних амбиција забави публику чудним догађајима и променама ситуација у којима доминира тип свесно и несвесно спретног и сретног Јованчета.

На основу тога било је могуће тада говорити да је комедиограф Нушић највише постигао својим првим комедијама и да је затим изгубио интересовање за комедију, да се посветио писању друштвене, салонске и историјске драме, чинило се да је хуморист Бен-Акиба надвладао комедиографа Нушића, а да је писац драма и трагедија Бранислав Нушић настојао да успостави баланс према „сојтарији“ Бен-Акиби, у намери да књижевно допринесе друштвеним и националним напорима српског друштва, посебно пре Првог светског рата. Међутим, после тог рата, упркос томе што је и сам проживео веома болне часове (погинуо му је син), Нушић је београдском Народном позоришту дао да изведе његове две успеле мале комедије: Два лопова (1919) и Светски рат (1923). Драмском фактуром Светски ратподсећа на познату Трифковићеву једночинку. Комад Два лопова је оригиналније, готово мало ремек-дело комедиографске литературе. Дијалог је привидно миран, радња је суптилно градирана, и то управо иронично-сатиричким репликама једног, за уске друштвене норме, аутентичног лопова. Те и друге актовке биле су, заједно с обновом његових раније написаних и изведених комедија, припремни чинови за нову ренесансу комедиографа Бранислава Нушића.

Сценским приказивањем Госпође министарке (1929) почиње нови и најзначајнији период комедиографске делатности Бранислава Нушића. Иако је већ увелико прешао шездесету годину живота, Нушић интензивно ствара позоришна дела, показује младалачку радозналост и враголанство, изванредну луцидност и тежње ка новим стваралачким путевима. Он је довео до извесне зрелости и перфекције своја дотадашња искуства структурирања комедије, али је, такође, успео у неким делима и да их превазиђе и да открије нове могућности за остварење такозваног тоталног комичног позоришта, које обједињује све познате видове комедије. Харлекин, ироничар и дискретни сатиричар Нушић приказује комичне видове људске егзистенције и судбине. При томе, он не апстрахује животне манифестације, нити се руга животу у име неког интелекта. Нико се код нас није тако весело смејао и слабостима и суровостима живота у име једног стварног, истински рационалног и емоционалног живота.

У комедији Госпођа министарка Нушић умешно и маштовито плете мрежу смешних последица изненадног догађаја који поремети „нормалну линију живота“ једне жене и њене породице, и пластично обликује лик те жене, Живке, која грубо амбициозно настоји да постане велика госпођа. Као у ранијим комедијама, у Народном посланику и Протекцији,Нушић је и сада велики мајстор комичних ситуација и вербалне комике. Готово од самог почетка, посебно од тренутка када Живка постане „госпођа министарка“, запљусне нас богата вербална комика, која и сама проузрокује смешне ситуације, односно комичне ситуације добивају своју пуноћу помоћу вербалне комике. Неки критичари говорили су да је вербална комика у Нушићевим комадима, па и у Госпођи министарки, приземна и груба, састављена каткад од баналних вицева и гегова. Међутим, Нушић је у својим бољим комедијама успевао да вицеви и гегови буду у функцији дијалога, драмске ситуације и радње комедије. У Госпођи министарки Нушић је, доиста, мајстор заплета, али таквих заплета који одговарају наравима ликова и неке друштвене класе. На пример: узбудљиво смешни трећи чин је врхунац вербалне и ситуационе комике зато што су сплетке и заплети које упоредо плету једно против другог Живка и њен зет Чедо, уз помоћ других, мотивисани првенствено њиховим карактерима, њиховим амбицијама и осећањима. Због тога ова комедија изврсно даје неколико смешних ликова. Доминира лик Живке, покондирене жене, која није смешна само зато што су њене амбиције превелике него и зато што она неуморно опоро и огољено, тако рећи, чулно делује као министарка и на тај начин показује извесне смешне апсурдности друштва. Управо због тога што нехотично комично руши неке друштвене форме и садржаје, она дискредитује свог мужа, министра, и доживи пораз као госпођа министарка. Треба истаћи и ликове као што су ујка Васо, комично опасни саветник и комбинатор Чедо, Живкин зет, који цинично-мангупски зна мере друштва у којем живи и на основу тога дела, Нинковић, салонски каријерист и политикант, који скоројевићима продаје своје више скоројевићевско умеће. Комедија Госпођа министарка није обичан политички водвиљ, него је и комедија карактера у којој весело зрачи иманентна и експлицитна морална критика извесних појава буржоаског друштва. Зачело да би ова комедија била мање оптерећена локалним асоцијацијама и уметнички успелија да писац није, посебно на крају комедије, видљивије наметао идеју да су главни ликови у својој суштини добри чим се врате, макар и под притиском догађаја, на нормалну линију свог живота.

