објављено / 18.02.2017.

Слободан Јовановић – О КУЛТУРНОМ ОБРАСЦУ

1
Култура је сири појам и од науке, и од уметности, и од политике. У нас је било политицара, и то знаменитих, који по култури нису стајали високо, и којима се то рацунало у заслугу, као знак да нису изгубили везу са народом. Неки од насих цувених књизевника имали су висе дара него образовања, и водили скоро цергаски зивот. Неко време дрзало се да прави песник у свом приватном зивоту, као и у свом књизевном делу, мора бити зртва својих страсти и осецања, и то, ако треба, појацаних алкохолом. За науцнике пак мислило се да, стојеци на врху просвете, самим тим дају доказа и о својој високој култури. Медјутим, на примеру не малог броја науцника могло се видети да наука и култура нису једно исто. Науцник се цесто развија једнострано, развијајуци своје интелектуалне способности о троску осталих. Културни цовек није једностран. Он негује и своју интелектуалност, и своју осецајност, и своју моралност. Сагласност коју тези одрзати измедју тих разноврсних елемената, огледа се у целом његовом нацину зивота, у целој његовој лицности. Његова филозофија зивота пресла му је у нарав.

Кад је рец о култури једног народа морају се узети у обзир све гране његовог духовног зивота: не само његова наука, него исто тако његова вера и морал, његова књизевност и уметност, његова политика и право, његова војска и привреда, његови обицаји и забаве… Тек на основу свега тога мозе се реци какав културни образац тај народ има, и колико је тај образац продубљен и префињен.

Као пример једног високог културног обрасца узима се онај образац који су стари хуманисти израдили на основу антицке филозофије. Они нису бринули о усаврсавању друствених установа, него о облагородјавању појединаца. Облагородјавање је требало да поцне самопроматрањем и самосавладјивањем. Цовек не сме робовати својим страстима: уместо да владају оне њиме, нека влада он њима. Да би могао управљати самим собом, њему је потребно једно мерило вредности, према коме би своје прохтеве и тезње одмеравао и ценио. Стари Грци су говорили: „Познај себе сама!“, „Све са мером!“. Да би насао мерило вредности, цовек мора узети све ствари као делове једне целине. Тек кад их доведе у везу и покуса ускладити, он је у стању сваку ствар поставити на своје место и одредити јој релативну вредност. Тезеци за складносцу, он одбацује све сто је једнострано и претерано.

Само кроз овако укупно и ускладјено разумевање света и зивота цовек долази до унутрасњега мира и равнотезе. Он се не да сувисе узбудити ни променама среце ни ударима судбине. Као сто не подлезе властитим страстима, тако не подлезе ни спољасњим потресима. Он не бези од успеха у зивоту, али пази да му успех не постане неодољива страст, која би пореметила његову унутрасњу равнотезу. Као сто је рецено, њему није ни до цега стало много. Свој правилни духовни развитак сматра главним циљем, али опет зато не прецењује себе сама, јер уопсте не прецењује ниста.

Хуманисти су науцили од антицких филозофа да не треба зивети насумце, да има једна вестина зивљења коју ваља науцити, и да само та вестина уноси реда и јединства у нас зивот. Данас се цује на све стране да друствени зивот треба руководити по једноме плану. Хуманисти су тврдили да појединац треба свој властити зивот да по једном плану руководи. Они су преузносили лицну дисциплину, као сто се данас преузноси друствена дисциплина.

Хуманистицки културни образац владао је дуго времена на Западу. И енглески „дзентлмен“, и немацки „културни цовек“, и француски „хоннете хомме“ јесу културни обрасци с истом хуманистицком основом. У свима њима нагласено је пристојно понасање и лепо васпитање, али не као несто спољасње и формално, него као несто у цему се огледа наса лицна вредност и способност за самодисциплину.

