објављено / 9.02.2016.

Свети Николај жички – Вера образованих људи I део

Тумачење Символа вере

1. ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНОГА БОГА…

Ко сеје семе добро по њиви некрченој? Словесан то не чини,
Словесан ће чинити по Слову Божјем. Он ће прво искрчити њиву од корова, па онда ће посејати семе добро.
Њива – то је душа људска, коров – многобоштво, добро семе – вера у једнога Бога.
Данас вама изгледа сасвим природно и просто веровати у једнога јединога Бога, а смешно и сулудно веровати у више богова. Но није то увек било тако. Било је времена, када су у васцелом свету само неколико људи веровали у једнога Бога, па је онда дошло друго време, када је цео један народ веровао у једнога Бога. И сви остали, многобожни, гледали су с богаташким презрењем на ове једнобожне зато што имајући само једнога Бога, имају тобож сувише мало. А једнобожни пак гледали су са чуђењем и са жаљењем на многобожне зато што имајући много, немају ништа.
Веру у једнога Бога требало је најпре добити од поуздана сведока, па онда ју посејати по душама људским као по њивама. Најпоузданији сведок који сведочи о једноме Богу а против мноштва богова, јесте сам Бог, Живи и Истинити.
Он је сам Себе засведочио преко достојних слугу Својих говорећи: Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза ме (II Мојс. 20, 2-3).
Једини Живи, Истинити, објављивао је Себе постепено. Усред корова многобоштва Он је налазио поједине њивице, искрчене и очишћене, и по њима је сејао добро семе вере. То су биле душе појединих праведника. Те душе биле су још и као приготовљене свеће, које је Он ужегао, те су светлеле у тами многобоштва. И видело се светли у тами, и тама га не обузе (Јов. 1, 5). Авељ, Енох, Ноје, Аврам, Исак, Јаков, Јов, Јосиф, Мојсеј, Исаија, Данило – свеће Божје, појединачно паљене!
Једини Живи, Истинити, потом је објавио Себе целом народу Јаковљевом или Израиљевом. По милости Својој Он им се објавио, најпре у земљи Мисирској, земљи туђој, па онда у пустињи, у земљи ничијој, и најзад у Ханану, у земљи њиховој. И народ је сав говорио неко време: Верујем у једнога Бога.
Но народ Божји почео се колебати у вери. И то колебање трајало је вековима. И опасност је претила, да се светлост у тами не угаси и разгорели огањ не упепели.
Једини Живи, Истинити, Сажаљиви, Многомилостиви, видећи ту опасност послао је мећу људе Сина Свога Господа Исуса Христа:
да разагна тмине многобоштва;
да укрепи срца људска за ход навише;
да посеје добро семе вере у једнога Бога,
Јединога, Живога, Истинитога.
Вредне пчеле Христове, апостоли свети, разнели су ту веру, тај усев Божји, по свему свету.
Ваистину, као медоносне пчеле Божје разишли су се апостоли из Јерусалима на све четири стране, по народима и племенима, да као медом сладе људске душе благовешћу о Једином, Живом, Истинитом.
Апостоли свети крчили су земље од идолског корова и душе људске од веровања у множину божанстава. На искрченим пољима сејали су свету веру у Јединога, Живога, Истинитога.
О како је то био трудан и опасан посао! То је био највећи запамћени сукоб, који је мисионаре једнобоштва, верујте ми, стао и зноја и суза и рана и крви.
Људи су се претешко растајали од својих уображених божанстава, и тешко примали веру у једнога Бога. Збуњени множином твари и супротношћу дејстава у васиони они су сматрали за вероватније да постоји множина богова него један једини Бог. Плењени обманом неискусне деце, да је сила у мноштву, они су држали за вероватније, да мноштво богова има већу силу него један Бог. Држали су да више њих могу више помоћи неголи један једини.
Против апостола су устале две врсте људи – а две врсте свега их је и било у свету – једни који су хранили душе све отровом идолопоклонства, и други који су хранили своја тела израдом идолских кипова. И ови последњи нису били мања сметња од оних првих. Пример: апостол Павле и златар Димитрије. Некакав златар, по имену
Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао, он скупи ове и других оваквих ствари мајсторе, и рече: људи! ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење; и видите и чујете, да не само у Ефесу него по свој Азији овај Павле поврати народ многи говорећи: то нијесу богови што се рукама човечијем граде…и ова несрећа доћи ће и на наш занат да не пролази (Дела ап. 19, 24-27).
Једни су, дакле, сматрали, да је њихова душа у опасности, други пак, да је њихов трбух у опасности од нове вере. Тако су сматрали сви људи на земљи и сви народи, с најмањим изузетком. И ти изузеци предавани су суровој смрти, као Сократ у Атини.
Култура ту није помагала ништа. Културнији народи правили су идоле само од скупоценијег материјала и у правилнијем облику неголи народи дивљи, но идоли су остајали идоли, и ропство душе човечје и тамо и онамо подједнако. Кад је свети апостол Павле био у културној Атини, раздражи се дух његов у њему гледајући град пун идола (Дела ап. 17, 16). Исто као и Андреја у Сараматији, и Матеја у Мисиру, и Вартоломеј у Индији. Идоли на тргу, идоли пред судницама и касарнама, идоли пред прагом, идоли у кући, идоли по собама, идоли свуда. Ниједан списак није могао набројати све богове, којима су се људи и народи клањали.
Све то идолско трње гребло је и крвавило свете апостоле. Али су га они смело сасецали, крчили и чистили, а на место њега сејали добро семе вере у једнога Бога, Јединога, Живога, Истинитога. Тај титански посао апостоли су свршавали речју, чудесима, љубављу и жртвом. Где нису успевали једним, успевали су другим. Где ничим другим нису могли успети, успевали су својом крвљу и – смрћу. Њихова мученичка крв палила је идоле као живи огањ.
Једини, Живи, Истинити, благословио је реч Својих апостола и труд њихов, и сузе, и уздахе, и жртве њихове. Тако је њихово семе уродило добрим плодом. А тај плод састоји се у томе, што данас људима изгледа сасвим природно и просто веровати у једнога Бога, а смешно и сулудо веровати у много богова.
Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова уза ме. То је прво сведочанство Божје о Себи, прво откривење људима на земљи о Богу од Бога, и прва заповест Божја. Немој имати других богова уза ме, заповеда Бог, јер ако будеш имао и других богова, нанећеш себи две пагубе. Прва пагуба: вероваћеш и у лажне богове, непостојеће, измишљене, измаштане. Друга пагуба: поделићеш страхошпотовање и љубав, која свецело припада Мени Јединоме, Живоме, Истинитоме, и на те лажне богове.
Тиме ћеш помрачити веру у Мене, и ослабити страхопоштовање и љубав према Мени. И ја ћу се, као увређен и понижен, удаљити од тебе. И бићеш безбожник, мада ћеш ти уображавати да си богат у побожности због веровања у многе богове. Јер многобожац и безбожник на крају крајева, исто су. И Један и други су без једнога Бога, без Јединог, Живог, Истинитог.
Вера у једнога Бога, Јединога, Живога, Истинитога, јесте вера смерних и умних. Ово није вера гордих, које гордост чини безумним, те обожавају себе или неку твар Творчеву, само не Творца.
Што човек смернији, то разумнији; што охолији, то безумнији. Смернима Бог даје ум, да знају и разумеју, а гордим се Он противи. Што се смерни више смирују пред Господом, то их Господ више обдарује умом. А ум је светлост, која води Богу, Једином, Живом, Истинитом. Благо онима који имају ума, да виде пролазност овога света и ништавило човека. Благо онима, који се осећају мали и ништи, јер ће их Бог узвисити до највишега познања, до познања бића и величанства Бога Свевишњега.
Ово је ваша вера, христоносци, и вера предака ваших, најсмернијих и најумнијих. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, до краја времена. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Њом се оци ваши спасаваху. Нити они постидеше ову веру нити ова вера њих. Ваистину, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. На Суду Страшноме они неће бити постиђени пред лицем ангела и праведника. Него ће примити славу, и назваће се благословеним.
2. …ОЦА, СВЕДРЖИТЕЉА, ТВОРЦА НЕБА И ЗЕМЉЕ И СВЕГА ВИДЉИВОГ И НЕВИДЉИВОГ

Са страхом и трепетом да погледамо кроз отшкринуту завесу вечности. Ту завесу није одшкринула немоћна рука људска. Њу је одшкринуо Он, Једини, Живи, Истинити. Да није то Он учинио, ко би други могао? Сви умови људски са свима силама поднебеским не би могли ту завесу померити ни за длаку.
Он се смиловао на људе и померио је завесу. И три млаза светлости блеснула су на људе, који носе образ Његов у себи. И образовани су то видели и устрептали од свете радости. Он се објавио као Несравњиви; раван једино самоме Себи, Једини, Живи, Истинити, објавио се као Отац, Сведржитељ, Творац.