Шта све може да учини Нушић својом драматуршком, водвиљском техником и маштовитим комедиографским сагледањима друштвених група и појединаца који не бирају средства да се домогну новца и части према мерилима буржоаског скоројевићевског друштва – показују комедије Мистер Долар, Др и Ујеж. Традиционално усмерен, Нушић се смеје слабостима, а не апсурдима људи и друштва. Тријумф разума и смеха помаже чак и моралном олошу да постане свестан својих слабости и да коригује своје поступке. Ипак, ове пишчеве „рационалистичке“ усмерености не покривају и не гуше комичну и бурлескну игру, вртоглаво веселу, харлекински ироничну и сатиричну.

Комедија Мистер Долар (играна 1932) првенствено је комедија ситуације с елементима комедије нарави. Разочарани и цинични Матковић, релативно богат грађанин, у жељи да се освети друштвеној групи којој припада и девојци која га је оставила, успева да их морално компромитује вешто изведеном варком. Елитни клуб скоројевићевских буржуја поверује да је конобар Жан постао богати наследник и на многе начине удвара се „мистеру Долару“ и тако показује своје слабости и пороке. Мале или чак веће наивности у мотивисању радње, извесно прејако типизирање лица, конструктивистичко компоновање комедије, нарочито видљиво на почетку и на крају овог дела, недостаци су које писац настоји да отклони животворним ритмом промена, неким, заиста, узбудљивим комичним сценама у којима вербална комика удружена са ситуационом комиком даје снажнија иронична сазвучја и значења. Тој врсти бурлескне комике која иманентно садржи ерос и етос смеха припада и комедија Др (1936). У њој савршено дејствује нушићевски механизам водвиљске драматургије. Чим изненадно доспе једно писмо у кућу газда-Животе, започиње велика смешна пометња, одмотава се стара и готово истовремено запетљава нова комична прича о једној породици и њеном оцу. Чини се, никад неће бити краја тим причама, односно деловањима истрајно самоувереног и „наивно“ циничног Животе, који без икаква зазора жели да све купи, сваку част и почаст. На крају, он ће се тако запетљати у својим настојањима да се отресе баласта прошлости, и да се домогне нових части и богатстава, да ће морати да се помири с нужним поразом. Лик Животе дугује много тога ранијим ликовима Бранислава Нушића. Он је, на известан начин, лик човека, трговца, циничне филозофије да се све може купити, али он је комичан лик јер то ради увек, и то на начин неумерен и неспретан. Нушићева драматургија је пародично протејска: Живота никако да се преобрази, у лик који супериорно влада другима и собом, јер он никако не може да изађе из своје коже, јер он не може да пронађе методе које би размрсиле оно што он стално мрси. Као у Госпођи министарки, тако и у Др-у добили смо неколико пластичних, смешних, спонтаних ликова, типичних за једну грађанску средину која је стално у лову за новцима богатих удавача, за разноврсним частима и за проводима где се новци расипају. То нису карикирани ликови, него ликови који су комични због ситуација у којима се налазе, због настојања да се супротставе неком току догађаја, због тога што морају да раде оно што је супротно њиховим амбицијама. Водвиљска драматургија добива, према томе, агенсе од једне реалистичке комедиографске драматургије. Вербална комика у функцији је комике ситуација, а ова добива подстицаје од комике нарави. Ипак, Др је, првенствено, изванредна комедија ситуације, а онда тек друштвена комедија и комедија карактера. То је веома весела комедија, којој ироничне и сатиричне реплике, извесна друштвена и политичка одређења, дају пуноћу изузетног комичног живота.

