објављено / 27.01.2016.

Протојереј-ставрофор Милић Драговић-Слике наших дана

Век у коме живимо све више личи на кућу без прозора у коју ни од куда да уђе зрак светлости, траг наде и излаза. Свет се упустио у “ демократску и тржишну “ авантуру, без циља и визије. У сликама наших дана присутна је једна посебна логика, свест и менталитет. Свако за себе мисли да је НЕВИН, а да је други КРИВ. Свако се само брани. Свако верује да води ПРАВЕДАН РАТ, да је на његовој страни ИСТИНА и ПРАВДА. Почињем да верујем кад не би било праведних ратова, рат би вероватно нестао као начин остваривања ПРАВЕДНИХ ЦИЉЕВА.
Не тако давно на овим просторима су ратовали Срби и Хрвати, Хрвати и Бошњаци, Бошњаци и Срби, Срби и Шиптари. После свега што се догодило хоће ли ико од учесника рећи да је водио неправедан рат? Неће. Сви су невини и сви виде себе као жртву. Ако тако ствари стоје где је ИСТИНА?
Од када је Бог створио свет и човека, тај исти човек, не престаје да диже руку и на Бога и на другог човека. Слободом коју му је Бог подарио бира да буде вођен ЛАЖНОМ ВЕРОМ, да ће без Бога и без другог човека бити срећнији. Такви поступци чине суштину безбожништва, а изражавају се речима: Бог смета људској срећи.(1)
Кренувши путем оцеубиства човек постаје заражени тиранин, жедан и жељан поседовања свега око себе. Истовремено роб и тиранин. Бунтовник према јачем, а тиранин према слабијем. Такав човек производи по својој “слици и прилици“ ауторитете и богове и то је суштина пада људског. За таквог човека Бог престаје да буде оно што стварно јесте, јер га никада не упозна. Нови ауторитети, макар били и религиозни, захтевају апсолутну власт и господарење. Тако се однос између Бога, природе и човека претвара у грчевиту борбу за превласт.
Може ли Црква Божија која борави у земљи Србији да помогне савременом човеку, може ли да га излечи од вируса оцеубиства? Поседује ли Црква Светлост којом би обасјала таму безбожних Брозових путева? Има ли снаге да преобрази Његово братство и јединство у Сабор народа Божијег, у Цркву Божију? Хоће ли умети данашњи сведоци Благовести да донесу радост на Његове тргове, како би се преобразили Његови комесари, Његови другови, Његови пионири, Његови историчари, Његови певачи и песници, Његови градови и села, и не само они него и њихови потомци?
(1)Колико је овај вирус опасан нека Вам посведоче старији људи да је основни постулат васпитања деце, до времена комунизма, била заповест да дете НИКАДА у животу не сме родитељу рећи “НЕЋУ“.
Хоће ли народ поробљени, народ понижени, у гласу Цркве чути Реч Божију и позив Божији, или ћемо као Израиљ роптати на Мојсија, слугу Божијега, и четрдесет година лутати по пустињама живота, од немила до недрага, чекајући да умре и последњи заражен вирусом оцеубиства? Од нас зависи, а не од других.
Она Србија која себе сматра просвећеном и паметном, која воли Европу, зато што воли педере и лезбејке, виче са свих страна: Луди народе, зар не видиш да су попови за све криви. Док смо ми комунисти владали нису смели да писну и зато сте живели срећно и лепо, чим сте им дали глас све пропаде. Ако хоћеш да ти опет буде лепо зна се рецепт.
Она друга Србија која себе сматра народном и напредном плаче за Косовом и мери својим кантаром ко је патриота, а ко није. Ови први, уздајући се у своје лажне богове, шире лажну наду да ће бити рај на земљи кад уђемо у Европу. Размишљајмо заједно. Ако у Србији у једној кући, наслеђеној од оца, под једним кровом на два спрата, посебно живе два брата са својим породицама да ли ће породица чији су месечни приходи 73 хиљаде динара додати бар 10 хиљада братској породици чији су приходи 23 хиљаде. Или још јасније, хоће ли брат помоћи брату новчано тј. да ли ће се се одрећи летовања да би ублажио беду свога брата? Најчешће неће, то је истина. Ако је тако на основу чега градимо наду и очекујемо разумевање, помоћ и милост од других?
Са друге стране док плачемо и тугујемо за Косовом и Метохијом, замислимо ситуацију. Дошли браћа Руси, освојили Балкан и зато што нас воле протерали све Шиптаре са Косова у Албанију и на граници поставили кинески зид како би нас заштитили “правдом Божијом“. Питам се који би Срби населили тако добијено срце Србије, кад нам се у сред Шумадије школе затварају, а села гасе. Тако да и ово што је сигурно наше зараста у трње и коров поред нас мало живих.