Ваша немирна мисао хита са питањем: Чији Отац? И откад Отац? Отац Господа нашег Исуса Христа, и Отац од вечности. Пре створења света Он је био Отац. Пре времена и времених бића, пре ангела и свих небеских сила, пре сунца и месеца, пре зоре и месечине, Отац је родио Сина Свог јединородног. Говорећи о Вечноме, смемо ли изговорити реч – када? Од када је Бог – Бог, од тада је Бог – Отац. Но у Њему нема – када, јер у Њему нема колута времена.
Свевишњи објављује Себе прво Оцем па онда Сведржитељем и Творцем. То је вама образованим јасно. Његово родитељство односи се на савечнога Сина, а сведржитељство и творчество на свет створени, видљиви и невидљиви. Прво, дакле, Отац, па Сведржитељ и Творац. У вечности нико Бога није могао назвати Оцем осим Сина Његовог, Јединородног.
А у времену? Ни у времену, кроз векове и векове – нико. Слушајте древну историју рода људског, и примите је к срцу. Она даје светлост уму вашем, и радост души вашој. Када је свет створен, и када је Адам изгнан из Раја због греха смртног, одвратног греха непослушности према Створитељу своме, па све до силаска Сина Божјег на земљу, нико од смртних није се усуђивао назвати Бога својим оцем. Најдивнији изабраници Његови називали су га највећим именима; именовали су Га и Сведржитељем, и Судијом, и Свевишњим, и Царем, и Господом над војскама, само не именом Оца, именом слатким.
Најбољи у роду људском могли су се осетити као створења једног свемоћног Створитеља, као лонци једног божанског Лончара; никада као деца једнога Оца небеског. То право дато Је људима кроз Господа Исуса Христа. Није свима дато, но онима који Га примише. Који Га примише даде им власт да буду синови Божји (Јов. 1, 12). То јест: да буду посињени и да смеју ословити Бога: Авва Оче (Гал. 4, 56, Рим. 8, 1416)!
То усиновљење – дар милости Божје – објавио је и понудио људима сам Христос на самом почетку службе Своје у свету. Он је објавио људима, да могу од тада називати Бога Оцем својим говорећи: овако дакле молите се ви: Оче наш који се на небесима (Мат. 6, 9). И од тада до данас многи милиони младенаца и стараца на кугли земљиној из дана у дан брује: Оче наш!
Зли духови немају права именовати Бога Оцем својим. И непокајаним грешницима не да се да изговоре ту слатку реч: Оче! Само праведницима и покајницима даде се то право, да у молитвама својим могу од свега срца и душе узвикнути Богу: Оче наш! Онима пак који верују против Бога и Божјег закона, било мислима или речима или делима, никако се не да ословити Бога именом утешним и слатким: Оче!
Три стотине и осамнаест Светих Отаца у Никеји, који саставише Вјерују свих вас, који носите образ Божји у себи, који сте образовани, именоваху Бога најпре Оцем па онда Сведржитељем и Творцем. То учинише просветљени Духом Божјим Светим. Учинише то прво зато што је Свевишњи Отац Господу Христу пре времена и створења света. И друго зато што је оваплоћени Син Божји донео као први дар људима – следбеницима Својим – усиновљење, то јест право, да могу Оца Његовог именовати Оцем својим. Оче наш! Каква радост под сунцем и звездама може већма обрадовати срца ваша, о образовани, који носите образ Божји у себи? И не само да вам је Господ Син Божји дозволио да именујете Свевишњега, Јединога, Живога, Истинитога, Оцем вашим, него је чак и заповедио: И оцем не зовите никога на земљи, јер је у вас један отац који је на небесима (Мат. 23, 9). О радости ваше, радости неисказане! Право родитељство је на небесима, изнад сунца и звезда. Родитељство на земљи само је сенка и символ.
Радост је ваша и у томе што је Отац ваш небески Сведржитељ и Творац. Свети Оци Никејски, просветљени Духом Божјим Светим, назвали су Свевишњега најпре Сведржитељем па Творцем. Не изгледа ли природније, рећи ћете, да се прво нешто створи па онда држи; и да би Свевишњега требало назвати најпре Творцем па Сведржитељем? Тако само изгледа, али не цените по изгледу кад о Истинитом мислите. Гле, Бог и јесте прво Сведржитељ. Пре него је саздао небо и земљу Бог Сведржитељ држао је у Себи и план стварања, од крупница до ситница, и све силе, све законе, све поретке. Без тога умнога сведржитељства, како би стварање било могуће и изводљиво?
Кад је пак величанствени Створитељ створио оба света, видљиви и невидљиви, Он је продужио да буде Сведржитељ, и да све силе у оба света, све законе и поретке, држи потпуно у неодољивој моћи Својој. Ниједан врабац не може пасти на земљу без Оца вашег, потврдио је Син Божји (Мат. 10, 29). И длака с главе ваше неће погинути (Лк. 21, 18) опет без воље Бога Сведржитеља. Својом крепком руком држи Бог чак и силе одречне и богоборне. Сва њихова дејства против закона Његових и против верних Он обрће и искоришћује на добро, по неописивој мудрости и моћи. И доводи све у склад са Својим плановима. Ниједна суза праведеника, ма и у море канула, не остаје заборављена. Ниједна добра или зла реч, у свету изречена, не остаје без одговора Божјег, јавног или тајног.
Отац, Сведржитељ, Творац. То је Бог ваш, Једини, Живи, Истинити. Као Творац Бог је створио небо и земљу и све твари видљиве и невидљиве. Бог наш на небеси и на земљи, све што је хтео створио је (Пс. 115, 3). Под небом су свештени тумачи одувек разумевали царство ангела и свих осталих могућих небеских сила, видљивих за Бога, невидљивих за нас. Под земљом су разумевали све твари на земљи, у земљи, око земље и од земље, доступне чувственом дознању нашем.
Све видљиво и невидљиво што је створено, створено је Богом. Не постоји никакав други Творац, ни на небу ни на земљи, осим Свевишњега. Нити постоји ишта створено, од највећег до најмањег, што је неко други створио изван Свевишњега. Он је једини Творац у пуном и правом смислу. У пуном и правом смислу Творац је онај ко је створио и грађу и грађевину, и ствари и облике ствари; и који је у све унео неку тајанствену силу постојања, узајамног односа, привлачности и одбојности, покрета и живота.
Зато кад чујете говор, да је Створитељ створио све што је створено, разумете то као да је речено, да је Створитељ створио не само облике твари од готове грађе него и саму ту грађу. У томе се и пројавила пуноћа Божје творачке моћи, што је Он створио и једно и друго. Да ли се та грађа састојала из четири велике стихије: земље, воде, огња и ваздуха, како су то стари мислили, или је и то четворо, уза се остало укупно, из једне праграђе електричног својства, како то нови научници мисле – зар ћемо се у то сад упуштати? Несумњиво је једно: да је и основа и потка свеколиког ткива васионског изум и твар великога Бога Створитеља.
Сву чудесност и величанственост тога ткива, о образовани, могу ли све мисли људске домислити? или све очи обухватити? или све уши слухом ухватити? или сви јeзици исказати? Облици и боје, бројеви и сразмере, музика и песма, радост и бол, светови у води, светови у прашини, светови у ваздуху, огњена кола звездана – не нагони ли све то вас, образоване, на молитвено ћутање више него на говор?
Но знајте, да све то чудо и величанство видљиве васионе једва је као кићена гарда пред капијом царске палате, пред вратима света невидљивог, царства духовног, ангелског. А тамо за вратима и јесте тек право чудо, чудо изнад свих чудеса, величанство изнад свих величанстава. Тамо где сунца светли сам Свевишњи Цар царева (Откр. 22, 5)! Ту тек не помаже ни мисао, ни око, ни ухо, ни језик. Велики апостол био је духом узнет до трећега неба и однесен у рај, и чу неисказане речи којих човеку није слободно говорити (II Кор. 12, 3). Тако у небесима, у духовном царству Цара Створитеља, све превазилази нашу садашњу моћ схватања и изражавања.
А овај свет видљиви према оном свету невидљивом јесте као сенка према стварности, као символ према духу, као слова према смислу, као писмо о даљној домовини изгнаника. Но и један и други свет створио је исти Творац. Он једини држи оба света Својом неуморном и сведржавном руком – једини Створитељ. Он једини води их тајанственим путевима ка тајанственим циљевима, које им је Он предодредио – Он, благи Отац Господа Христа и свих изабраних чеда Својих.
