објављено / 14.08.2016.

Теодосије – Житије Светог Саве

Избор из: Теодосије, Житија, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 5.
прилагођавање са српскословенског језика Лазар Мирковић;
редакција превода Димитрије Богдановић; прир. проф. др Димитрије Богдановић,
Просвета – Српска књижевна задруга, Београд 1988.

Житије и подвизи у пустињи са оцем, и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светога оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српскога, што је испричао преподобни Доментијан, јеромонах манастира званога Хиландар, а написао Теодосије, монах истога манастира.

(О рођењу Светога и раној младости)

Овај беше син великог жупана Немање, владара српског, који самодржавно владаше свим српским земљама /Немања је између 1180. и 1190. године значајно проширио територију српске државе./ што се зову: Диоклитија, Далматија, Травунија, на истоку се Илирији приближавајући, а на западу на Римску област наслоњени. Тај споменути муж, благочастив и богобојажљив, ништељубив, храброшћу и војном вештином сјајан као нико други, и свима добрима на земљи у срећи веома изобилан и уз то врелином, безболношћу и правдом, милошћу и кротошћу украшен, – узе, по закону, себи жену по имену Ану. А и ова није ни по чему заостајала у врлинама за мужем својим. Родише им се синови и кћери, које просветлише божанственим крштењем, и научивши их светим књигама и врлинама весељаху се у Господу.

Пошто је прошло много времена откако је престала да рађа поменута благочастива Ана, јер је Бог закључа као у старини Лију Јаковљеву, да она која је пре рађала не роди више на време, због чега ју је вређао и корео муж њен, /Књига Постања, 29, 31-32./ обоје у скрби и жалости због овога, јер им је душа веома жудела да добију још једно чедо, ноћу ставши на молитву свемогућем Богу, за се, са сузама говораху:

„Владико Господе Боже Сведржитељу,
који си негда послушао Авраама и Сару
и остале праведнике који су молили за чедо.
/Књига Постања 16, 1-2; 17, 15-19; 18, 14; 21, 1-3;
Прва књига Царства (Прва Самуилова) 1, 1-20;
Јеванђеље по Луки 1, 5-25./

Услиши данас и нас
грешне слуге своје што ти се моле.
Дај нам, по твојој доброти,
да добијемо још једно мушко чедо,
које ће бити утеха души нашој
и тобом наследник наше државе
и жезал старости наше,
на кога ћемо положити руке и починути.
И дајемо ти заједничке обете:
Од зачећа детета
од природне законите љубави
и од постеље одлучићемо се,
и свако за себе у чистоти тела
све до краја живота сачуваћемо се.“

А Господ, који је близу ових што га призивају ваистину и слуша њихову молитву, /Псалми Давидови 45, 18./ послуша и њихова мољења као и осталих праведника. И ово је био почетак неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најпре у рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који побеђује закон природе како хоће. И плод молитве по природи се родивши, од Бога дан, Богу се и намени, што и би.

Када је затруднела супружница и када се приближише дани роди мушко чедо по прошењу молитвеном. Обрадоваше се душом веома и прославише Бога, који није презрео мољења њихова. После мало времена породише га водом и Духом, /Крштење је у хришћанској књижевности друго, духовно рођење./ просветивши га божанственим крштењем, и дадоше му име Растко, и у Господу веома добро Богу узрасте. А када је дете ојачало, дадоше га да се учи светим књигама. Родитељи, пак, његови, осећајући натприродну, безмерну љубав према њему, неситом душом увек на њега гледаху, а и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом. Бејаше и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у учењу, и изазиваше дивљење својим разумом и детињем узрасту, тако да су сви говорили:

– Ово ће бити неко ново знамење!