У данасње време хуманистицки образац изгубио је много од своје привлацности. Хуманисти су ценили цовека по томе какав је, а не по томе ста је постигао и колико је успео. У данасње време висе се цене дела него карактери. На уздизање цовека из анималности ка сто вецој духовности не усредсредјује се висе пазња. Сматра се да је појединац производ друствене средине, и да та средина, ако је разумно и правицно уредјена, обезбедјује и духовни развитак појединца. Поправка друствених установа постала је вазнија од одгајивања појединаца. Стари хуманизам тезио је да на сто виси степен образованости уздигне ма и мањи број људи; савремена демократија тези да просвецивање расири на сто веци број, па ма се услед тога степен образованости морао и снизити. То је разлика измедју интензивне и екстезивне културе – културе у дубину, и културе у сирину.

По демократским појмовима, хуманистицки образац не би био за одбацивање, али његова је махна сто је доступан само једној одабраној мањини — дакле, има у себи нецег аристократског. Потребу просвецивања појединаца демократија признаје, али је не врси појединацно, него масовно. Ма колико да се у демократији истице знацај установа, не губи се из вида да од просвецености појединаца зависи да ли це установе бити правилно схвацене и примењене, или це се постепено извитоперити. За разлику од демократије, комунизам сасвим одбацује хуманистицки образац. Комунизму треба појединац којим друство мозе безусловно управљати — а оно це њиме тим лаксе управљати сто је он мање способан за самоуправљање. У комунистицком друству, као у касарни, послусност је главна врлина, и сваки покусај самосталног мисљења знаци казњиви прекрсај дисциплине. Друствена дисциплина на тај нацин искљуцује лицну самодисциплину, која се зигосе као несто антисоцијално, сто неминовно води у анархију.

2
Наса интелигенција није пресадила никоји стран културни образац, нити је из културних елемената насег народног зивота израдила један оригинални образац. У доба Уједињене омладине говорило се о „добром Србину“. У кругу Светозара Марковица говорило се о морталним особинама једног социјалиста. У првом слуцају израдјивао се један национални, а у другом један политицки образац. Ни у једном ни у другом слуцају није се мислило о ономе сто је појединцу било потребно за формирање његовог лицног карактера, Врлине које су се неговале код доброг Србина или код доброг социјалиста биле су потребне не њему лицно, него колективу коме је припадао.

У насој књизевности било је мало покусаја да се један културни образац изради. Писци који би опомињали на француске моралисте, сасвим су ретки. Доситеј би био тим моралистима јос најблизи. Он није као неки од просветитеља XВИИИ века био сув рационалист. Имао је разнезавања или, како се у његово време говорило, „цувствителности“, налик на Русовљеву сентименталност. Верујуци у нас уродјени здрав разум и у насу уродјену доброту, он је задатак просвецивања сводио на давање знања: знање није било уродјено, оно је имало да се уцењем стице. Доситејеви следбеници претеривали су јос висе у прецењивању сколских знања, као да би то било све сто јос недостаје цовеку, који је од природе добио и разумност и доброту. Сирење писмености и отварање скола било је довољно да се, и без једног утврдјеног културног обрасца, стварају културни појединци.

После Доситеја други моралист од знацаја био би Светозар Марковиц. Као и други социјалисти, тако је и он висе размисљао о политицком, него о културном обрасцу. Моралистима се приблизавао утолико сто је, као револуционарну снагу, приказивао поред потлацених класа јос и оне појединце који по својим лицним особинама, као прве ласте, наговеставају долазак новога доба. Ти су појединци били први примерци новог, бољег цовека. За разлику од обицног цовека, тај бољи цовек није био егоист, вец алтруист, али на свој нацин. Цистим умовањем он је долазио до закљуцка, да је на крају крајева алтруизам кориснији од егоизма. Такав алтруизам, хладан и срацунат, није био ниста друго него увидјавнији егоизам. У „бољем цовеку“ није висе било ни трага од Доситејеве цувствителности. Он се стидео осецајности и угусивао ју је у клици. Усиљавао се да у свима приликама буде онако изнад својих лицних осецања, као сто је то науцник у тренуцима посматрања и истразивања. Марковицев бољи цовек имао је слицности са Тургењевљевим Базаровом. Културни цовек пази да се сто потпуније и сто складније развија. Бољи цовек био је један следјени интелектуалац, који се развијао само у једном правцу, и у кога је све било измозгано. Марковиц је веровао у позитивне науке онако, као Доситеј у просветитељску филозофију, и зато је насао свој идеал у једном цовеку који не би имао ницега себицног ни субјективног, али у исто време не би имао срца нимало. У насе време, комунисти су показали какав тај идеал изгледа, кад се оствари.

