објављено / 21.03.2017.

Томас Хопко – „Ако исповедимо грехе своје“

ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ

Да би се исповедали како приличи, морамо се припремити. Припрема за исповест има само један циљ: да нас наведе, да себе видимо онакве какви заиста јесмо пред Богом, да бисмо могли исповедати своје грехе у искреној нади опроштења.

Самоиспитивање

Да бисмо исповедали своје грехе морамо знати шта је грех. А да бисмо то знали морамо испитати своје животе: шта мислимо, шта говоримо, и шта чинимо.
Ту настаје велики проблем за многе од нас немамо, наиме, прикладна мерила према којима бисмо себе оценили. Често процењујемо по оном критеријуму који сматрамо исправним, а који је, у ствари, од хришћанства далеко као небо од земље.
На пример, процењујемо себе према сопственој идеји о нормалном људском бићу: „Ми смо нормални, просечни, као и други, не гори…“
Или према критеријумима које нам пружа друштво. „Ми смо честити грађани, поштујемо закон, напорно радимо, брижљиви смо домаћини..“
Или према некој увежбаној црквеној навици, која по себи и за себе нема никакву истинску хришћанску вредност: „Идемо у цркву недељом, не једемо месо петком, говоримо молитве, не играмо у време поста…“
Или, коначно, према старозаветним мерилима која су веома добра, али не сасвим у равни са оним што је хришћанско; „Ми не крадемо, не лажемо, не убијамо, не чинимо прељубу…“
Важно је да самоиспитивање буде дубок и озбиллн поглед на сопствени живот. Уз искреност и храброст, мора постојати и жеља да се нешто заиста и види. То мора бити и процена учињена тачно према хришћанским мерилима  животу и учењу Господа нашега Исуса Христа.

 

Проучавање учења Господњег

Пре него што проучимо себе, морамо проучити Јеванђеље и цео Нови Завет. Како ћемо просуђивати о себи по хришћанским мерилима, ако их не знамо или их не узимамо за озбиљно? У припреми за исповест, према томе, треба да проведемо више времена гледајући у Христа него гледајући себе. Заиста истина је да себе можемо јасније видети посматрајући Христа на кратко него гледајући себе сатима.
Хришћани треба да знају Јеванђеље и учење Новог Завета. У припреми за исповест црквени оци означили су неке посебне одељке који нам могу помоћи у посматрању нас какви јесмо и какви би требали да будемо. То су следећи одељци:
1. Беседа на гори  Матеј поглавља 5,6,7; Лука 6
2. Последња поглавља Посланице Св. Апостола Павла Римљанима 12,13,14.
3. 13. Поглавље Прве Посланице Св. Апостола Павла Коринћанима
4. Прва Посланица Св. Јована Богослова.
Наравно, ови одељци не исцрпљују пуноћу хришћанског живота, али су непроцењиви у самоиспитивању. Ако их брижљиво ишчитамо  а сви заједно не чине више од тринаест страна просечног издања Библије  и с пажњом их упоредимо са нашим ставовима и делима, имаћемо више него довољну могућност да себе преиспитамо у складу са мерилима по којима се једино Хришћани могу мерити.

 

Молитва и пост

Уз преиспитивање у светлу хришћанских идеала, за исповест се морамо припремити постом и молитвом. И једно и друго неопходни су чиниоци у нашој тежњи да прочистимо своје гледиште, да преузмемо управу над својим помислима, и да се нађемо у живом дијалогу са Богом, који ће нам Сам помоћи да увидимо своје грехе, да зажелимо опроштај и да заиста чинимо оно што је Њему угодно.
У молитвеницима могу се наћи молитве пред исповест које, ако желимо, можемо читати, заједно   са  „покајним   псалмима“   (Псалми 32,37,51,102,130,143). Ове молитве могу се читати насамо, или, што може бити плодоносније, у друштву других хришћана који се спремају за исповест. Било би лепо ако бисмо успели да у својим црквама обновимо заједнички карактер покајања пред Богом. Сви смо „делови једни других“, и сви смо грешни пред Богом и једни према другима. Тако бисмо обновили, бар кроз заједничку побожност, јавну исповест. Ако се ово не чини у парохији, сигурно се може чинити вечерима уочи исповести, у Цркви, или са породицом или пријатељима. Све у свему, жалосно је што се породице као породице, заједно  не исповедају и причешћују редовније него што то чине.