А када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје, /Растко Немањић је на управу добио један део Хумске области (данашња Херцеговина)./ како би одлазио од оца и матере на забаву с велможама, и да се с благородним младићима весели. А младић, окусивши од знања божанствених светих књига, још чешће их прочитаваше и из њих почетак премудрости – Божји страх црпљаше /Псалми Давидови 111, 10; Приче Соломонове 1, 7./ и прихваташе се божаствене љубави из дана у дан, огањ огњу додајући жељом неситом. Расуђиваше да су царство и богатство, слава и сјај, и свака срећа пуни метежа и нестални; сматраше видљиву лепоту и обиље овога света као сенку, и разумевши да је много јело и весеље и све што је људско на земљи сујетно и нестварно, деснога пута се дохвати /У Библији десно је симбол праведности и правог пута./ па се бављаше проучавањем књига, и није се ленио да у цркви на свима службама стоји. Љубио је пост, избегавајући сујетно празнословље и неуместан смех, срамотне и штетне песме младићких пожуда, што слабе душу, сасвим мрзећи. Добар, кротак, свима љубазан, ништељубив као мало ко други, монашки чин исувише поштоваше, тако да су и сами родитељи његови зазирали и стидели се, такву брижљивост и закон врлине видевши у младом узрасту. И сматраху као да није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан.

(О бекству у Свету гору)

Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. Јер беше слушао о Светој гори Атонској и о испосницима у њој, и о осталим местима пустињачким. Јер долажаху ка оцу његову одасвуд да приме што им је потребно, а други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима који преподобно живе, /Монасима пустињацима./ јер беше добар човек који дели милостињу и даје много. А Бог, готов да услиша молитву и жељу слугу својих, и његову жељу испуни и подстаче га да дође к родитељима из краја данога му.

И када га примише с великом љубављу заједно с благороднима његовим који су дошли с њим, и када безмерна радост и весеље и велико пировање беху учињени због доласка вазљубљенога сина к родитељима, и када су се веселили много дана, – гле, као Богом покренути, дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком, /Три основна начина монашког живота у Светој гори: општежиће (киновија), скит и потпуна усамљеност./ какав је заједнички живот у манастирима, и засебан двојице или тројице једнодушно, и самотан, усамљенички живот оних који живе испоснички у ћутању, све му потанко исприча. Јер ни тај монах не беше прост, него искусан у оном што је говорио; рекао бих, од Бога послан бејаше. А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових. Потом, одахнувши мало, рече старцу:

– Видим, оче, да Бог, који унапред зна све /Прва посланица апостола Јована 3, 20; упор. Псалми Давидови 139, 2-4; Књига пророка Данила 13, 42./ и који је видео болезан срца мога, /Псалми Давидови 13, 2./ посла твоју светост да утеши мене грешнога. Сада се утеши срце моје и душа се моја развесели радошћу неисказаном. Сада разумедох за чиме сам непрестано жудео. Блажени су и трипут блажени они који су се таква безбрижна и неметежна живота /Мисли се на духовни живот./ удостојили. Шта ја да учиним, оче, да бих могао побећи од многометежног живота овога света, па да се таква ангелскога живота удостојим? Ако ме кад родитељи усхтедну оженити, задржан љубављу према телу нећу достићи таква живота. Ни један дан не бих хтео после овога овде остати, да ме се како сластољубље овога света не би коснуло, и да против моје воље не одвуче душу моју од такве љубави према анђелском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, а пута не знам. Ако бих како далеко залутао, стигао би ме отац мој, пошто му је могуће, и вратио би ме, па бих и оца бацио у жалост и себе у стид велик, а после тога не бих ни постигао оно што желим.

А старац, узевши реч, рече му:

– Жудна је љубав родитељска, јуначе, и веза природе нераскидна, и мило јединство с браћом и заједничко живљење. Али Владика заповеда да се и ово лако презре, и крст узме на раме, и да се за њим усрдно иде, /Јеванђеље по Матеју 10, 37-38; 16, 24; Јеванђеље по Марку 8, 34; Јеванђеље по Луки 9, 23; 14, 27./ и све лако поднесе, на страдање његово за нас угледајући се. Заповеда да не благујемо у меком, да не тражимо телесни покој, него да више прионемо за наготу и глад, бдење и молитву, и да се обрати пажња на умиљење и плач са уздисањем и скрушеношћу срца. Јер ово се предлаже богољубивим душама као неки пут који лако води у добродетељ, и ово доноси славу истиниту и част поуздану.

А младић, слушајући ово и као доброплодна земља семе примајући у срце своје речи старца, /Јеванђеље по Матеју 13, 8; Јеванђеље по Марку 4, 8; Јеванђеље по Луки 8, 15./ ридање к ридању додаваше.