После Доситеја и Марковица, у нас није било моралиста од вецег утицаја.1 Богдан Поповиц, Бозидар Кнезевиц, Урос Петровиц имали су црта једнога моралиста. Петровиц је умро млад, а Поповиц и Кнезевиц утицали су на савременике другим својим особинама. Медју насим песницима само би Његос имао филозофских песама у правом смислу реци. Њега, хрисцанина и калудјера, муцио је проблем Зла у свету. Али ма колико да је борбу противу тога Зла сматрао најсветијом дузносцу према Богу, он се у Горском вијенцу ипак помирио с покољем потурица као с политицком нузносцу. Ради успеха насега народа у борби с Турцима, његов владика Данило после дузег колебања налази да такво зло као сто је турско нецовество ваља сузбијати свима средствима, па цак и онима која би с моралног гледиста била недопустена. Тај закљуцак не мозе се слозити с хрисцанском етиком; он се да бранити једино у име националних интереса и политицке целисходности. Стога је разумљиво сто нам Његос није оставио у аманет културни, него национални образац. Горски вијенац заврсује се велицањем националног јунака Вука Мандусица, у цијим је рукама свака пуска убојита.

Медју насим приповедацима и драмским писцима, они који су се бавили описивањем друственог зивота запазали су, као добри реалисти, како занимљиву и зивописну, тако и малу и смесну страну људи и догадјаја. У њиховим запазањима било је висе острине него дубине. Они су сликали типове и манире. Социјалним, психолоским и моралним проблемима слабо су се бавили. Лаза Лазаревиц боље је уоцавао психолоске, него социјалне проблеме; али и њих је висе постављао, него ресавао. Јаков Игњатовиц, судеци по његовим описима друствених криза и пропадања појединих сталеза и професија, показивао је интересовања за социјалне проблеме; али с друге стране, судеци по потпуној моралној неосетљивости код јунака његових приповедака, он сам није био толико морално развијен да је могао створити један културни образац. Ниједан од насих приповедаца и драмских писаца није онако као Бернард Со у Енглеској претресао опстепримљена мерила вредности. Јамацно стога сто, због недостатка културног обрасца, таква мерила вредности, с изузетком неких остатака патријархалних појмова, нису у нас постојала.

Из свега овога изилази да у нас није било ни културног обрасца ни покусаја да се он изради. То је празнина тим осетнија, сто је културни образац нузна допуна у националном и политицком обрасцу, које смо имали висе или мање израдјене. Појединац бесумње треба да буде уцлањен у појединим колективима и да слузи њиховим циљевима, али у тој слузби не сме се сав исцрпсти, ако неце да у себи самоме угаси огњисте слободне свести. Поред дузности према појединим колективима, он има и дузност према својој лицности, ције це могуцности остати без његових властитих напора непотпуно развијене.

На први поглед не да се разумети да културни образац, који је тако потребан појединцу, не постоји код нас Срба, који вазимо за индивидуалисте. Да ли је то стога сто, због насих посебних прилика, питање народне судбине било је за појединца вазније питање од питања његове лицне судбине, па се и потреба националног обрасца јаце осецала него потреба културног обрасца… Или занемаривање културног обрасца ваља објасњавати тиме сто је, прво, услед просветитељског рационализма, па онда услед великог угледа позитивних наука, утицај религије ослабио, па с њиме ослабило и неговање насег унутрасњег зивота… А могуцно је да један од узрока оскудице културног обрасца лези у самој природи насег индивидуализма, који се одликује великом енергијом, али и великом амбицијом. Амбиција га покреце висе на јавне подухвате и подвиге, него на присна размисљања о себи самоме. С овим објасњењем стајало би у вези и једно друго, по коме смо ми јос млад народ с кратким искуством зивота, који јос није науцио да цени вредности самодисциплине. Уосталоме, како било да било, нас индивидуализам, руководјен искљуциво националним и политицким обрасцима, тросио је сву снагу у спољасњој, друственој акцији, и тразио једино у јавним признањима и одликовањима потврду своје вредности.

