објављено / 12.02.2017.

Свети Григорије Палама – Беседа у недељу блудног сина

3. Беседа

На причу Господњу о спасеном блудном сину (Лк. 15: 11-32)

1. Биће глад, рекао је пророк, оплакујући Јерусалим, али не глад хлеба и воде, него глад слушања речи Божије (Ам. 8; 11). Глад је стање лишености и уједно жеље за најнеопходнијом храном. Постоји, међутим, и глад која је гора и мучнија од ове глади, а то се догађа онда кад човек, будући лишен онога што је неопходно за спасење, не схвата своју несрећу и нема чак ни жељу за спасењем. Гладан човек који не налази храну обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли негде нашао хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко понуди погачу од проса или мекиња, или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери, у којој је пре, док је гладовао, патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је лишен духовне хране а има жељу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу окуша хлеб духовног живота, тј. спасоносну реч. Ову реч не може да не нађе онај ко је до краја упорно тражи: Свако ко иште добиће, и ко тражи наћи ће, и ко куца отвориће му се, рекао је Господ (в. Лк. 11; 10).
2. Постоје и они који услед вишедневног гладовања ума губе чак и жељу за храном. Они постају неосетљиви за губитак (који трпе) и због дуготрајне духовне глади губе и саму жељу да је задовоље. Они постају немарни, па чак и кад је учитељ ту, они они одбијају чак и да слушају поуке. Када не би имали учитеља не би га ни тражили, него би живели грешније и од блудног сина. Иако се својим одласком (удаљавањем) лишио заједничког Хранитеља, Оца и Господара, блудни син је допао још веће глади и, осетивши лишеност, покајао се, вратио и изнова добио божанску и чисту храну, те је благодарећи покајању у тој мери задобио дарове Духа, да је постао предмет зависти богатог.
3. Међутим, боље да кренемо од почетка и изложимо вашој љубави ову Господњу еванђелску параболу (причу), која се данас, као што је уобичајено, чита у црквама.
4. Човек неки – каже Господ – имађаше два сина. Под изразом „човек“ Господ овде подразумева Самог Себе, и ту нема ничег чудног. Ако је Он ради нашег спасења заиста постао Човек, зашто би онда било чудно ако ради наше користи (у причи) Себе представи као једнога од људи – Он Који, као Господар и Творац и једног и другог, свагда брине о нашој души и телу, Који је једини показао дела љубави према нама и преобилну бригу, још и пре него што смо постали?
5. Он нам је, како Сам каже, припремио вечно наслеђе Царства и пре постања света (в. Мт. 25; 34). Претходно је нас ради створио ангеле који се, како каже Павле, шаљу на служење ради оних што треба да наследе спасење (в. Јевр. 1; 14) Претходно је, такође нас ради, над целим тим видљивим (досл. чувственим, чулима доступним) светом распростро небо, подигавши га као неку заједничку и за све подједнако присутну скинију над овим краткотрајним животом, небо које је свагдапокретно, многопокретно и непокретно. Непокретно је стога да својим променама не би изазвало пропадање онога што на њему обитава; многопокретно пак стога што се чини да уравнотеженим покретањем самога себе задржава себи својствено место. Будући свагдапокретно у самоме себи, оно са собом устројено носи и мноштво звезда, да бисмо се из тога научили пролазности садашњег живота и да бисмо се свим тим наслађивали, како оним што је под небом, тако и оним што је изнад наших глава. Он је ради нас а пре нас створио велико светило да управља даном и мања светила да управљају ноћу. Њих и друге звезде поставио је на небески свод да се крећу у истом или у супротном правцу као и свод, да се разнолико спајају или раздвајају, како би нам послужили као знаци за времена и периоде. Ово није потребно нити умној (духовној) природи која је изнад чувственог (чулно уочљивих појава), нити пак бесловесним животињама које се руководе једино својим чулима. То је, дакле, саздано за нас да бисмо се чулима тиме наслађивали, као и осталим, видљивим даровима и красотама чије знакове, посредством чула, поимамо умом.
6. Он је ради нас утврдио земљу, распростро море и над њим богато излио ваздух. Над ваздухом је затим премудро поставио стихију ватре, како би уравнотежио прекомерну хладноћу у ономе што је испод ње, али и да би остала сачувана топлота те ватре у њеној oбласти. Премда је бесловесним животињама ради њиховог опстанка потребно исто што и људима, њих је ипак створио пре нас да би служиле људима, као што у Псалмима каже пророк Давид (в. Пс. 103; 14).