А старац се дивљаше врелој љубави његовој према Богу и огњу божанственом који је тако распламтео душу његову, слушаше његове речи пуне цлеомудрености и умиљења, и рече му:

– Видим, о чедо, да ти је душа зашла у дубину Божје љубави. Него пожури да извршиш своју добру жељу, да не би како сејач зла посејао кукољ у срце твоје, /Јеванђеље по Матеју 13, 24-30, 36-43./ и оснаживши се угушио пшеницу твоју, добру мисао, /Јеванђеље по Матеју 13, 7-22./ те да не одустанеш од такве тежње, и да задржан љубављу према телу и сласти, као што кажем, ништа не успеш; подлећи ћеш и срамоти и укору којим у јеванђељу осуђујемо оне што су се због куповине њиве и пара волова и узимања невесте одрекли слатке вечере и бесмртне хране, па су недостојнима изабранога звања и весеља небеског цара Христа с правом названи. /Јеванђеље по Луки 14, 16-24./ А ја ћу ти бити слуга у таквом делу и у Господу провешћу те до Свете горе, камо желиш стићи, само нека буде коња да ме носи, да бисмо могли побећи од оца твојега.

Када је ово чуо од старца, вољи се његовој брзо покори и рече:

– Благодарим те, Господе, јер си уверио срце моје преко странца овога!

А старцу:

– Да си благословен од Бога, оче, што си укрепио душу моју!

Испунивши се великом радошћу због овога, и нимало не одлажући, уђе к родитељима, украде отпуштење и замоли по обичају молитву и благослов, говорећи:

– Господари моји, рекоше ми да у овој гори – и поменуо јој име – има много звери; ако нађем милост, ви ћете ме благословити и пустити да идем у лов. Ако закаснимо, немојте се љутити, јер сам чуо да тамо има много јелена.

А отац његов, угађајући му, рече:

– Нека је Господ с тобом, чедо, нека те благослови и исправи пут твој.

И мати, као свака мати, загрли га и целива с љубављу, па га отпустише с миром, али му заповедише да се брзо врати. Јер не знађаху да неће тражити јелене, /Јелен у Библији означава душу која жуди за Богом./ већ извор живота, Христа, да њиме напоји ујелењену душу своју, распаљену огњем од чежње љубави његове.

Да би уверио родитеље, посла у гору ловце, и сам опремљен да гони звери, рекавши:

– Чекам вас под гором до ујутро.

А када наста ноћ, и благородни што се с њим весељаху поспаше, са мало својих људи који су чували тајну његову, за водича Бога са иноком имајући, бегом бежећи побеже.

Када је свануо дан, благородни стадоше тражити господина својега. И гле, нигде га нису могли видети ни наћи. Рекоше:

– Да се не шали с нама и да се није ка оцу вратио?

А потражише и монаха који је био с њим и остале његове слуге; и ни њих не нашавши, говораху:

– Какав нас је ужас снашао?

– Камо се деде господин наш?

И у недоумици због бриге оставише лов, па се брзо вратише к његову оцу самодршцу, и обавестише га о нестанку сина његова.

А родитељи, чувши ову изненадну и непријатну вест о сину своме, од жалости умало не свиснуше.

Дошавши к себи, разумедоше да га нико други није одвео него онај Рус монах, говораху, у Свету гору, јер су још отпре знали за његову жудњу да тамо оде. Одмах се сакупише благородни, слеже се мноштво народа:

– Да чујемо – рекоше – шта је то сада задесило господина нашег!

И сви плакаху и ридаху много и неутешно; родитељи сина, браћа брата, слуге господара са криком дозиваху ради утехе у жалости, падајући све више у очајање, јер их до безумља довођаше страдање њихова господара и красота младога узраста.

Набрзо самодржац отац са пратњом заповеди да сви престану плакати, и благодаривши веома Бога, рече присутнима и матери детета;

– Будите храбри, нећемо се жалостити због овога! Неће пропасти син мој, Бог, који ми га је мимо наде дао, удостојиће ме да га видим и да се наситим љубави његове.

