објављено / 21.06.2016.

Уметност од пада српских држава под турску власт до Велике сеобе (1459-1690) – Гојко Суботић

Губитак политичке самосталности у другој половини 15. века тешко је погодио културни живот српских земаља. Ишчезла је подршка владајућег дома и властеле – који су као ктитори и наручиоци дизали и сликама прекривали зидове својих задужбина. даривали их уметничким делима и снабдевали потребним, често раскошно опремљеним рукописима. Застој у стварању нарочито се осетио у градитељству, које је друштвени поредак Османског царства у највећој мери ограничио. Могуће су биле, уз посебне дозволе – добијене по сложеном поступку и уз сведоке међу којима су морали бити и муслимани – једино једино обнове старијих храмова, које су морале поштовати њихову некадашњу величину и изглед. Познато је, међутим, да су хришћански поданици каткад успевали да подигну своје богомоље и на местима где их раније није било или да их замене новим које су димензијама и обрадом надмашивале претходне.

Укупно уметничко стварање под турском влашћу до Велике сеобе (1690) својим вредностима и обимом ни мало не одговара распрострањеној представи о бледом тињању духовног живота и таворењу уметности. Истина је да је током првих деценија нове власти, као и у већини покорених балканских земаља, била застала градитељска делатност. Својеврстан изузетак чинила је једино припрата у Новој Павлици код Брвеника, коју је подигао Михаило Анђелковић, брат Махмуд-паше, беглер-бега Румелије. Портрети Рашког епископа Јоаникија и, по свој прилици, самог ктитора Михаила (1464) у унутрашњости сведоче да се мајстори нису били раселили, нити се сликарска вештина угасила.

Све уметничке гране нису подједнако опадале. веома је живо било преписивање и украшавање књига које је – што потврђује низ сјајних дела Владимира Граматика – наставило највишу традицију илуминаторске вештине из времена Деспотовине.

Знатан подстрек живота у покореним крајевима дали су последњи чланови породице Бранковић, који су се настанили у јужној Угарској, а посебно царица Мара (+1487), кћи деспота Ђурђа, која је, као удовица султана Мурата ИИ, живела у Јежеви код Сера, одакле је помагала живот хришћанских поданика, нарочито монаха Свете Горе. Двор сремских Бранковића у Купинову данас је порушен, а остаци недовољно истражени, али црква у Старом Сланкамену и, особито, манастир Крушедол с иконама из почетка 16. века, где су сахрањени последњи деспоти, сведоче о везама с Влашком. Нешто раније, у манастиру Горњаку, у браничевском крају, добила је фреске мала пећинска црква, чији је мајстор 1488-1489. украсио и Светог Прохора Пчињског, прекривши новим слојем слике из доба краља Милутина. Средства за нов живопис обезбедио је овде Марин из недалеког богатог Кратова, у то доба најзначајнијег рударског средишта, чувеног по књижевној и преписивачкој делатности. Из њега је највероватније потицао и сам уметник који се бавио и сликањем минијатура.

Крајем 15. и почетком 16. века украшен је низ споменика у околини Скопља. Међу њима су особито занимљиве фреске којима је непознати уметник 1483-1484. прекрио оштећене површине у Светом Никити код Чучера. Слободно се крећући за послом, он је слике живог и неконвенционалног израза оставио и у манастиру Преображење у Метеорима и у Трескавцу у Пелагонији, а највише у Костуру, где се и образовао. Нешто млађи, из исте средине, био је и мајстор Светог Јована Богослова у Поганову (1499). Живописним сценама, с развијеним ентеријерима и разуђеним здањима, у звучном колориту, он је до врхунца довео стил који се, касније еклектичан и занимљив, неговао на врло широком подружју од Тесалије и Епира до румунских земаља и од Бугарске до Босне.

