објављено / 6.02.2016.

Јереј Александар Јевтић-Ужичка Црква Светог Марка између историјских докумената и усменог предања

Апстракт: У раду је разматрано питање различитих могућности датирања настанка Цркве Светог Апостола и Јеванђелиста Марка у Ужицу. Узета су обзир сведочанства историјских докумената, али и усмено предање. Несагласност до које се долази поређењем теза нас је навела да покушамо дати реконструкцију периода између 1718-1739. године. Циљ рада је постављање темеља за коректан приступ теми настанка Цркве Светог Марка, без потцењивања или прецењивања исте. Сматрамо да је то најсигурнијитерен, све до евентуалног открића историјских докумената који би давали извесније сведочанство.

Кључне речи: Ужичка Црква Светог Марка, 1828. година, 1721. година, Аустро-турски ратови, Пожаревачки мир, усмено предање, антиминс, митрополит Григорије, Самоуки рукопис, Летопис ужичке Цркве, ктиторско питање, Шејх Мухамед.

Постављање питања о настанку Цркве Светог Апостола и Јеванђелиста Марка у старом делу српске ужичке вароши званом „Царина“ уводи у истраживачки проблем. Реч је о нескладу у могућностима          добијања       одговора. Са  становишта историјске занованости на забележеним чињеницама за годину настанка се узима 1828. година. Основ за то су забелешке из путописа Феликса Каница: „У најстаријој варошкој четврти посетио сам црквицу Св. Марка, која се са својим малим дрвеним звоником налазила у једној башти; она је освећена још 1828, па је 1888. обновљена, а 1889, за време рестаурације главне цркве, требало је да замени ову“.1 Сви аутори који су прихватили ову годину као време настанка имају ово сведочанство као аргумент. Са друге стране, усмено предање потврђено у документима новијег датума помиње 1721. годину. Распон који се јавља између ове две тезе представља изазов који је потребно разумети. Без тога би постојала опасност од увођења противуречности. Несумњивост почетне тезе са 1828. годином нас наводи да покушамо расветлити аргументе и могућности за датирање у време XVIII века. Истраживачки подухват који је учинио Недељко В. Радосављевић кроз израду своје магистарске тезе на тему Ужичко-ваљевска митрополија 1739-1804. нуди значајну помоћ. Он нас кроз регистровање постојећих цркава на територији ужичке нахије доводи до закључка да се међу њима у периоду 1739- 1804. године не налази Цркве Светог Апостола и Јеванђелиста Марка у Ужицу. Други аутори који су се бавили темом настанка ове православне богомоље не нуде конкретне доказе којима би се утврђивало супротно. Период од почетка XVIII века до 1739. године представља посебан истраживачки простор. Помињање 1721. године као дела предањског веровања нас обавезује да тај период расветлимо у складу са доступним подацима као шири контекст постављања могућности за настанак православне богомоље у тада муслимански више него доминантној средини, ужичкој. Да би се расветлио друштвени амбијент са почетка XVIII века морају се имати на уму дешавања са простора на којима живи српски народ. Сукоби Аустрије и Турске из последње две деценије XVII века су довели до великих страдања српског народа. Нашавши се између својеврсних историјских сила Сциле и Харибде, српски народ није могао проћи без великих жртава. О вишеструко тешком стању тог времена др Душанка Бојанић пише: „Ратне године 1683-1699. биле су већином гладне услед дезорганизованости пољопривреде и сточарства, исељавања становништва и ратних контрибуција. За многе од њих зна се да су биле и године великих зима и заразних болести“.2 Услед промењивих резултата ратних дешавања и опасности од турске освете велики број Срба се у Великој сеоби 1690. године пресељава на територију Аустрије. Године 1699. у Карловцима је склопљен споразум између Аустрије и Турске по коме је под турском влашћу остала територија јужно од река Дунава и Саве. Услови у којима је живео српски народ са обе стране границе нису били добри. Изложени разним притисцима, Срби су могли да размишљају само у категоријама избора мањег зла или мање лошег историјског избора за себе. Обе стране су повремено правиле уступке који су давали наде утученом народу да ће доћи дани за нормалнији живот и опстанак српског вероисповедања и националног идентитета. Такво стање траје све до 1717. године