Исправљање живота

Последњи корак у припреми за исповест јесте „исправка“ оних промашаја, грехова које својим снагама још можемо исправити. То значи, на пример, да не можемо исповедати крађу, уколико не вратимо оно што смо украли; или мржњу, уколико не опростимо свом непријатељу; или гнев, уколико се не извинимо оном кога смо увредили.
Даје то услов покајања, јасно је постављено у причи Самог Спаситеља када нам говори да, кренемо ли да принесемо свој дар на олтар, па се сетимо како наш брат има нешто против нас, морамо отићи да се с њим помиримо пре него што свој дар принесемо (види Матеј 5:23).
Чак и тада, међутим, морамо бити пажљиви, да не бисмо још више згрешили показујући своје поправљање грешака, користећи своју наводну „хришћанску побожност“ као прилику да се погордимо, или размећемо и хвалишемо. Наше поправљање живота треба да је неприметно; тихо, тајно, чак немо, ако ће наша дела говорити гласније и убедљивије од наших речи. Али у сваком случају, тај корак мора се обавити пре исповести, и најважније, пре Светог Причешћа.
Такође, требало би да нам буде јасно да број молитви и дужина поста у исповести, не могу заменити неопходна дела истинског покајања. Тако, онај који инсистира да добије благослов за Свето Причешће на основу тога што је „прочитао све молитве и постио недељу дана“, а и даље одбија да се помири са својим братом, мора схватити да ти ритуали не значе ништа, апсолутно ништа, ако су одвојени од правог хришћанског живота.
„Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је… Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“(види Јован 4:20; Матеј 6:14).
 

 

ПРИСТУПАЊЕ ИСПОВЕСТИ

 

Постоји много различитих начина обављања исповести у појединим црквама. Овде ћемо размотрити најопштије црте.
Прилагодимо се локалном обичају
Када дођемо на исповест, свештеник од нас може тражити да стојимо или да клечимо; да кажемо ову или ону молитву пре, или после, или чак за време исповести; дату молитву понављамо пре или после Причешћа, или чак током следећих дана. Може нам постављати питања, али не мора. Постоје многи начини који нису утврђени строгим правилима. Али хришћански део у томе је што треба имати довољно љубави и смерности и прилагодити се било ком начину, а не инсистирати на оном који нам одговара. То не значи да са својим исповедником не можемо размотрити све што нам одговара, већ значи да треба увидети да су начини обављања исповести споредни у питању покајања и саме исповести.
Долазимо да нам се опрости
На исповест долазимо само да примимо опроштај од Бога, и ни због чега другог. Можемо потражити упуте и савет од свог исповедника; али непрестано треба да имамо на уму да исповест није „угодно духовно ћаскање“ или врста „религиозне психоанализе“. Стојимо пред живим Богом у жудњи за Његовом љубављу и прихватањем, за очишћењем и привођењем Његовом вечном Царству.
Духовно саветовање може бити део исповести, а у данашње време када, на жалост, готово никад не размишљамо о свом духовном животу осим током исповести, то може бити и једина могућност. Ипак, треба увидети да је то само „споредни производ“, премда вредан, и да „успех или неуспех“ исповести никако не зависе од личности и саветодавних могућности исповедника.
Сам Бог дејствује приликом исповести! И Он нам може говорити у време када се томе најмање надамо; и кроз свештеника од кога најмање очекујемо, можемо чути Његов глас само ако смо довољно смерни да себе отворимо за Његове речи и одбацимо све људске предрасуде које спречавају да доживимо Његово лично присуство у Светим Тајнама у Цркви Његовој. Било како било, једно је сигурно: наше искрено, чисто покајање и жеља да се очистимо и обновимо за нови живот у Богу јесте једина сврха исповести у Цркви.
Исповедајмо своје грехе
На исповест долазимо да бисмо исповедали своје грехе. Треба да их искажемо јасно и отворено, без уплитања сувишних детаља, али и без прикривања истинског зла уопштавањима као што су „уобичајене ствари“, „домаћи греси“, „свакодневни греси“, итд. Јасна представа Христовог учења је једино што нам може помоћи у исповести. Требало би да говоримо о оном што сматрамо да је заиста наш грех, или да исповедимо неколико грехова с којима се суочавамо и који, нажалост, господаре нашим животом.
На исповест долазимо да бисмо исповедали сопствене грехе. Лако је пасти у искушење исповедања туђих грехова  чланова наше породице, људи са којима радимо, других парохијана. Неки људи, готово по правилу, поступају тако али не чине то у вези са неким „узајамним проблемом“, који би се на њих односио, већ једноставно износе суд правичности иза кога се неретко крије себична забринутост. Ако постоји искрена потреба за духовним разматрањем туђег живота, оно се обавља искључиво ван исповести. Апсолутни императив је да се на исповести сасвим и искључиво усредсредимо на себе, на сопствени живот, грехе и преступе. Избегнимо педантерију.
Пре него што приступимо исповести морамо знати да не можемо, нити се то од нас очекује, да запамтимо свако своје сагрешење. Тако, ако нешто заборавимо рећи, несвесно и нехотице, током исповести, не треба да страхујемо да нам Бог неће опростити. Након искрене исповести у коју смо уложили све човеку могуће напоре да исповедимо сваки грех, молитва опроштен>а ће заиста и бити за све грехе: вољне и невољне, свесне и несвесне, исповеђене и оне нехотице заборављене. Нема потребе да се враћамо свештенику уу)лико смо случајно заборавили да поменемо нешто мање важно.
Важно је да не постанемо превише забринути над својим гресима што нас доводи до сумње у Божију милост или до убеђења да Његово опроштење зависи од људске достојности или нашег слабог памћења. Бог уважава нашу намеру и искреност у покајању, а не капацитет наше меморије. Ово, наравно не значи да „искрена намера“ може заменити сам одлазак на исповест. Али свакако значи да моћ Божијег праштања није условљена нашим сећањем, чак ни нашом могућношћу да избегнемо грехе.
Нема тог броја ни те величине греха које Бог не може опростити. Нема тако савршене исповести која   заслужује   Божију   милост   својом савршеношћу. Нема Светог Причешћа које не даје и не прима грешник. Све друге помисли које се односе на ово разматрање, нису само лоша теологија, већ и богохуљење; и могу чак довести до умне или духовне поремећености.
Боримо се да превазиђемо грехе
Бог нам опрашта не само зато што смо се исповедили, већ зато што своје грехе заиста мрзимо и трудимо се да их превазиђемо. Један свети отац, упитан како можемо знати да ли нам је Бог опростио, рекао је: „Ако мрзите своје грехе заиста вам је опроштено.“
У хришћанском покајању нема места жаљењу, оправдавању, разјашњавању грехова, пребацивању одговорности на друге или на „сплет околности“ или на људску слабост. Човек може препознати, супротставити се, презрети и одрећи се греха; то је људски део  Бог опрашта грехе. И то је све.
Према томе, исповедајући се, морамо обећати да ћемо се трудити свим средствима да превазиђемо своје грехе и исправимо свој живот. То и јесте све што можемо обећати  да ћемо се трудити. Не можемо заиста гарантовати никакве резултате. А то је у ствари све оно што Бог жели:
озбиљна борба за превазилажење греха. Ако се боримо свом снагом и храброшћу, Бог ће нам даровати победу  у час који Он одабере као најпогоднији. Наш једини задатак једа верујемо, борећи се.
 