7. И пре него што је створио нас, наш Творац је, дакле, ради опстанка нашег тела васцели космос призвао („извео“) из небића. Шта све није учинио добротољубиви Господар да би поправио нашу нарав и да би нас руководио ка врлини? И сам овај видљиви космос створио је као својеврсно огледало надкосмичког (надсветовног, надземаљског) како бисмо кроз духовно созерцање овдашњег, као по некој чудесној лествици, могли да се уздигнемо до оног вишег света. Положио је у нас природни (урођени, укорењени) закон као неко непопустљиво начело, као непогрешивог судију и учитеља који се не може довести у заблуду, тј. нашу сопствену савест. На тај начин нам, уколико усредсредимо своју мисао, није потребан други учитељ за разумевање добра. Ако долично пренесемо ум ка опажању спољашњег, тада, према речима Апостола, оно што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види (Рим. 1; 20).
8. Откривши, дакле, познање врлине кроз природу и твар, Он је поставио ангеле-чуваре, подигао је оце и пророке да нас руководе, показао је знамења и чудеса која воде ка вери, дао нам је писани Закон који помаже закону положеном у нашу словесну (разумну) природу и познању добијеном посматрањем твари. Коначно, пошто смо ми све то занемарили – о, какав немар са наше стране, и напротив, какво дуготрпљење и брига од стране Онога Који нас љуби – Он је Самог Себе предао за нас, потиснувши (досл. испразнивши) богатство Свога божанства у нашој слабости, примивши нашу природу, и, пошто је постао човек као што смо ми, благоволео је да постане наш Учитељ. Он Сам нас поучава узвишености човекољубља, показавши то и речју и делом и подстичући нас да подражавамо Његово састрадавање према људима, док истовремено оне што су Му послушни одвраћа од каменосрдности.
9. Дар љубави је својствен онима што управљају државом, пастирима оваца и онима шта господаре сопственим имањем. Међутим, он ту није толико силан као код оних који су повезани крвљу и родством а посебно као код очева и њихове деце. Он стога њихову љубав наводи као пример Свога човекољубља, називајући Себе Човеком и Оцем свих нас, будући да је и постао Човек ради нас и да нас је препородио кроз божанско крштење и благодат Свог божанског Духа.
10. Тако, Човек неки, каже Он, имађаше два сина. Овде је разлика у нарави разделила једну природу на двоје, као што је и разлика између врлина и греха водила разлучењу мноштва на две целине. И ми понекад кажемо да је нека личност двојака кад има дволичну нарав, као што кажемо и то, да многи представљају једно када су међусобно сагласни. И рече млађи од њих оцу – уистину „млађи“, јер је поставио младалачки (незрео) и сасвим неразуман захтев. Тако је и грех, који неко смишља и који доводи до отпадања (од Бога), млађи и пореклом познији пород наше зле воље. Врлина је старија по пореклу, она од вечности постоји у Богу и њу је Бог, према Својој благодати, од почетка положио у нашу душу.
11. Млађи син је, дакле, приступио оцу и рекао: Оче, дај ми део имања који припада мени. Каква је то неразборитост! Он није пао на колена, није замолио, него је просто „рекао“; и не само то, него је наступио као да захтева враћање дуга од Онога Који по благодати свима све даје. Дај ми део имања који припада мени. Који је то закон и како може да буде праведан, ако су по њему очеви дужници своје деце?! Напротив, и сама природа је показала да су деца дужна очевима, пошто су од њих примила живот (дос. природу). Ово показује и незрелост његовог размишљања.