Гледајући отворених очију у ове слике наших дана, као свештеник и као човек, нисам обесхрабрен него сам сигуран и уверен да је Црква жива и да је жив Бог, Прави и Истинити, и да је кадар да нас оздрави и сачува. Многи ће ми с правом рећи: лекару излечи се сам, а ја управо о томе говорим. Црква се налази као и увек на добром путу. То је пут ЗДРАВЉА, пут ЖИВОТА. Некада застане, некада успори, али никад мимо ПУТА.
Библијска историја нам сведочи да је Израиљ, народ Божији, оздрављао и ишао благословеним путем када је признавао Бога за путовођу, а када је тражио смисао и циљ пута, по својој памети и без Бога, лутао је страдајући, по непрегледним пустињама живота.
Како доћи у близину Божију, како постати Духоносац, истински побожан човек? Може ли икона “ града који на гори стоји“ постати реално огледало света?
Последње слике наших дана сведоче да се Црква окренула себи и да почиње да решава нагомилане проблеме. Садашњи патријарх Г. Иринеј није изабран да би био награђен као највиђенији и најдостојнији пред Богом и људима, него да би Црква у Његовом лику обновила обличје свог јерархијског устројства нарушеног вишегодишњом болешћу патријарха Павла. Тако се патријарх јавља као видљива икона и гарант јединства наше помесне Цркве. У Његовом председавању Св. Архијерејским Сабором исповедамо веру да је Бог са нама, да архијереји саборују у Духу Светоме, Кога и призивају, како би и одлуке носиле на себи печат дара Духа Светога, изражавајући тако ВОЉУ БОЖИЈУ, а не вољу своју.
У намерном нарушавању јединства Цркве, током претходних година, неки чланови Цркве међу којима је било и епископа, свештеника и монаха, уносили су пометњу у Тело Христово. Гневни дух осуђивања који се уселио у поједине органе Тела није могао да чека. Терао је пре свега лажне борце за веру да изађу на позорницу великих људи и историјских личности. Зато Црква сигурно није погрешила што је владику Артемија препознала као зачетника таквог духа и такве духовности. Таква духовност је грађена на страху: “ Браћо и сестре задња су времена, ако мислите да се спасите будите са нама, јер ко није са нама пропашће.“
Такав дух је стављао акценат на туђе мане и туђе грешке, стварајући лажну слику о личној светости и непогрешивости. Заливано осуђивање прерасло је у практично одвајање. Лажни дух није могао остати у близини Духа Светога, јер тамо где је Дух тамо је и Христос, тамо је Истина. Онога часа када кажете да Ваш брат нема Истине у себи, да је Његова служба лажна, објавили сте другу ИСТИНУ, а у исто време слушаоце, гледаоце и учеснике позвали да се определе за коју су ИСТИНУ.
Ако кажете да је папа јеретик и да је римокатоличка црква безблагодатна, а да су патријарх и већина владика наше Цркве папољупци, тада сте обавестили јавност и народ Божији да Дух Свети није са Њима. Такви духовници и такви учитељи попут Симеона рукумијског, Николаја црноречког, Венјамина преображењског, Јелене вазнесењске уз јавну и тајну подршку владике Артемија и владике Никанора, учили су збуњени народ Божији како у епархији жичкој тако и у другим епархијама наше свете Цркве да не иду на службе које служе владика Хризостом, Игњатије, Јован и њихови свештеници. Без суда и пресуде они су осуђивали јавно и тајно правоверне и легалне свештенослужитеље Цркве Божије.
У духовним саветима често су се мучили не знајући ни сами куда воде збуњене овце стада Христовог. Од “истинских“ бораца за веру очекивало се да што јаче пљуну оне који су стављени на стуб срама, поготову епископе чије су слике и имена на својим гласилима поставили као мете за одстрел. Као у комитету седели су и обележевали све оне који нису били са Њима крштавајући их именом “новотарци“. Првоборци су отворено и јавно вређали епископе и свештенике као своје највеће непријатеље, пишући чланке и књиге сталног наслова “ Ко продаје веру за вечеру?“Они ревносни су прекидали Свете службе уз уличарско добацивање и скрнављење Светиња. Престали су да примају свештенике у своје домове уз секташко лобирање да т и други тако чине. Они умеренији и страшљивији су тихо напустили своје Цркве тражећи “праве“ свештенике и “праве“ службе, апсолутно поштујући духовне савете и “науку“ својих учитеља. Док смо проживљавали својеврсно ванредно стање у Цркви, као последицу болести блаженопочившег патријарха српског Г. Павла, једно је сигурно да су борци за веру јасно изопштавали један број епископа Цркве уз закључак да са Њима не треба имати никакву заједницу. Истовремено су исповедали веру у ауторитет Св. Арх. Сабора, са надом да ће Његове одлуке испунити Њихове жеље. Дошао је и тај дан, Сабор је васпостављен, патријарх изабран и Сабор одваја лаж од Истине, полако, али сигурно. Последње одлуке Светог Арх. Сабора, не свиђају се владици Артемију и Њему сличним духовницима, али то није никаква новост. Разочарана верна чеда, такве духовности, закључују здушно да је Сабор у прелести и да Његове одлуке нису благодатне. Ово је срце проблема. Из оваквих ставова следи закључак: ако ИСТИНА није у Сабору, онда је ван Њега, вероватно са владиком Артемијем. Слике наших дана управо то сведоче, од релно кривог прави се мученик и светац, јер како ће бити Истина са Њим ако није жртва завере.