када су поново заратиле Аустрија и Турска. Ратна дешавања нису обишла ни ужички крај. О томе Стеван Игњић пише: „Најзад 1717. године Аустријанци и српски добровољци поново воде борбу око Ужица. Том приликом варош није заузета. Свакако да је циљ аустријске команде био да се пресече најважнија војностратегијска веза Србије са Босном, а граница аустријске северне Србије помакне на Дрину. Пожаревачким миром од 1718. године, није био обухваћен ужички крај аустријском управом у северној Србији. Граница је секла периферију ужичке области и ишла од Чачка левом обалом Каменице према Повлену, Маљену, Сувобору, силазила Соколу и Дрини“.3 Аустријски учесници у утврђивању границе гроф Најперг и инжењерски капетан Ебшелвиц су оставили детаљне демографске податке за подручје српских земаља које су припале Аустрији. Сачувана је и Ебшелвицова мапа сачињена одмах по Пожаревачком миру 1718. године. На турској страни немамо сачуване сличне документе. Разлог је пораз у рату и губљење великог дела територије. О томе Душан Поповић пише: „У рату од 1683 до 1699, и у рату од 1716 до 1718, Србија је била ратно подручје. За то време она је неколико пута прегажена и опустошена. У једном новинском допису од 1717. забележено је да су Турци, после свог пораза, сву Србију опустошили, да би аустријској војсци, на тај начин, онемогућили снабдевање, а тако је присилили да се окрене према Босни. Ранији градови и вароши били су запуштени, а села далеко од друмова. Србија је чинила утисак пустиње која се, како се у званичном извештају каже, састоји „из самих брда и шума“.4 Позивајући се на податке из другог тома Историје народа Југославије у вези са расветљавањем демографске ситуације у Србији у периоду од 1718- 1740. године, З. Аземовић и Е. Мушовић бележе: „Становништво у Србији је тада било веома много проређено. Аустријска окупација Србије 1718. године, затекла је земљу готово пусту. На селу је било једва четири хиљаде породица… 1737. године Србија је могла имати што сељачког што градског становништва заједно 80-100 000 становника, а када су Турци поново заузели Србију 1740. године Србија није могла имати више од 60 000 становника“.5 Нашавши се после 1718. године у саставу турских области Зворничког пашалука Ужице је било осуђено да овај период његове историје буде осиромашен за историјске изворе. Српско становништво је у страху од турске одмазде због учешћа у рату на аустријској страни осећало већу сигурност у оквирима граница Аустрије после Пожаревачког мира. Упркос недостатку прецизних података о броју Срба у Ужицу, логично је претпоставити да их није остало много. Званична Порта је била свесна да ће на тај начин земља опустети и да ће последице по економски развој пограничне зоне бити велике. Посебан проблем је представљало пресељавање муслиманског становништва из села у град због мањих намета на градско становништво. Због тога су се морале применити дипломатске мере које су подразумевале давање повластица онима Србима који би се вратили из Аустрије. Могло се очекивати да ће ове мере уродити плодом из разлога што положај Срба у Аустрији није био нимало лак. О томе веома истанчано пише Владимир Ћоровић у Историји Срба: „Народ је тиштало и бесправно и безобзирно искоришћавање његове радне снаге и његове стоке. Ти поступци доводили су дотле да је народ из Србије почео да се сели у турске области и да су и саме аустријске власти налазиле да се прешла мера. Један њихов извештај признаје сам да је стање у земљи beweinenswurdig , тј. да заслужује да се оплаче и да би људи заслуживали да се са њима поступа више хришћански … Поред тога, на Србе је рђаво деловала и аустријска верска политика. Још пре склопљеног мира у Пожаревцу одлучио је аустријски цар, Карло VI, да се у Србију пошаље известан број мисионара, који ће радити у корист католицима. Нова управа добила је изричито упуство да има опрезно деловати да се помогне дело уније. Католичка је вера била повлашћена и имала је за собом сав државни ауторитет. Да би се ојачао католички елеменат, сви нови досељеници у Србију могли су бити само те вере; у самом Београду број католика имао је да буде сваки пут већи од православних. Већ 1726. године успостављена је католичка епископија за Србију, а седиште јој је било у Смедереву. Посебни каноници беху постављени у Шапцу, Јагодини, Руднику и Параћину, а у Београду их је било више. Пред крај своје владе црквене аустријске власти основале су нове парохије у Миријеву, Ваљеву, Пожаревцу и Градишту. Уз цркву деловала је и школа, чији су наставници морали полагати испите пред исусовачким комисијама.