12. Шта је учинио Онај Који шаље кишу и праведнима и неправеднима, и заповеда сунцу да светли и на зле и на добре? Он им, каже, подели имање. Видиш ли да овоме Човеку и Оцу ништа не недостаје? Други, наиме, не би разделио имање само на двојицу и на два дела, него би трећи део сачувао за себе. Он, међутим, као Бог, како каже и пророк Давид, нема потребе за нашим добрима (Пс. 15,2) те је само тој двојици синова разделио имање, тј. цео свет. И као што се једна природа услед различитости нарави дели на двоје, тако се и један свет дели због различитости коришћења. Један, на пример, говори: Сав дан, Господе, пружах к Теби руке своје (Пс. 87; 10), Седам пута на дан хвалих Те за судове правде Твоје (Пс. 118; 164), У поноћ устајах да Ти се исповедам за судове правде Твоје (Пс. 118; 62), Поуздах се у речи Твоје (Пс. 118; 42) и Ујутро избивах све грешнике земље (Пс. 100; 8), одсецајући све пожуде тела које воде ка сладострашћу. Други пак проводи дан у пијанству и гледа где је нека пијанка, док ноћ проводи у недоличним и безаконим делима, жури да прави скривене замке или да отворено оствари зле намере, жури да отима новац и смишља зло. Зар њих двојица не деле исту ноћ и исто сунце, а пре овога и исту природу, користећи и једно и друго на потпуно различит начин? Бог је свима подједнако разделио целу творевину, препустивши свакоме на вољу како ће да је употреби.
13. И после неколико дана, каже, покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку. Зашто није отишао одмах, него тек после неколико дана? Зато што лукави шаптач ђаво не предлаже одмах човеку самовољу и грех, него нас постепено вешто поткрада, дошаптава нам и говори: „Ако будеш живео по сопственој вољи, не посећујући храм Божији и не марећи за учење Цркве, моћи ћеш да видиш шта треба да чиниш и да се не удаљиш од добра“. Када некога одвоји од свештених богослужења и од слушања свештених учитеља, самим тим одваја га и од божанског надзора и предаје га рђавим делима. Бог је свуда присутан; само је једно далеко од добра (од Бога), а то је зло у којем се налазимо услед греха и посредством којег се и ми удаљујемо од Бога. Безаконици неће стајати пред очима Твојим, говори Богу пророк Давид (Пс. 5; 6).
14. Тако се млађи син удаљио (од свога Оца) и отишао у далеку земљу где је, каже, просуо имање своје живећи развратно. На који је начин просуо имање своје! Наше главно имање и богатство је – наш рођени ум. Све дотле док се држимо спасоносног пута, ум је усредсређен на себе и на Први и Највиши Ум – на Бога. Када пак отворимо врата страстима, он брзо расипа, у сваком тренутку лута по телесним и земаљским стварима, по разноликим насладама и страсним помислима које су са њима повезане. Богатство ума је здрав разум који у њему пребива и способан је да разликује добро и зло све дотле док остаје послушан заповестима и саветима најузвишенијег Оца. Ако он збаци узду, тад се расипа на блуд и безумље, расипа се час на једно а час на друго зло.
15. Исто се односи на сваку нашу врлину и силу, јер су оне уистину наше богатство које се расипа ако се препусти дејствовању многоликог зла. Сам ум управља своју чежњу ка једином и суштом Богу, једином благом, једином жељеном, једином што пружа истинску насладу, непомешану са било каквом патњом. Кад пак ум отупи, онда се душевна сила истинске љубави окреће од овога уистину пожељног и расипа се на разне тежње за насладама: час се расипа на жељу за јелима која нису неопходна, час на недоличне прохтеве тела, час на жељу за некорисним стварима, а понекад га привлачи испразна и неславна слава. Тако се несрећни човек расипа на ситнице: будући бригама везан за такве ствари, он и само сунце, и сам ваздух, то заједничко богатство свих, посматра и удише без задовољства.
16. Сам наш ум, који још није одступио од Бога, побуђује у нама гнев против ђавола и употребљава душевну одважност за борбу против рђавих страсти, против кнезова мрака, против духова зла. Ако се не придржава божанских заповести и Господа који га је наоружао, онда ратује против ближњих, бесни на своје сународнике, срди се на оне који не одобравају његове безумне тежње, па тако, авај, човек постаје човекоубица, уподобљујући се не само бесловесним животињама, него чак и гмизавцима и отровницама. Онај који је постављен да буде међу синовима Божијим постаје као шкорпија или змија, као пород аспидин. Видиш ли на који је начин расуо и изгубио своје имање? А кад потроши све, каже, (млађи син) поче оскудевати. Гладовао је, али још није помишљао на то да се преобрати, пошто је био развратан. Зато се приби код једног житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње.
