објављено / 22.07.2017.

Св. ЈОВАН Шангајски и Санфранциски: КАКО СВЕТА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПОШТУЈЕ МАЈКУ БОЖИЈУ?

Од Апостолских времена па до наших дана, сви они који истински воле Христа, чествују ону која Га је родила, васпитавала и бринула се о Њему док је био дете. Ако је њу изабрао Бог Отац, сишао на њу Дух Свети, Бог Син се уселио у њу, био јој послушан у детињству и бринуо се о њој док је висио на крсту, није ли онда њу дужан да велича свако ко исповеда Свету Тројицу?
 
Још у току њеног живота на земљи другови Христови, Апостоли, указивали су велику пажњу и били веома привржени Мајци Господа, а нарочито еванђелист Јован Богослов који ју је, испуњавајући вољу њеног Божанског Сина, узео код себе и бринуо се о њој као о мајци, од оног времена када му је Господ рекао са крста: „Ево ти мајке“.
 
Еванђелист Лука је насликао неколико њених икона, неке заједно са Предвечним Младенцем, а неке без Њега. Када их је он донео и показао Пресветој Дјеви, она их је одобрила и рекла: „Благодат Сина мога нека буде са њима“, и поновила песму коју је била изрекла у дому Јелисаветином: „Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спаситељу моме“.
 
Уосталом, Дјева Марија се за свог земаљског живота уклањала од славе која јој је, као Мајци Господа, припадала. Више је волела да проводи живот у тишини, припремајући се за одлазак у вечни живот. До последњег дана свог земаљског живота она се старала да се покаже достојном Царства свога Сина, и на самрти се молила да Он избави душу њену од злобних духова који пресрећу људске душе на путу ка небу, покушавајући да их шчепају и одвуку са собом у ад. Господ је услишио молитву Своје Мајке, и у часу њене кончине Сам Он је сишао са неба са мноштвом анђела да прими душу њену.
 
Пошто се Мајка Божја молила и за то да се може опростити са Апостолима, Господ је око њене самртничке постеље окупио и све Апостоле, осим Томе. Невидљивом силом они беху тог дана донети у Јерусалим из свих крајева света у којима су проповедали, и присуствоваху њеном блаженом преласку у вечни живот.
 
Уз свечане погребне песме сахранише Апостоли њено пречисто тело. После три дана они отворише гроб да се још једном поклоне остацима Мајке Божје, заједно са апостолом Томом који је тада стигао у Јерусалим. Али не нашавши тела у гробу, у недоумици се вратише кући. Ту им се за време обеда, блистајући небеском светлошћу, јави у ваздуху сама Богородица и рече им да је Син њен прославио и тело њено и да она, васкрснута, стоји пред Његовим Престолом. И још им обећа да ће увек бити са њима.
 
Апостоли са великом радошћу поздравише Богородицу и стадоше је поштовати, не само као Мајку њиховог вољеног Учитеља и Господа, већ и као своју небеску помоћницу, покровитељку Хришћана и заступницу целог рода људског пред Праведним Судијом. И свугде где се проповедало Еванђеље Христово, стаде се прослављати и Његова Пречиста Мати.
 
ПРВИ ПРОТИВНИЦИ ПОШТОВАЊА БОГОРОДИЦЕ
 
Што се више ширила вера Христова, што се више славило на земљи Име Спаситеља света, а заједно са Њим и она која се удостојила да буде Мајка Богочовека, тим више се повећавала мржња непријатеља Христових према њој. Марија је била Мајка Исусова. Она је пројавила невиђени пример чистоте и праведности и још је уз то била моћна, премда невидљива за телесне очи, подршка Хришћанима из оног другог света. Зато су сви који су мрзели Исуса Христа и нису веровали у Њега, који нису схватали Његово учење, тачније речено – који нису хтели да то учење схвате онако како га је схватала Црква, који су Христову проповед хтели да замене својим људским умовањима – сви су они мржњу према Христу, Еванђељу и Цркви преносили и на Пречисту Дјеву Марију. Хтели су да понизе Мајку да би тиме разорили и веру у њеног Сина и створили лажну представу о њој пред људима, како би могли целокупно хришћанско учење да изграде на другим основама. У утроби Маријиној сјединили су се Бог и човек. Она је била та која је послужила као некаква лествица Сину Божјем, Који је сишао са неба. Нанети ударац поштовању Богородице значи ударити на корен хришћанства, уништити хришћанство у самој његовој основи.
 
И сам почетак њене небеске славе обележен је на земљи провалом злобе и мржње неверника према њој. Када су после њене свете кончине Апостоли носили њено тело према Гетсиманији да би га тамо, на месту које је она изабрала, сахранили. Јован Богослов је ишао на челу поворке, носећи рајску гранчицу коју је три дана пре тога Арханђел Гаврил донео Светој Дјеви, обавештавајући је о њеном скором преласку у небеске обитељи.
 
„Када изађе Израиљ из Египта, дом Јаковљев из народа туђег“ започе Апостол Петар Псалам 113, „Алилуја“ – прихвати сво сабрање Апостола и њихових ученика, који такође беху тада на чудесан начин пренети у Јерусалим. И док су они певали ту свештену песму, коју Јевреји зову „велико Алилуја“, тј. велико Хвалите Бога, један јеврејски свештеник, Атоније, прискочи одру хотећи га преврнути и на тај начин збацити тело Богородице на земљу.
 
За ту дрскост Атоније би истог часа кажњен: Арханђел Михаил му невидљивим мачем одсече руке и оне остадоше да висе на одру. Пренеражени Атоније, мучен страховитим боловима, увиде свој грех, и завапивши у молитви ка мрском му до тада Исусу, одмах доби исцељење. Тада он прихвати хришћанство и исповеди га пред својим бившим једноверцима, због чега пострада од њих мученичком смрћу.
 
Непријатељи Христови се потом нису више усуђивали да грубом силом испољавају своје непоштовање према телу Пречисте, али још дисаху злобом на њу. Видећи како се хришћанство посвуда шири, они почеше проносити разне гнусне клевете о Хришћанима. Не оставише на миру ни име Мајке Христове, и измислише да Исус из Назарета тобож потиче из рђаве и неморалне породице, и да се Његова Мајка дружила са неким римским војником.
 
Али, ова лаж је била исувише очита да би могла привући озбиљнију пажњу. Целу породицу заручника Јосифа и саму Марију добро су познавали сви житељи Назарета и околине. „Откуда овоме премудрост ова и моћ? Није ли ово дрводеља, син дрводељин, Јосифов и Маријин син, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове међу нама?“, говораху Његови земљаци у Назарету, када Христос пројави Своју неземаљску мудрост пред њима у синагоги (Мт. 13, 54-55; Мк. 6, 3; Лк. 4, 22). У мањим местима врло добро су познате свачије породичне прилике, а на чистоту брачног живота се у оно време пазило веома строго.
 
Да је Христос био рођен из незаконите везе, зар би се према Њему односили са уважавањем, и зар би Му дозвољавали да проповеда у синагогама? На Марију би био примењен Мојсијев Закон, који наређује да се таква лица убију каменовањем; фарисеји би се користили тиме и пребацивали Христу за понашање Његове Мајке. Међутим, било је обратно. Марија је уживала велики углед: у Кани је била почасни гост на свадби, и чак, када су њеног Сина осудили, нико се није дрзнуо да исмева или блати Његову Мајку.
 
ПОКУШАЈ ЈЕВРЕЈА И ЈЕРЕТИКА ДА ОБЛАТЕ ВЕЧНОДЕВСТВЕНОСТ МАРИЈИНУ
 
Јеврејски клеветници су се брзо уверили да је Мајку Исусову скоро немогуће оцрнити, и да је на основу сведочанстава, којима они сами располажу, много лакше доказати њен врлински живот. Зато они напуштају ову своју клевету, коју су већ били прихватили незнабошци (Ориген, Против Целса, том I) и труде се да докажу макар то да Марија није била девица у тренутку када је зачела Христа. Они чак тврде како пророчанство да ће се Месија родити од девице није никада ни постојало, и да зато Хришћани потпуно неосновано мисле узвисити Христа тако што тврде да се на Њему, наводно, испунило пророчанство.
 