И одмах дозвавши једнога од својих војвода, рече му:

– Знаш колики је бол од љубави према деци и огањ што вазда гори и никад се не може угасити. Зато, љубазни, ако си икад примио какво добро од нас – сада је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш те стигнеш и вратиш сина мојега, и тиме утешиш срце моје и матери душу од смрти ослободиш заслужићеш многа добра, више од првих, и ја ћу ти их дати, друже.

Дозвавши и много благородних младића, и сличним надама и њих охрабривши, посади их на силне (и брзе) коње, и посла их са војводом. Заповеди им да га гоне и до унутар Свете горе. А написа и посланицу ипарху солунске области, /Ипарх је управник области у Византији./ да га отргне и из саме Свете горе, и да га њему врати.

„И ако овим, мили мој, утешиш срце моје, многе почасти од нас даром и љубављу примићеш; ако ли презреш нашу молбу, знај да ћемо ти место љубави бити противници.“

А војвода узе писмо и са благороднима отпуст измоли, па на силне коње уседоше, што је више могуће дан и ноћ гонише, и ништа не успевши стигоше у славни град Солун, у коме војвода би примљен са чашћу. Предаде писмо ипарху и исприча жалост господина свога.

Када је ипарх прочитао писмо, веома се ожалости због тога, јер је велику љубав гајио према њему. И пошто је војводу с благороднима љубазно почастио, одмах написа писмо проту Свете горе, /На челу светогорске управе налази се протепистасос (протос), који се бира из једног од најугледнијих манастира у сабору Свете горе на одређено време. Седиште му је у Кареји, средишту Свете горе./ говорећи:

„Пошто ствар није обична када се ово тражи, просим и топло молим твоју преподобност, немој презрети ове молбе. Ако је тамо негде дошао син великога жупана, владара српскога, са сваком журбом нека се врати оцу својему, да не би како отац његов, због жалости за њим, љубав према нама променио у мржњу, па ћеш све нас и многе ожалостити.“

И тако отпусти војводу. А посла с њима људе који ће их уз почаст провести до Свете горе, давши им написано писмо.

Када су ушли у Свету гору, распитиваху се о оном кога су тражили, да ли је овде дошао, описујући узраст младости и лепоту лика. А неки им рекоше:

– Такав кога тражите ушао је мало пре вас у руски манастир, /Стари Русик, (Пантелејмон), основан 1169. године./ и још је ту.

А они чувши ово брзо потераше путем да не би како чувши за њих побегао, и оставивши пут ка проту у руски манастир уђоше.

И видеше га у манастиру где хода с непостриженим власима и с меким хаљинама, јер су га стигли брзо гонећи, а није ни страховао да ће га хтети гонити до унутар Свете горе; али бол родитеља, а уједно и моћ, и ово могаде.

Нашавши га, обрадоваше се радошћу неисказаном. И ушавши сви у цркву Светог Пантелејмона поклонише се, и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су желели. А и надаху се да ће од његових родитеља примити велике дарове и многе почасти зато што су им угодили. Помишљаху да га вежу, али га се бојаху као господара својега. Поставивши стражу чуваху га што је могуће боље, да би, пошто коњи и они сами отпочину од напора, са њиме пошли на пут.

А младић се дивљаше оцу својему што толику висост војводе потруди с младим благороднима, и стиђаше се да у лице мужа погледа, јер се због њега много потрудио да дође у туђу земљу. Одведе га насамо и запита:

– Како толики пут превалисте тако брзо и не уленисте се пред толиком даљином места и тако напорним путем?

А овај му исприча велики бол срца његових родитеља и плач непрестани. Исприча му и о писму од оца његова, донесеном ка ипарху због њега, и о писму ипарха светогорском проту, па рече:

– Послани су и људи да те предаду нама и да те вратимо твоме господину оцу.

А младић разумевши чврстину одлуке овога мужа рече к њему:

– Ако хоћеш, љубазни мој, ти би ме могао оставити на миру, и знам, како си моћан, да можеш стићи и умирити господина оца мојега. А ја ћу га, написавши му, одвратити од такве помисли, само ако ми учиниш братску љубав и оставиш ме у ономе ради чега сам дошао.