“6 О томе и Рајко Веселиновић пише: „Римокатоличка реакција и прозелитска пропаганда узели су велики замах у раздобљу између 1699. и 1703. Полазећи од начела cuius re gion, i11ius re1igio кардинал Колонић је сматрао да је разлика у вери у давно прошлим временима причинила велике штете Угарској, па  стога треба настојати али без велике галаме и вређања (sine sen su strepitu аc vio1entiа) да се тај илирски или рашки народ помало сједини с римском црквом .7 Простор за турску дипломатију је био отворен. Несумњиво је да се извесан број Срба са аустријске територије вратио у Ужице. Ипак, ствари се не могу идеализовати. Године 1719. уведен је и намет имдади хазарија тј. мирнодопска помоћ која се односила како на немуслимане, тако и на муслимане који нису били у војној служби. Боравак војног гарнизона у ужичком утврђењу је доводио до повремених излива беса према српском становништву ужичког краја. О томе у студији посвећеној Србима у Турском царству у периоду 1718-1737. године Радован Самарџић пише: „Продужење ратовања против Персије и повратак с ратишта развојачених гомила које су се одавале разбојништву били су узрок што нереди у европском делу царства нису престајали упркос свим напорима Порте и њених намесника“.8 У јаничарски ред се све више ступа митом због повластица. Овде се уводи могућност расветљавања околности око подизања Цркве Светог Марка у Ужицу.

ПРАВО ПОДИЗАЊА ПРАВОСЛАВНИХ БОГОМОЉА КАО ДЕО ТУРСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ И КТИТОРСКО ПИТАЊЕ ЦРКВЕ СВЕТОГ МАРКА

Давање права за обнову или подизање нове богомоље хришћанима је било део мера које је Порта спроводила када је од тога имала дугорочне интересе. Обично се то дешавало након разарања истих као дела освете за непокорност раје власти. Када је реч о времену које претходи 1721. години која се по усменом предању, прихваћеном и од дела историчара, узима као време настанка Цркве Светог Марка, могу се навести многи случајеви. У непосредној територијалној близини која је била под турском влашћу могу се као пример навести Црква Светог Ђорђа у Сечој Реци и Црква Светог архангела Гаврила у Севојну. Црква Светог Марка у Ужицу је највероватније млађа од њих, али припада истом историјском контексту настанка. Поменуте Цркве деле стварност боравка на простору црквене организације Ужичко – зворничке митрополије. О њој Недељко Радосављевић бележи: „Подручје око Лознице, Јадар и Крупањ, остало је под турском влашћу и припадало новоуспостављеној Ужичко – зворничкој митрополији. Њени митрополити су, поред назива ужичко-зворнички, користили и титулу ариљски (ахилијски), што указује да је реч о старој Моравичкој и делу Зворничке епархије, спојеним у једну митрополију. Такво стање остаће све до Београдског мира 1739, када је Османско царство успело да поврати контролу над северном Србијом, укључујући и Београд.“9 Докази о праву на подизање Цркве Светог Марка у Ужицу не постоје, јер немамо сачуван документ о томе. Стога ни питање ктиторства није лако решавати. Тада се једина могућност налази у изношењу мање или више историјски заснованих претпоставки. У вези са настанком Цркве Светог Марка у Ужицу спомиње се име Шејха Мухамеда Ужичанина.10 Ово повезивање смо у писаној форми први пут датирали у делу Самоуки рукопис, насталом из пера ужичког пекара Миладина Радовића са Татинца. Дело је настало 1911. године као сећање на дешавања у ужичком крају којих је аутор био очевидац. Помен Цркве Светог Марка не спада у сведочанства овог типа, већ у оно што је до њега дошло путем усменог предања. Износећи опис догађаја око „Шеове џамије“, некадашње ужичке цркве Ружице, Радовић помиње још један догађај за који каже: „чуо сам од моиг старик“.11 Реч је о Шејховом страдању због давања дозволе Србима да подигну себи богомољу у Ужицу. О томе Радовић пише: „Тај је шеик одобрио Србима да начине себе мало цркве ђе ће се богу молити, и још неке олакшице, те су зато неки Турци, омрзли на шеика. Тада је по свој прилици подигнута Стара црква светог Марка на Вароши.