Ово је вера уплаканих, који плачу за правдом, истином и животом. Ово није вера слугу неправде, лажи и смрти, пријатеља смеха, што се завршава очајањем. Ово је вера уплаканих над немоћи својом и немоћи свега рода човечјег. Они ишту Источник правде, истине и живота. И овај Источник им се даје. Тада се њихове сузе жалости претварају у сузе радости. Јер су нашли најдрагоценије благо – Оца, Сведржитеља, Творца. Шта им остаје више да ишту, кад Њиме добијају све? Једино им остају – сузе покајања, којим се мију од сваке неправде и лажи, и бране од вечне смрти. Омивени сузама покајницама они постају благог и милостивог срца према браћи својој, сапутницима својим на путу за вечну домовину. И помажу овима, да познају правога Бога, Источника правде, истине и живота.
Ово је ваша вера, христоносци, вера предака ваших, који не жалише ни труда ни суза, док се Господу не приближише и утеху не примише. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, све до краја времена. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера истински образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. На Суду Божјем њима неће бити тешко. Назваће се благословеним.
3. …И У ЈЕДНОГА ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, СИНА БОЖИЈЕГА, ЈЕДИНОРОДНОГА, ОД ОЦА РОЂЕНОГА ПРЕ СВИЈУ ВЕКОВА

Нова светлост пада на вас, образовани, који носите образ Божји у себи. Кроз завесу, одшкринуту руком Свевишњега, нови млаз светлости пада на вас, и ви се светлите као синови Божји. Светлост ова показује вам тајну вечну, радосну тајну вечног родитељства и вечног синовства. У тој светлости благослов силази на вас, и мелем утехе на уплакане очи ваше.
Један једини је Господ Исус и као Христос и као Син Божји. Као Христос у смислу Месија, Он је један једини од почетка до свршетка света. Другог Месију род човечји нити може наћи ни ишчекивати. Изићи ће лажни христоси… и многе ће преварити (Мат. 24, 5, 24). Тако је прорекао Једини, Нелажни, Видовити. Лажних месија било је, има их и сада, и биће их више што се више приближује крај роду људском. Али је један једини истинити Месија, нелажни Христос, недостижни Човекољубац. Овај Истинити, Нелажни, Недостижни, јесте Месија за све народе и племена на земљи, на свему пространству и за сва времена. Једини и јединствени је Месија Он и за живе и за ) умрле: који су били, који јесу, и који ће следовати.
Ви сте зато позвани, образовани, да речете племенима и народима: о племена и народи, ви можете имати великих људи, већих од већих, можете имати племенитих синова и кћери, племенитијих од племенитијих; али је један Месија свију вас. Један једини. И не чекајте другога, нити иштите другога. Заиста, други који би дошао под тим именом, осим Њега јединога, биће лаж и син лажи. Тада, говори једини истинити Месија, тада ако вам ко рече: ево овде је Месија или онде, не верујте (Мат. 24, 23). Не будите као Јевреји, који непрестано очекују свога, јеврејскога, Месију. Ваистину, неће доћи никакав ни јеврејски, ни руски, ни индијски, ни американски месија. Јер је својство истинитога Месије да буде свечовечански, да се јави пред свима, изнад свију, и ради свију.
Таквог, истинитог Месију имате, о племена и народи, као што имате јарко сунце на своду небеском И као што једно сунце обасјава све вас, и беле и црне и жуте и црвене, тако један Месија обасјава све вас, светли свима, служи свима, господари над свима. Тражи ли ко између вас друго сунце? Не. Зашто би онда неко тражио другог месију, кад је светлост Месије Исуса јаснија од светлости сунчане, јаснија, свеобимнија, животворнија, радоснија, спасоноснија?
Чувајте се нових месија, о племена и народи, и чувајте се многих месија, јер су душегубци и слуге нечастивог. Хоће сатана да умањи значај Господа Исуса у свету на тај начин што звање Месије, Христа, звање јединствено и не земно, претвара као у неки орден, којим одликује многе и многе. Али ви знајте, да је једна ствар бити прави војвода а друга носити сва одличја војводска а, у ствари, не бити војвода. Чувајте се оних месија, које објављују некрштени. Ваш Месија носи једно знамење, једно одличје: то је крст. Крст који је у исто време и барјак победе. По томе ћете познати Месију свога, јединога, истинитога. То је Онај исти, који је једном ушао у њиву погрбљен, да сеје, и који ће још једном сићи усправљен, да преко ангела жање.
Једини Месија света јесте сам Син Божји Јединородни, који је рођен од Оца пре свих времена. То је Његов небески печат, то јемство Његовог истинитог месијанства. Ко одрекне, да је Господ Исус Месија, ухватиће се у лажи.
То вам исто говори, још оштрије, онај апостол, који је држао главу своју на прсима Исусовим. Ево његових речи: Ко је лажљивац осим онога кога одриче да Исус јесте Христос, то јест Месија (И Јов. 2, 22). Зар би неко мањи од Сина Божјега могао бити Месија? И зар би људи могли некога мањега прихватити као Месију?
Требало је крвљу својом окалемити остарело и отрунуло дрво човечанства. Ничија крв од смртородних није била ни довољно чиста, ни довољно млада, ни довољно јака и животворна, да би се њоме старо дрво могло подмладити и облагородити. Ничија, заиста, изван крви Сина Божјега, којом је Он као скерлетом оденуо Своје вечно Божанство.
Нека се сад уздигне ум ваш ка Сину Божјем Јединородном, образовани, ви који носите образ Божји у себи. Ви ћете Га познати одмах кроз образ Божји, који је у вама, и познавши, зарадоваћете се. Јединородним Сином Божјим именује се Христос зато што Он и јесте једини од Бога Оца рођени Син. Чим Свевишњег називате Оцем, тим сте већ потврдили и постојање Сина. Бездетан се не назива оцем; нити родитељем онај који не рађа.
Овако говори Свевишњи кроз уста пророка свога: Еда ли ја, који отварам материцу, не могу родити? вели Господ; е да ли ћу ја, који дајем да се рађа, бити без плода? вели Бог твој (Иса. 66, 9). Да не сумња нико, дакле, да је Бог родитељ; и да не сумња нико у Сина Божјег Јединородног. Може ли бити добра у свету, а да га није у Богу и од Бога? А рађање је једно добро. Отуда је и рађање у Богу, и то не као идеја, него као стварност, вечна стварност, пошто је и Бог вечан.
Сведок је Бог. Сам Је Бог Отац посведочио и објавио Христа као Сина Свога. И то прво преко пророка говорећи: Син мој јеси ти, ја те данас родих (Пс. 2, 7). О то вечно Данас Божје! И друго, непосредно, гласом Својим, у два маха: на реци Јордану и на брду Тавору – Ово је Син Мој љубљени, који ми је у вољи. Њега послушајте. Ко би најзад боље могао знати Господа Исуса Христа од Њега самога? А Он је сам за себе рекао: Ја сам Син Божји (Јов. 10, 36).
Као што нико од словесних не може назвати оца оцем а одрећи сина, тако исто нико не може назвати сина сином а одрећи оца.
Како би био родитељ бездетан и како син без родитеља? И о томе вам опет говори онај што је држао главу на прстима Сина Божјега: који се год одриче сина ни оца нема, а који признаје сина, и оца има (I Јов. 2, 23).
Неки богат човек имаше једнога сина јединца. А беше тај човек веома милостив. Па чувши да има много сирочади по околини његовој, сажали се; пође и сабра сирочиће, и уведе их у дом свој. И учини свој дом домом њиховим, своје богатство богатстом њиховим. И кад их ословљаваше он им говораше: синови моји! исто онако као што ословљаваше и сина свога јединца говорећи: сине мој! Каква је, дакле, разлика?
Ви, образовани, лако увиђате разлику. Разлика је очигледна: онај богати човек био је отац по јестаству само једног јединог сина, а по милости он се назвао отац и свуколике оне сирочади у дому своме. Онај једини син богаташев био је син његов по рођењу, а сви остали били су му синови по усиновљењу. Сродство по јестаству и сродство по дару усиновљења – то је разлика.
Ово вам се говори, словесни, зато, да бисте наоружани против ових несловесних, који дрско говоре: ми признајемо да је Христос син Божји онако исто као што смо и ми сви синови Божји! Упитајте их кротко и смерно: како то ви мислите, да сте синови Божји сви: и ви и Христос? Да ли сви по милости или сви по јестаству? Реците нам и одговорите: како би могао безгрешни Христос бити Божји син по милости, и како би ви грешни могли бити синови Божји по јестаству? Бог је безгрешан, сви признајете. Безгрешан може родити само Безгрешнога. Како ће се грешан родити од Онога који је без греха? Може ли неко дати оно што нема? А ко је од синова жениних без греха? И од вас ко – да би се могао назвати сином Божјим по битности?