А он:

– Не, господару мој, не почињи такве молбе ка мени, твоме рабу, што ми није лако учинити. Јер владар мој, твој отац, сматрајући ме за верна послао ме је ради овога. Уз то, да смо нашли у монашком образу тебе, господара мога, какво бисмо извињење имали због тога? А пошто је Бог хтео да се догоди онако како желе родитељи твоји и велможе ваше и браћа твоја, ко сам ја да тако нешто помислим! Боље би ми било да се и не вратим оцу твоме. Зато те молим, господару мој, све такво из главе избацивши пођи с нама, твојим слугама, веселећи се, да угасиш пламен родитеља твојих, чија си срца запалио својим одласком у туђину, а уједно и браће твоје и свих благородник. Ти сам знаш да си ти родитељима и свима нама нада са Богом и утеха. Ако ли што противно помишљаш, и нећеш да пођеш с нама, присилићеш ме да те вежемо. Тешко мени, то ми није згодно ни рећи, али се бојим оца твојега, па ћу те повести силом. Такву сам заповест и примио.

А младић, видевши неумољивост војводе и несаломљиву верност према својему господару, и разумевши да ће га силом одвести, и да нема ко ће га избавити из беде, због бојазни од оца његова, јер је писао ипарху, – рече:

– Воља Господња нека буде! /Јеванђеље по Матеју 6, 10; 26, 42; Јеванђеље по Луки 22, 42./

И развеселивши се загрли војводу, уверавајући га да ће са њиме поћи. А призиваше Бога тајним уздасима за помоћника у напасти, и смишљаше и он дело побожно а уједно и преварно, јер беше окован срцем у мудрости, као што каже Давид, /Псалми Давидови 9, 12./ и запреку коју су му учинили они премудри разумом доброга духа да сруши довијаше се.

А шта то?

Замоли игумана, и заповеди да се спреми сјајна трпеза, да се са војводом и са оним благороднима почасти, а ујутру да пођу кући. Своју замисао рече игуману и замоли га да се с вечери почну јутарње песме /По светогорским литургијским обичајима, уочи недеље, тј. у суботу увече служило се бденије – вечерња и јутрења заједно./ и да се начини велики пир да игуман почасти војводу с благороднима, а младић је ове и сам својим рукама служио и веселио.

Пошто су се на вечери дуго задржали, заповеди игуман да се удари у било, /Клепало – ударање којом се монаси позивају на дневна богослужења у манастиру./ јер бејаше дан недеље. Устаде игуман и с њиме младић, одоше у цркву на молитву. А устаде и војвода с благороднима, да стоје у цркви, јер га нису смели пустити са својих очију. А како се појање продужило, и опет по заповести дуго читање прочитавало, сви они који су заједно седели и они момци који су га чували с војводом, због умора од пута и свечаног пира тврдо заспаше.

И када је осетио да су заспали, божаствени младић, будно око, уставши од њих поклони се пред светим олтаром и даде своје обете Господу, /Завети („обет“) се полажу приликом обреда примања монаштва („постриг“), и то су: завет девичанства, сиротовања и послушности./ пошто га благослови игуман, и узе једнога старца, одликована свештеничким чином, те узиђе на велики пирг у манастиру. Затворивши га за собом, рече благодаривши Бога:

„Узнећу те, Господе,
јер си ме подигао!“
/Псалми Давидови 30, 1./

А јереј очита молитву и постриже власи главе његове и у ризу га обуче анђелскога образа, и промени му име Растко у Сава.

А он многим сузама окропи земљу и упућиваше благородне и похвалне речи ка Богу, говорећи:

„Испунио си жељу срца мојега“, /Псалми Давидови 37, 4./ тако да се и старац застиде од многога његовог плача.

И пошто се ово тако свршило, кад се читање довршило, и када су сви устали, потражише чувари господара својега, и гле, нигде га нису могли видети. Свуда по цркви и у манастиру тражећи га и узбунивши се, и не нашавши га, стадоше градити игумана и бити монахе.