У комедији Ујеж (1935) Нушић фарсично приказује „досадом засићене буржујске жене“ и углавном руга се њиховим друштвеним амбицијама. При томе, видљиво је пишчево настојање да мале анегдоте и вицеве сценски актуелизира и модернизира. Као и у неким другим комедијама из тог времена (нпр. Свиња, 1935. и др.), Нушић познатим комедиографским и сценским начинима забављачки живо делује.

Нушићев дух био је критички у том смислу што комедиографски разголићује људске слабости смехом који не престаје да буде уживање, па, према томе, који не престаје да буде мелем за човекове слабости. Нушић није имао велике идеје и визије, није био револуционар својим мишљењима и својим књижевним делима. Он није рушио да би нешто ново сазидао, него је критички, реалистички, каткад и веома оштро, говорио о људским и друштвеним слабостима у духу и према нормама традиционалног етоса. Уосталом, Нушић се формирао у доба нашег реализма, и као писац он је имао сличну судбину као што су је имали Стеван Сремац и Радоје Домановић. Сремчева емоционалност и Домановићева критичност обједињени су и преображени на посебан начин у Нушићевом делу. Као ови његови савременици, као други наши реалистички писци, Нушић је тежио да оно што је реално и актуелно делује и у његовим комедиографским делима. Трансценденција, онтолошка проблематика, проблеми саме егзистенције не припадају комедији већ трагедији. Ипак, у ово време тридесетих година, Нушић је морао да искуси и сазна ствари које су му омогућиле да прекорачи нека своја искуства и да се ухвати укоштац како са савременим проблемима друштвене и људске егзистенције тако и са неким онтолошким проблемима, које није само обрађивала класична трагедија него и велика класична и модерна комедија. О томе сведоче његове комедије Ожалошћена породица и Покојник.

Обе комедије говоре о смрти, о могућим и стварним последицама што их доноси смрт, говоре о друштву, о новцу и о бици за новчана наследства и за друштвене позиције. Феномен смрти није на маргини Нушићева театра, није нека богата миразуша која само комично запетља банално клупко буржујских навика и нарави, него је она и иронична судбина која изазива експлозије борби и освета приказане урнебесно-комично, али и притајено сатиричко-трагично. До самог краја живота, чак и кад је тешко боловао – саопштавају биографи – Нушић се враголасто, али и храбро, поносно смејао смрти. У овим комедијама Нушић се смеје и комичним последицама и гротескним релативитетима што их она доноси.

