објављено / 31.12.2016.

Стихови Сима Милутиновић Сарајлија

МИЛО РОПСТВО
(ЗЕМНИ РАЈ)

Живи огањ тугу моју распали,
Глас из мене кукавице измами,
Досадашњу м’ к слави вољу угаси:
Даница ми веће срцу не сјаје,
Не пјева ми рајски славуј душици.
Јавор гране нека шири коме зна —
Мјеста мени ни под њиме не има,
А камо ли уврх бора зелена.
Ластавица, слави-тица, другога
Нека дјела пјесмом јавља свијету,
Нек се глава другог дичи звјездицам’,
Грдна смрца нек се кити киме ће:
Моје прси заузео Коледо,
Смјеђу косу распаунô Винко ми,
Љубица ми дражи крвцу испила,
Роба себи задобила вјечнога.
Јуначке ми остригла је бркове:
Њој ти живим, њој ћу мријет собом свим
Талог винка бити ће ми покровом,
Штиркиње ли бела дојка узглавак
Рај нашавши, што ће мени пара-рај?
Ах!
Рујно винце и љубавна стрелицо,
Вами с’ једва свјетске бриге избави,
Ваша радост мноме пјева махнито.
Још ме само овјенчите очицам’ —
То је слава немарноме за боље:
Кад ластаром лоза својим увехне,
Одмах слава поклоника ишчезне: —
Што ли ће ми, кад ме веће нестане!

ЉУБАВ ЈЕ ЖИВОТ

Сладак ти је и шећер,
Још је слађи мили живот,
Најслађа л’ је вјерна љубав,
Најмилиј’ су њени часи.

Рајски дневи њом нам сјају,
Младост нашу, в’јека цвијет,
Премирис’ма зачиња нам:
Без ње, слатке, живот бљутак.

Полужив је без ње смртни,
Срце наше сјем ње ками,
Само л’ крвцом просто креће,
Кано вјетар витим бором:

Нејма силе ни милине,
Нејма мисли нити воље,
Што се нађу у зеницам’
Ил’ на лицу миле своје!

Младу бити а не љубит,
Боље нам се не породит.
Соломона мудрости нам
Љубве силом подају се.

Нит’ се игда драже плаче
За млијеком миле мајке,
Нег’ се пјева на криоцу
Милокрвне љубовнице.

Слађа л’ рáна ни небесна,
Него милост белих дојки,
Нег’ ли будна успављиват. —
Љубимо се док смо млади,

Спомињ’мо се у старости
Да смо и ми уживали
Богом дани прави живот! —
Тад се у гроб радо леже.

Вјечна радост, вишњи живот,
Сва л’ анђелска чекају нас,
Млоге очи и криоца.
Поред Бога сподобља се

Али цигло прȁво звани
Младих шћери и синова,
Света извор, мили отац,
Радости ли чинилица…

1817.