објављено / 21.01.2017.

Владимир Ћоровић – Срби између Турака и Мађара

Српску катастрофу искористили су први Мађари. Краљ Сигисмунд, који је читав живот провео у борби и смелим подвизима, био је више витез авантуриста него државник са далеким погледом. Он је био киван на кнеза Лазара и краља Твртка што су помагали његове хрватске бунтовнике и његовог противкандидата Ладислава Напуљског, и, премда је, пред косовску битку, био пристао на споразум са Србима и имао у Вуку Бранковићу поузданог присталицу за пријатељску политику, он је ипак, сасвим невитешки, ударио још у јесен 1389. год. на Лазареву удовицу, разбориту кнегињу Милицу. Као да је ишао на некакав тежак и славан поход он се сам ставио на чело војске. Продро је дубоко, све до срца Шумадије, у Гружу, где је освојио градове Борач и Честин. Хвалио се чак потом, у једној повељи од 31. марта 1390, како је те градове у обезглављеној земљи „победнички“ добио. Кнегиња Милица држала је једно време, да се пред опасностима које јој прете неће моћи ни одржати са децом у Србији, па је за сваки случај замолила Дубровник за уточиште, које су јој они одобрили.

Бајазит, који је брзо успео да се учврсти на престолу, није више војнички нападао на Србију и био је вољан да с њом склопи мир. Људима око кнегиње Милице, огорченим на Мађаре, чинило се, да се с Турцима лакше нагодити него с њима и да је опасност од Турака мање непосредна. Између тадашње Србије и Турске постојало је неколико хришћанских вазалних државица, које су Турци толерисали и које би, ако прими сличан однос, служиле Србији уједно и као нека врста грудобрана. Према Мађарској била је Србија прва на удару и потпуно изложена. Карактеристично је за Србију да је, и поред те опасности, примила споразум с Турцима. За ту политику нису, истина, били сви српски државници. Вук Бранковић је био пре за споразум са Мађарима.

Србија је примила на себе вазалске обавезе према Турској. Признала је врховну власт турског емира, обећала му давање помоћне војске за случај ратовања, обавезала се да српски принчеви Стеван и Вук, долазе на султанов двор и Милица је, уз то, морала дати и своју најмлађу ћерку Оливеру у султанов харем. Сем тога, у извесне српске градове уђоше турске чете. На Дунаву чак поседоше Турци, уз Србе, добро утврђени град Голубац, да би из њега могли непосредније контролисати кретања Мађара. С турском помоћу Срби су потпуно очистили земљу од мађарских чета и за извесно време, што се каже, дахнули душом. Косовска катастрофа осећала се у земљи. Страх од Турака и њихове снаге продро је дубоко и људи су примили ново стање нешто због њих, а нешто и због великих жртава које је поднела Лазарева породица за спас земље. Као Србија примила је исте обавезе према Бајазиту и Византија, коју није задесила тако тешка несрећа, али у којој је 1390. год. вођен грађански рат око престола.

Од моћнијих великаша Србије Лазарева времена беху остали на животу Вук Бранковић и Ђурађ Балшић. Вук се, колико знамо, није слагао са антимађарском политиком ни пре ни после Косова, али немамо никаква доказа, да је ма шта предузимао против своје таште, кнегиње Милице. У општој потиштености после Косова и после стварања новог стања са Турцима он се није осећао довољно сигуран у својој косовској области и обратио се Дубровчанима с молбом, да може у њиховом граду склонити своје имање и наћи, у случају потребе, и склониште за себе и своју породицу. Дубровчани су према њему имали изузетних обзира зато, што се у Вуковој области налазило неколико важних рударских места и што је преко Косова водио главни пут за њихове трговачке караване. С тога су му 9. маја 1390. год. обећали сачувати, као депозит, његово благо и њега и породицу му „ако би дошло до тогаи врð м на, ња богь а даи, т рь н “ змож господинь Влкь дрьжати з млх срьпск“ , н“ га ижден“ “ гри или Т“ рци или тко ини.“ Мора да се Вук био нешто много замерио противницима, кад су Дубровчани, свакако по његовој молби, нагласили да га неће дати ни онда, кад би се то изричито тражило од њихова града, или кад би чак „дошла нð кога сила на градь нашь“. У најгорем случају они би отпратили Вука и његову прородицу тамо где би он казао. Пристајали су чак и на то, што иначе нису никад ником учинили ни пре ни после тога, да Вук на њиховом подручју подигне чак и православну цркву. У зиму 1391. Вук је морао уступити Турцима највећи град своје области, богато Скопље, у које су Турци од 6. јануара 1392. почели уводити своје људе. Сем тога признао је турску врховну власт, пристао на плаћање данка, и, као кнегиња Милица, морао је пустити турске чете у своје главне градове Звечан, Нови Пазар, и у рудник Глухавицу. Он сам вели, примајући обавезе да за Хиландар плаћа данак Турцима, да се „приложио великом господину цару Бајазиту“.