Ожалошћена породица (1934) изванредно је занимљива комедија о једној „ожалошћеној“ групи људи која ишчекује наследство и увелико дели благо које није добила. У овом комедиографском делу писац је дао галерију лица мале памети који се такмиче лажима и цинизмом – на челу са сјајно оствареним ликом Агатона, који је међу њима највише динамична личност, што значи с највише пластичних особина хипокризије и бескрупулозности какве може имати једна мала али и лукава памет. Управо у овој Нушићевој комедији дошла је до пуног изражаја драмска и позоришна „непосредна садашњост“, поступно изведена од једноставнијих ка сложенијим облицима чулно-конкретног приказивања. Наиме, група људи се као група расипа, лица се индивидуализирају да би све више комично доминирао лик Агатона, који од типичног лица одређеног друштвеног слоја и те групе израста у лик што се тако лукаво преображава и прилагођава да изгуби мере своје лукаве памети и бива и сам запањен претераношћу своје последње комбинације! Ову комичну игру је драматуршки веома успело извео наш писац. У првом чину превладава духовита вербална комика. Други чин остварен је првенствено ситуационом комиком, која осветљава галерију лица и издваја Агатона, који се бори да постане „вођа“ ожалошћене породице. Крај другог чина је врхунац те комике, јер, парадоксално, појединачни интереси воде лица једној групној, „породичној“ свађи, у којој су речи, као елементи хипокризије и знакови интереса, сведене на разину самих узвика. Најзад, трећи чин започиње сазнањем да их је све покојник преварио: група је привидно уједињена, али сваки појединац је већ скинуо и скида маску са свог лица, маску „ожалошћене породице“. Релативно мирно, резигнирано, с горким и осветничким, чак саркастичним речима упућеним покојнику, сваки од њих открива своје право лице, морално бедно. Само Агатон покушава да пронађе нове путеве свом протејском бићу у жудњи да се домогне наследства, новаца и имања. Вербална и ситуациона комика подређени су, сада, комици нарави Агатонова лика, групе и друштва. – Традиционални морални баланс увођењем позитивних насупрот негативним лицима – сиромашне девојке, ванбрачне кћерке покојника и младог адвоката насупрот групи и Агатону – није битно сметао овој комичној игри. Срећом, ове позитивне личности нису у комедији да поучавају, нису ни да покажу неке идеалитете, него да, донекле, трпе и сами чулност комичне игре. Трагови суровог живота и сенке трагике губе се у вртоглавој бурлескној игри, у духовитим и луцидно ироничним, чак сатиричким релацијама и асоцијацијама, у каскадама урнебесног смеха којем је у позадини снажно врело критичког, комичког етоса.

У Покојнику (1937) Нушић је комедиографски заошијао неке друштвене и егзистенцијалне релативитете. Стари свет слабих патријархалних домаћина, смешних скоројевића и непаметних али циничних буржуја уступа место до извесне мере смешним, опасно гротескним људима грађанског друштва које водвиљске животне промене не могу тако лако избацити из њихових лежишта. Они знају да на сложенији начин умножавају опљачкана добра и богатства уз помоћ новца и власти. Толстојева етичка драма (нпр. Живи леш),Пиранделове драмске и романескне игре с релативитетима егзистенције, као и извесна модерна социјална драма допринеле су донекле Нушићевом опредељењу да оствари на сложенији начин егзистенцијалне релативитете људи и, посебно, главног лика, Марића, после његове привидне смрти. Нушић је желео да комично и сатирички прикаже аспекте релативитет људи и друштва који живе од лажи – и сигурно је да је нашао довољно материјала свуда око себе. Иначе, у бити Нушић не напушта своју комедиографску драматургију. Вербална комика, типови као ликови, ситуациона комика сада су интензивније извучени виспреном иронијом и суздржаним сарказмом. Релативно ново у драматургији је пишчево уношење ретроспективних токова дешавања и сећања на њих и разарање тог сећања. Предигра комада, где упознајемо прошло време једног брачног троугла, као и нека епизодна лица, јесте мала булеварска предигра, коју је могуће лако изоставити у сценском извођењу. Значајније је одвијање прошлих и развијање садашњих догађаја, сукоба осећања и амбиција већ од првог чина кад се појављује „покојник“ Павле Марић и када он, својим присуством, својом иронијом и својим претњама да ће обелоданити истину, постаје велика опасност за људе који су га наследили на разне начине, најчешће лажима, фалсификатима, крађама. Комично и, истовремено, дубље иронично и сатирички делују њихова прижељкиван ја и настојања да Марић остане или поново постане „покојник“. Испрва, Нушић готово весело ствара ситуације усплахирености, страха и немоћног беса што обузима групу људи која је изненада доведена у положај да изгуби привилегије, имања и части. Затим, писац поступно интензивира све више ироничне и сатиричке реплике, ситуације бивају све више набијене оштрином сукоба између групе и Марића, да би, нарочито од краја другог чина и у трећем чину, аутор започео да трагикомично обрће токове радње: од прогонитеља Марић постаје прогоњен. Наиме, пред реалном могућношћу не само да изгуби оно што је приграбила него и да не стекне огромне капитале, група наследника уз помоћ једног господина високих веза који увелико зна како се уз помоћ полиције може упропастити сваки човек, успева да крајње цинично политички и државотворно намести интригу Марићу и да га, потпуно запањеног и резигнираног, отера поново у анонимност, далеко од прљавих работа ових наследника, које ће им донети нова богатства. Последње обрте Нушић није увек дубље психолошки и социолошки мотивисао и изразио, него и на начин обичног криминалистичког писца. Ипак, у целини гледано, Нушић је у Покојнику битно комично и сатирички остварио извесне егзистенцијалне и социјалне релативитете, и то често изузетно духовито и завидном духовношћу, сугестивним трагикомичним, каткад и трагичним акцентима.