3
Колико је потребно поред националног и политицког обрасца имати и један културни образац, видело се измедју два рата. Национални образац био је занемарен, јер су национални задаци изгледали испуњени уједињењем српског народа. Политицки обрасци били су занемарени такодје: стари обрасци нису одговарали новим политицким приликама, а нови обрасци, с изузетком комунистицког, нису били јос израдјени. Изгледало је да у тој нестасици националних и политицких идеала сваки има да гледа само свога посла. То је у ствари знацило да сваки мозе пустити да га његов приватни егоизам води. И наравно јавна свест стала је да слаби, и знаци кварези нарави стали да се јављају. У те знаке спада и појава полуинтелектуалца, који се у све вецем броју сретао у јавном зивоту. Узимајуци га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је цовек који је уредно, па цак мозда и с врло добрим успехом сврсио сколу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ниста. Било услед његове уродјене неспособности или због махна сколског система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопсте духовне вредности не разуме и не цени. Он све цени према томе колико ста доприноси успеху у зивоту, а успех узима у „царсијском“ смислу, дакле, сасвим материјалистицки. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекрсаји те дисциплине повлаце кривицну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомексан културом а са олабавелом моралном коцницом, он има сирове снаге напретек. Сколска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мисљење о себи самом. У друственој утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да трази само своје право, које му је скола признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да не би били зива бица него материјалне препоне. Он је добар „лактас“ — израз један који је продро у опсту употребу једновремено с појавом полуинтелектуалца.

Претпоставимо да се у њега пробудила политицка амбиција, и да је успео постати министар. Тај полозај могао је уграбити само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму, и зато це сматрати да је то сада несто „његово“. Из те своје тецевине или, боље реци, плена гледаце да извуце сто висе лицног цара. Бице „корупционас“, али неце бити сасвим свестан тог факта: толико це му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је цуо да се говори о његовој оставци, рекао је: „Ко је луд, да се одваја од пуног цанка?!“. Њему је изгледало непојмљиво да се цовек не користи министарским полозајем, као сто би било непојмљиво да цовек крај пуног цанка остане гладан.

Политицка амбиција једног полуинтелектуалца управо и није политицка. Она се састоји само у томе да се цовек кроз политику обогати, и да на високим полозајима прогосподује. Он не зна ни за какве висе и опстије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политицког успеха, види се како је он морално закрзљао.

Поред полуинтелектуалца који је успео, има и полуинтелектуалац који није успео. Вец прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом полозају тим је опаснији, сто не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорцење ублазавали. То није било слуцајно да су многи озлоједјени полуинтелектуалци отисли у комунисте.

Полуинтелектуалац је болесна друствена појава, која је обелоданила две ствари: (1) да је културни образац потребна допуна националног и политицког обрасца, сто се нароцито осеца онда када утицај та два обрасца стане слабити — и (2) да скола која се ограницава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању спрецити појаву таквог друственог типа као сто је полуинтелектуалац.

4
Ми смо на поцетку овог одељка поменули да у једној тако висенародносној земљи као Југославија мозе се оцекивати утакмица националних група, у којој це успети оне групе које буду имале висе националне дисциплине и које буду стајале на висем степену културе. Дисциплина, уједињујуци националне напоре, даје снагу; култура даје онај углед и ону моралну надмоцност која, такореци, неосетно и не наилазеци на отпор, победјује. Али и онда када се не налази у утакмици с другим националним групама, једна нација ваља да негује своју културу. Цим се цовек уздигне несто мало изнад националног егоизма, њему постаје јасно да нација сама собом не представља оно сто се у филозофији назива „вредност“. Вредност јој могу дати само опсти културни идеали, којима би се она ставила у слузбу.