Скромна црква Богородичиног манастира у Јањуши код Лесковца добила је у исто време, 1499. стилски другачије фреске чистог цртежа и чврстих облика који су сећали на искуства из средине 14. века. Четири њене ктиторке, представљене у монашкој схими, припадале су без сумње старој властели, као и Андроник Кантакузин, који је с браћом, нешто касније, 1516-1517, у близини подигао Храм светог Јована Претече. Изглед његових фасада, брижљиво изведених редовима камена, опеке и малтера. подсећао је на споменике османске архитектуре, која је већ у Тракији и Македонији прихватила и доследно неговала византијски слог православних споменика, а њихов би мајстор морао бити из редова хришћана запослених на дизању турских објеката. Тридесет година касније, на једном од последњих обронака Скопске Црне Горе, обновљен је у истом духу и Свети Ђорђе у Бањанима, а по свему судећи, у приближно исто доба, подигнут и Храм светих арханђела у Кучевишту, тролисне основе, с куполом, складних облика и правилног начина зидања.

С разлогом треба претпоставити да првој половини 16. века припада и низ цркава у кумановском крају, извођених крупним клесаним квадратима од пешчара, који говоре о сасвим одређеној градитељској пракси. Међу њима се данас нарочито истиче добро очувани Свети Ђорђе у Младом Нагоричину, подигнут по узору на чувени храм који је истом светитељу у суседном Старом Нагоричину посветио краљ Милутин. Неимарство је тада доживело прави полет чији обим и карактер још нису истражени. Временски се он подудара с привредним успоном Кратова, због чега је могуће да су мецене биле имућни закупци његових рудника, од којих су посебно породице Пепића и Бојчића биле познате по издашном помагању цркве.

У западним крајевима око 1500. године и касније, уз једноставне једнобродне цркве дизане су грађевине с прислоњеним луцима које су стварале утисак нешто сложенијег простора, а каткад, ослањајући се на слободне ступце, и привид тробродне унутрашњости. Својом структуром оне су сећале на давну ранороманичку архитектуру у Приморју, одакле су, како се види и из сачуваних уговора, били позивани вешти мајстори, посебно Дубровчани, који су по потреби радили за православну клијентелу у залеђу (Св. Никола код Грахова 1499, Црква успења Богородице у Лугу 1503). на северу, у Срему, пре турског освајања негована је традиција моравске школе: споменици су били триконхалног плана и имали куполу (Стари Сланкамен, Крушедол), што је представљало основу касније богате архитектуре фрушкогорских манастира.

Снажан подстрек читавог културног живота донела је обнова Пећке патријаршије (1557). На свом пространом подручју Српска православна црква брзо је сабрала духовне снаге и уложила напор да оживи запретана уметничка жаришта и подигне зарушене споменике, а у њиховој унутрашњости дослика оштећене површине зидног украса и похаране ризнице попуни богослужбеним предметима и књигама. Уз изданке старог племства, пре свега, архијереји с патријархом Макаријем Соколовићем на челу, а временом се круг ктитора и дародаваца ширио и међу другим члановима друштва, међу којима је било и спахија хришћанске вере.

Обнављана су у првом реду средишта црквене управе и сјај враћен угледним старим манастирима, али се жива градитељска делатност развила и у удаљеним крајевима, где су, поред малих, зидани и храмови знатних димензија. Њихови облици били су такође врло разноврсни – од крајње једноставности и скромно обрађених до просторних тробродних базилика с куполом или без ње, нпр,. у манастирима Никољцу код Бијелог Поља (око 1560) и Пиви (1573-1586). У великој мери изглед споменика зависио је од традиције, било да су наручиоци поштовали изглед претходних или да су се угледали на старе цркве, каква је била Милешева, која је својом рашком просторном схемом с певницама послужила као узор низу споменика у сливу Дрине и њених притока – Троноше код Лознице (1559), Мајсторовине код старог рудника Брскова, Добриловине код Мојковца и др.

Особену и значајну градитељску целину чиниле су монашке заједнице „мале Свете Горе“ у долини западне Мораве, живописно размештене на падинама Овчара и Каблара, чији је духовни и уметнички живот цветао током друге половине 16. и читавог 17. века (манастири Благовештење, Никоље, Сретење и др.).

