објављено / 29.07.2017.

Свети Василије Велики: Беседа на први део првог псалма

БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ
Свако је писмо богонадахнуто и корисно (2. Тим. 3; 16), и Дух Свети га је написао због тога да бисмо у њему, као у неком заједничком лечилишту душа, сви ми, људи, одабрали исцелење за своју сопствену страст. У Писму је речено: Исцелење ће умирити велике грехове (Књ. проп. 10; 4). Међутим, једном нас поучавају пророци, а другоме писци историјских књига, једном нас поучава закон, а друго има вид саветодавних изрека (пословица). Књига псалама обухвата оно што је најкорисније у свим осталим књигама. Она пророкује о будућности, подсећа на (историјске) догађаје, даје законе за живот, указује на то, како би требало да деламо. Једном речју, она је заједничка ризница добрих учења, која свакоме обезбеђује оно што му погодује, сагласно његовој сопственој ревности. Она зацељује застареле душевне ране, недавно рањеном даје брзо исцелење, васпоставља болесно а неповређено подржава. Уопштено, ова књига, колико год је то могуће, искорењује страсти, које у човековом животу на разне начине господаре његовом душом. Поред тога, она ствара неку складну утеху и насладу, које помисли чине целомудреним. Дух Свети је знао да је људски род тешко руководити ка врлини и да смо, због наше склоности ка наслади, немарни у погледу правог пута. Шта да се ради? Учењима (тј. догмама, истинама вере) се присаједињује угодност слаткопојања да бисмо, заједно са оним што је слатко и милозвучно за слух, прихватали и оно, што је корисно у речима. Тако поступају и мудри лекари: дајући нам да пијемо горак лек од којег осећамо одвратност, често се догађа да чашу премазују медом. Са таквим циљем су за нас измишљена и ова складна песмопојања псалама да би их они, који су по узрасту деца и уопште, који су по свом карактеру још увек незрели, на први поглед појали, а у ствари поучавали своје душе. Тешко да би неко од простог народа, а посебно они немарни, отишли одавде лако запамтивши апостолску и пророчку заповест; међутим, стихови из псалама певају се и у њиховим кућама, као што се оглашавају и на трговима. Ако се неко, као звер, разјари од гнева, смирује се оног тренутка кад се његове уши насладе псалмом, јер мелодијом (тј. псалмопојањем) кроти свирепост своје душе.
2. Псалам је тишина душе и раздавање мира. Он умирује пометеност и усталасаност помисли; он умекшава раздражљивост душе и уцеломудрује неуздржање. Псалам је посредник пријатељства, сједињење међу далекима, помирење непријатеља. Ко би још увек могао да сматра непријатељем онога, с којим је узносио један глас ка Богу? Због тога нам псалмопојање даје једно од највећих добара – љубав, измисливши као карику повезивања заједничко појање, и сједињујући људе у један усклађен хор. Псалам је уточиште од демона, ступање под заштиту ангела, оружје у ноћним страховима, починак од дневног труда, сигурност за младенце, украс у цветном узрасту, утеха старцима, најдоличнији украс женама. Псалам насељава пустиње, уцеломудрује тргове. За почетнике – он је основа (учења); за узнапредовале – увећање знања, а за савршене – утврђење и глас Цркве. Он празник чини светлим, он узрокује жалост по Богу, јер псалам и камено срце примора на сузе. Псалам је дело ангела, небеско живљење, духовни тамјан. То је мудри изум Учитеља Који је устројио да појемо и да се истовремено поучавамо оном што је корисно. Њиме се и поуке дубље утискују у душу. Наиме, оно што је научено с принудом не задржава се дуго у нама а оно, што је прихваћено са задовољством и пријатношћу, чвршће се укорењује у душу. Чему ћеш се научити од псалама? Зар одатле нећеш познати величину одважности, поузданост правичности, достојанство целомудрености, савршенство разборитости, начин покајања, меру трпљења и сваког другог добра које именујеш? Овде се налази савршено богословље, предсказање о доласку Христовом у телу, претња судом, нада у васкрсење, страх од казне, обећање славе, откровење тајинстава. Све је то, као у неку велику и заједничку ризницу, сабрано у књигу псалама, које је пророк, међу бројним музичким инструментима, прилагодио управо оном који се назива псалтир. Тиме је, како ми се чини, објаснио да у њему одзвањају гласови благодати која се даје са небеса – од Духа, јер је то једини музички инструмент којем се узрочник звука налази на врху (у горњем делу). Код цитре и код лире бакар у доњем делу одзвања под плектрумом (трзалицом), док се код псалтира узрочник хармоничних ритмова налази у горњем делу, да бисмо се и ми побринули да тражимо горње, и да би нас пријатност појања одвратила од падања у телесне страсти. При том нам је, како ја мислим, пророчка реч дубокомислено и премудро самим устројством овог оруђа показала да људи са складно устројеном и усклађеном душом лако могу да се уздигну ка вишњем. Размотримо, дакле, и почетак псалама.