По јестаству, или битности, може се назвати Сином Божјим само онај ко носи у себи божанска својства и божанске моћи Бога Оца. Другим речима: само Бог може бити Сином Божјим. Не сведочи ли вам сва видљива природа једногласним сведочанством, да је рођен истог јестаства као и родитељ? Храст рађа храст, голуб голуба, лав лава, орао орла, човек човека, и тако редом, свуда доследно у свима царствима живе природе. Шта може Бог родити до Бога? Вечни Син Божји, рођен од Бога Оца, Јесте, дакле, Бог. Да тако мора бити, о томе нам сведочи сва жива природа, и о томе сведочи сам Господ сведочанством својим. Па кад је безгрешни Христос Син Божји по битности, ви грешни можете се назвати синовима Божјим само по дару, по милости, по усиновљењу.
Пре свију векова – рођен је Бог Син од Бога Оца. Сам Син Божји. превечни, засведочио је то пред гонитељима Својим, Јеврејима. говорећи: Ја Сам прије него се Авраам родио (Јов. 8, 58). И опет, кад Га питаху: Ко си ти?, одговори им Он: Почетак (Јов. 8, 25). Тиме је хтео Господ да укаже на своје ванвремено порекло, на своје ванвремено, вечно синовство. Он, Јединородни, почетак је свега стварања, почетак ангелских кола и телесних бића. Не може се ни о чему створеном говорити а да се не укаже на почетак. Син Божји је Почетак. Чим је Свевишњи вечан, вечно је и родитељство Његово, а вечном родитељству одговара и вечно синовство. Отуда ви словесно говорите кад говорите, да верујете у једнога Господа Исуса Христа Сина Божјега, Јединороднога, од Оца рођенога пре свију векова.
Ово је вера душа испуњених љубављу. Ову веру тешко примају душе празне од љубави. Родитељи са неодољивом љубави према деци, и деца, са неодољивом љубави према родитељима, радосно прихватају ову веру. Необјашњиву и предубоку природну тајну о привезаности родитеља к деци и деце к родитељима озарила је светлост Божјег родитељства и Божјег синовства. Једино у тој светлости могу и родитељи и деца на земљи да појме тајну своје узајамне љубави. Они могу да појме да њихова љубав није порекла земаљског него небеског. Она је запаљена на вечном пламену родитељске и синовске љубави, која је у Богу. Отуда сви родитељи који неодољиво љубе своју децу, и деца која неодољиво љубе своје родитеље, радосно прихватају веру у вечног Оца и савечног Сина на небесима.
Ово је ваша вера, христоносци, и вера отаца ваших који вас љубљаху. Нека она буде и вера деце ваше коју ви неодољиво љубите. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. На Дан Суда Христовога они ће бити помиловани и названи – благословеним.
4. …СВЕТЛОСТ ОД СВЕТЛОСТИ; БОГА ИСТИНИТОГ ОД БОГА ИСТИНИТОГ; РОЂЕНОГ, НЕСТВОРЕНОГ, ЈЕДНОСУШНОГ ОЦУ; КРОЗ КОГА ЈЕ СВЕ ПОСТАЛО

И пророк и видилац погледавши у вечност, видели су ову без сунца и месеца и звезда, но ипак са светлошћу неком неизреченом, која продире свуда и обасјава све (Иса. 60, 19; Открив. 21, 23). Знате ли, образовани, каква је то светлост? Ви погађате: то је вечна Светлост од лица Свевишњега. То је Светлост вечнога Родитеља и Светлост вечнога Сина и Светлост вечнога Духа Светога – једна Светлост, једно Божанство, једна Красота.
Свети Оци Никејски, просветљени том вечном Светлошћу из онога света, исказали су однос Христа Господа према Оцу небеском и однос Његов према створењима са следећих шест речи. Са четири речи исказали су онај први однос, а са две овај други.
Прва реч: Светлост од Светлости. Речено је од великог тајновица: Бог је Светлост, и таме у Њему нема никакве (I Јов. 1, 5). Кад је родитељ светлост, шта може син бити друго до светлост? Кад је вечни Отац Светлост, и Син је Његов Светлост. Сведочанство Сина о Себи гласи: Ја сам светлост свету (Јов. 8, 12). Благо вама, ако себе можете назвати само осветљеним овом Светлошћу!
Друга је реч: Бог истинити од Бога истинитога. Једном се усуди апостол Филип рећи Господу: Господе, покажи нам оца, и биће нам доста. На то му благи Господ одговори: Који виде мене, виде оца. И још додаде: Верујте мени, да сам ја у оцу и отац у мени (Јов^14, 8_Ц); сравни 12, 45). Опет рече: Све што има отац, моје је (16, 15). Опет рече: Ја и отац једно смо (10, 30). То је било онда када Јевреји дигоше на Њ камење, да Га убију, због тога, како сами рекоше, што ти човек будући градиш се Бог (10, 33). Толико су они, грехом заслепљени, могли видети, зато су тако и говорили. Они су у Христу – или боље рећи на Христу – видели само тело човечје, али оно што је стајало иза завесе, телесне, иза порфире крви и меса, било је сакривено од очију њихових. Гле, обична бакарна жица на земљи и бакарна жица, која преноси енергију, мисао и глас, изгледају истоветне за све очи, без ума и искуства. Покривало је било на виду њиховом духовном, те гледајући нису могли видети суштатство Божје у суштатству човечјем.
То су могли видети крштени, очишћени и освећени. Видели су апостоли свети, и сви духовни људи кроз многе и многе векове, као и Свети Оци Никејски. БОГ бјеше у Христу, сведочи апостол Павле (II Кор. 5, 19). Ово је Божје откривење. Но да је Рођени од Бога – Бог истинити од Бога истинитога, није ли то јасно из појаве о родитељу и рођеноме у свима царствима живота? Истинити Бог могао је родити само истинитога Бога.
Трећа је реч: Рођеног. То јест. Син Божји рођен од Бога. Светлост рођена од Светлости, Истина рођена од Истине, Живот од Живота, Слава од Славе, Бог истинити од Бога истинитога. Ум људски донекле поима рађање тела од тела, али слабо поима рађање духа од духа. А Бог је дух. Телесно рађање, образовани, само је сенка или символ духовног рађања. Доста вам је, христоносци, што знате, да Месија и Спаситељ ваш није смрт од смрти, тама од таме, трулеж од трулежи, нити немоћ од немоћи, но Светлост од Светлости, Бог истинити рођен од Бога истинитога. А како је Он рођен у вечности, то ће вам се, ако буде било потребно, казати у вечности. О казаће вам се онда, када изађете из овога света, и капија се за вама заклопи.
Речено вам је једанпут, да је Месија ваш – Син Божји Јединородни, једини од Бога рођени, па нека вам је радост поново чути у Њему као рођеном. Јер рађање означава љубав. Напред вам је речено, да је Он једини од Бога по јестетству рођени, Највиши од Највишега, пре свих векова Рођени од Свевишњег. А сада се његово рођење одваја и разликује од стварања. Он је рођен, али није створен. Он може личити на створења, али није створење.
Четврта је реч: Једносушна Оцу, то јест: једнога бића са Оцем. Не разуме ли се то само по себи после свега реченога о Њему? Јер кад је речено, да је Он Син Очев, тиме је већ објављено и то, да је Он исте битности, истога јестетства, са Оцем. И кад је речено: Светлост од Светлости, опет је тиме објављено, да је рођена светлост равна по битности и јестетству рађајући светлости. И кад је речено: Бога истинитога од Бога истинитога, тиме је потврђена истина, да је Син једнобитан са Оцем Својим. Најзад кад је речено: Рођеног, Нествореног, тиме је још јаче наглашено оно што је и раније било објављено. Јер оно што је рођено, истог је бића као и родитељ, док оно што је створено, друкчијег је бића и јестетства од створитеља свога. Погледајте и видите: дете рођено истог је бића као и отац његов, а секира је друкчијег бића и јестаства од ковача свога.
То су четири речи, којим су Свети Оци Никејски хтели определити однос Сина Божјег Христа према Његовом Оцу у вечности. А ово су две рачи, којима су они хтели определити однос Сина Божјег према створењима.
Прва реч: Нестворена. Небеса и земља, и све што се види и не види, све изван бића Бога, Јединог, Живог – све је то створено. Једини је Створитељ нестворен. И као што је Отац нестворен, тако је и Син нестворен. Он је рођен а није створен. Од почетка Он је делатељ а не дело, узрочник стварања а не твар. Савечан Оцу, истобитан са Оцем. Са Алфом и Омегом Он је Алфа и Омега. С Беспочетним – Беспочетан. Ванвремен, ванпросторан, вечит, бесмртан. Његово је биће неразлучно од бића Очевог; Његова светлост и слава нераздвојни од светлости и славе Очеве. Очева моћ и Његова је моћ. Није ли отуда јасно, да Син Свевишњега није створен? Јер како би био створен Онај који вечито јесте? И од кога би био створен Онај који је савечан Оцу?