Преко Саве и Дунава настављало се са зидањем триконхалних цркава у развијеној и сажетој варијанти тзв. уписаног крста с куполом, као што су Петковица у Срему (око 170) и Ново Хопово (1576), а исти тип храмова имали су и манастири Папраћа и Моштаница у Босни (друга половина 16. века). На разним странама, а посебно у приморским крајевима, и даље је негован поменути изглед једнобродних цркава с прислоњеним луцима (Света Тројица у Брезовици код Плава, Арханђео Михаило и Свети Сава у Велимљу код Никшића, Арханђео Михаило у Петровићима, Петковица и Свети Климент у Мостаћима, Арханђео Михаило у Аранђелову код Требиња. и др.).

С надлежношћу знатно проширеном и на области друштвеног а не само духовног живота, обнављана Пећка патријаршија снажно је утицала на националну свест и пружала отпор исламизацији. Њена схватања и поруке непосредно је изражавала уметност. Поред св. Симеона Немање и св. Саве, оснивача српске државе и самосталне цркве, на зидовима и иконама представљени су чланови династије Немањића и црквени поглавари, а нарочито српски мученици кнез Лазар, који се супротставио надирању Турака, и Ђорђе Кратовац, млади златар, који је, одбивши да прими мухамеданску веру, страдао на ломачи.

Уз поправке и промене на старим здањима које су се чиниле неопходним, замењиван је и оштећени зидни украс на великим споменицима, најпре у самој пећкој патријаршији (1565), затим у Богородичној цркви у Студеници (1568), Грачаници (1570), Св. Николи Дабарском, Милешеви и др. Њихови сликари, даровити и већ искусни, нису били без непосредних претходника. Још у време митрополита Никанора, у другој четвртини 16. столећа, настале су фреске у припрати Грачанице и насликане изванредне иконе Богородице с дететом и пророцима и Христа с апостолима и портретом дародавца. Као и касније, након обнове, ове слике импресивних димензија имале су своје узоре у делима „класичног“ сликарства прве половине 14. века.

На украшавању многобројних споменика простране Пећке патријаршије били су ангажовани различити уметници, махом непознати по имену. Несумњиво највећи међу њима био је монах Лонгин, сликар изузетне културе и писац надахнутих дела духовне поезије. Везан за сам врх српске православне цркве, Лонгин је, изгледа, учествовао већ у украшавању пећког нартекса, а затим и других споменика у којима се није потписао. Добро су, међутим, познате његове сјајно сликане иконе и читави иконостаси у Пиви (1573), Великој Хочи (1577) и Ломници (1577-1578), где је на највишим површинама оставио и фреске. У Дечанима, поред низа мањих слика од којих су неке висиле о чувеном старом хоросу, Лонгин је боравећи овде у више прилика,, на једној великој икони, 1577., представио и светог краља Стефана Дечанског, оснивача манастира, са седамнаест сцена из његовог живота. Богату приповест пропратио је натписима који су подразумевали не само познавање необичне и несрећне судбине овог владара него и његове Службе, из које су поједина места преузета.

Вештини локалних уметника било је поверено украшавање нових и досликавање старих споменика. Њихов број био је знатан – Морача 1574-1578, Брезовица код Плава 1567, Никољац око 1570, Свети Ђорђе у Подгорици и др. Од мајстора познатих по имену истицао се током тридесетих година свога рада – крајем 16. и почетком 17. века – поп Страхиња из Будимља сликајући у Тројици Пљеваљској, Пиви, Озрену, Морачи и другде.

Упоредо са сликарима из српских крајева, на споменицима Пећке патријаршије радили су и зоографи из далеких јужних средишта. Најзначајнији међу њима потицали су из Костура или су у његовим атељеима стекли вештину. Њихов удео одликовала је још од краја В века немирна и живописна сцена с богатом сликаном архитектуром и активним тумачима призора, па се у источним епархијама Српске православне цркве, пре свега у околини Скопља, стил ових мајстора могао пратити током целог 16. века (Свети Ђорђе у Бањанима 1548-1549), Свети арханђели у Кучевишту 1591), а затим и првих деценија 17. столећа, када је понеки од њих већ стизао и до Босне.