3. Блажен је човек који не иде на веће безбожних. Када подижу висока здања, градитељи постављају темеље који су сразмерни тој висини. И бродоградитељи, који припремају лађе за прихватање великог терета, њихов подводни део граде сразмерно терету који ће у њих бити натоварен. И приликом рођења живог бића, срце, које се најпре уобличује, добија од природе устројство какво одговара том живом бићу. Отуда се телесно ткиво образује око срца сразмерно сопственим начелима, и отуда потиче разлика у величини животиња. То што за кућу значи темељ, подводни део за лађу и срце у телу живог бића, такву силу, како ми се чини, има и овај кратак предговор у односу на целокупно устројство псалама. Будући да псалмопојац, у наставку казивања, намерава да посаветује много чему што је тешко и испуњено неизмерним знојем и напорима, он подвижницима побожности на самом почетку указује на њихово блажено окончање како бисмо, у очекивању приуготовљених добара, безбрижно подносили жалости садашњег живота. На исти начин и очекивање удобног пристаништа олакшава труд путницима који корачају неравним и непроходним путем. Жеља да задобију товаре приморава трговце да се одважно упуте на море, док нада у плодове чини да земљоделцу труд буде неприметан. Због тога је и заједнички Руководитељ у животу, велики Учитељ, Дух Истине, премудро и опитно унапред понудио награде, да бисмо ми, уперивши поглед даље од садашњег труда, пожурили да се у мислима наслађујемо вечним добрима.
Блажен је човек, који не иде на веће безбожних. Постоји, дакле, истинско добро, које је достојно да се назове блаженим у најважнијем и превасходном значењу те речи. То је Бог. Због тога и Павле, намеравајући да говори о Христу, каже: По јављању блаженог Бога и Спаса нашега, Исуса Христа(1.Тим. 1; 11 и Тит. 2;13). Уистину је блажено ово сушто само Добро (тј. Добро само по себи, грч. το αυτοκλον), према Којем све мотри, Којем све стреми, ова непроменљива Природа, ово господарско Достојанство, овај безметежни Живот, ово непомућено Живљење[1] у Којем нема промене и Које не дотиче променљивост, овај вечнотекући Извор, ова преизобилна Благодат, ова неисцрпна Ризница. Неуки људи и светољупци (грч. φιλόκοσμοι), не знајући ништа о природи добра, често блаженим називају ствари које немају никакву вредност, као што су богатство, здравље или блистав живот, а што по својој природи није добро, не само зато што се лако може променити у своју супротност, него и зато што онога, који ra поседује, не може да учини добрим. Кога је богатство учинило праведним или здравље целомудреним? Напротив, често се дешава да (ове ствари) за онога, који их злоупотребљава, постану узрок сагрешења. Према томе, блажен је онај ко је задобио то, што је достојно веће вредности, ко је постао причасник неотуђивог добра. Међутим, по чему ћемо га препознати? По томе што не иде на веће безбожних. И пре него што кажем шта значи не ићи на веће безбожних, намеравам да због вас разрешим питање које се овде поставља. Питате: зашто пророк одабира само човека и њега назива блаженим? Зар жене нису призване на блаженство? Није о томе реч, јер је врлина једна и за мушкарце и за жене. И као што је и стварање и једног и другог једнако по части, тако је и плата једнака и за једно и за друго. Послушајте шта се каже у Књизи Постања: Створи Бог човека по образу Божијем, мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Они који имају једну (исту) природу, имају и иста дејства. Због чега је, дакле, Псалмопојац, говорећи о мушкарцу, прећутао о жени? Зато што је, уз јединство природе, сматрао да је довољно да за означавање целине укаже на оно, што је у тој врсти превасходније.