“12 Анализа изнетих навода који су значајни за нашу тему, доводи до неких закључака. Први од њих је да датирање настанка ужичке Старе Цркве може да се пренесе у XVIII век. Ово је засновано на Радовићевом позивању на казивање својих предака. Ако би се оно односило само на време његовог оца и деде, дакле две генерације које су му биле доступне као извор информација, онда се с обзиром на чињеницу да је Миладин рођен половином XIX века већ долази до поменутог времена. Други закључак је да Радовић настанак ове богомоље повезује са Шејхом, што време настанка помера у прву половину XVIII века (пре 1750. године која се узима као време погибије Шејхове). Пратећи текст Самоуког рукописа долазимо до закључка да, по Радовићу, Шејх није ктитор Цркве већ се његова улога у подизању православне богомоље своди на давање дозволе. Уколико би се као време градње узела 1721. година онда нам ситуација бива разумљива у ширем контексту историјских збивања која доводе до дипломатске логике подстицања повратка Срба. Давање дозволе за градњу Цркве је био знак добре воље Порте и ужичких Турака, као и добродошлице Србима повратницима са аустријске територије. Управо овде се могу расветлити и активности Шејха Мухамеда на заштити ужичког становништва које ће довести до његовог страдања у околини Рожаја 1750. године истичу З. Аземовић и Е. Мушовић. Они бележе: „Те неприлике погодиле су све, посебно, ниже друштвене слојеве на Балкану. Против таквог стања протестује Шејх Мухамед Ужичанин, које, по њему, води Турску у пропаст. Главни кривци за то су, сматра Шејх Мухамед, корумпирани чиновници и високи функционери, о чему, по његовом мишљењу, султан није упознат.“13 Писац Самоуког рукописа Шејхов потез давања дозволе за градњу Цркве види као узрок његовог страдања. Сачувана преписка Шејха са београдским везиром указује да је узрок неспоразума и страдања много сложенији. Првенствено, реч је о економском проблему. Са друге стране, ту је и политичка делековидост ужичког борца за народна права која му је указивала да само миран саживот православног и муслиманског живља може бити гарант опстанка Турске царевине на Балкану. Давање дозволе православнима да граде богомољу могло је послужити Шејховим непријатељима да га прикажу као издајника вере и тиме економске проблеме које су стварали ставе у други план. Можда је сентиментални српски народ тако и усвојио тезу о страдању Шејха због Цркве. Тиме је одао захвалност несумњивом филантропу и вештом дипломати који је у низу политичких мера предузео и подстицај градње Цркве. Наведено нас доводи до констатације да питање ктиторства не може бити везано за Шејха Мухамеда. Његова улога се реално мора ограничити на давање дозволе. Више од тога нам не дозвољавају историјски извори. Ктитор је онај коме је дата дозвола. Миладин Радовић нам у тексту који смо цитирали поручује да је то српски народ. То је и очекивано. Из данашњег угла би се могао поставити приговор везан за економску немогућност осиромашеног српског становништва да подигне богомољу. Ипак, угао данашњег посматрача није угао XVIII века. О томе Драгиша Милосављевић пише: „Основано је веровати да материјални статус ужичких Срба није био пресудан чинилац за градњу ове богомоље. Зидање већег и раскошнијег храма у условима исламске доминације почетком 18. века, тешко се могло остварити.“14 Тада се није могло размишљати на нивоу велелепности Немањићких дана. Потребе су биле практичне. Имати где служити Свету Литургију било је довољно. Без звука звона да их позива на службу Божију, православни Срби су били радосни да имају где да се причесте. Могућност да притом не покисну била је врхунац очекивања. То не значи да нису сањали о манастирима Жичи и Студеници, већ да су били свесни вишевековне сурове стварности. Подићи богомољу у складу са практичним потребама и није било тешко. Била је то, највероватније, грађевина као и свака друга скромна српска кућа динарског типа. Грађена од лаке бондрук конструкције испуњене чатмом и ћерпичом, покривена шиндром, могла је од свакодневнице бити одвојена једино крстом на врху крова. Постављање питања о снабдевању потребним свештеним предметима нас доводи до још једне историјске чињенице. Демографске кр%D