 

ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРЕД ИСПОВЕСТ

 

Најбоља припрема за исповест је самоиспитивање помоћу Христових речи исказаних у Беседи на Гори. Ових неколико поглавља Јеванђеља која почињу   набрајањем блаженстава,   сабирају хришћански живот у најважнијим моментима.
Пред исповест треба да узмемо своје Библије и да их читамо промишљајући и преиспитујући себе у односу на речи Беседе; узимајући у обзир не само своје опште ставове, већ сваку своју мисао, реч, дело; не само свој „лични живот“, већ све оно што наш живот на земљи значи: наш живот у дому са својом породицом, на послу, у нашим друштвеним и политичким активностима, у организацијама и савезима у којима радимо, у пословним активностима, у личним пословима; начин на који обликујемо своје мишљење, доносимо одлуке и спроводимо своја дела. Сва ова поља морају бити укључена у наша преиспитивања пре него што приђемо Господу.
Следећа питања, постављена у светлу набрајања блаженстава, понуђена су као помоћ при самосазнавању. Дата су више као општа упутства за потребан приступ, а не као исцрпно „преиспитивање савести“. Пре свега, међутим, треба себи да поставимо најосновнија питања пред којима све друго пада, или опстаје: да ли заиста верујемо да је Христово учење практично и применљиво на наш живот у свету? Да ли заиста верујемо да Свети Дух у нама чини „све ствари могућим“ укључујући и држање Христових заповести? Јер, ако не верујемо, нема разлога да идемо даље, било на исповест, било у Цркву уопште.
 

Блажени који плачу…
Да ли плачем? Да ли тугујем над патњама људским? Да ли жалим због невоља у цркви и држави, породици и друштву? Да ли патим са свима који пате, у беди и прљавштини, у очају и греху? Да ли жалим због болести, зараза, несрећа и смрти? Или све једноставно прихватам „такво какво је“, прелазећи преко свега, и мислећи да је храброст оно што је у ствари окамењеност срца и недостатах саосећајне бриге? Имам ли саосећања за просте, пожудне, острашћене, себичне, невољне, зле и грешне овог света без осуде и погрде? Да ли ме туђи греси и безакоња жалосте? Или им се смејем, уживам злурадо, ликујем и подругујем у изопаченом задовољству над оним што истински хришћанин, попут Христа, оплакује?
 

