објављено / 27.01.2016.

Протојереј-ставрофор Милић Драговић-Зашто људи толико журе у наше време?

Да што пре виде успех свога труда. И успех долази, и пролази, и оставља за собом траг жалости.

Зашто толико журе синови људски у наше време? Да што пре поберу плодове свога рада. И плодови долазе, и пролазе, и остављају за собом траг горчине.

И кад дође смрт, наш највећи и последњи непријатељ, људи наших дана умиру гледајући себе само у сликама прошлости, а на сликама сви успеси заборављени и сви

пожњевени плодови иструлели. Нашом смрћу умиру и последњи трагови нашег труда и нашег рада. Они који иза нас долазе, са истом журбом сеју, са истом журбом жању и једу плодове и са истом празнином одлазе из овог живота. Све ово личи на људски начин живота и најчешћи је израз људске воље. Видећи разлику између људске и Божије воље човек је рекао: “Бог је спор, али достижан“.Често бива да Бог у једном поколењу сеје, а у другом жање. Зар није тако и у нашој стварности? Свака жетва је бржа од орања, сејања и плевљења и уздисајног чекања да плод сазри. Дакле Бог није ни спор ни брз, Он нигде не жури, јер Он има своју меру и од те мере не одступа.

Вековима човек покушава да украде од Бога мерило Истине, и наравно да на упражњено место постави своју меру и своју истину. Од првог човека па до данас човек диже руку на Бога, да га промени, замени, избрише, удаљи од себе, е да ли би он постао Бог. Наше доба се одликује незапамћеним у историји, револтом против светске врсте ауторитета и “туторства“. Било какав да је ауторитет: религиозни или морални, друштвени или породични, стављен је под знак питања и потресен дубоком кризом.

Та свеопшта криза је захватила како васпитање тако и све досадашње вредности и циљеве. Пред нама је слика човечанства које је пресекло своје конопце ослонца и упустило се у огромну пустоловину у којој се јасно не види ни тло на коме се игра одвија, као ни циљ који се жели постићи.

„Шта је ауторитет, шта је Бог“? – писало је на зидовима Сорбоне приликом студентских немира у мају 1969. године, а у продужетку је стајало-“ И једно и друго су слика оца чија је природна функција вршење насиља“.

По библијском схватању “ оцеубиство“ или дизање руке на Бога припада самој суштини првородног греха. То је покушај човека да постане Бог преко плода са забрањеног дрвета, а не преко усаглашавања своје воље и својих дела са заповешћу и вољом Божијом. Из свега реченог следи да је суштина сваког безбожништва, од тог првог па све до најмодернијег, лажни закључак: “Бог смета људској срећи“.