А војвода заустави узбуну и рече игуману и монасима:

– Каква је ово неправда и бешчашће према нама од вас, о оци?! Ми, дакле, стидећи се образа који носите, преко вашега зла пређосмо и кротки и човекољубиви према вама бејасмо. Зар – рече – није прво овај варалица што смрт заслужује – и показа на једнога – од вас дошао да моли милостињу, и милостињу као ништа презревши, и од оца сина уграбивши побегао, а оца и матер у самртни плач и нас у велики труд бацисте? Сад опет, када смо дошли, од наших руку сакристе нашега господара, и једнако се понашате својевољно. Шта вам сад паде на памет: да нам се наругате? Или мислите да се ми узалуд потрудисмо тражећи ваздуха, а не нашег господара? Сад ће вам главе полетети! Реците где сакристе господара нашег!

А када ово чуше војводини момци, на свирепост готови, почеше, још љуће, монахе бити немилостиво.

И када је ово чуо нај кога су тражили, због кога се начинио толики метеж, побоја се да се ово зло како не сврши убиством, и нагнувши се с куле позва их по мраку. И када чуше његов глас, испунише се великом радошћу и сви ка кули притрчавши у висину гледаху, као да би се тама могла уклонити, да би се, видевши га, утешили.

И узевши реч, рече војводи:

– Толико си мудар, а изводиш детињарије. Имајући са собом пук људи у крајевима туђим, високо мудрујеш.

А к благородним (момцима) рече:

– Монашког се образа не постидесте, како се Бога не убојасте? Зар вам доликује да у цркви са оружјем нападате на такве људе? Какво су вам они зло учинили? Ако ли мене тражите, ево ме где сам. Сада сам заузет, ујутру ћете ме видети, а ове оставите!

Када они ово чуше, страхом и стидом обузети не знађаху шта да одговоре. И тако ућуткавши опколише кулу, чувајући стражу. Када је дан стао да свиће, он опет нагнувши се с куле позва војводу и благородне (момке), и јави се свима анђелским иночким образом украшен. А када га они тако угледаше у таквом образу, не знађаху шта себи да учине, него плачем и ридањем обузети на земљу падаху. А овај видевши их у таквој крајњој горчини срца, утеши срца њихова многим речима, говорећи:

– Ово што се догодило са мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави. Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, /Псалми Давидови 18, 2./ као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој вољи. А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио овога образа, за којим сам одувек жудео. Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.

А ово рекавши сврже са куле ризу своју и младићке чисте власи главе своје, а уз то написа и писмо родитељима, да их утеши, молећи:

„Немојте ништа тужити за мном, нити ме оплакивати као погинула, рече, него боље да Бога молите, молим, не бих ли како молитвама вашим добро сврши трку моју на коју изиђох. /Дела апостолска 20, 24./ А ви, колико је могуће, водите бригу о својој души, нити опет предузимајте да ме тамо у вашем животу видите. Ако Бог усхте, овде у Светој гори дочекаћу и видећу господина оца мојега, и свете и часне старости његове насладићу се, и слатке и безмерне љубави његове наситићу се.“

Поменувши им многе јеванђелске речи о правди и милости, о истини и суду, и што нама није угодно да не чинимо ни другима, /Јеванђеље по Матеју 7, 12; Јеванђеље по Луки 6, 31./ додаде и ово:

„Ако ко остави дом и браћу, жену и децу, богатство и њиве и остало, наследиће на векове царство небеско.“ /Јеванђеље по Матеју, 19, 29./

А војвода са оним благороднима примивши одозго бачену ризу и чистотне власи са писмом, и положивши их пред себе, оплакиваху живога као мртвога, говорећи:

– О, невоље од тебе, господару, шта ово учини нама, јер грчи си нам сад после наласка него кад пре тога од нас побеже!

О, наласка горег од губљења!

О, ризо, жељенога, жељнима запаљење! Како да те понесемо? Како да те попут копља или оштра мача предамо родитељима и браћи?

О, власи љубљене главе, срцу и очима привијане на утеху родитеља, како да вас попут омче овима дамо?

О, дара што га носимо, пуна не радости већ плача, не весеља већ ридања, како да те однесемо? Које ли ћемо уздарје примити? Каквим ли светлим одеждама нас да обуку када су сами у жалосним и мрачним одеждама?

О, пира ноћи ове, пуна весеља а уједно и преваре, макар се и каже: „И одобри лукавство, превару“ којом Јаков превари Исава, узевши његов благослов! /Књига Постања 27./

О, чаше твоје, господару, коју си нам служио, пуне меда љубави, што нам је горче од жучи спремала!