Блажени кротки…
Јесам ли кротак кротошћу Христовом? Јесам ли кротак побеђујући зло добрим? Да ли прихватам и живим према чињеници да су смерна љубав, истина и храброст у врлини једина расположива оружја. у СВАКОЈ борби против греха и грешних? Да ли умишљам да сам господар над другима, у кући, на. послу, у цркви? Да ли волим и чак користим силу, брутално наређујући, управљајући слепо, застрашујући, принуђујући, да бих постигао оно шта желим? Да ли благосиљам оне који ме псују, да ли се молим за оне који ме злостављају, чиним добро онима који ме мрзе, служим онима који ме злоупотребљавају, говорим онима који ме избегавају? Да ли волим своје непријатеље и опраштам онима који ме вређају? Да ли верујем да је Христова кротост једини начин постизања истинске врлине? Блажени гладни и жедни правде…
Да ли сам гладан и жедан Бога? Да ли желим да будем праведан? Да ли настојим да постанем свет? Да ли читам, проучавам или се било како трудим, непрестано, због Љубави, Истине, Божјег Духа? Да ли се молим? Да ли постим? Да ли вршим „духовне вежбе“ које ме утврђују у доброти? Да ли идем у Цркву? Да ли учествујем у Светим Тајнама? Да ли се трудим да помогнем, поучим, послужим некоме? Чиним ли ствари за које знам да шире праведност?
 

Блажени милостиви…
Имам ли милости за друге? Да ли опраштам онима који ме вређају? Да ли се трудим да разумем оне који се разликују од мене? Да ли уживам грдећи и осуђујући? Да ли причам о другима? Да ли се забављам оговарајући? Да ли говорим ствари, иако можда. тачне, које не би требали говорити јер могу само да повреде? Да ли се наслађујем неправдом? Да ли сам ја један од Законика који закон воли више од Живота? Да ли се трудим да изгладим ствари и кријем увреде, или узбуркавам ствари приговарањем и осуђивањем? Јесам ли ситничав и ускогруд? Да ли клеветам и срамотим друге? Јесам ли пун предрасуда, осуђујући и процењујући без прикладних чињеница већ раније утврђене ставове? Да ли више волим оштре осуде од нежног милосрђа?
 

Блажени чисти срцем…
Волим ли чистоту, простоту и светост? Јесам ли искаљан нечистим помислима, речима и делима? Је ли мој ум упрљан демонским рационализацијама и предрасудама? Или сам чист и отворен према. свему што је добро? Да ли је моје тело подјармљено животињском чулношћу и пожудом? Да ли су моје помисли и дела чисти, или иза њих увек стоје скривене намере и потребе? Јесам ли поверљив и истинољубив, у доследности остварења циљева. и потпуно честит у свему? Или прећуткујем, и обмањујем, варам и лажем? Јесам ли лицемеран и претенциозан? Јесам ли роб неке страсти: јела, пића, пушења, рада, играња, спавања или нечег другог за шта се пре може рећи да поседује мене него обратно? Постоји ли мрак или нечистоћа која ме ослепљује и удаљава од слободе и светости у Богу?
 

Блажени миротворци…
Да ли волим и творим мир? У кући, на послу, у цркви, у друштву, и читавом свету? Јесам ли гневан и нестрпљив? Да ли се упуштам у расправе и доказивања? Да ли друге наводим на гнев? Да ли верујем у истинитост речи „окрени други образ“? Или узвраћам физичком снагом? Да ли волим насиље? Да ли ценим агресију или моћ? Да ли трагам за унутрашњим миром и тишином који су основа мира у свету?
 

Блажени прогнани правде ради…
Да ли сам икад гоњен због правде? Јесам ли спреман да будем? Јесам ли спреман да дам свој живот за истину без жеље за осветом? Да ли учествујем у нечем добром што изазива осуду у мојој околини? Или идем линијом мањег отпора не упуштајући се у послове који су на корист људима, у оквиру породице или посла, Цркве или друштва у целости? Да ли прећуткујем ствари које су лоше из страха, кукавичлука или лењости? Да ли избегавам одговорност? Да ли волим сигурност? Да ли браним свој сопствени ништавни живот без обзира на правду Божију? Да ли се у ствари стидим Христа?
 

Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима…
Да. ли су моја радост и весеље у Богу или су у овом свету и његовим ^страстима, моћима, имањима и славама? Јесам ли зловољни подлац, љубоморан и ћудљив? Да ли очајавам, јесам ли без наде? Јесам ли песимиста и сумњичав? Да ли се жалим и ширим мрак и неспокојство на друге? Да. ли моја вера нема никаквог утицаја на моја дела и ставове према дешавањима у животу? Да ли заиста обраћам пажњу на „љиљане у пољу“ и верујем Богу и радујем се у том поверењу? Да лије моје благо у Богу или у мени самоме? Да ли је мој живот „уз Христа, у Богу, на небесима“ или сам заиста човек овог доба и телом и умом и душом ?
Да ли верујем и заиста уживам „радости вере“?