Јеврејски преводиоци (Акила, Симах, Теодотион) у својим новим преводима Старог Завета на грчки језик, познато пророчанство Исаије превели су овако: „И ево млада жена ће зачети“ (Исаија, 7,14). Они су тврдили да јеврејска реч „ха алма“ означава младу жену, а не девицу, како је стајало у свештеном преводу Седамдесеторице, овде је то место преведено речима: „Ево, дјева ће затруднети“.
 
Новим преводом они су хтели показати да Хришћани на основу неправилног превода речи „ха алма“ мисле да припишу Марији нешто сасвим немогуће – зачеће без мужа, док се у ствари, кажу они, Христово зачеће и рођење ничим не разликује од зачећа и рођења осталих људи.
 
Међутим, злонамерност нових преводилаца била је очигледна, јер се упоређивањем разних места из Библије јасно показује да реч „ха алма“ значи управо „девица“. Али нису само Јевреји очекивали таквог Месију, него су и незнабошци, на основу својих предања и разних предсказања очекивали да се Избавитељ света роди од Дјеве.
 
„Како ће ми то бити кад ја не знам за мужа“, питала је Арханђела Гаврила, заветовавши се на девственост, Марија, када јој је он благовестио да ће родити Христа. А Анђео одговори: „Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те. Зато оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји“ (Лк. 1, 34-35). Касније се Анђео јавио и праведном Јосифу, који је Марију хтео да отпусти из дома, видећи да је затруднела не ступајући са њим у брачни однос. Јосифу је Арханђел Гаврило рекао: „Не бој се узети Марије жене твоје, јер оно што се у њој зачело, од Духа је Светога“, и подсетио га на Исаијино пророчанство о томе да ће Дјева зачети (Мт. 1,18-25).
 
Процветали Аронов жезал, камен који се сам од себе одвалио од горе, како је у сну видио Језекиљ, и још много тога другог из Старог Завета било је праобраз рођења од Дјеве. Као што је Реч Божја (Логос) створила Адама из необрађене и девствене земље, тако је и Себи Реч Божја саздала тело из девствене утробе, када је Син Божји постао Нови Адам да би исправио грехопад првог Адама (Св. Иринеј Лионски, Против јереси, књ. III).
 
Бесемено зачеће Христа могли су и могу да поричу само они који поричу Еванђеље, док је Црква Христова одувек исповедала да се Христос „оваплотио од Духа Светог и Марије Дјеве“. Али рођење Бога од Приснодјеве (одувек и заувек девице) постало је камен спотицања за оне људе који су желели да се називају Хришћанима, али при том нису хтели да се смире умом и да ревнују за чистоту живота. Маријин чисти живот представљао је прекор људима који су имали нечисте мисли. Да би се показали Хришћанима, они нису смели порицати да се Христос родио од Дјеве, али су почели тврдити како је Марија остала Дјева само „док роди сина свога првенца Исуса“.
 
„После рођења Исуса“, говорио је у IV веку лажучитељ Хелвидије, а такође и многи пре и после њега, „Марија је ступила у супружнички живот са Јосифом, и имала са њиме деце која се у Еванђељу називају браћом и сестрама Христовим“. Али, реч „док“ не значи да је Марија остала девица само до одређеног времена. Реч „док“ и њој сличне речи често означавају вечност. У Светом Писму говори се за Христа: „Засијаће у дане Његове правда и свуда мир, док тече месеца“ (Пс. 71,7), али то не значи да ће када нестане месечеве светлости при крају света, нестати и правде Божје. Управо тада она ће тријумфовати. Или, шта значе речи: „Њему приличи да царује, док положи све непријатеље под ноге Своје“ ? Хоће ли Господ царовати само док се непријатељи Његови не нађу под ногама Његовим?! И Давид у четвртом псалму за пењање говори: „као што су очи слушкиње на руци госпође своје, тако су и очи наше ка Господу Богу нашему, док нас помилује“. Дакле, пророк ће гледати ка Господу док не испроси милост, а када је испроси, обратиће очи на земљу? (Блажени Јероним, О приснодевствености Блажене Марије; 1. Кор. 15, 26; Пс. 122, 3). Спаситељ у Еванђељу говори апостолима: „И ја сам с вама у све дане до краја века“. Дакле, по окончању века Господ ће одступити од својих ученика, и онда када буду судили дванаест племена Израиљевих, седећи на дванаест престола, они неће имати обећану заједницу са Господом? (Блажени Јероним, исто; Мт. 28, 20).
 
Неправилно је такође мислити да су браћа и сестре Христове били деца Његове Пресвете Мајке. Називи „брат“ и „сестра“ имају најразличитије значење. Ове речи које означавају одређено сродство међу људима, или њихову духовну блискост, употребљавају се некад у ширем, а некад у ужем значењу. У сваком случају, браћом или сестрама се називају људи који имају заједничке и оца и мајку, или само заједничког оца, или пак мајку; а тако се називају и они који имају различите очеве и мајке, ако су њихови родитељи, касније, (обудовевши) ступили поново у брак, или су пак њихови родитељи блиски сродници (браћа и сестре од стричева и сл.).
 
Из Еванђеља се нигде не види да су они који се тамо називају браћом Исусовом били, или су сматрани децом Његове Мајке. Обратно, било је познато да су Јаков и други били синови Јосифа, Обручника Марије, који је био удовац и имао децу са првом женом (Св. Епифаније Кипарски, Панарион о јереси, 78). Такође је и Марија Клеопова, сестра Мајке Његове, која је са њом стајала код крста Господњег (Јн. 19,25) имала децу, која су се с пуним правом, због тако блиског сродства могла називати браћом Господа. Да тако названа браћа и сестре Господа нису били деца Његове Мајке, види се јасно из тога што је пред смрт Господ Своју Мајку предао на старање Своме вољеном ученику Јовану. Зашто би Он то чинио да је она имала још деце, осим Њега? Они би се сами бринули о њој. Међутим, Јосифови синови нису се сматрали обавезним да се старају о својој, како су они мислили, маћехи, односно у сваком случају нису према њој осећали такву љубав какву имају деца према својим родитељима, а какву је према Богородици осећао њој усиновљени Јован.
 
На тај начин, пажљиво проучавање Светог Писма потпуно јасно показује неубедљивост приговора против приснодевствености Марије и посрамљује оне који уче другачије.
 
НЕСТОРИЈАНСКА ЈЕРЕС, КОЈА ЈЕ БОГОРОДИЦУ ПРОГЛАСИЛА ЗА ХРИСТОРОДИЦУ И III ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
 
Када су морали да умукну они који су се дрзнули говорити против светости и непорочности (девствености) Пресвете Дјеве Марије, тада је учињен покушај да се осујети поштовање Дјеве Марије као Мајке Божје. У V веку цариградски архиепископ Несторије почео је проповедати да је Марија родила само човека Исуса, у кога се уселило Божанство и обитавало у Њему као у храму. Он је најпре допустио свом презвитеру Анастасију, а затим је и сам почео отворено проповедати у цркви како Марију не треба називати Богородицом, пошто она није родила Богочовека. Сматрао је да је за њега (Несторија) понижење да се клања младенцу који повијен лежи у јаслама.
 
Такве проповеди су изазвале свеопшту смутњу и забринутост за чистоту вере, најпре у Цариграду, а затим и у другим местима у која је стизао глас о новом учењу. Св. Прокло, ученик Јована Златоуста (који је у то време био епископ кизички, а касније и архиепископ цариградски), одржао је у цркви, у присуству Несторија, проповед. У њој он исповеди да је Син Божји по телу рођен од Дјеве, и да је она истинска Богородица, јер се још у утроби Пречисте, у време зачећа Божанство сјединило са зачетим од Духа Светога Младенцом, Који је (мада је само по људској природи Својој рођен од Дјеве Марије) рођен као истинити Бог и истинити Човек.
 