Лажни дух који је кренуо у развој од осуђивања, узрастао је до суштинског одвајања, тако да је остало да каже последњу реч. Сви смо на леду, ово није ствар политике, ово је питање Цркве, питање спасења, ово је борба за веру. Куда даље?
Или ће они који су годинама градили лажну духовност, трујући и себе и друге, принети покајање и замолити опроштај од Мајке Цркве или ће јавно обелоданити, речју и делом, циљ свога пута- раскол. Трећа могућност не постоји.
Сви ми као људска бића доносимо на овај свет нека божанска семена. Рађамо се са неугасивом тежњом за вечним и бесмртним. Жедни смо живота вечног. Све што чинимо-чинимо са надом да бисмо били бесмртни и непролазни, апсолутни и непоновљиви. Истовремено носимо у себи неко скривено ЈА, један тамни стуб, који нашу природу тера на саможивост, егоизам, агресију, насиље, мржњу и смрт. Чим прогледамо у нама почиње рат, права драма, сукоб божанског и демонског, Истине и лажи, добра и зла, мрака и светлости, љубави и мржње. На сву срећу зло не побеђује, али ствара пустош и чини живот неподношљивим. Имајући у виду све ове дилеме уверен сам да су свештенослужитељи Цркве Божије најпозванији и најодговорнији да их јасно и гласно реше пред народом Божијим. Свакодневно срећем људе који ме питају зашто се толико пише о Цркви, те владика хомосексуалац, те попови се потукли, те калуђери напустили манастир итд… Ко то жели да облати Цркву, Невесту Христову? Ако други пишу, зар је требала и Црква да пусти у јавност грехе владике Артемија? Ко ће после свега дати прилог Цркви итд? Често одговарам да бих волео да се што пре напише све што било каква “удба“ зна о владикама, свештеницима и монасима како би се испуниле речи: ништа нема тајно што се неће сазнати…
У једно сам сигуран да ко год жели да понизи Цркву и умањи Њену снагу заборавља да Црква није од овога света, те да се и Њена суштина не исцрпљује бројем верника нити количином Њихових грехова. Црква је са Христом ушла у време и историју и док трају време и историја носиће ране на свом телу, али неће престати да буде Тело Христово и Лађа спасења. Она ће заувек сигурно пловити ка мирној луци вечности. Ране ће јој наносити како Њена деца и путници Лађе, тако и они који јој завиде са стране. И једни и други то чине слободно, јер им је такво право оставио Дародавац живота. Зато ако има ишта на овоме свету што Бог не може-то је немоћ да спаси човека без Његовог пристанка, без Његове жеље и воље. Бог је дакле благословио човека да мисли својом главом и да доноси одлуке за које преузима одговорност и пред Богом и пред људима.
Гледај у многе путеве, али бирај ПРАВИ ПУТ. Слушај многе речи, али научи да препознаш која је ИСТИНИТА. Ако знаш где је ИСТИНА и којим ПУТЕМ треба ићи, доћи ћеш до циља, а то је ЖИВОТ. Свега овога не може бити без ВЕРЕ, а Вера бива од проповеди. Од тога кога изаберемо да слушамо зависиће и наш идентитет, наша љубав, наше спасење. Или патријарх Иринеј, или патријарх Милоје, или Црква са благословом епископа или етно село без Цркве?!
Да не би ушли у шизофрено стање морамо исправно одговорита на многа питања. На пример: Колико је владика Артемије сведок истине када јавно каже да је осуђен без суда и пресуде? Којој Он Цркви припада када му је ова једина и права маћеха? Колико су истините речи протосинђела Николаја када годинама у назад духовно руководи борце за веру, епархије жичке, против епископа Хризостома, а данас иште Његове свете молитве и целива свету десницу? Ако смо браћа у Христу, онда смо и јуче и данас и сутра. Или можда нисмо никад ни били? Ако је Црква мајка онда је мајка и кад милује, али и кад укорева.
На крају да кажем ове речи су израз најдубље чежње да се проблеми именују правим именом, јер како ћемо их решити ако их нисмо идентификовали. Без претензија да сам ја свегрешни поседник ИСТИНЕ, прилажем ове слике наших дана као мали допринос онима који можда немају дар да мисле својом главом. У исто време, ако се људи које сам поменуо лично, осете повређеним молим Њихов опроштај. И ја сам се више пута осетио повређеним, јер сам морао да објашњавам и мајци и жени и деци и парохијанима да не продајем веру за вечеру, јер неки борци за веру приложише читаву књигу доказујући супротно.
Завршавам речима удружених грађана, бораца за веру, оданих закону и правилима који кажу:
Ово је братска и јавна критика наших слабости, за добробит наше Мајке Цркве коју ћемо бранити од сваке несаборне самовоље. Амин.