О, ноћи у коју заспасмо, по Јову буди тамна, и да се не убројиш у ноћи обасјане месечином! /Књига о Јову 3, 6./

О, ми, од немудрих безумнији! Како онога кога с великим трудом кроз многе дане гонисмо, и у руке ухвативши у једном часу испустисмо?

Како смо били безумни!

Који нас сан грехова наших задржа, и тако уснусмо?

Како га не везасмо узама, као што нам је и заповеђено, па бисмо се ослободили ове смртне жалости?

Шта сада да учинимо?

Како да се јавимо господару нашем?

Који ће камен, која железна природа понети тежину такве вести коју ми носимо родитељима и браћи?!

Овако и много слично плачу изговорише, и још дуго плакаху, онај горе на кули, а ови доле на земљи, да би се и неосетљиви камен ражалио. После у неко време одахнувши, горе ка њему уздижући поглед и клањајући се, даваху му опроштајни поздрав, и милостиво са сузама корећи га и пребацујући му, говораху:

– Здраво, о господару, здраво! Рашири се сам без нас, насити се, ти каменосрдни, немилостиви! А хоће ли те примити Господ? Ти што си преварио оца, преварио си и нас, а мислиш ли да ти се ваља Бога бојати?

Ово и много друго од горчине срца њему изговоривши, молитву и благослов од њега измоливши, и узевши тужне хаљине, одлажаху кући. И идући, натраг ка кули обраћаху се с плачем и ридањем, застајкујући, док га је могуће било догледати.

И тако отидоше кући.

А овај са куле сишавши благодара Бога и поклони се игуману и свој братији. И сви га целоваше као новоукрашена анђелским образом. А овај грлећи злостављане због њега, поче све молити од срца за оне који су их увредили да у миру и без пакости кући стигну, говорећи:

– Бог нам је, рече, уточиште и сила, и постаде помоћник нашавши нас у великој жалости. /Псалми Давидови 46, 1./ Јер се непријатељ надао да ће жудним тражењем родитеља мојих омести стопе моје усмерене ка Господу и да ће ме од вашега у Господу сродства отргнути, али се показа посрамљен и несвршена посла, вашим ка Господу молитвама а уједно и телесном борбом за мене.

А ови чувши смиреномудру и покорну реч његову, како је пуна сваке премудрости, заборавише на телесне ране које им момци нанеше, и као да су запленили неко благо весељаху се због њега.

(О смрти светог Симеона)

После овога мало поживевши преподобни отац наш Симеон у манастиру своме који се зове Хиландар, достигавши меру савршенства коју желе сви који Бога љубе, Симеон дивни, Симеон слатки, и делом Симеон, Симеон изврсни, Симеон богоносни и богомудри, који се нађе добар у свему, јер диван се показа храброшћу у земаљском војевању, правдом и вером украшаван, милостињом и дарежљивошћу ништих улепшаван, међу царевима апостол, јер је апостолски народ свој научио и вером просветио; храмове бесова обори и цркве Богу подиже, јереси прогна и свештенике уведе, трње злочашћа истрже и лозу благочашћа засади, царство и красоте света као трице презре, крстоносно и неповратно за Христом пође, послушношћу према Богу стран својима и дошљак у туђој земљи постаде, ученик и послушник сина и у пустињи сапосник, – молитвама и уздасима у ћутању и плачу заврши живот, и остави добру успомену онима који хоће живот.

Колико је похвала по свакој добродетељи овога мужа сада ми није могуће говорити, јер би се продужило време повести. Много, дакле, минувши, као апостолу рећи ћу апостолске речи: „Подвигом добрим подвиза се, поста трчање саврши, веру сачувавши, и време његова одласка к Богу настаде, да пређе на бесконачни и блажени живот, и да прими за њега чувани венац правде за своје трудове, и за оне које је он спасавао, што спреми и што ће дати Господ праведни судија у дан онај, њему и свима који воле дан јављања његова.“ /Друга Тимотеју посланица ап. Павла 4, 6-8./

И одмах позва љубљенога сина својега, и рече му:

– Приближи се време да будем позван, чедо. Колико си се потрудио за мене, за добро душе моје, сада је још више време да ми помогнеш. Јер знам, што молиш у Бога даће ти се.