Међутим, Несторије је упорно остајао при свом мишљењу и није хтео да измени учење. Говорио је да треба разликовати Исуса од Сина Божијег, да Марију треба називати не Богородицом, него Христородицом, јер је Исус, Који је рођен од Марије, био наводно само човек – Христос (што значи Месија, помазаник), сличан ранијим помазаницима Божјим пророцима, али их је превазилазио пуноћом заједнице са Богом. Несторијево учење је на тај начин порицало целокупни Божји домострој спасења, јер ако се од Марије родио само човек, онда је такође за нас пострадао не Бог, него човек.
 
Свети Кирил, архиепископ александријски, сазнавши за учење Несторија и за црквена превирања у Цариграду изазвана тим учењем, написа Несторију писмо, убеђујући га да треба да се држи онога учења које је Црква од свог оснивања исповедала, а не да уводи некакве новотарије. Осим тога, Св. Кирил је писао и клиру и народу цариградском да се чврсто држе православне вере и да се не плаше ако их Несторије буде прогонио зато што се не слажу са њим. О свему овоме Св. Кирил је обавестио и Св. папу Целестина у Риму, који је тада са својом паством још увек био чврст у православљу.
 
Св. Целестин је са своје стране писао Несторију, позивајући га да проповеда православну, а не своју сопствену веру. Несторије се, међутим, оглушио о сва убеђивања и одговарао да то што он проповеда и јесте православна вера, а да су његови противници – јеретици. Св. Кирил је опет писао Несторију и саставио Дванаест анатематизама, тј. изложио је у дванаест тачака у чему се православно учење разликује од Несторијевог, сматрајући за одлученог (одвојеног) од Цркве сваког ко би одбацио макар и једну од тачака које је он саставио.
 
Несторије је у потпуности одбацио све што је Св. Кирил изложио, и написао са своје стране изложење учења које је он проповедао, такође у дванаест тачака, предајући анатеми, тј. одлучењу од Цркве свакога ко их не би признао. Опасност да ће се угрозити чистота вере била је све већа. Св. Кирил је обратио цару Теодосију Малом, који је тада владао, његовој жени Евдокији и сестри Пулхерији, молећи их да се позабаве црквеним проблемима и обуздају јерес.
 
Решено је да се сазове Васељенски Сабор на коме би јерарси сабрани из разних крајева васељене одлучили да ли је вера коју проповеда Несторије православна. За место Васељенског Сабора, трећег по реду, изабран је град Ефес, у коме је некада боравила Пресвета Дјева Марија са Апостолом Јованом Богословом. Св. Кирил је сабрао своје египатске саепископе и са њима на лађама кренуо пут Ефеса. Копном су се из Антиохије запутили источни епископи на челу са антиохијским архиепископом Јованом. Римски епископ Св. Целестин није могао лично доћи, па је замолио Св. Кирила да он штити православну веру, а послао је и двојицу епископа и Филипа, презвитера римске Цркве, претходно им давши упутства шта треба да говоре. У Ефес су такође дошли и Несторије и епископи цариградске области, као и епископи из Палестине, Мале Азије и са Кипра.
 
Дана 22. јуна 431. године у ефеској цркви Дјеве Марије сабрали су се сви епископи, предвођени александријским епископом Кирилом и ефеским епископом Мемноном. На средину је стављено Еванђеље, као знак да Христос невидљиво возглављује Васељенски Сабор. Најпре је прочитан Символ Вере, састављен на Првом и Другом Васељенском Сабору, а потом је прочитана и царска грамата коју су Сабору упутили Теодосије и Валентин, императори Источног и Западног дела Царства.
 
Саслушавши царску грамату, епископи су почели да разматрају документа, и прочитали претходну преписку Кирила и Целестина са Несторијем. Сабор је устима својих чланова прогласио Несторијево учење за нечастиво и осудио га. Несторије је смењен са катедре и лишен свештеничког чина. О томе је састављена писмена одлука коју је потписало сто шездесет учесника Сабора; али како су неки од учесника представљали и друге епископе, спречене да лично присуствују Сабору, произлази да је саборску одлуку донело више од двеста епископа из разних крајева тадашње Цркве. При томе, они су изјављивали да исповедају ону веру која се у њиховим местима одувек исповедала.
 
Тако је, у ствари, одлука Сабора била глас Васељенске Цркве која је јасно изразила своју веру у то да је Христос, Који је рођен од Дјеве – истински Бог Који је постао човек, а пошто је Марија родила савршеног Човека, Који је у исто време био и савршени Бог, она се зато с правом има поштовати као Богородица.
 
По завршетку заседања, ова одлука је одмах саопштена нестрпљивом народу. Сав Ефес се силно обрадовао кад је чуо да је заштићено поштовање Свете Дјеве, која се у том граду нарочито поштовала, јер је у њему боравила за време свог земаљског живота и сматрана је његовом покровитељком после свог преласка у живот вечни. Народ је свечано дочекао и поздравио Оце када су се ови после заседања упутили својим домовима, и изашао за њима са упаљеним бакљама и зажганим кадионицама, из којих се ширио миомир тамјана. На све стране су се чули радосни поздрави, славопоји Богородици и похвале Оцима који заштитише њено име од напада јеретика. Одлука Сабора беше разглашена по свим улицама града Ефеса.
 
Сабор је имао још пет заседања: 10. и 11. јуна, 16., 17. и 22. јула и 31. августа. На њима су у шест правила биле изложене мере које ће се предузети према ономе ко се дрзне да шири Несторијево учење и одбаци одлуке Ефеског сабора.
Поводом жалбе кипарских епископа на антиохијског епископа да присваја себи права која му не припадају, Сабор је одлучио да Кипарска Црква задржи своју независност у стварима црквеног управљања, коју је имала још од апостолских времена, и да, уопште, нико од епископа не потчињава себи области које су раније биле независне од њега „да се не би под изговором свештенства поткрала гордост земаљске власти и да не бисмо, мало по мало, изгубили ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободитељ свих људи“.
 
Сабор је такође потврдио осуду пелагијанске јереси која је учила да се човек може спасти сопственим силама и да за то није неопходна Божја благодат. Такође је решио нека питања црквеног управљања, и упутио посланице епископима који нису учествовали на Сабору, обавештавајући их о донетим одлукама и позивајући их све да бдију над православном вером и чувају црквени мир. Сабор је потврдио да је учење Православне Васељенске Цркве довољно јасно изложено у Никеоцариградском Символу Вере, те стога сам и није саставио нови Символ Вере, а забранио је да се убудуће састављају други символи вере или врше измене у Символу утврђеном на Другом Васељенском Сабору.
 
(Ово последње су после неколико векова прекршили западни хришћани када је, најпре у појединим областима, а потом и у целој Римској Цркви унета допуна на Дух Свети исходи „и од Сина“. Од XI века па на даље ову допуну су одобравале римске папе, иако су се до тада њихови претходници, почев од Св. Климента, чврсто придржавали одлука Трећег Васељенског Сабора и испуњавали их.)
 
Тако је у Цркви опет успостављен мир, нарушен од стране Несторија. Заштићена је истинита вера и разобличено лажно учење.
 
Ефески Сабор се са правом поштује као Васељенски, на исти начин као и Сабори који су одржани пре њега: Никејски и Цариградски. На њему су присуствовали представници целе Цркве, његове одлуке је прихватила Црква „од краја до краја васељене (света)“, на њему је било исповеђено учење које је Црква чувала од апостолских времена. Сабор није засновао неко ново учење, него је громогласно посведочио истину коју су други настојали да замене својом измишљотином. Он је правилно изложио исповедање Божанства Христа, рођеног од Дјеве. Веровање Цркве и њено расуђивање поводом покренутог питања било је сада тако јасно изражено да више нико није могао Цркви приписивати своја кривоумља. Касније су могла искрсавати друга питања, на која је цела Црква требало да пружи одговор, али не више и питање да ли је Исус Христос – Бог.
 