Нушићеве драме данас се веома ретко спомињу, а камоли играју. Некад су, нарочито у годинама пре Првог светског рата, његове драме о београдском грађанском животу, о брачним и породичним проблемима, о људима с периферије тог живота привлачили пажњу и публике и критике. Сам Нушић био је веома заинтересован да сценски прикаже неке морално-друштвене и породичне проблеме. Он је добро познавао београдску средину у којој долази до великих промена и наглих померања, јер старе грађанске обичаје ломе нови буржоаски односи. Подстакнут и позоришном литературом, коју је изводило београдско Народно позориште, делима писаца као што су, између осталих, Судерман, Шницлер, Ибзен и неки француски драматичари деветнаестог века, Нушић је писао драме које драматично упозоравају на кризу брака и породице у сложенијим односима грађанског друштва. Ово је нарочито видљиво у првим његовим драмама.

Идеја драме Тако је морало бити (играна 1900, после тридесет година прерађена) назначује да лакомислени и на рачуну заснован брак нужно се распадне кад се побркају новчане основе таквог брака. Нушић је настојао да комплексни је психолошки прикаже моралне дилеме главних ликова и трагику њихових преображаја. Јела је жена што уморно и поносно беспомоћно подноси брак с човеком кога не воли. Међутим, под утисцима и доживљајима мужевљевог страдања и трпљења она га заволи и жртвује своју част и понос да би га спасла. Њен муж Ђорђе, који дуго подноси последице лакомислености њене породице и своју немоћ да се томе супротстави, у најтежим тренуцима спозна свој прави положај у таквом друштву, али неће схватити а камоли прихватити женину жртву, одбациће је у афекту у којем се сажима сва његова горчина и сав његов дуго скупљани бес. Ове психолошке дилеме и преображаје Нушић је углавном разрешио спољњим драматуршким средствима, многим променама и изненађењима. Уместо психолошке и социјалне драме, као што је обећавао први чин, добили смо ипак једну мелодраму, само на моменте с аутентичним акцентима једне сурове грађанске драме. И у драми Пучина (1901) упознајемо жену која, као љубавница једног министра, жели да створи велику каријеру своме мужу и да обезбеди грађански углед својој породици. Она, међутим, доживи велику трагику: све химере су раскинуте, трагични ужас „пучине“ остаје као мементо. Механизам булеварског позоришта овде је пресудан: ситне интриге и писма усељавају страх и љубомору, најзад условљавају мелодрамско-трагични завршетак ове драме. Морална кривица Јованке започиње да се одвија кад је обузима страх да ће њена прељубничка веза с министром бити откривена – а то је у великој несразмери с болом и кајањем што ће је захватити на крају. Заиста, ову врсту драмског и драматичног приказивања психолошких и моралних криза људи, који живе у лажима и у химерама, Нушић је остварио привидно вешто разноврсним сценским комбинацијама, а, у ствари, уметнички неповезано и нецеловито.