Услед тога је блажен човек који не иде (не отиде) на веће безбожника. Погледај, колика је тачност речи, и колико је свака изрека испуњена догмама. Није рекао: који не иде (сада, грч. ού πορεύεται) него који не отиде (грч. ούκ έπορεύθη).[2] Онај који је још жив не може се назвати блаженим због неизвесности окончања живота. Онај, међутим, који је испунио наложене обавезе и живот окончао беспрекорним крајем, спокојно се може назвати блаженим. Зашто је блажен онај који ходи у закону Господњем (Пс. 118; 1)? Писмо овде блаженим не назива оног који је ходио, него оног који још увек ходи у закону. То се догађа стога што су они, који чине добро, и за само дело достојни похвале. Они који избегавају зло не заслужују похвалу онда, кад се једном или два пута уклоне од греха, него онда, кад су у стању да свагда избегну искушавање у злу. Услед везаности појмова, међутим, открива нам се и друга тешкоћа. Зашто Псалмопојац не назива блаженим онога, који је узнапредовао у врлини, него онога који није починио грех? У таквом случају би се и коњ, и во, и камен могли назвати блаженима. Које је то неживо суштаство стајало на путу гpeшних! Или које је бесловесно створење седело на седалишту погубника! Сачекај мало, и пронаћи ћеш лек. Пророк додаје: (2) него је у закону Господњем воља његова. Поучавање закону Божијем је својствено само разумном суштаству. Ми ћемо рећи и то, да је почетак прихватања добра удаљавање од зла, јер је речено: Уклони се од зла и чини добро (Пс. 36; 27).
4. Према томе, приводећи нас ка врлини премудро и опитно, Псалмопојац удаљавање од греха поставља као почетак добрих дела. Ако би он од тебе одмах захтевао савршенство, сасвим је могуће да би ти оклевао да приступиш делу. Сада те навикава на оно што је доступније (приступачније), да би се ти одважније латио и осталог. Ја бих рекао да је подвизавање у врлини слично лествици, и то управо оној, коју је некад видео блажени Јаков: један њен крај био је близу земље и дотицао ју је, док се други распростирао изнад самог неба. Због тога они, који ступају у врлински живот, морају најпре утврдити своје кораке на првим степенима, да би од њих непрестано усходили све више и више док се најзад, посредством постепеног напредовања, не уздигну на висину која је могућа за људску природу. И као што првобитно усхођење по лествици значи удаљавање од земље, тако и у животу по Богу удаљавање од зла значи почетак напредовања. Уопштено, свако недејствовање је неупоредиво лакше од било ког дела. На пример: Не убиј, не чини прељубу, не укради (2. Мојс. 20; 13 15). Свака од тих заповести захтева само недејствовање и непокретност. Међутим, Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 19; 19) и Продај све што имаш и подај сиромасима (21), или Ако те ко потера једну миљу иди с њим две (Мт. 5; 41) – то су већ дејства каква доликују подвижницима. Да би се извршавале ове заповести, већ је потребна одважна душа. Према томе, задиви се мудрости онога, који нас кроз лакше и приступачније води ка савршенству. Псалмопојац нам је понудио три услова која треба испунити: не ићи на веће безбожних, не стајати на путу грешних и не седети на седалишту погубника. Следећи природни ток ствари, он је тај поредак унео и у оно што је рекао. Наиме, ми најпре расуђујемо (о намери), затим намеру остварујемо и најзад остајемо непоколебиви у одлукама. Због тога се најпре блаженом мора назвати чистота наших помисли, јер корен телесних дејстава чини намера (мисао) срца. Тако се прељуба најпре распламсава у души сластољупца, па тек након тога узрокује и телесну исквареност. Господ због тога и каже да је оно што човека квари унутра у њему (Мт. 15 18). Уколико се грех против Бога у правом смислу те речи назива безбожништвом, онда никада не смемо себи допустити да услед неверја сумњамо у Бога. Ако у свом срцу кажеш: да ли постоји Бог Који свим управља, то значи да већ идеш на веће безбожних. Да ли на небу постоји Бог Који одлучује о свему појединачном? Постоји ли суд? Постоји ли плата свакоме по делима његовим? Зашто праведни живе у сиромаштву, а грешни у богатству? Неки су слаби, а неки се наслађују здрављем?