Потоњи Сабори засновали су своја решења на одлукама и поставкама претходних Сабора, те нису састављали нови Символ Вере него су само разјашњавали постојећи. На Трећем Васељенском сабору Црква је непоколебљиво и јасно исповедила своје учење о Мајци Божјој. Раније су свети Оци разобличили оне који су клеветали девственост Дјеве Марије, а сада је свима који су умањивали њену част као Богородице речено: „Ко не исповеда да је Емануил истински Бог и да је зато Света Дјева – Богородица, јер је она у телу родила Логоса, Који (Логос) је једне суштине са Богом Оцем и Који је постао тело – нека буде анатема“ (одбачен од Цркве – Први анатематизам Св. Кирила Александријског).
 
ПОКУШАЈИ ИКОНОБОРАЦА ДА УМАЊЕ СЛАВУ ЦАРИЦЕ НЕБЕСКЕ, И ЊИХОВО ПОСРАМЉЕЊЕ
 
После Трећег Васељенског сабора Хришћани су у Цариграду, као и у другим местима, стали још ревносније да прибегавају под окриље Мајке Божје, и њихове наде у њено заступништво нису остале изневерене. Она је пружала помоћ многим болеснима, беспомоћнима и сиромашнима. Много пута је заштитила Цариград од упада непријатеља, а једном је чак Св. Андреју Јуродивом у виђењу показала свој дивни Покров над народом који се молио у Влахернској цркви.
 
Царица Небеска даривала је победу византијским царевима у ратовима, због чега су они имали обичај да у својим походима носе са собом њену икону звану Одигитрија (Путеводитељка). Она је крепила хришћанске подвижнике у њиховој борби са страстима и људским слабостима. Она је просвећивала и поучавала Оце и Учитеље Цркве, међу којима и самог Св. Кирила Александријског, када се он колебао да призна недужност и светост Јована Златоуста.
 
Пречиста Дјева је стављала песме у уста сачинитељима црквених песама, чинећи понекад од неспособних и неталентованих људи чувене песнике, као што је био случај са Романом Слаткопојцем. Није онда ни чудо што су се Хришћани трудили да што је могуће више прославе Име своје свагдашње Заступнице. У њену част су установљавани празници, њој су посвећиване дивне песме, њене су иконе биле поштоване.
 
Злоба „кнеза овога света“ наоружала је „синове погибли“ да још једном покрену рат против Емануила и Његове Мајке у том истом Цариграду, који је сада, као и Ефес пре њега, сматрао Мајку Божју за своју заступницу. Не смејући спочетка отворено говорити против Војвоткиње – Поборнице, (ови „синови погибли“) хтели су умањити њено прослављање тако што су забранили поштовање икона Христа и Његових угодника, називајући то поштовање – идолопоклонством. Богородица је и тада снажила равнитеље побожног поштовања икона у њиховој борби, чинећи многа чуда и знамења преко својих икона, исцеливши и одсечену руку Јована Дамаскина, који је писао у заштиту икона.
 
Гоњење поштоватеља светих моштију и икона опет се завршило славном победом православља, јер се поштовање које се указује иконама преноси на светитеље, на њима изображене. Свети пак угодници Божји поштују се као пријатељи Његови, ради благодати Божје која се уселила у њих сагласно речима псалма: „У великој су части код мене другови Твоји“. Са нарочитим поштовањем је прослављена и на небу и на земљи Пречиста Богородица, која је, чак и дане када су биле извргнуте руглу свете иконе, пројавила преко њих мноштво дивних чуда, којих се ми и данас са умиљењем присећамо. Песма „Теби се, Благодатна“, радује сва твар и икона Тројеручица подсећају нас на исцељење Јована Дамаскина пред овом иконом; а Иверска икона Мајке Божје подсећа нас на чудесно избављење ове иконе које се догодило након што ју је нека удовица бацила у море, не могавши је другачије сачувати од непријатеља икона.
 
Никаква гоњења поштоватеља Богородице и свега што је повезано са сећањем на њу није могло умањити љубав Хришћана према њиховој Заступници. Установљено је правило да се сваки циклус богослужбених песама завршава песмом или стихом у част Богородице (тзв. богородичан). Много пута у току године Хришћани у свим крајевима света сабирају се, као што су се и некада сабирали, у храму, да би прославили Богородицу, узнели јој своју захвалност за указана доброчинства и измолили милост од ње.
 
Али, зар је непријатељ Хришћана, ђаво, који „као лав ричући хода, тражећи кога да прождере“ (1. Петр. 5, 8) могао мирно да посматра како се прославља Пренепорочна? Зар је могао признати свој пораз и престати да, преко људи који творе његову вољу, ратује против истине? И ево, када је цели свет био просвећен благошћу Христове вере, када је свуда име Пресвете било у части, а земља се напунила храмовима њој посвећеним, домови Хришћана били украшени њеним иконама – појавило се и почело се ширити ново лажно учење о Богородици. Ово учење је тим опасније што многи не могу да схвате колико оно у ствари подрива истинито поштовање Богородице.
 
„РЕВНОСТ НЕ ПО РАЗУМУ“
Изопачење истинског поштовања Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије у новоизмишљеном римокатоличком догмату о „непорочном зачећу“
 
Када су били разобличени они који су порицали непорочни живот Пресвете Дјеве, затим они који су одбацивали њену Приснодевственост, па они који је нису признавали за Мајку Божју, и најзад они који су се гнушали њених икона, онда када је слава Богородице обасјала васцели свет – појавило се учење које је, тобож, веома преузвишавало Дјеву Марију, а у ствари је одрицало све њене врлине.
 
То учење назива се учењем о непорочном зачећу Дјеве Марије, и прихваћено је од стране присталица римског папског престола. Оно проповеда да је “ Преблагословена Дјева Марија у првом трену свог зачећа, по нарочитој благодати Свемогућег Бога и по особитој повластици, због будућих заслуга Исуса Христа, Спаситеља рода људског, била сачувана слободном од сваке нечистоте првородног греха“ (Була папе Пија IX о новом догмату). Другим речима, Мајка Божја је у свом зачећу (у тренутку када је била зачета у утроби своје мајке Ане – прим. прев.), била сачувана од првородног греха, а такође није могла, због дароване јој благодати Божје, имати ни личне грехе.
Хришћани су ово први пут чули у IX веку када је корвејски опат Пасхазије Радберт изразио мишљење да је Света Дјева зачета без првородног греха. Почев од XII века ова мисао почиње све више да се шири међу свештенством и верницима западне цркве, која је у то време већ била отпала од Васељенске (Саборне) Цркве и тиме се лишила благодати Светог Духа.
 
Уосталом, и много припадника римске цркве није се саглашавало са овим новим учењем. Чак су се и најчувенији богослови Запада, такорећи стубови латинске цркве, разишли у мишљењима. Тома Аквински и Бернард Клервоски су ово учење одлучно побијали, док га је Дунс Скот подржавао. Разлика у мишљењима прешла је са учитеља и на њихове ученике: римокатолички монаси доминиканског реда, заједно са својим учитељем Томом Аквинским, говорили су против учења о непорочном зачећу, а фрањевци, присталице Дунса Скота, трудили су се да га свуда рашире. Борба између тих двеју струја трајала је неколико векова. И на једној и на другој страни било је личности које се међу римокатолицима сматрају највећим ауторитетима.
 
За решење овог питања није било од помоћи ни то што су неки тврдили да у вези са тим имају откривење свише. У XIV веку чувена римокатоличка монахиња Бригита изнела је у својим записима да јој се јављала Богородица и сама јој казала да је зачета непорочно, без првородног греха. Но, још чувенија подвижница, њена савременица, Катарина Сијенска, тврдила је да је од самог Христа добила откривење да је Света Дјева зачета са првородним грехом (прот. Лебедјов, Разлика у учењима источне и западне цркве о Пресветој Богородици).
 