Као што се, христоносци, не може говорити о сунцу без светлости, и о извору без воде, тако се не може говорити ни о Оцу без Сина, нити о Сину без Оца. Зато се и каже, да је Спаситељ ваш нестворен. Јер да је створен, и Он би, као многи из створених, потребовао Себи Спаситеља. Да је створен, Он не би био Син но један од синова; не би био Син но један од усиновљеника. Ваистину, Он је Син а не усиновљеник. Ако би и Он био само усиновљеник, онда Свевишњи не би имао Сина рођенога. Онда се Свевишњи не би могао називати Оцем. Онда вечно родитељство не би постојало. Не би постојала ни љубав вечна. Не би постојало ни родитељство вечно ни синовство вечно – два стуба љубави вечне. Али нека се радују срца ваша, децо Божја, што постоји и родитељство, и синовство, и – љубав. Нека вас обасјају зраци вечне љубави!
Друга реч: Којим је све постало. Све створено ступи у биће своје Њиме. Као што је писано о Речи Божјој: Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало што је постало (Јов. 1, 3). Син Божји Јединородни, дакле, не само није створен, него је Он – Творац. Њиме је све постало, и без Њега ништа није постало што је постало. Све што је стварањем дошло до бића свога на небу и на земљи, дело је Сина колико и Оца; и све што бива, под влашћу је Сина као и Оца.
Тако су Свети Оци наши изразили Неизразивога. Тако су они ставили у речи веру своју и веру вашу, а све на основу писаног откривења Господа Исуса Христа и неписаног откривења Духа Божјег Светог. Но знајте, да Онај који се не да стеснити ни у целу васиону, не може се стеснити ни у речи људске.
Све ово што је досад речено о Њему, христоносци, речено је о Богу Свевишењем у вечности, у самом Себи, ван стварања и изван створења. Говорено Је о вечно тајноме Оцу и о нејављеном Сину; о Бићу вечноме, које само Себи родитељује и синује, и нема потребе ни у чем изван Себе. Говорено је о чуду Постојања, без промене, без старења и без смрти; о неумањивом Пламену божанском, од кога је узрочно зависна свака друга светлост, невидљива и видљива.
А ово што сад следује, јесте опис Бога Створитеља, спуштеног у време, у простор, у ограничења, мећу створења Своја. Као кад се мајка приклони и наднесе над уплакано дете у колевци, тако изгледа спуштање Створитеља људи мећу људе, у ову долину плача.
Ово Је вера мисаоних и молитвених душа. Њу тешко примају чулни и прашином запретани. Мисаони људи искрено сазнају ограниченост разума људског наспрам све нових и виших планина од тајни, које се ређају Једна за другом. Тек што су се с напором испели на једну од тих планина, и једва одахнули и зарадовали се, а пред њиховим очима указује се друга, виша планина. И тако редом, с колена на колено.
Они гледају и виде, да ниједна откључана природна тајна није месија но претеча нових тајни. Све ново, откривено, сазнано, није откривење но завеса, која скрива све нова чудеса, без имена, без броја, без конца. Зато они молитвено уздижу ум свој ка Свевишњем, и свесрдно примају од Њега оно откривење о последњим и највишим тајнама, које је Он по љубави и мудрости благоизволео објавити роду људском. Примају га са радошћу и објављују се смелошћу. Шта могу очекивати од човека? И шта им синови човечји, који заједно с њим путују, могу рећи о божанским тајнама, нечулним, невидљивим, недодирљивим, иза безбројних планина од тајни природних? Шта могу они чути од чулних и прашином запретаних? Ништа што већ нису чули и – одбацили. Зато им је толико драг Месија, Једини, Истинити, који је као лични сведок дошао из царства последњих тајни, и јавио им онолико колико душа људска на земљи може примити и носити.
Ово је ваша вера, христоносци, вера предака ваших, мисаоних и молитвених. Нека она буде и вера деце ваше, с колена на колено, све до краја пута. Ваистину, ово је вера истински образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. У Дан Суда Божјега они ће се одржати и оправдати вером и чистотом и добрим делима својим. И биће названи благословеним.

5. …КОЈИ ЈЕ РАДИ НАС ЉУДИ И НАШЕГА РАДИ СПАСЕЊА СИШАО С НЕБА И ВАПЛОТИО СЕ ОД ДУХА СВЕТОГА И МАРИЈЕ ДЕВЕ, И ЧОВЕК ПОСТАО

Као кад се мајка приклони и наднесе над уплакано чедо у колевци, тако изгледа спуштање Створитеља људи у ову долину плача. Чудесном постојању Сина Божјег у вечности приличи и чудесни начин Његовог силаска у овај свет времени и видљиви. Циљ Његовог силаска јесмо ми људи и наше спасење, а начин – рођење од Духа Светога и Деве Марије. Ко то каже? Ако то кажемо ми људи, може се посумњати. Али је то рекао сам Он, у кога не може посумњати нико ко образ Божји носи у себи.
Сам Он. Истинити, рекао је за Себе, да је дошао да служи и да живот свој у откуп за многе (Мат. 20, 29). Да служи, наравно, људима и да Себе у откуп за људе. То је циљ Његовог силаска. А начин Његовог силаска објавио је не човек – ко би му веровао? него архангел Божји. Архангел Божји Гаврил објавио је Марији Деви у Назарету: Ево затрудњећеш и родићеш сина и надени му име Исус. На питање Маријино: Како ће то бити кад ја не знам за мужа, архангел Божји одговори: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се син Божји. Пита ли неко од вас у чуђењу: како је то могуће, одговориће му благовесник Божји, као што је одговорио и Пресветој Деви говорећи: У Бога је све могуће што рече (Лук. 1, 28-37). Место питања и запиткивања овде више приличи ћутање и радовање; ћутање због узвишене тајне, и радовање због свемогуће силе Творца и Бога нашега.
Син Божји и Син Девин – Рођени на небесима и на земљи. Постојећи у вечности и у времену. То је Месија ваш, образовани, и Спаситељ ваш. Рођен у вечности од Оца без матере. Рођен у времену од Матере без оца.
Ко жели ово да потпуно разуме, нека нам каже, да ли је разумео зрно песка под ногама; или један лист на дрвету; или звезда на своду небеском? Да ли је разумео ма и најситнију твар Божју, коју гази, или коју гледа, или коју додирује? Да ли је разум људски, који ево хиљаде и хиљаде година испитује, бројећи, мерећи, сравњујући, описујући – да ли је до краја схватио једно једино дело Божје у овоме свету?
Чудесан је овај свет: сав дише чудом. Тајанствен је овај свет: сав је окађен страшном и узвишеном тајном. Колико ли је чудеснији Створитељ овога света? У свакој тачки, где се додирује вечност са временом, небо са земљом, светлост се велика јавља. И светлост је оно што вам је неразумљиво, а не тама. Света Дева у Назарету била је та благословена тачка, где се додирнула вечност са временом, небо са земљом. И од тог додира, произашла је светлост велика, која је гранула над целим светом. То је светлост што вам је неразумљиво, благословени, а не тама.
Испитујте, благословени, са смерношћу и страхом, испитује разумом све оно што је Бог створио, а верујте оно што је Он о Себи и Своме великом бићу открио. Вером ходимо а не гледањем (II Кор. 5, 7). Зар је Бог човек, да Његово родитељство и рођење бива као родитељство и рођење човеково? Човечје родитељство и рођење само је символ, само сен и бледа слика Божјег родитељства и рођења. Нама није откривено, нити ми стога можемо знати, какво је дејство Духа Светога при вечном рађању Сина Божјега. Шта помаже испитивање тамо где Бог ћути и не јавља? Али нам је Богом откривено преко архангела Гаврила нешто о дејству Духа Светога при временом рођењу Сина Божјега. И то што је Свевишњи изволео открити преко бестелесног весника Свога, то једино и знамо. Знамо, наиме, да је Дух Свети сишао на Марију Деву у Назарету, и да је њу осенила сила Највишега. Тако се додирнула вечност са временом, небо са земљом, духовно са телесним, и јавила се Светлост велика, која обасјава свет и вас у свету. На тај начин Света Дева је зачела у телу своме, и дала тело Ономе, који је благоизволео бити Месија и Спаситељ, и као човек јавити се међу људима.
… и човеком постао. Зашто су Свети Оци Никејски ставили и ову реч, кад су већ раније рекли: и оваплотио се? Зар није ова реч била довољна, и довољно јасна? Оваплотио се, утеловио се, јавио се у телу – зар то није довољно? Никако. Многа су и разна су тела у васиони. Бог се јављао Израиљцима у древна времена у виду огњеног стуба и облика. Дух Свети јавио се на Јордану у виду голуба. Потребно је било изрично рећи, у каквом се телу Син Божји јавио свету. Он се јавио у телу човечјем. Не у виду човека, слично Духу у виду голуба – да не буде! – него као прави телесни човек. Као прави истински човек Он се јавио а не као привидан човек. Зато су речене обе речи: Који се оваплотио и човек постао.