Неки су понижени, а неки славни? Да ли се свет случајно покреће сам од себе? Да ли неразумни случај без икаквог поретка свакоме додељује животну судбину? Ако тако помишљаш, ти си пошао на вeће безбожних. Стога је блажен онај, који није посумњао у Бога, ко није пао у малодушност посматрајући садашње него се нада очекиваноме, ко о Ономе Који нас је створио није имао неверујућу мисао. Блажен је и онај који на пут грешника не стаде. Путем се назива живот, јер свако ко је рођен хита ка свршетку. Оне, који су на лађи, ветар без икаквог (њиховог) напора носи ка пристаништу. Иако то они не осећају, кретање лађе води их ка циљу. Тако и ми, с протеклим временом нашег живота и неким непрекидним и непрестаним кретањем у неприметном животном току, бивамо привучени ка својој граници. На пример: ти спаваш, а време бежи од тебе. Будан си, а твоја мисао је нечим заокупљена? Међутим, живот се истовремено троши, иако то измиче нашим чувствима. Сви ми, људи, трчимо по некој арени и сваки од нас жури свом циљу. Због тога смо сви ми на путу. На тај начин, можеш да створиш представу о овом путу. Ти си путник у овом животу, поред свега пролазиш, све остаје иза тебе. На путу видиш биљке, траву, воду или нешто друго, достојно твог погледа. Дивио си се неко време, а затим си пошао даље. Опет си сусрео камење, провалије, кланце, стене, пањеве, а понекад звери, гмизавце, трње или нешто што је исто тако непријатно. Мало си јадиковао, а затим их напустио. Такав је живот. У њему нема ни постојаних наслада, ни дуготрајних јадиковки. Тај пут није твоје власништво, као што ни садашњост није твоја. Путници имају овакав обичај: чим начине први корак, за њим одмах следи други, а за њим и следећи.
5. Погледај, зар ти ово не личи на живот? Данас си ти обрађивао земљу, а сутра ће је обрађивати други, а после њега опет неко други. Видиш ли ова поља и велелепна здања? Колико је пута, свако од њих, током свог постојања променило име! Било је власништво тога и тога, а затим је названо по имену некога другог; затим је прешло код новог власника, и сад се назива његовом својином. Дакле, зар наш живот није пут по којем корачају час једни час други, и по којем сви следе један за другим? Због тога је блажен онај који на пут грешника не стаде. Шта значи: не стаде! Налазећи се у првом узрасту, човек још увек није ни порочан ни врлински, јер тај узраст није способан ни за једно од ових стања. Међутим, кад у нама сазри разум, остварује се оно што је написано: Када дође заповест, грех оживље, а ја умрех (Рим. 7; 9 10). Наиме, појављују се рђаве помисли, које у нашим душама настају услед телесних страсти. И заиста, заповест је дошла, тј. задобијено је познање добра, и ако она не надвлада рђаву помисао него допусти разуму да се потчини страстима, грех оживљава а ум умире, поставши мртав посредством грехопада. Према томе, блажен је ко се није дотакао пута грешника него је добром помишљу притекао благочестивом животу. Постоје два пута, која су међусобно противна један другом: један је широк и простран, а други узан и невољан. Постоје такође и два путеводитеља, и сваки од њих настоји да придобије за себе. На глатком путу и на низбрдици путеводитељ је варљив. То је лукави демон и он посредством насладе одвлачи у пропаст оне који га следе. На другом путу, неравном и стрмом, путеводитељ је добри ангео, и оне, који за њим следе, кроз напор врлине води ка блаженом окончању. Све дотле, док је сваки од нас младенац који трчи за оним што наслађује у садашњем, не брине се о будућем. Међутим, када постане човек и кад се његов разум усаврши, он види да се живот пред њим на неки начин дели и да води или ка врлини или ка пороку. Често се дешава да, обративши на њих душевно око, разликује оно што је својствено врлини, од онога што је својствено пороку. Живот грешника показује у себи сва задовољства садашњег века. Живот праведника, међутим, показује само добра будућег века. Колико год да обећава будућа блага, пут праведних исто толико претпоставља и труд у садашњем. Сластољубив и неуздржан живот не нуди насладу која ће доћи касније, него садашње наслађивање. Због тога свака душа почиње да и развејава се због помисли. Када у своје мисли уведе вечно, она одабира врлину. Када поглед окрене ка садашњем, предност даје задовољству. Овде види наслађивање тела, а тамо робовање; овде види пијанство а тамо пост; овде види необуздан смех а тамо сузе; овде плес а тамо молитве; овде музику а тамо уздахе; овде блуд а тамо девственост. Уколико се истинско благо разумом може појмити једино кроз веру (јер је оно далеко од нас, и њега око не виде и ухо не чу), док нам је сладост греха на дохват руке и наслада се улива посредством сваког чула, блажен је онај, којег замке задовољства нису одвукле у пропаст него трпељиво очекује наду у спасење и који, приликом избора једног или другог пута, није ступио на пут који води ка злу.