Тако, ни на основу богословских разматрања, ни на основу „чудесних јављања“, која беху узајамно противречна, римокатолички верници дуго времена нису могли да се у овоме разаберу и установе где је истина. До Сикста IV (крај XV века) римске папе се нису упуштале у ове спорове. Међутим, овај папа је 1475. године одобрио службу у којој се јасно изражава учење о непорочном зачећу, а неколико година касније забранио је да се осуђују они који верују у непорочно зачеће. Ипак се ни Сикст IV није усудио тврдити да је то сасвим сигурно право учење Цркве: забранио је да се осуђују они који верују у непорочно зачеће, али није ни осуђивао оне који верују другачије.
 
Учење о непорочном зачећу је од тог времена стицало све више присталица међу члановима римско-папистичке цркве. Ово је било стога што се људима чинило веома побожним и богоугодним делом – Мајци Божјој одавати што је могуће већу почаст. Тежња народа да прослави Богородицу, као и заплитање римокатоличких богослова у апстрактна умовања којима се долази само до привидне истине (схоластика), и најзад, покровитељство римских папа, наследника Сикста IV – све то је допринело да мишљење Пасхазија Радберта о непорочном зачећу (изречено у IX веку) постане у XIX веку свеопште веровање римокатоличке цркве. Остало је само да се на крају оно прогласи и црквеним учењем. То је римски папа Пије IX и учинио тако што је за време свечаног богослужења одржаног 8. децембра 1854. године објавио да је непорочно зачеће Пресвете Дјеве догмат римске цркве.
 
На овај начин римска црква је још једном одступила од оног учења које је исповедала док је припадала Саборној Апостолској Цркви, и које је ненарушено и неизмењено сачувано у Православној Цркви. Проглашење новог „догмата“ причинило је радост широком кругу верника римокатолика, који су у простоти срца мислили да ће проглашење новог учења послужити на већу славу Богородице, и да јој тиме милост чине; задовољено је и частољубље западних богослова који су штитили и разрађивали ово учење; а највише је проглашење новог „догмата“ користило самом римском престолу, јер је, прогласивши самовољно нови „догмат“ (без обзира на то што је претходно саслушао и мишљење епископа римокатоличке цркве о томе), римски папа тиме отворено присвојио себи право да мења учење римске цркве, и поставио свој глас изнад сведочанства Светог Писма и Предања. Отуда логично произилази да су римске папе „непогрешиве у стварима вере“, што је исти папа Пије IX прогласио 1870. године за догмат римокатоличке цркве.
 
Тако се мењало учење западне цркве након њеног отпадања од Истинске Цркве. Она (западна црква) уводи код себе све нова и нова учења, мислећи да тиме више прославља Истину, док је уствари изопачује. И док Православна Црква смирено исповеда оно што је примила од Христа и Апостола, римска црква допушта себи дрскост да прави допуне, што из „ревности не по разуму“ (Рим. 10, 2), што због застрањивања у „погане и празне разговоре и спорове лажно названога знања“ (1. Тим. 6, 10). Другачије није ни могло бити: само Истинитој, Васељенској (Саборној) Цркви обећано је да „врата адова неће одолети Цркви“ (Мт. 16,18), док се над онима који су отпали од ње, обистињују речи: „као што лоза не може родити рода сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви, ако у Мени не останете“ (Јн. 15,14).
 
Додуше, у самој одлуци о новом „догмату“ каже се да се не установљава неко ново учење, него да се „за црквено проглашава оно учење које је одувек било присутно у Цркви, кога су се држали многи свети Оци“, па се у том смислу наводе и поједина места из њихових дела. Сва наведена места, међутим, говоре само о високој части Дјеве Марије, о њеној непорочности, при чему јој се дају многа имена која указују на њену чистоту и духовну моћ, али се нигде не говори да је она била непорочна у тренутку када је била зачета у утроби своје мајке. Али зато ти исти свети Оци на другим местима говоре да је само Исус Христос савршено без греха, а да сви људи, као Адамови потомци, имају тело које је подвргнуто закону греха.
 
Нико од Светих Отаца не говори да је Бог на чудесан начин очистио Дјеву Марију, још у утроби њене мајке, док многи директно указују на то да је Дјева Марија, као и сви људи, претрпела борбу са греховношћу, али се показала као победница над искушењима и била спасена њеним Божанским Сином.
 
Тумачи латинског вероисповедања такође говоре да је Дјева Марија спасена Христом, али то разумеју тако да је била сачувана од скверни првородног греха, због будућих заслуга Христових (Була о догмату непорочног зачећа). Дјева Марија је, по њиховом учењу, на неки начин (већ) унапред примила онај дар који је Христос Својим страдањима и смрћу на крсту подарио људима. Али то није све: говорећи о мукама које је Богородица претрпела стојећи под крстом свог вољеног Сина и уопште о свим жалостима којима је био испуњен њен живот, они све то сматрају допуном Христових страдања, а Марију нашом саискупитељком. По тумачењу римокатоличких богослова „Марија је заједно са Искупитељем наша саискупитељка“ (види Лебедјов, исто, стр. 273). „У делу искупљења она је на одређени начин помогла Христу“ (Катихизис др Вајмара). „Мајка Божја, не само да је храбро поднела бреме свог мучења, него је то чинила и са радошћу, премда сломљеног срца“ (Мариологија др Ленца). Због тога је она „допуна Свете Тројице“, а „као што је њен Син једини Богом изабрани Посредник између Његовог увређеног Величанства и људи-грешника, исто тако главна посредница, Њиме постављена између Сина и нас, јесте Преблагословена Дјева“. „Трима односима: Кћери, Мајке и Супруге Бога, Света Дјева је узвишена до, на одређени начин, једнакости са Оцем, до одређеног превазилажења Сина и до, у неку руку, приближавања Духу Светом“ (Непорочно зачеће, Малу, бискуп брижски).
 
На тај начин, по учењу римокатоличких богослова, Дјева Марија у делу Искупљења постаје равна Самоме Христу и узвишује се до једнакости са Богом (Оцем). Даље од тога више се нема куд. Ако то све још увек и није потпуно уобличено као догмат римске цркве, папа Пије IX је, учинивши први корак тиме што је на посредан начин потврдио наведено учење о Дјеви Марији, указао на даљи пут развитка овог, у његовој цркви, општеприхваћеног вероучења.
 
Тако се римска црква, у својој тежњи да узвиси Пресвету Дјеву, полако креће ка потпуном обоготворењу Богородице, па ако (за) сада њени ауторитети Марију називају допуном Свете Тројице, онда се ускоро може очекивати да ће и Дјеву поштовати као Самог Бога.
 
У том правцу крећу се и неки мислиоци, који још увек припадају Православној Цркви, али који стварају нови богословски систем, у чију су основу поставили философско учење о Премудрости – Софији, као о некој нарочитој сили која повезује Бога и створени свет. Развијајући, такође, учење о достојанству Богородице, они у њој желе да виде биће које је негде на средини између Бога и човека. По неким питањима они су умеренији од римокатоличких богослова, али су по другим, вероватно, отишли још даље него они. Одричући учење о непорочном зачећу и слободи од првородног греха, они ипак уче да је Богородица била сасвим слободна од сваког личног греха, и виде у њој посредницу између људи и Бога, сличну Христу: у лицу Христа јавило се на земљи Друго Лице Свете Тројице, Превечни Логос, Син Божји, а Дух Свети се (тобож) јавља преко Дјеве Марије.
 
По речима једног од представника овог правца, са усељењем Светог Духа у њу, Марија је задобила „двоједини живот, људски и божански, тј. савршено се обожује, због чега њено личносно битије представља живо тварно откривење Духа Светога“ ((Прот. Сергеј Булгакиов, Несагорива Купина стр. 154), „јесте савршено јављање Трећи Ипостаси“ (исто, стр. 175), „створење, али већ и не само створење“ (исто, стр. 191). Ова тежња ка обоготворењу Богородице јавља се првенствено на Западу, у исто време када тамо, с друге сране, имају великог успеха разне протестантске секте, које, заједно са главним огранцима протестантизма, лутеранством и калвинизмом, уопште не желе да указују поштовање Мајци Божјој, нити да је молитвено призивају.
 