За првог турског намесника у Скопљу би постављен прослављени Муратов војсковођа паша Јигит-бег или Пашаит, који је са Евренос-бегом водио претходнице турске војске на Косово. Он је на том месту остао до 1413. год. и имао је моћна утицаја на развој догађаја на Балкану. У Скопљу је подигао невелику џамију, која и данас постоји и носи његово име. Од његова доласка Скопље остаје стално у турским рукама. Из њега су они, као из врло важног саобраћајног средишта, будно пратили све догађаје у Србији, Бугарској и Босни, утичући на њих доста често војничким залетима и разним порукама и претњама. Турски замах осећао се на све стране. Њихову врховну власт признавали су Бугари и Власи. У мају 1391. узели су и Солун. Држали су тако све важније стратешке тачке Балкана и показивали јасно, да се на стеченим положајима не мисле зауставити.

На цариградски престо дошао је, 1391., после смрти цара Јована, цар Манојло, бивши намесник солунски, који се беше оженио Јеленом, ћерком Константина Дејановића. Он је одржавао везе са својим тастом, али оне нису имале никаква политичког значаја. Константин је био турски вазал, најближи на домаку, стално пред очима Једрена, и није могао апсолутно ништа предузети. Једва је нешто више могућности за слободније потезе имао и његов зет, на кога су Турци стално пазили.

Турци су продирали и према западу. Њихове чете залетале су се и пре тога до Дрине и Неретве, а после и према Зети. Ђурађ Страцимировић Балшић, пашеног Вука Бранковића, тражио је на све стране савезнике и помоћ. Обраћао се 1391. год. чак и папи Бонифацију IX, именујући римску цркву као свог наследника, ако би умро без мушког потомства. Неким случајем или унапред спремљеном замком допао је Ђурађ идуће године у турско ропство и није га се могао ослободити све док није предао султану своје градове Скадар и Дриваст и пристаниште Св. Срђа. У ово исто време постали су турски вазали и многи албански племићи и династи. Други, зазирући од Турака, улазили су у везе са Млечанима и предавали њима своје градове. Тако су 1393. год. урадили браћа Дукађани, предавши Млетачкој Републици град Љеш.

Хришћанске државице на Балкану биле су толико ослабљене, да апсолутно нису биле способне за озбиљан отпор. Византија је била пресечена и цариградски господар једва је имао под својом влашћу неколико срезова. Бугарска и Србија беху скоро пребијене. Босна, још дојуче држава великог обима, пала је после Тврткове смрти на државу трећег реда и повукла се поново у своју пасивну улогу. Друге, још мање државице и области, нису имале скоро никаква већег политичког значаја. Ко је онда могао да преузме одбрану Балкана од Турака? У обзир су могле доћи само две силе: Млетачка Република и Мађарска. Млетачка Република није имала никакве копнене снаге, а без ње је свака друга борба са Турцима била безизгледна. Остајала је, дакле, само Мађарска. Краљ Сигисмунд је био неустрашив борац, и врло активан; али, на несрећу, био је заплетен на више страна, кретао више предузећа, и с тога није доспевао да ниједно доврши потпуно и организује коначно. Он је рано видео опасност од Турака, који су се већ од 1390. год. јављали на његовим границама и предузимао је доста мера, али у те мере није унео правог система, нити их је изводио доследно и постојано. Његова је политика ишла за тим, да преостале балканске државе веже за Угарску. Тако је живо настојао да у Босни поврати изгубљене позиције и поквари Твртково дело, а у Влашкој, Србији и Бугарској да силом или милом утиче на њихове господаре. Он је веровао да је његова снага и сама довољна да сузбије Турке и с тога није много полагао да балканске хришћане већом предусретљивошћу окупи око себе. Његов поступак према Србији и после према Босни стекао му је много непријатеља и већ тада људи су на неким странама почели премишљати да је за српске интересе целисходније нагодити се с Турцима него ићи с Мађарима.

У лето 1392. почео је краљ Сигисмунд борбу против Турака на српском земљишту, али без српске сарадње. Разбивши Турке код Браничева он је продро све до Ждрела на истоку, а повратио је Мачву на западу. Емир Бајазит био је заузет борбама у Малој Азији и није могао на време спречити ту офанзиву, а сами Срби са турским посадама нису били за то довољни. После мађарских успеха он се одмах идуће године решио на одлучнију акцију на северним границама своје државе, да би сузбио мађарски утицај и могућност окупљања северних и северозападних балканских држава око Мађарске. Први напад управио је против Бугарске, по свој прилици с тога што је њен владар почео какве везе са Сигисмундом. У јулу 1393. пало је Трново и срушено је јужно Бугарско Царство. Сам цар Јован Шишман био је заробљен и у ропству је и умро, а против осталих Бугара, нарочито бољара, Турци су предузели оштре и свирепе мере, хотећи да њиховим примером застраше друге. Добар део Бугара, нарочито њихових интелектуалних свештеника, пребегло је тада у Србију. Међу њима су се налазила и два добра писца, Константин Костенички, звани Филозоф, и Григорије Цамблак.