У ретким приликама и из градова на јадранској обали уметници су позивани да сликају за православне вернике, уз обавезу да се држе „грчког начина“ рада. Један од раних, али значајних примера представљају фреске Ловра Добричевића у манастиру Савини код Херцег Новог око 1455. године. Угледни касноготички мајстор је, види се, свој израз и, особито, иконографију настојао да прилагоди потребама и схватањима Српске православне цркве. У истом духу је пола столећа касније (1510) и његов син Вицо, већ са видним утицајем ренесансе, на позив херцеговачког митрополита Висариона живописао манастир Тврдош код Требиња. Дубљу синтезу византијске ликовне традиције са западном чиниле су иконе које су поједини грчки мајстори с Крита или из Венеције радили за православну клијентелу на грчким острвима, у јадранском приморју и његовом залеђу.

Искуства критског сликарства која су од тридесетих година 16. века преовладала на Светој Гори српски монаси су рано упознали, па су Моливоклисију, мали триконхални храм једне хиландарске келије близу Кареје, већ 1541. украсили мајстори из најужег круга чувеног Теофана Кришћанина. У земљи су она, међутим, шире прихваћена тек у следећем столећу, и то преко Георгија Митрофановића, члана хиландарског братства. Овај врсни уметник током само неколико година извео је фреске и иконе у низу манастира – Морачи (1616 – 1617), Завали (1619), Крупи, Добрићеву, Светом Димитрију и трпезарији Пећке патријаршије (1619-1620) и Доњој испосници у Студеници. У самом Хиландару живописао је нпр. велику трпезарију, исцрпно приказавши, поред осталог, живот св. Саве по живописном излагању књижевника Теодосија. Чисти и строги стил школе оплемењен је у његовом делу не само личним сензибилитетом него и искуствима стеченим на путовањима по српским манастирима чија је старија дела упознао.

Велике заслуге за развој духовног и уметничког живота у првој половини имао је патријарх Пајсије (1614-1647) – обнављани су храмови, махом скромнијих облика, а њихова унутрашњост исликавана и опремана уметничким делима, а преписивање и украшавање књига поново је доживело успон. У многим рукописима личне белешке овог угледног црквеног поглавара сведоче о његовом залагању да се обогати књижевни фонд.

У ентеријерима цркава посебан су значај имали дуборезни иконостаси, чији се нови тип с Распећа и ликовима Богородице и Јована Богослова у врху појавио још почетком 16. столећа. Временом се он развио до сложених облика и добио раскошан изглед. Изнад престоних икона с царским дверима представљен је готово редовно још Деисис (низ целих фигура или попрсја с Христом, коме се у молитви обраћају Богородица, св. Јован Претеча и дванаесторица апостола), а затим и низ Великих празника.

Некада строги дуборезни украс на црквеном намештају и, посебно, на иконостасима слободније је у 16. и 17. веку прекривен украсом и образовао разноврсне целине које су биле различитог стилског порекла. Камена пластика при томе је била знатно скромнија и углавном сведена на обраду архитектонских детаља.

Све време живели су уметнички занати који су оставили изванредна дела у златарству, интарзији, везу и другде.

У Великој сеоби 1690. године, становништво је понело са собом многе драгоцености у нове крајеве на северу, а неке су, због журбе или их страха, биле сакривене с уверењем да ће тако бити најбоље сачуване до повратка. Изузетно су зато вредне, премда ретке, оставе ове врсте, налажене приликом конзерваторских радова. Међу њима посебно вредну целину чине предмети откопани у манастиру Светог Николе у Бањи код Прибоја с правим ремек-делима златарске вештине. Доста скупоцених радова које су монаси понели са собом чува се у ризницама фрушкогорских манастира. Нека од братстава дала су им тада називе по старим светилиштима у Србији из којих су избегли (Раваница и др.).