Али ми, заједно са светим Епифанијем Кипарским, можемо рећи: „подједнаку штету наносе и јереси које унижавају Дјеву, као и оне које је прослављају више него што треба“ (Св. Епифаније Кипарски, Панарион, против коларидијанаца). „Не треба више него што је потребно поштовати светитеље, него треба штовати Владику њиховог. Марија није Бог и није добила тело са неба, него сједињењем мужа и жене и по обећању је, као и Исак, унапред припремљена за учешће у Божјем домостроју спасења. Али, са друге стране, да се нико није дрзнуо да унижава Свету Дјеву“ (Свети Епифаније, Против антидикамарионита).
 
Узвишујући високо Богородицу у својим похвалним песмама, Православна Црква се не усуђује да јој приписује нешто што о њој није речено у Светом Писму или Предању. „Истини је страно свако преувеличавање или умањивање: она свему даје праву меру и право место“ (Еп. Игњатије Брјанчанинов). Прослављајући непорочност Дјеве Марије и њено одважно и срчано подношење невоља током живота на земљи, црквени Оци у исто време одбацују да је она заједно са Христом саискупитељка људског рода. Говорећи о њеној спремности да умре заједно са својим Сином и да страда са Њим ради спасења свих, чувени отац западне цркве, Св. Амвросије Милански (IV век) додаје: „Међутим, Христу у Његовом страдању није била потребна помоћ, како је Сам Господ о томе много времена раније предсказао: ‘погледах, и никога не беше да помогне, и зачудих се што никога нема да ме подржи; али ме избави десница Моја’ (Ис. 63, 5)“ (Св. Амвросије: „О Васпитању Дјеве и О свагдадевствености Марије“,Гл. 7).
 
Исти свети Отац учи да су сви људи потчињени првородном греху, а да је једини изузетак – Христос. „Међу свима рођенима од жене нема ни једнога савршеног светог, осим Господа Исуса Христа, Који изванредним новим начином непорочног рођења није претрпео земаљског вреда“ (Св. Амвросије, Ин. Луц. к. 2). Само је Бог без греха. Обично сви рођени од жене и мужа, тј. из телесног сједињења, бивају потчињени греху. Следствено томе, онај ко нема греха, тај није ни био зачет на такав начин“ (Св. Амвросије). „Један је само Човек, Посредник између Бога и људи слободан од окова греховног рођења, зато што је рођен од Дјеве и зато што је, рађајући се, остао чист од греха“ (Св. Амвросије, Против Јулијана књ. II).
 
Други знаменити учитељ Цркве, који је нарочито поштован на Западу, блажени Августин, пише: „Што се тиче других људи, изузев Онога Који је Крајеугаони Камен, ја за њих не видим други начин да постану храмови Божји и обитавалиште Божје, до кроз духовни препород, коме неопходно претходи телесно рођење. Дакле, ма шта ми мислили о деци која у утроби материној – макар нам речи Св. Еванђелисте, који говори за Јована Крститеља да је радосно заиграо у утроби мајчиној (што се збило не другачије него по дејству Светог Духа) или речи Самог Господа упућене Јеремији: ‘Ја те осветих пре него што си изашао из утробе материне’ -давале или не давале основа да мислимо како су деца у том периоду способна за некакво освећење – ипак је ван сваке сумње да је освећење којим сви ми заједно, и свако од нас понаособ постајемо храмови Божји, могуће само за оне који су препорођени, а препорађање увек претпоставља и рађање. Само се они који су већ рођени могу сјединити са Христом и имати заједницу са овим Божанским телом, које чини Његову Цркву живим храмом величанства Божјег“ (Блажени Августин, Писмо 187).
 
Наведене речи древних Учитеља Цркве сведоче да је и на самом Западу раније било одбацивано ово, сада тамо тако раширено учење. Чак и након отпадања западне цркве, њен велики ауторитет, Бернард, пише: „Ужас ме спопада када видим да неки међу вама хоће да измене стање важних ствари, уводећи ново празновање непознато Цркви, недопустиво разуму и неоправдано древним Предањем. Зар смо ми опитнији и благочестивији од отаца наших…? Ви кажете да треба што је могуће више прослављати Мајку Господа. То је истина. Али треба знати како прослављати Царицу Небеску. Царска ова Дјева нема потребе за лажним прослављањима, јер је овенчана истинским венцима славе и знамењима достојанства. Прослављајте њену телесну чистоту и свето живљење. Дивите се обиљу дарова које поседује. Поклањајте се њеном Божанском Сину. Преузносите ону која је зачела слободна од похоте, и родила неозлеђена. Шта је овим достојанствима још потребно додати? Кажу, треба поштовати (Богородичино – прим. прев.) зачеће које је претходило (њеном – прим. прев.) славном рођењу, јер да не беше њега (зачећа), ни рођење не би било прослављено. Али, шта ако неко из истог разлога затражи да се на истоветан начин поштују и отац и мајка Свете Марије? То се исто онда може тражити и за њене дедове и прадедове, и тако – у недоглед. Међутим, како је било могуће да не буде греха тамо где је било похоте? Зато нека се не говори да је Света Дјева зачета (у утроби своје мајке – прим. прев.) од Духа Светога, а не од човека. Ја тврдим да је Дух Свети сишао на њу, а не да је дошао са њом“.
 
„Ја кажем да Дјева Марија није могла бити освећена пре свога зачећа, пошто није ни постојала. Ако због греха, који је неодвојив од зачећа, тим пре није могла бити освећена у тренутку када је зачета, онда остаје да се верује да је она освећена након зачећа у утроби своје мајке. Ово освећење, ако уништава грех, чини светим њено рођење, али не и зачеће. Никоме није дато право да буде зачет у светости. Само је Господ Христос зачет од Духа Светога и Он је једини Свет од самог Свог зачећа. Изузев Њега, на све остале потомке Адама односи се оно што је један од њих, како по своме смирењу, тако и по познању истине, рекао за самог себе: ‘јер сам у безакоњима зачет’ (Пс. 50, 7). Како се може тражити да ово (Богородичино) зачеће буде свето, када оно није било дело Духа Светога, него је, да више не понављам, происходило из похоте? Ту славу, која очигледно прославља грех, Света Дјева, наравно, одбацује. Она никако не оправдава новотарију која противречи учењу Цркве, новотарију која је мајка неразборитости, сестра неверја и кћерка лакомислености“ (Бернард, Писмо 174. Цитирано, као и претходно, од бл. Августина, из књиге Лебедјова, Разлике у учењу Цркве). Наведене речи јасно откривају да нови „догмат“ римске цркве представља једну бесмислену новотарију.
 
Учење о савршеној безгрешности Мајке Божје:
 
1) Није у складу са Светим Писмом, у коме се на више места говори о безгрешности „Једног Посредника између Бога и људи, Човека Исуса Христа“ (1. Тим. 2, 5), „и греха у Њему нема“; „Он греха не учини нити се нађе превара у устима Његовим“; „Који је у свему кушан, као и ми, али без греха“; „Њега, Који није знао греха, учини грехом нас ради“ (1 Јн. 3,5; 1 Петр. 2, 22; Јевр. 4, 15; 2 Кор. 5, 21), док је за остале људе речено: „Ко је чист од скверни? Нико, ако је и само један дан живео на земљи“ (Јов. 14,4) “ Али Бог показује Своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници Христос умре за нас… Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина Његовог, много ћемо се пре, већ помирени, спасти животом Његовим“ (Рим. 5, 8 – 10).
 
2) Ово учење противречи и Светом Предању садржаном у многобројним светоотачким делима где се говори о високој светости Дјеве Марије од самог њеног рођења, као и то да је она била очишћена Духом Светим (тек) у тренутку када је зачела Христа, а не у тренутку њеног сопственог зачећа у утроби њене мајке Ане. „Нико није чист пред Тобом од скверни, ако живи само и један дан. Једини си Ти на земљи безгрешан, Господ наш Исус Христос, од Кога се сви надамо добити милост и опроштај грехова“, говори Василије Велики (молитва на вечерњем Педесетнице). „Али када је Христос дошао кроз чисту, девствену, неупознавшу супружништво, богобојазниву, нескверну Мајку без брака и без (земаљског) оца, и како Му је требало, родио се -тада је очистио женску природу, одгурнуо несрећну Еву и уклонио телесне законе“ (Св. Григорије Богослов, Похвала девствености), додаје Св. Григорије Богослов. Али ни тада, како о овоме говоре Свети Василије Велики и Јован Златоусти, она није стављена у немогућност да згреши, него је наставила да се труди на свом спасењу, и победила је сва искушења (Св. Јован Златоусти, Тумачење Еванђеља по Јовану, Беседа 85; Св. Василије Велики, Писмо 160).
 