Увек када настоји да изрази кризне ситуације у животу драме и лика, Нушић скреће ка мелодрами, ка непримереном патосу. И у драми Јесења киша (1909) неосновани драматуршки обрти нису могли да сугеришу трагичну судбину једне жене. Исто тако, патетични и мелодраматични токови, разноврсне неочекиване ситуације карактеришу „салонске“ драме Књига друга и Жена без срца, у којима је писац желео да на известан симболистички начин прикаже мистичне везе љубави и људске судбине. Драма Опасна играсадржи занимљиву тему о виталности љубави коју не може угушити ни егзактна аскеза. Ауторово иронично и трагично виђење научних и псеудонаучних експеримената о бити људске природе и љубави фрагментарно је остварено, сугестивно само у неким мањим одломцима и у неким репликама. Своју високу амбицију да модерно преобрази мит о Пигмалиону, Нушић није отелотворио у узбудљивим духовним и просторним пејзажима, у динамичним сценама, у диференцираним ликовима.

Занимљив је Нушићев покушај да у драми Свет (1906) драматично прикаже тежње једног оца, трезвена и скромна човека, да сачува интегритет и самосталност свог живота и живота своје породице од „света“, од свих оних малограђана и грађана који се лажно доброхотно, у ствари, готово пакосно и перверзно уплићу у туђи живот. Узбудљиво драмски, с извесним хумором, приказани су сукоби који потресају ову породицу. Идилични почетак, миметички прикази свакодневног живота, као и мелодраматични завршетак умањују знатно вредност ове драме.

Најзанимљивија и најуспелија драма Бранислава Нушића јесте „комад у четири чина“ Иза божјих леда (игран 1909, рукопис затим изгубљен, много касније реконструисан и први пут објављен 1964). Само на први поглед изненађујуће делује тема овог дела: београдски живот на маргини догађаја, мали људи који су готово на дну живота, „иза божјих леђа“. Тај живот, наиме, описивали су приповедачи С. Сремац, Р. Домановић и С. Матавуљ. Социјалне драме Г. Хауптмана (Ткачи, драма играна у београдском Народном позоришту 1903, Кириџија Хеншел,1905) и, нарочито, драме Горког (Паланчани, 1903, На дну, 1904) вероватно су донекле утицали на Нушића да напише ову драму. Најзад, неке краће приповетке самог Нушића показују да је он познавао такав живот, те на изглед безначајне повести малих људи, привидно тривијални али и латентно драматичан њихов живот. Повест о једном трагикомичном љубавном троуглу – о месару Сими, његовој љубавници Јули и њеном мужу, несрећном и стално пијаном Јови – окосница је веристичне драме о судбини малих људи који живе на периферији града, изван његовог великог и често лажног сјаја. Нушић је узбудљиво приказао латентно напете токове свакодневног живота овог палилулског „олоша“, испреплетеност малих догађаја и судбина, начином једног доброг веристичког аутора: комично и трагично губе своја аутономна значења и постају елементи сложеног трагикомичног, ироничног драмског поступка. Међутим, мелодрамски патетичан крај драме је у раскораку са свим оним што му је претходило, нарочито са релативизирањем комичних и драмско-трагичних односа ликова и догађаја. Ипак, у нашим књижевним просторима, ова Нушићева драма била је, и данас јесте, велики изазов нашој драматургији, нашој књижевности.

Готово истовремено кад је почео да ствара драме модерне и друштвене проблематике, Нушић је започео да пише историјске драме патриотског садржаја, које су дуго времена биле радо извођене на нашим професионалним и аматерским сценама. Једночинка Кнез Иво од Семберије (написана 1900, играна 1900) драмски лапидарно трансформише нашу народну и уметничку епску поезију, посебно делује градацијама бола и жртви које подноси кнез Иво и други Срби. Романтичарски изражене градације и хиперболе карактеришу и драмски фрагмент у једном чину Данак у крви (игран 1907). Актовка Хаџи-Лоја (1908) јесте, тенденциозни родољубиви комад о грчевитим јуначким настојањима Хаџи-Лоје да се на челу Муслимана и Срба супротстави аустријској војсци. Неке сцене и реплике веома су актуелно алудирале на савремену политичку ситуацију, на аустроугарско анектирање Босне и Херцеговине. Патриотска драма Велика недеља (1925) на репортажно-позоришни сентименталистичко-романтичарски начин слика оно што је аутор успелије остварио у неким деловима свог мемоарског дела Хиљаду деветстотина петнаеста.