17. Ко су грађани и владари те земље која је далеко од Бога? То су, наравно, демони, под чијом је влашћу син Небеског Оца постао постао житељ разбојничке јазбине, и главни цариник, и вођа разбојника, и предводник побуњеника, јер се свака страст због крајње нечистоте назива свињским начином живота. Свиње пак представљају оне што се ваљају у блату страсти. Млађи син је, превазилазећи све остале по сладострашћу, постао њихов предводник, јер није могао да се насити рошчићима које су оне јеле, тј. није могао да задовољи (досл. засити) своју страст.
18. Како то да природа тела није довољна да служи жудњама сладострастника? Када се нађу у рукама златољубивог или среброљубивог човека, злато или сребро увећавају и потребе. Колико год злата и сребра да им притекне, толико ће већу жудњу изазвати у њима и тешко да би читав свет или, боље речено, могуће је да читав свет неће бити довољан за једног користољубивог или властољубивог. Пошто је таквих људи много, а свет је један, како уопште неко од њих може да задовољи своју страст? Тако и онај који је одступио од Бога није могао да се насити, „јер му нико не даваше“. Ко би му и дао? Бог је био далеко, и једино созерцавајући Њега онај ко созерцава може радосно да се насити, као што је и казано: А ја ћу се у правди јавити лицу Твоме; наситићу се када угледам славу Твоју (Пс. 16; 15). Ђаво не жели да човеку дозволи да засити своје срамне жеље, пошто у колебљивима (у онима што су склони променама) ситост обично изазива преокрет у односу на те жеље. Дакле, с правом му нико није дао да једе.
19. Тек онда када је дошао себи и схватио у каквом се рђавом стању налази, овај син који се одвојио од Оца, почео је да оплакује самога себе говорећи: Колико најамника у Оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Ко су ти најамници? То су они који задобијају спасење као неку плату за сузе покајања и за смирење. Синови су пак они што се из љубави према Њему повинују Његовим заповестима, због чега Господ каже: Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће (Јн. 14; 23).
20. Тај најмлађи син је, дакле, лишио себе достојанства сина и по сопственој вољи отпао из свештене Отаџбине. Када је пак допао глади, осудио је самога себе, смирио се и у покајању рекао: Уставши отићи ћу Оцу својему, па ћу рећи: Оче, стреших небу и Теби. Оправдано смо у почетку рекли да је Отац из ове приче Бог: како би другачије син који је оставио оца сагрешио небу, ако то не би био небески Отац? Он, дакле, каже: Сагреших небу, тј. против светих на небу, чије је живљење на небесима, и сагреших Теби, Који са Својим светима обитаваш на небу. И више нисам достојан назвати се сином Твојим: прими ме као једнош од најамника Својих. Разборито у садашњем смирењу додаје и ово: Прими ме, јер нико сопственим силама не ступа на степенице које воде ка врлини, иако се то не догађа без човекове слободне воље. И уставши, каже, отиде Оцу својему. А кад је још подалеко био… Како треба схватити то да је „пошао“, и да је, истовремено, „био далеко“? Зашто му је Отац, сажаливши се на њега, изашао у сусрет? Човек који се из душе каје, тиме што има добру вољу и што је одступио од греха, приближава се Богу. Међутим, будући да се још увек налази под тиранијом зле навике и погрешних схватања, он је далеко од Бога: а би се спасао, потребна му је велика милост и помоћ са небеса.
21. Због тога Отац сваког добра снисходи према њему и излази му у сусрет, грли га, љуби и заповеда слугама, тј. свештеницима, да га одену у првобитно свечано рухо, тј. у достојанство сина, у које је раније био обучен кроз свето Крштење. Заповеда и да му ставе прстен на руку, тј. да му се на делатни део душе, који символише рука, стави печат созерцатељне врлине као залог будућег наследства. Такође каже да му се на ноге да обућа, тј. божанска заштита и сигурност, која му даје моћ да стаје на змије и шкорпије и на сваку силу ђаволску. Затим заповеда да се доведе угојено теле, да се закоље и изнесе за јело. Ово Теле јесте Сам Господ Који излази из скривености Божанства, од престола који се налази изнад свега постојећег, да би се као Човек јавио на земљи, као теле био заклан (жртвован) за нас грешне и понудио нам Самога Себе као Хлеб за храну.