3) Учење да је Мајка Божја била очишћена још пре свог рођења да би се од ње могао родити чисти Исус Христос, бесмислено је, јер да се чисти Христос могао родити само уколико Дјева буде очишћена још у мајчиној утроби, то би онда, да би Дјева родила чиста, било нужно да њени родитељи буду чисти од првородног греха. Ови би, опет, морали бити рођени од очишћених родитеља и, идући даље на тај начин, морало би се доћи до закључка да се Христос не би могао оваплотити ако претходно не би од првородног греха били очишћени сви Његови преци по телу, укључујући ту и Адама; али тада више не би било потребно да се Христос оваплоти, јер је Христос сишао на земљу да би уништио грех.
 
4) Учење да је Мајка Божја била сачувана од првородног греха, као и то да је она благодаћу Божјом била сачувана од личних грехова, представља Бога као немилостивог и неправедног. Јер, ако је Бог могао сачувати Марију од греха и очистити је још пре њеног рођења, онда зашто Он то не учини и са другим људима, него их оставља у греху? Произилази такође да Бог спасава људе и без њихове воље, предодређујући неке још пре рођења за спасење.
 
5) Ово учење, које очигледно има за циљ да узвиси Богородицу, у ствари сасвим пориче све њене врлине. Ако је Марија још у утроби материној (када још није могла пожелети ни добро ни зло), била благодаћу Божјом сачувана од сваке нечистоте, а потом овом благодаћу и након рођења била сачувана од греха – у чему је, онда, њена заслуга? Ако је она постављена у немогућност да сагреши и није сагрешила, зашто ју је Бог онда прославио? Ако је она без икаквог напора, односно не имајући никаквих побуда за грех остала чиста, зашто је уопште увенчана више од свих? Без непријатеља нема ни победе.
 
У томе се и пројавила праведност и светост Дјеве Марије, што је она будући „човек подобострастан нама“ тако заволела Бога и предала Му се, да је својом чистотом далеко надмашила остале људе. Због тога се она (коју је Бог унапред познао и изабрао) и удостојила да буде очишћена сишавшим на њу Духом Светим и да од Њега зачне Самог Спаситеља света. Учење о благодатној безгрешности Дјеве Марије пориче њену победу над искушењима, и од победнице, заслужне да буде увенчана, чини је слепим оруђем Божјег Промисла.
 
Не узвишавање и већу славу, него унижење представља за њу тај „дар“ папе Пија IX и свих осталих који мисле да могу прославити Мајку Божју изналажењем нових „истина“. Пресвета Марија је толико прослављена од Самога Бога, толико узвишена својим животом на земљи и својом славом на небу, да људске измишљотине не могу ништа додати њеној слави и части. Оно што људи сами измишљају, само затамњује у њиховим очима њен лик. „Браћо, пазите се да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу“, писао је Духом Светим Апостол Павле (Кол. 2, 8).
 
А такву „празну превару“ и представља учење о непорочном зачећу Дјеве Марије од Ане. Ово учење на први поглед узвишује Пресвету Богородицу, а у ствари – оно је унижава. Као и свака лаж, оно је семе „оца лажи“ (Јн. 8, 44), ђавола, који је знао њиме преварити многе, а да они и не схвате како на тај начин хуле на Дјеву Марију. Заједно са овим морају бити одбачена и сва из њега происходећа, или њему слична учења. Тежња да се Пресвета Дјева узвиси до једнакости са Христом, тако што се њеним материнским мукама под крстом придаје исти значај као и Христовим страдањима, као да су подједнако страдали и Искупитељ и „Саискупитељка“, по учењу паписта, или „да људско биће Богородице на небу заједно са Богочовеком Исусом представља савршени лик човека“ (Прот. С. Булгаков, Несагорива Купина, стр. 141), по учењу лажних мудраца (Софија значи премудрост), подједнако су празна превара и обмана философије. У Христу Исусу „не постоји мушко ни женско“ (Гал. 3,28), Христос је искупио сав род људски, тако да је у Његовом Васкрсењу подједнако „ликовао Адам и радовала се Ева“ (Васкрсни кондаци првог и трећег гласа), а Својим Вазнесењем Господ је узвисио целокупну људску природу.
 
Такође и сва домишљања да је Мајка Божја „допуна Свете Тројице“ или „четврта ипостас“, или да „Син и Мајка представљају откривење Оца кроз Другу и Трећу ипостас“, да је Дјева Марија „створење, али већ и не (само) створење“ – јесу плод кривоумља, које се не задовољава оним што Црква учи од времена Апостола, него се трси да Свету Дјеву прослави више него ли је то Бог учинио.
 
Обистињују се речи Св. Епифанија Кипарског: „Неки што безумно мисле о самој Светој Приснодјеви, стараху се и још увек се старају да је поставе на место Бога“ (Св. Епифаније, Против антидикамарионита, јерес 78). Али то што се у безумљу приноси Дјеви, нађе се не да је похвала њој, него хула на њу, а Пренепорочна, будући Мајка Истине, одбацује лаж (Јн. 14, 6).
 
ПРАВОСЛАВНО ПОШТОВАЊЕ БОГОРОДИЦЕ
 
Православна Црква се држи оног што је у Светом Писму и у Светом Предању речено о Пресветој Богородици и свакодневно је прославља у својим храмовима, иштући од ње помоћ и заштиту. Знајући да су њој пријатне само оне похвале које одговарају њеној истинској слави, Свети Оци и црквени песници молили су се њој самој и Сину њеном да их уразуме, како би је достојно опевали: „Огради помисли моје, Христе мој, јер се, ево, чисту Мајку Твоју опевати усуђујем“ (Икос Успења Мајке Божје). „Црква учи да се Христос заиста родио од Марије Приснодјеве“ (Св. Епифаније Кипарски, Истинита реч о вери). „Да не бисмо пали у хулу, ми нужно морамо исповедати да је Света приснодевствена Марија одиста права Богородица. Јер они који поричу да је Света Дјева истинска Богородица, нису верници, него ученици фарисеја и садукеја“ (Преп. Јефрем Сиријац, Монаху Јовану).
 
Из Предања је познато да је Марија била кћерка престарелих Јоакима и Ане, и да је Јоаким потицао из царске лозе Давида, а да је Ана била свештеничког рода. Но, иако знатног рода, они беху сиромашни. Међутим, није ово било оно што их је жалостило, него чињеница да немају деце и да се не могу надати да ће њихови потомци видети Месију. Али гле, када се они, презрени од Јевреја због своје бездетности, претужних срца мољаху Богу – Јоаким осамљен на гори на коју се повукао након што свештеник није хтео у храму принети његову жртву, а Ана у своме врту, оплакујући неплодност утробе своје, – јави им се Анђео и саопшти им да ће (зачети и) родити кћерку. Пресретни, они обећаше да ће своје дете посветити Богу.
 
После девет месеци њима се роди кћер, Марија, која од раног детињства пројављиваше најизврснија својства душе. Када она напуни три године, родитељи, испуњавајући дати завет, свечано одведоше малу Марију у јерусалимски храм. Она сама узиђе уз високе степенице, а на улазу у храм дочека је Првосвештеник и, по откровењу Божјем које је добио за њу, уведе је у Светињу над светињама. Са собом она, у дотад безблагодатни храм, уведе и благодат Божју, која почива на њој (Кондак Ваведења). То је био поново саграђени храм у Јерусалиму, на који није силазила слава Божја, као што је некад раније силазила на Скинију, или на Соломонов храм. При храму су постојале одаје предвиђене за девице, и она је смештена у једну од њих. Међутим, она је толико времена проводила на молитви у Светињи над светињама, да се слободно може рећи да је живела у њој (Друга стихира Ваведења на Господи возвах и на Слава и ниње). Украшена свим врлинама, она беше пример необично чистог живота. Свима је била покорна и послушна, никога није повредила, никоме грубу реч рекла, према свима је била љубазна, па чак ни нечистој помисли није давала места (Скраћено из Св. Амвросије Милански, О Свагдадевстевности Дјеве Марије).
 