У својим историјским драмама Нушић није кренуо путем којим је пошао Милутин Бојић у драмату Краљева јесен или у драми Урошева женидба, где Бојић жели да сублимније комично осветли оно што је слабо у човеку, него се вратио искуствима наше старе трагедије, у тежњи да узвишено и с благим патосом, само повремено хумористички, прикаже конфликте ситуације и трагичне судбине. У трагедији Наход (1923) први чин обећавао је да ћемо добити историјску драму која је природно вођена, која приказује оно што је повесно реално и егзистенцијално. Али, већ у другом чину Нушић креће у авантуру приказивања сложених судбинских укрштања интереса и страсти многих ликова, интрига и сукоба. Нушић је драматуршки вешто водио радњу, ефектно концентрисао призоре, логично везивао сцене у једну целину. Међутим, оно што је најважније: духовне димензије драмских сукоба и ликови драме остали су само скицирани, у духу наших торжествених легенди и старих добрих трагедија. Његове драме Кнегиња од Трибала и Томаида показују Нушићеве сентименталне склоности ка бајци и легенди, нарочито кад жели поетски да говори о снажним и судбоносним љубавима из старе витешке, племићке историје. Према томе, Нушић није битно допринео развоју наше историјске драме, него је попут разних савременика (Милош Цветић, Драгутин Ј. Илић и др.) учествовао у обнови романтичарског и чак предромантичарског позоришта.

Као што смо видели, Нушић је све до саме смрти неуморно стварао. Оставио је много нацрта нових комедија и драма, оставио је и недовршену комедију Власт. Ретко смо имали тако продуктивног и инвентивног писца, посебно комедиографа, као што је Бранислав Нушић. Из тог обимног и разноврсног опуса, који још није објављен како би требало, критички и прецизно, видљиво је да је Нушић занимљив фељтонист у Листићима, диван хуморист-козер у Аутобиографији, да је сугестиван приповедач у причама Приповетке једног каплара и у неким деловима мемоарског дела Девет стотина петнаеста. Ипак, пре свега, он је један од најистакнутијих српских драмских писаца. Његове психолошко-моралне и социјалне драме не бисмо смели да занемаримо, јер оне, историјски посматрано, значе много у домаћем позоришном репертоару: актуелни морални и социјални проблеми каткад су остварени узбудљиво драмски. Нушићева драма Иза божјих леда једна је од најуспелијих наших драма социјалне атмосфере, нарочито својом веристичком структуром. – Комедиограф Нушић био је стално критикован што није био већи, недостижнији. Замерали су му што је био „приземан“, чулан и конкретан хумором и комиком. У ствари, Нушић је наш најуспелији комедиограф. Љубав (породица и сл.) и власт (новац и сл.) постали су два непресушна мотива за фарсично-бурлескне игре у његовим комадима. Увек када је успео да духовито и духовно трансформише механизам водвиљских промена, добили смо интересантне и успеле комедије, као што су Народни посланик и Протекција, и, касније, сјајне бурлескне комедије, као што су Госпођа министарка, Мистер Долар и Др, у којима налазимо занимљиво синтетизиране комику ситуације, карактера и друштвене нарави. Неколико актовки Б. Нушића. посебно оне комичне као што је једночинка Два лопова, показују способност њеног писца да сажето хумористички, суптилном иронијом, оствари детаље једне у основи шире, универзалније игре. Најзад, Б. Нушић је написао и два значајна комедиографска дела – Ожалошћена породица и Покојник, у којима, поред знаних особина, долази до пуног изражаја и латентни етос смеха, у Покојнику и с елементима гротеске и црног хумора. Све то говори о величини овог писца, коме није било нимало страно позориште као живот, а живот као својеврсно позориште, који се није плашио да живи људски и људски глумачки: да из једног несавршенства тежи ка другом, све до последњег откуцаја свог бића.