Он нам је учинио част, највећу која се може учинити, када је као Човекољубац спустио се мећу нас као један од нас. Из вечне славе и радости и красоте сишао је у нашу долину беславља, туге и ругобе, ради нас људи и ради нашега спасења.
Као што цар шаље своје веснике једноме граду и најављује долазак свој, тако је и Цар небески, који се хтео из човекољубља на земљи јавити, слао веснике Своје роду људском и најављивао долазак Свој. Најзад Он је понизио сам себе узевши обличје слуге, поставши као и други људи (Филип. 2, 7). И све то понижење Он је драговољно узео на Себе – ради нас људи и ради нашега спасења.
Ова вера понуђена је од Бога свима људима и свима коленима на земљи. Но њу не могу примити нечисти, док год се не покају и не очисте од неправде, охолости и немилости. Како би је могли и примити они који покварише образ Божји у себи? Глас небески не налази одјека на искиданим. жицама душа њихових. Кад Цар небески Својом руком сасвим тргне завесу тајни, и појави се на облацима од ангела, да суди – тешко ће бити, о како ће тешко и страшно бити тада злобним неверницима! А душама чистим и девственим благо и благо! по хиљаду пута благо онима, који се благовремено очистише од злоба својих и примише и одржаше веру Божју у себи – небесно миро у чистим срцима и праведним душама својим. Од лица свете и пречисте Девојке, Богородице, неће се постидети на небесима, а од Сина њеног примиће благослов и живот вечни.
Ово је ваша вера, христоносци, вера чистих и девствених предака ваших. Нека она буде и вера деце ваше, с колена на колено, до краја. Ово је вера непостидна, православна, вера светлости, истине и утехе. Ово је вера највећих, најбољих, најплеменитијих у роду вашем, и у сваком роду и роду. Ваистину, ово је вера истински образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. Они ће на Суду бити названи благословеним.
6. …И РАСПЕТОГА ЗА НАС ПРИ ПОНТИЈСКОМ ПИЛАТУ,ПОСТРАДАЛОГ И ПОГРЕБЕНОГ.

Пламен божанске љубави у вечности једнако пламти на огњишту Божјега родитељства и Божјега синовства. Ветрови времена тамо не допиру. Ћудљивости промена не додирују тај пламен, нити га повијају, нити га повећавају, нити умањују. Отуда је љубав божанска живот нестарећи, радост непомућена, моћ безгранична. С тим чудесним пламеном у рукама, и у срцу, и у свему бићу Своме сишао је Цар небески чудесним путем на чудесну мисију мећу људе. И рекао је блажене речи. Ја сам дошао да бацим огањ на земљу; и како би ми се хтело да се већ запалио! (Лк. 12, 49). Нека је само једна искра тога светога огња пала на срца ваша, довољно је, да вам осветли дуги пут ка вечном огњишту. Не утуљујте је, него је кријте и чувајте као најдрагоценије наслеђе, о образовани, ви који носите образ Божји у себи.
Син Божји Јединородни, Премили, преклонио је небеса и сишао на земљу нас ради и нашега спасења ради. Није се спустио са престола на престо, него са престола на студен камен. Много се намучио нас ради и нашега спасења ради. Кад само толико кажемо: много се намучио – па је доста за наш стид и за славу љубави Његове. Али се мора више казати, да би истина била потпуна. Месија рода људског поднео је клевете, злобе, замке, пљувања, шамарања, исмевања, шибања. И тиме није све речено. Осуђен је с разбојницима, распет на крст, пострадао, издахнуо у мукама, погребан био. Препуну чашу мука није одбио, нити је трнов венац себи с главе скинуо, нити је тешки крст с леђа Својих збацио. Тако је Он венчао веру праву, православну, са страдањем, и љубав са жртвом.
Знате ли, образовани, зашто су Свети Оци унели име Понтија Пилата, богоубице, у наше Вјерују? Не сумњајте, да је тако благоизволео Дух Божји Свети, који је надахњавао мудрошћу Свете Оце. А Дух Божји Свети благоизволео је тако, да би верни тачно и заувек знали, у кога Христа верују. Јер су се јављали, и Јављаће се, лажни христоси, лажне месије, у свету, да обмањују и збуњују. Стога је Дух Свети, Човекољубиви, Свепровиђајући, хтео да заувек закрили христоверне од сваке обмане и сваке забуне. Стога је Он кроз уста Светих Отаца у Никеји тачно определио, на кога се Христа мисли, кад се говори о Месији и Спаситељу света. Мисли се, образовани, једино и искључиво на онога Исуса Христа, који Је распет за време Понтија Пилата, намесника римског цара у то доба. Тај Христос једини је прави Христос, једини нелажни Месија, једини човекољубиви Спаситељ. Сви остали, који су се представљали и који се буду представљали свету под тим великим именом, до ивице времена, до Дана Суднога, јесу лажни христоси.
Још је име Пилатово споменуто због тога, да се личност Спаситеља света покаже и потврди као личност историјска а не маштом измаштана. Кад се спомене име Понтија Пилата, онда се тиме опредељује и време и место појаве Христа Господа у свету. Јер се зна тачно, чак и према историчарима римским, незнабожним, христоборним, када је и где Понтије Пилат био намесник ћесарев. Не знате ли слабост људску, ви образовани? По слабости својој многи премноги су склони, да одричу свога добротвора а да не сумњају у свога злотвора. По тој слабости неки су људи до сада – а таквих ће бити и од сада – сумњали у личност Христову као личност историјску, док никад нико није посумњао у историјско постојање једнога човека званог Понтије Пилат, човека који је у време римског ћесара Тиберија био кесарев намесник у граду Јерусалиму. Споменом имена Понтија Пилата, дакле, хтели су Свети Оци Никејски нагласити историчност личности Христове која се у одређено време и на одређеном месту јавила и живела у овоме свету.
Још је име Пилатово унето у Вјерују, да би се показала неправда незнабожаца. Закони римски сматрани су једним од најсавршених дела, које су незнабожни народи створили. Међутим Човек Невиности осуђен је на смрт у време власти тих многохваљених римских закона над светом и од правног представника тих закона, Понтија Пилата, намесника римског ћесара. У примени на Праведнику над праведницима то „савршено дело“ незнабожаца показало се савршеном ништаријом. Један очит разлог више, да се сам Бог небески морао спустити у свет, да спасе свет од свеопштег мрака незнабоштва. Отуда спомен Пилатовог имена у Символу Вере звучи као вечна осуда не само извршиоца незнабожачких закона него и самих тих закона.
Пострадалог и погребеног, рекли су Свети Оци Никејски. Питаћете: зашто су морале и ове речи доћи, кад је већ речено – распетога? Кад је неки човек распет на крст и ексерима прикован, ко може сумњати у његово страдање? И кад издахне на крсту, није ли нешто сасвим природно и обично, да он буде погребен? Словесни у то не сумњају. Словеснима је то и природно и јасно. Али бесловесне гризе сумња. Они мисле, да себе узвисе понижавајући Христа. И судећи Судију свога мисле, да умакну од осуде. Јављали су се неки бесловесни људи, који су тврдили да Господ на крсту није осећао болове. Говорили су, да је Христос био само привидан човек, и да као такав није могао ни осећати муке и страдања. Као да нису чули за ропац Сина Божјег у Гетсиманији: Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова (Мат. 26, 39)! И као да њихово окамењено срце није у стању да задрхти пред Његовим узвиком бола на крсту: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио (27, 46)! О неправедници, зар не верујете у страдање највећег Страдалника? Зар одричете бол од кога је земља уздрхтала и сунце помрчало? Зар се ваше срце окаменило пред болом, од кога се камење расцепило? Ово ће камење сведочити против вас у Дан Исплате, у Страшни Дан.
Блажена су два мужа, Јосиф и Никодим. Гле, они се потрудише око мртвог тела Господњега. Скидоше га с крста са страхопоштовањем, пажљиво га обавише платном с мирисима, и чесно сахранише у гроб. А Јевреји дођоше и гроб утврдише и запечатише. И измолише стражу од Пилата, да стражари код гроба, да не би неко украо тело умрлог Христа. Тако је све било; и словесни тако верују. Али је било бесловесних, који су понављали бајку, да тело Господње није било потпуно погребено но само прикривено. Из те бајке пустоловни књижевници испредали су бајке, неистините и неправедне.
Све те неистине и неправде против Спаситеља света унапред је провиђао Дух Божји Свети, који је обасјавао и надахњивао Свете Оце у Никеји. Зато их је Он и побудио, да поред речи, распетога – ставе и речи: пострадалог и погребеног. Да бисте ви, образовани, и потомци ваши, за вазда знали истину о Господу Спаситељу своме. И да бисте се истином могли борити против неистине.