„Без обзира на праведност и чистоту живота који је Богородица водила, грех и вечна смрт пројављивали су у њој своје присуство. Они нису могли а да га не пројављују: такво је исправно и тачно учење Православне Цркве о Богородици, што се тиче првородног греха и смрти“ (Епископ Игњатије Брјанчанинов, Учење Православне Цркве о Мајци Божјој). „Слободна од. греховног пада“ (Св. Амвросије Милански, Тумачење 118. псалма), она није била шободна од греховног искушења. „Само је Бог без греха“ (Св. Амвросије Милански, исто), а човек ће увек имати у себи нешто што је потребно исправљати и усавршавати, да би испунио Божју заповест: „Будите свети као што сам свети Ја, Господ Бог ваш“ (Књига левитска 19, 2). Уколико је неко чистији и савршенији, утолико више он запажа своја несавршенства и сматра себе недостојним.
 
Премда је Дјева Марија, која се васцела предала Богу, одбијала од себе сваки, па и најмањи наговештај греха, ипак је она јаче од других осећала немоћ људске природе и пламено прижељкивала долазак Спаситеља. Она је у смирењу себе сматрала недостојном да буде макар и слушкиња Дјеве која ће Га родити. Да је ништа не би одвлачило од молитве и стражења над собом, Марије је Богу дала завет безбрачности, како би целог свог живота угађала само Њему. Када је због узраста морала да напусти храм, она би заручена старцу Јосифу и пресели се у његов дом у Назарету.
 
Ту беше удостојена посете Арханђела Гаврила, који јој благовести да ће она родити Свевишњега. „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. Благословена си ти међу женама… Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те; зато и оно што ће се родити, биће свето и назваће се Син Божји“ (Лк. 1, 28-35).
 
Марија прими анђелску благовест смирено и покорно. „И тада Реч (Логос), на начин само Њој познат, сиђе и, како је Сама изволела, приближи се Марији и усели се у њу“ (Преп. Јефрем Сиријац, Похвала Пречистој Мајци Божјој). „Као што муња обасјава оно што је скривено, тако и Христос очишћује оно што је скривено у бићу. Он је очистио Дјеву и потом се родио, да би показао да се тамо, гдје је Христос, чистота пројављује у свој својој сили. Очистио ју је, припремивши је Духом Светим, да би потом утроба, поставши чиста, зачела Њега. Очистио је Дјеву која беше непорочна, због чега и после порођаја остаде Дјева. Не говорим да је Марија постала бесмртна, него да је, осењивана благодаћу, била слободна од грешних жеља“ (Преп. Јефрем Сиријац, Реч против јеретика, 41). „Уселила се у њу светлост, омила њен ум, очистила помисли њене, оцеломудрила бриге њене, осветила девственост њену“ (Преп. Јефрем Сиријац, Марија и Ева). „Чисту по људским схватањима учинио је благодатно-чистом“ (Еп. Игњатије Брјанчанинов, Учење Православне Цркве о Мајци Божјој).
 
Марија никоме није казала за јављање Анђела, али је Анђео сам објавио Јосифу вест о чудесном зачећу Маријином од Духа Светога (Мт. 1,18-25), а по рођењу Христовом је са мноштвом Небеских Сила благовестио и пастирима. А они, када дођоше да се поклоне Новорођеноме, рекоше шта су чули за Њега. Као што је раније ћутке подносила подозрење, тако је Марија и сада ћутке слушала и „слагала у срцу своме“ речи о узвишености њеног Сина (Лк. 2, 8-19). Чула је Она после четрдесет дана и хвалебну молитву Симеона Богопримца, и предсказање о томе да ће јој мач пробости душу. Касније је видела како Исус напредује у премудрости и чула Га како као дванаестогодишњак поучава у храму и све је то „чувала у срцу своме“ (Лк. 2,21-51).
 
Мада благодатна, она још није потпуно разумела у чему се састоји служење њеног Сина и у чему ће бити Његова величина. Јеврејска схватања о Месији била су јој још увек блиска, а природна мајчинска осећања приморавала су је да брине за Њега и да Га штити од, како се чинило, прекомерних тешкоћа и опасности. Зато је она и нехотице стала на пут своме Сину, што је Њега изазвало да укаже на превасходство духовног у односу на телесно сродство (Мт. 12, 46-49). „Бринуо се Он и за част Своје Мајке, али неупоредиво више за спасење душе њене, и за добро људи, због чега се и обукао у тело“ (Јован Златоуст, Тумачење Јовановог Еванђеља, беседа 12). Марија је то схватила и „чувши реч Божју сачувала ју је“ (Лк. 11, 27-28). Као нико други од људи, она је искусила оне исте Христове мисли и осећања (Фил. 2, 5) и без роптања подносила материнску патњу која ју је обузимала у Христовим гоњењима и страдањима. Обрадована у дан Васкрсења, она на Педесетницу беше обучена у силу свише (Лк. 24, 29). На њу сишавиши Дух Свети „научио ју је свему“ (Јн. 14, 26) и „упутио је на сваку истину“. Просвећена, она се стаде још ревносније трудити да твори оно што је чула од свог Сина и Искупитеља, како би узишла к Њему и била са њим.
 
Завршетак земног живота Пресвете Богородице био је у ствари почетак њеног прослављања. „Преукрашена божанском славом“ (Ирмос канона Успења), она стоји и стајаће и на дан Страшног Суда у будућем веку са десне стране престола њеног Сина, царује са Њим и има слободу према Њему као Његова Мајка по телу и истородна по духу са Њим, као она која је вољу Божју испунила и друге научила (Мт. 5, 19). Љубвеобилна и милосрдна, она љубав према Сину и Богу своме пројављује у љубави према роду људском, заступајући га пред Милостивим, и походи земљу, помажући људима.
 
Заступница рода хришћанског види сваку сузу, чује сваки уздах и молбу упућену њој, јер је и сама искусила све тегобе земаљског живота. Њој су нарочито мили они који се труде у борби са страстима и који ревнују за богоугодни живот. Но, и у свакодневним бригама она је незаменљива помоћница: „Свих паћеника радост, увређених заступница, гладних хранитељка, путника утеха, бродоломника пристаниште, болнима посета, немоћних заштита и заступница, ослонац старости, Мајка Бога Вишњега, ти јеси, Пречиста“ (Стихира Одигитрији). „Нада и заштита и прибежиште Хришћанима“, у „молитвама неуморна Богородица“ (Кондак Успења), „која спасава свет непрестаном молитвом својом“ (Богородичан трећег гласа), „дан и ноћ се моли за нас и жезла царства њеним се молитвама утврђују“ (обична Полуноћница).
 
Нема ума и речи који би изразили величанственост оне која се родила у грешном роду људском и постала часнија од Херувима и славнија од Серафима. Гледајући неисказане Божанске и Божанствене тајне у Дјеви – благодат пројављену и испуњену очигледно, радујем се и тешко ми је да схватим на који је чудесан и неисказан начин изабрана чиста, она која је једина изнад свих створења, видљивих и појмивих. Зато, желећи да је похвалим, ум се мој веома ужасава и реч ми застаје; па ипак се усуђујем да је величам и казујем да је она обиталиште небеско“ (Икос Ваведења). „Снебива се сваки језик како да те добро похвали по заслузи, и збуњен је сваки ум, па и надсветски, како да те опева Богородице; ипак Блага, праву веру прими, јер знаш божанствену љубав нашу; тебе, заступницу Хришћана, ми величамо“ (Ирмос девети песме Богојављања).