6. И на седалиште погубника не седе. Да ли говори о оним седалиштима, на којима одмарамо своје тело? И какав је однос дрвета према греху, ако седалишта, које је претходно заузимао грешник, треба да се клоним као нечега штетног? Или би можда под седалиштем требало подразумевати непокретно и постојано обитавање у одобравању зла? Тога би требало да се клонимо, јер дуготрајна огрезлост у греху ствара у души неку непоправљиву навику. Застарела душевна страст или помисао о греху која се временом утврдила тешко се лечи па чак бива и неисцељива, када навике, како се најчешће дешава, пређу у природу. Због тога би требало да желимо да се чак и не приближавамо злу. Други начин је да одмах након искушења утекнемо од њега, као од удара који задаје стрела, према ономе што је Соломон написао о злој жени: Не задржавај своје око на њој него одскочи, не оклевај (Приче Сол. 9; 18a – према Септуагинти). И сад знам неке, који су у младости посрнули у телесне страсти и који, услед навикнутости на зло, све до саме старости обитавају у греху. Као што свиње, ваљајући се по блату, на себе лепе све више и више нечистоће, тако се и ти људи, посредством сластољубља, свакодневно прекривају новом срамотом. Дакле, блажена је ствар – и не помишљати на зло. Ако си, будући уловљен од непријатеља, у душу прихватио савете безбожништва, не стој у греху! Ако си се и подвргао томе, не утврђуј се у злу! Према томе, не седи на седалишту погубника!
Ако си разумео на какво седалиште мисли Писмо, односно да под тим подразумева дуготрајно обитавање у злу, упитај и кога оно назива погубницима. Људи, који имају искуства са тиме, кажу да се куга, ако се дотакне једног човека или животиње, посредством општења распростире на све који им се приближе. Особина те болести је да се сви, један од другога, испуњавају том слабошћу. Такви су и посленици безакоња. Преносећи један другоме заразу, сви заједно страдају од болести и сви заједно пропадају. Зар ти се није догодило да видиш како развратници седе на трговима, исмевају целомудрене и причају о својим срамним делима и својим занимањима достојним таме, набрајајући случајеве свог бестидништва као подвиге или као нека друга храбра дела? То су погубници, који настоје да свој сопствени порок свима пренесу и да многе учине себи сличнима, јер ће, у случају да је порок заједнички, избећи срамоћење. Када ватра дотакне лако запаљиво вештаство, не може се догодити а да га не захвати у целини, особито ако дува јак ветар који пламен преноси с једног места на друго. Тако и грех, додирнувши једног човека, не може а да не пређе на све који му приступају, будући да га развејавају нечисти духови. Дух блуда се не ограничава тиме да само једнога изложи срамоћењу него му одмах прикључује и другове: гозбе, пијанство, бестидне приче и развратну жену која истовремено пева, неком се осмехује, неког саблажњава, а све њих заједно подстиче на један исти грех. Зар је мала таква зараза, зар је безначајно такво распростирање зла? Постоје и они, који подражавају зеленаша или човека који је неким другим пороком задобио значајну власт у друштву, постао народни старешина или војсковођа, а затим се предао најбестиднијим страстима. Међутим, зар и онај који га подражава неће у душу примити пропаст, претворивши у своју сопственост порок онога, којега подражава? Блистав положај у свету истовремено разоткрива и начин живота оних људи које сви виде. Војници најчешће подражавају свог војсковођу, они који живе у градовима угледају се на своје старешине. Уопште, када многи сматрају да је порок једног човека достојан подражавања, тада ће праведно и долично бити да кажемо да се од његовог живота шири нека душевна зараза. Грех, који чини знаменит човек, многе од посрнулих привлачи да подражавају то исто. Будући да један од другог преузимају скверну, за такве људе се каже да су погубници душа. Не седај, дакле, на седалиште погубника и не учествуј на саборима погубника и оних који вређају морал, не задржавај се у друштву оних, који саветују на зло.
Моја беседа је до сада обухватила само увод. Примећујем, међутим, да је њено обиље превазишло потребну меру, тако да ни ви не би могли лако да запамтите уколико би још нешто било речено. Уосталом, и мени је тешко да наставим беседу јер, услед урођене слабости, почињем да губим глас. Оно, о чему смо говорили, остало је недоречено: говорећи о томе да се морамо клонити зла, прећутао сам о томе како да се усавршимо посредством добрих дела. Уосталом, предложивши ово благонаклоности ваше пажње, обећавам да ћу, уз Божију помоћ, испунити и оно што недостаје, уколико се не повучем у потпуно безмолвије. Нека Господ нама подари награду за изречено а вама плод од онога што сте слушали по благодати Свог Христа, и Њему нека је сила и слава у векове векова. Амин.