Овако су изразили Свети Оци веру нашу у Господа Спаситеља, Искупитеља и Препородитеља рода људског, из љубави пострадалог за грешнике. Ова је вера објављена свима и понуђена свима. Но њу не могу примити неблагодарни, саможиви, самодовољни, бездушни. Како би је примили они, који затрпаше земљом образ Божји у себи, и од себе направише гроб душе своје? Ваистину, неће гробови ући у вечно Царство Божје. Него ће трулеж бити предата огњу неугасивом.
Ово је вера благодарних душа. Живећи у овој долини чемера и ужаса, они чине добро не очекујући враћања. Они су познали трновиту њиву овога света, те улажу све старање, да њихов траг не буде један трн више. Они ћуте кад чују заједљив прекор: сви су трње, зар ћете ви бити руже! И плачу у потаји за браћом својом, која се ревносно труде, да траг свој у овоме свету обележе трњем. Једно трње драго је срцу њиховоме, једно једино – но, по коме је нежна нога Божјега Сина корачала, и на коме су се руже расцветале. Благодарна срца гледају они те руже, и опасују се мирисом њиховим – о, јединим, подношљивим и животворним мирисом усред запаха буђе и смрти.
Благодарне душе гледају и виде и много друго трње украј пута Христовога. Оне виде трње горчине, врт свете Матере Спаситеља света, сав натопљен сузама, но сав раскошно расцветан у беле руже. И гледајући виде многе друге мање вртове праведника и за правду страдалника, трновите стабљике окићене разноврсним цвећем. И дишући осећају, да све то цвеће личи на Христа и мирише мирисом Христовим, здравим, животворним. И осећање благодарности према небеском Вртару навире у срца њихова, и прелива се. И оне се труде свим силама да свој живот и живот пријатеља својих учине цвећем, калемом Христа Распетога.
Ово је ваша вера, христоносци, вера предака ваших, благодарних Христу Господу до смрти. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, све до краја, до Дана Суда Христовога, на коме ће се цвеће примити, а бесплодно трње бацити у огањ. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера истински образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. У Дан Исплате лица њихова засијаће као сунце, и личиће на Бога. И биће названи благословеним.
7. … ВАСКРСЛОГА У ТРЕЋИ ДАН ПО СВЕТОМЕ ПИСМУ

Христос васкрсе, образовани! Земља Му не може нахудити, нити Га гроб задржати. Да васкрсну душе ваше, миљенице Христове! Да засија образ Божји у вама, очишћен од земље и спасен од смртне трулежи! Радујте се и веселите се, јер Месија ваш, Једини и Јединствени, победи смрт, ово страшило свих земнородних!
Чудесно васкрсење Христа Господа из гроба сасвим је у складу са Његовом чудесном појавом у свету. Оно одговара Његовом необичном рођењу од пречисте Девојке, и Његовим свемоћним делима на земљи, и Његовој небеској мудрости и милости, и његовом натчовечанском стрпљењу и достојанству у подношењу неправди и мука, и Његовом божанском праштању са крста убицама Својим. Све је у складу. Све одговара и приличи једно другом. Као што можете по једној капи морске воде познати каквоћу целога мора, тако по једном догађају из живота Христовог можете познати цео карактер Његов. Цео Његов карактер представља једно неземно чудо, састављено органски од безбројних чудеса. Он је свемоћни Месија ваш, о ви образовани, који вас је благословио и са крста, и из гроба, и изван грооа.
Васкрсење је као један драгуљ на низу неземног драгог камења, што представља живот Господа на земљи. Тај драги камен исте красоте, исте драгоцености, исте милине као и остало друго камење на божанском низу Христовоме. Његово васкрсење је сасвим природно с гледишта вечних стварности, које је Он открио свим делима Својим и свом личношћу Својом. Трећег дана у зору свемоћни Господ устао је из мртвих и јавио се жив Својој Светој Матери, женама мироносицама и апостолима (Мат. 28; Мк. 16; Лк. 24; Јов. 20 и 21; I Кор. 15, 6). Потом се Он јављао кроз пуних четрдесет дана ученицима и пријатељима
Својим (Дела ап. 1). Потом се јавио и Своме непријатељу и гонитељу Савлу (Дела ап. 9). Прво се, дакле, јављао Својим пријатељима и следбеницима, као првим члановима цркве Своје свете, да би прво њих утврдио и образовао, а после и непријатељима. А овим последњим јавио се колико да би цркву Своју одбранио, толико да би милост своју показао према непријатељима Својим. Као и с крста. Јер Он „праведне љуби и грешне милује“, и хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине.
Још се васкрсли и живи Господ јављао многобројним мученицима и мученицама за име Његово. Јављао се преподобним људима и светим женама и девицама кроз сву историју Цркве Божје до дана данашњега. Јављао се на јави и у сну, у ратовима и тамницама, украј болесничке постеље и у невољама, у којима људска снага не помаже. Јављао се у избама сиротињским, у сјајним олтарима светим слугама Својим, као и покајаним грешницима у јазбинама греха. Јављао се само тамо где Га је жарка вера и сузна молитва призивала, и где је појава Његова била неопходна. Шта да набрајамо? То Његово живо присуство осећају непрестано истински образовани људи, они који носе образ Божји у себи. Гле, васкрсли и живи Господ изрекао је као последњу реч Своју следбеницима Својим. И ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин (Мат. 28, 20). Амин. Господе!
По Светоме Писму. Како је писано од надахнутих писаца, и како је проречено од Божјих пророка, онако се и збило. Писано је од пророка: Нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види трулост (Пс. 15, 10). Па је писано и проречено: Васкрснуће БОГ и расуће се непријатељи Његови (Пс. 68, 1). Но осим многих пророчанстава о васкрсењу Христовом у Старом Завету Светога Писма тај величанствен догађај изражен је симболички и праобразно кроз судбе многих праведника.
Тако судба праведнога Аврама, који је више пута био у смртној опасности од надмоћнијих непријатеља па је ипак изишао жив и победоносан, представља праобраз Христове васкршње победе. Сличан је праобраз и Исака, који је положен био под нож оца свога па ипак спасен. Праобраз је Христова васкрсења и пророк Јона, који је три дана пробавио у утроби китовој, па избачен жив. Тако и судбе осталих многих праведника као: Мојсеја, Ноја, Јосифа, цара Давида, пророка Илије и пророка Данила, тројице отрока у пећи огњеној, многострадалног Јова, и многих других, који будући под бременом неправди сатанских и људских најзад све победише и до славе дођоше очувавши образ БОЖЈИ у себи неповређен. Зато су Свети Оци Никејски и ставили, да је Господ Христос васкрсао из мртвих по Светоме Писму. Јер више убеђује људе догађај, који је унапред проречен, неголи непроречен.
А свети јеванђелисти записали су у јеванђељима како је сам Господ много пута предсказао Своје васкрсење пред ученицима Својим. Управо, кад год је Господ предсказивао страдање Своје и смрт, предсказивао је истовремено и славно васкрсење Своје (Мат. 16, 21; 17, 23; 20, 19; 26, 32; сравни Мк. 8, 31; 9, 931; 10, 34; 14, 28. Лк. 9, 22; 18, 33; Јов. 2, 19-22). И све како је предсказано, онако се и збило. Господ ваш и Искупитељ ваш намучен је био, распет, мртав погребен, но трећи дан славно је васкрсао из мртвих.
Љубав је непобедива, децо царска. Њена је домовина на небесима, њено је царство у вечности, њена сенка на земљи, њено одсуство у паклу. О како је моћна и та сенка! А стварна љубав, она што пламти на огњишту вечног родитељства и вечног синовства Божјега, она коју је Христос донео на земљу – она је свемоћна. Сатана с грешницима глупо се зарадовао над мртвим Месијом. Глупост сатанина Је дошла отуда, што је он потпуно изгубио образ Божји у себи. Где би он знао – где ли се сетио – како је љубав божанска свемоћна? Та моћи њеној нема ни сравњења, ни мере, ни границе. Земља би прсла, да Христос није васкрсао из ње; не би Га могла одржати у себи. То је сила стварне, небеске, вечне љубави. Сила те љубави је неисказана. Силом те пламене љубави Цар небески је и посетио земљу, и издржао сва понижења и мучења, најзад и васкрсао. Силом њеном недузи се лече, демони разгоне, болести исцељују, буре утишавају, сва природа нагони на послушност. Она је сва чудотворна, и где год се јави, ма у ком свету и ма у ком времену, она чудеса твори.
Ово је вера деце Божје, деце царске, која су усиновљена Богу силом љубави Христове. Њу не могу да приме ненависници и злотвори, богомрсци и човекомрсци, који од греха својих плету ланце себи и дају их у руке пакленим духовима. Ово је вера светлих и чистих душа, богољубивих и човекољубивих. Они је примају, и они страдају за њу попут страдања Христова. Љубав им олакшава страдања, и слади горчине. Њихове су очи замагљене за сва обманљива блага овога света, но њихов духовни вид, опран и просветљен сузама, јасно гледа у домовину вечне љубави. Благо њима у Дан Суда, у Страшни дан исплате Божје. Они ће се одржати у тај Дан, и огрејаће се на огњишту вечне љубави.