Овај пришавши са сузама обисну се о врат његов, и рече:

– Пре се ја, теби припадајући, молим, господине оче, да као што сам се за живота твога, окриљен топлим ти ка Христу молитвама, од свију зала сачувао, и сада опет када Христу одлазиш, измолићеш од њега својим молитвама, њему угодним, до краја покров животу мојему од зла, и нећеш оставити у светим својим молитвама ка Господу све нас: децу твоју у Господу и по телу рођену ти, земљу нашу и цркву, за које си се трудио.

А преподобни старац, изливши многе сузе, рече.
– Ја о себи ништа не знам док не видим Бога, и ако добијем слободу нећу вас оставити.

И положивши преподобне руке своје на љубљеног сина, благослови га. и умноживши к Богу молитву за њега, загрли га са сузама и последње целовање даде му. И заповедивши му да сврши за српске цркве многе недовршене ствари, и за свете своје мошти замоли, говорећи:

– Када Бог после извесног времена благоизволи, скупивши јадног тела грешне моје кости, пренећеш их у земљу народа мојега, и положићеш у цркви од мене сазданој, која је у месту званом Студеница, у манастиру Пресвете Богородице.

Богомудри Сава исповеди да ће извршити све што је отац заповедио.

Преподобни пак призва сабор монаха, братију и чеда у Господу, и свакога од њих по имену велова и благослови, и све весело наговараше да се за њега моле, предајући их Богу и пречистој његовој Богоматери, а уз њихову помоћ и сину своме богомудром Сави. И тако отпусти свакога од њих у ћелију, заповедивши да му до ујутру нико не долази, јер је већ била ноћ.

И одмах у последњој старости изненада младићки са одра устаде, и као да је чекао да дођу неки благородни и љубљени и светли и високи од цара, веселом душом, светлим и светим анђелским образом украсивши се, и тако се светим и пречистим и бесмртним и животворним и страшним и ужасним тајнама причести, рекавши:

– Слава Богу за све!

Мало после тога био је као човек обузет огњем природне смрти. А љубљени син његов усрдно се подвизавао у последњој служби за оца, многим изливањем суза, за целу ноћ цео псалтир над њим изговоривши, и никога није пуштао да уђе к њима него га насамо поучаваше и опомињаше да говори благодарне молитве Богу.

Када је дан почео да свиће, унесе га у црквени притвор. И могао се видети дирљиви призор крајње смерности: онај који је некада био висок и лежао у златној и мекој постељи, лежаше само на рогозини као један од последњих и убогих људи, дишући последњим дахом. Братија га опколише и оплакиваху губитак оца, а преподобни, једва могавши, подиже руку и махну да буде тишина.

И разведри му се лице, и весело гледаше као пречистој икони Христовој и пречистој његовој Матери. Изгледало је као да поје са некима другима, а није нико могао разумети. Дошавши до краја псалма, рече јасно ово:

„Свако диханије да хвали Господа!“ /Псалми Давидови 150, 6./

И тако су сви разумели да је преподобни и на крају живота са анђелима појао анђелску песму, и да више, после оне анђелске песме, не треба друге појати.

Ведро гледајући на икону Христову, изгледаше као да душу предлаже у руке његове. И гле, као неким добромирисним ароматима ваздух се испуни тако да су се сви који су ту стојали дивили необичном и неисказаном таквом благоухању.

И тако слатко у Господу усну свети старац, предавши душу своју Христу Богу, кога изнад свега заволе.

А љубљени син припаде на свечасно лице очево, и место топлом водом врућим сузама ово уми, а тако исто и преподобне му руке уми многим сузама. На главу их своју и очи полажући целиваше, и уподобивши их крстообразно, на прса његова положи.

И тако са свом братијом ужеже многе свеће са часним кандилима, и одаде почаст часном и светом телу преподобнога оца са подобним надгробним песмама у довољним сузама. Имајући унутра у цркви пресвете Богородице гроб украшен мраморјем, положише га у манастиру који се зове Хиландар, славећи Оца и Сина и Светога Духа за покој блаженога и светога оца.