22. Поред тога, Бог се заједно са светима Својим радује и весели, прихватајући по Свом великом човекољубљу оно што је нама својствено и говорећи: Дођите, даједемо и да се веселимо. Међутим, старији син се расрдио. Чини ми се да је ту Христос представио Јудејце који су се љутили због призивања незнабожаца, као и књижевнике и фарисеје који су се саблажњавали тиме што Господ прихвата грешнике и једе са њима. Ако пак ово желиш да схватиш у том смислу да се ту говори о праведницима, шта је изненађујуће у томе ако ни праведнику није познато све богатство милосрђа Божијег, будући да оно превазилази сваки ум? Зато га заједнички Отац теши и поучава праведности, говорећи му: Ти си свагда са мном и учествујеш у непроменљивој радости. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. Он је био мртав услед греха а васкрсао је благодарећи покајању; пропадао је, јер се није налазио у Богу. Када је пронађен, испунио је небеса радошћу, као што је и писано: Велика је радост на небу због једнош грешника који се каје (Лк. 15; 7).
23. Шта је нарочито ражалостило старијег сина? Мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај Твој син, који је расуо имање Твоје са блудницама, заклао си му теле угојено: до те је мере преобилна милост Божија према нама, да би, како каже први међу апостолима, Петар, и сами ангели желели да се приближе благодати која нам се даје кроз Његово оваплоћење (в. 1. Петр. 1; 12). Праведници су такође желели да због тих доброчинстава Христос дође и пре времена одређеног за Његово оваплоћење, као што је и Авраам хтео да види дан Његов. Међутим, Он тада није дошао; а када је дошао, није позивао праведнике, него грешнике на покајање и ради њих се разапео, узевши на Себе грехе света, јер где се умножи грех онде се још више умножава благодат (Рим. 5; 20).
24. А то да праведницима, упркос њиховом захтеву, није дао ниједно јаре, тј. ниједног од грешника, можемо да видимо како на основу многих других примера, тако, нарочито, и из виђења светог и блаженог Карпа.[1] Он је проклињао неке зле људе и говорио како није праведно да се безаконици и они који искривљују праве путеве Божије остављају у животу, али не само да није био услишен, него је чак осетио незадовољство Божије и чуо страшне речи које доводе до познања неизрецивог и за наш ум недокучивог дуготрпљења Божијег, речи које нас уче да не проклињемо људе који живе у греху, јер таквима Бог даје још времена за покајање („Ево, удари Ме“, рекао је Господ Карпу у виђењу, „спреман Сам још много пута да будем распет за спасење људи, драже ми је то него да људи греше. А ти види је ли ти драже да се нађеш у провалији заједно са змијом, која као и ти мрзи грешнике и жели да их погуби, или да будеш на небу заједно са Богом и са човекољубивим и добрим ангелима?“). Дакле, Бог оних који се кају и Отац милосрђа изложио је ову причу (о блудном сину) како би показао и представио то да онима који Му се обраћају кроз покајање Он дарује велике дарове – дарове који изазивају завист.
25. Прихватимо се и ми, браћо, покајања на делу, разлучимо се од злога и од његових пастира. Будимо далеко од свиња и од рошчића којима се хране, тј. од гнусних страсти и од оних који су привезани за њих; одвратимо се од лошег пашњака, тј. од зле навике; бежимо из земље страсти, тј. из неверовања, незаситости и неумерености, бежимо из земље у којој влада тешка глад за добром, и тешко стање, страшније од глади; притекнимо Оцу непропадљивости, Дародавцу живота, идући посредством врлине путем живота, јер ћемо тамо наћи Њега, Који нам човекољубиво излази у сусрет и дарује опроштај наших грехова, знамење бесмртности, залог будућег наследства. Тако и блудни син, како нас учи Спаситељ, за све време свога пребивања у земљи страсти, иако је помишљао, па чак и изговарао речи покајања, ипак није добијао никакво добро све док није напустио сва та грешна дела и похрлио Оцу. Када је пак добио оно што је превазилазило сваку његову наду, коначно је у смирењу провео остатак свога живота, живећи целомудрено и праведно и чувајући неповређено божанску благодат обновљену у њему,
26. Нека и ми задобијемо и сачувамо неповређеном ову благодат, како бисмо се и у будућем веку радовали заједно са спасеним блудним сином у Горњем Јерусалиму, Мајци свих живих, у Цркви прворођених, у Самом Христу Господу нашем, Коме доликује слава у векове. Амин.