Није ли ово ваша вера, христоносци, и вера најславнијих предака ваших? Нека она буде и вера деце ваше. Ово је вера непостидна, православна, горка као смрт, но лековита као мелем небески, светла као васкрс. Ваистину, ово је вера великих душа, истински образованих људи, који носе образ Божји у себи. Они ће у Дан Суда васкрслога Месије бити помиловани и назвати благословеним.
8. …И КОЈИ СЕ ВАЗНЕСАО НА НЕБЕСА И КОЈИ СЕДИ С ДЕСНЕ СТРАНЕ ОЦА

Најчуднији Посетилац посетио је земљу и вратио се. И остало је чуђење о Њему. И то чуђење распострло се по свој планети земаљској. И неколико стотина људских нараштаја кроз деветнаест пуних столећа говорили су о том Посетиоцу више него и о коме другом у свету. Највеће је чудо, што су сви ти нараштаји говорили о Њему не само као о негдашњем Посетиоцу него и као о Савременику. И дан-данас о Њему се говори у нашем нараштају као о негдашњем Посетиоцу и као Савременику. Вазда Негдашњи и вазда Савремени! То је непоновљено чудо у историји рода људског. Личност тога Посетиоца је изузетна, несравњива ни с ким, необјашњива ничим на земљи. Многи се у чуђењу питају: ко је Он? Ми Га знамо и не знамо. И гледамо Га издалека и гледамо Га изблиза. Његов дах је међу нама, Његова власт је над нама. Име Његово доноси нам наду, утеху и радост. Ко је Он?
То је Цар небескога царства, прерушен у човека, у правога човека – тај необични Посетилац земље. Као што је васксење из гроба приличило Његовој моћи, тако је и вазнесење на небо одговарало величанству Његовом. Изиђох од оца, рекао је Он сам о себи, и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к оцу (Јов. 16, 28). Шта је јасније од тога?
Шта је јасније од тога, да кад је син испунио вољу очеву хита натраг оцу своме? Није ли природно за цара кад победио у рату да се враћа у царство своје? И за сејача кад је посејао њиву своју да одлази дому? И за учитеља кад је исказао науку своју да се повлачи у стан свој? И за пастира кад је нашао изгубљену овцу да се упућује одакле је пошао? И за свештеника кад је освештао дом неки да се окреће обратно? И за радника кад је свршио посао свој да иде на одмор? А Господ Христос је сишао у свет и као Син, и као Цар, и као Сејач, и као Учитељ, и као Пастир, и као Свештеник, и као Радник. Свршивши дело Своје, мисију Своју у овоме свету, природно Је и разумљиво, да се вратио у вечно царство на небесима, из кога се и спустио међу људе.
Улазак победоносног Господа на небеса био је исто онако чудесан као и Његов силазак са небеса! Чудесно рођен од Свете Деве и Божје силе Он се чудесно и вазнео на небеса силом божанском пред лицем Свете Матере и ученика Својих. Вазнесење Негово је и словесно и посведочено. Словесно је оно по ВИШЊОЈ словесности небеској; посведочено од очевидаца који су драговољно примили страдање за сведочанство своје.
Много је сведока – ко ће их све изређати? Свети апостол и јеванђелист Марко пише о вазнесењу Господа: А Господ пошто им изговори узе се на небо и седе Богу с десне стране (Мар. 16, 19). Опширније описује тај величанствени догађај свети Лука, лекар, говорећи: И ово рекавши видеше они где се подиже и узе га облак из очију њихових. И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у бијелијем хаљинама, који и рекоше: Људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо (Дела ап. 1, 9-11; в. Лк. 24, 52). При овом догађају видимо ангеле Божје као и при Спаситељевом зачећу и рођењу, као у време Његовог поста после крштења, као и у време страдања у врту Гетсиманском, и као при Његовом славном васкрсењу. ВОЈНИЦИ небески вазда су близу свога Цара, и бивају јавно виђени од људи када то Цар нађе за корисно.
Још стари Псалмопојац пророчки је говорио: Отворите се врата вечна, да уђе цар славе. Ко је тај цар славе? Господ моћан и силан у борби, Господ над војскама, то је цар славе (Пс. 23, 7-). На другом месту опет вели: Рече Господ Господу мојему: седи мени с десне стране (Пс. 109, 1). И сам Господ, сведок над сведоцима, прорекао је Своје уздигнуће на небо и славу Своју будућу. И то је прорекао у часу Свога највећега понижења, када га у двору првосвештеничком Јевреји пљуваху и шамараху – прорекао је овим светим речима: Али ја вам кажем: одселе ћете видети сина човечијега где седи с десне стране силе Божије (Мат. 26, 64; Лк. 22, 69). Какво сведочанство потребују људи мимо Његовога? На устима Месије вашег не нађе се лаж ни о ономе што је рекао о прошлости ни о ономе што је прорекао о будућности.
Но ево још сведочанстава, потврђених крвљу сведока. Да се још боље нахране душе ваше истином. Свети апостол Петар сведочи о Христу, да је с десне стране Богу отишавши на небо, и слушају га анђели, власти и силе (I Пет. 3, 22). Свети апостол Павле уздигнувши се до трећег неба и сагледавши чудеса небеског света сведочи, да Отац посади Сина свога себи с десне стране на небесима над свијем поглаварствима и властима и силама и господствима и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на ономе што иде, и све покори под ноге његове (Еф. 1, 20-22; в. Јевр. 12, 2; Колош. 3, 1). Лични сведок тога јесте и свети Стефан архиђакон, првомученик. А Стефан пун Духа Светога погледа на небо и виде славу Божију и Исуса гдје стоји с десне стране Богу, и рече: ево видим небеса отворена и сина човечијега где стоји с десне стране Богу (Дела ап. 7, 55 -). И свети Андреј Цариградски видео је Господа у слави на небесима. Тако и многи други светитељи, нарочито мученици, којима се Господ јави, да би им муке учинио подношљивим.
И тако Месија и Спаситељ ваш, једини и јединствени, узнео се на небеса, одакле се спустио као Посетилац. Узнео се у првобитно царство своје, вечно и бесмртно, у коме је Он приготовио место за следбенике своје из другог царства свога, из цркве своје на земљи.
С тога, образовани, није ваше да чекате другога месију, који ће вам тобож засновати царство земаљско и царовати на земљи. Оваквога месију чекају неверни, необразовани, који су помрачили образ Божји у себи. Не знају они, јадници, да такав месија није прави но лажни. Јер ма колико да је велико и дуготрајно царство земаљско, мора му крај доћи, као свему временом и земаљском. А са крајем долази жалост и очајање.
Зар може такво царовање задовољити душе ваше и умирити срца ваша? Зар може такав месија бити по жељи срца вашега? Прави Месија, једини, истинити, рекао је: Царство моје није од овога света (Јов. 19, 36). Прави и истинити Месија јесте узвишенији од свих и чудеснији од свих представа људских; уз то и краснији и лепши од свих жеља. Царство Његово је изнад времена, изнад промена и пролазности – царство вечно, бескрајно, бесмртно.
Такав Месија само је један, Господ наш Исус Христос, Син Божји Јединородни, Цар и Посетилац, рођени на земљи од пречисте Деве Марије, нас ради распет у време Понтијског Пилата, пострадали, погребени, васкрсли, и узнесени на небеса, где у слави седи с десне стране Бога Оца.
Ово је вера светитеља, вера оних који су победили себе и узнели ум и срце к небесима светлим. Помоћу ове вере они су и победили ниже биће своје, и узнели ум и срце к небесима, и посветили се. Они су плод ове вере, најздравији плод, што је земља видела. Ову веру не могу примити раскалашни, чији се ум и срце вуче по прашини. Они који сами себе зауздавају, и вежбају, стешњавају, они расту у висину до небеса. Они којима је слатка молитва, радују се овој вери. Они који чине милостињу и опраштају, радују се овој вери. Они који чине милостињу и опраштају спотакнутим, веселе се овом вером. Они непрестано мисле о Суду Страшном, зато им Суд неће бити страшан. Децом Божјом они ће бити назвати, децом Царевом. И цароваће вечно уз вазнесеног Господа. И огрејаће се на огњишту вечне љубави, вечног родитељства Божјег.
Није ли ово и ваша вера, христоносци, и вера најсветијих предака ваших? Нека она буде и вера деце ваше с колена на колено. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна, дубока до дна гроба, висока до врха небеса. Ово је вера васкрслих и узнесених душа. Она проповеда покајање и очишћење. Њу прихватају и држе истински образовани људи, они који носе образ Божји у себи. Они ће у Дан Суда, када узасуди вазнесени Господ, бити помиловани и названи благословеним.