Краљ Сигисмунд није предузео ништа озбиљније, да би спречио катастрофу Бугарске. У ово време његов је главни интерес био посвећен Босни. Твртка је тамо наследио његов синовац Дабиша, човек без веће вредности и ауторитета. Од првог дана и у суседству и у Босни знало се, да он није дорастао терету који је примио и да ће под њим попустити. Опрезни Дубровчани, који су пазили добро на сваки свој корак, одмах су стали радити против њега и решили су се чак, да, без краљева знања, почну непосредне преговоре са суседним војводама о уступању извесних делова босанског подручја. Тако су већ 15. априла 1391., месец дана после Тврткове смрти, „добили“ од браће Санковића, суседне властеле, конавоску жупу. Где би Санковићи тако нешто смели учинити за Тврткова живота, и где би Дубровчани смели то примити! Такав поступак, под још свежим утисцима Тврткових настојања, изазвао је у Босни велико незадовољство. Две верне војводе умрлог краља, чувени Влатко Вуковић и кнез Павле Раденовић, упадоше крајем 1391. год. у област браће Санковића, па њих прогнаше, а област им поделише међу собом. Имали су сигурно за то и краљев пристанак.

Само овај случај није ипак изменио општи процес у земљи. Санковићи су радили брзо и несмотрено, и у брзини су отишли сувише далеко. Али, крај слабог краља избили су други Санковићи, мало опрезнији, али моћнији и способнији. Као у Душановој Србији, и у Босни је поједина властела држала у свом поседу врло простране области. Област Раденовића хватала је од Врхбосне, преко Романије, до Дрине, а одатле, после победе над Санковићима, допире до Конавља. Влатко Вуковић имао је хумску област, коју ће год. 1392. наследити његов синовац Сандаљ Хранић. Крај између Цетине и Неретве држали су Радивојевићи, од којих је Ђурађ постао зет Дабишин. Хрвоје Вукчић господарио је у западној Босни од Лашве до Врбаса и до саме Динаре. Права краљева земља, у средишњој Босни, била је стварно мања од њихове; и кад на престо дође човек као Дабиша, слаб и неугледан, онда је сасвим природно, да ови моћни господари постају праве династе и да воде политику често потпуно на своју руку и с обзиром првенствено на себе. После Твртка краљеви се одржавају или туђом помоћу или тако, што лаврирају између појединих великаша; чим се створи савез ових моћних феудалаца против њих они постају потпуно онемогућени. Растројавање Босне иде сублизу на исти начин као и у Србији, само с том разликом што се краљевска привидно централна власт одржавала цело време до пада државе под Турке.

Дабишу су из почетка помагале војводе његова стрица. Кад су у зиму 1391/2. год. провалили Турци „напрасито“ у Босну, Дабиша је успео да их сузбије и разбије. Том приликом истакао се нарочито војвода Хрвоје. Мало пре тога, у јулу 1391., Хрвоје и његов брат Вук беху добили од краља Ладислава назив хрватско-далматинских банова. Тако је, од самог почетка Дабишине владе, скочио углед и значај породице Хрватинића у великој мери. Бан Вук је и вршио у Далмацији банску власт и имао је лепих успеха. Краљев положај погоршао се тек од 1393. год., кад се против њега дигао Сигисмунд. После оних успеха против Турака Сигисмунд је затражио од Дабише да обнови дужне обавезе према мађарској круни, које је Твртко био прекинуо. Између њих су, изгледа, нарочито посредовали свештенички кругови, јер је као место за личне преговоре било изабрано Ђаково, где се налазило седиште босанског бискупа. До састанка је дошло у јулу 1393. Резултат преговора био је овај: Дабиша је признао као врховног краља Босне Сигисмунда, а овај је пристао да Дабиша остане на босанском престолу док је жив, али да потом босанска круна припада Сигисмунду. Према духу тог споразума, Дабиша се одрекао даљег помагања краљевих противника у Далмацији и Хрватској. У страху од Турака с једне и од Сигисмунда с друге стране, Дабиша се решио за споразум с Мађарима; у Ђакову би друкчије, нехришћанско решење, било, у осталом, и немогуће. Дабиша није имао непосредних наследника да би радио за њих, а није имао ни довољно личног става да од Сигисмундових захтева спасе босанску круну за неког другог члана династије. У том уговору било је и још нешто што је показивало краљеву слабост. Сигисмунд је тражио да поред Дабише споразум приме и главне босанске војводе, а од тих војвода захтевао је обавезу да неће помагати свом краљу, ако би се он одметнуо од Мађара, а и они сами да неће дизати свог оружја против мађарске круне.

Опозиција против Ђаковачког Уговора била је велика. Сви су осетили да се њим руши Тврткова политика и све што је он постигао. Опозицију је водио, у главном, Иваниш Хорват, који се одметнуо од краља и у Омишу створио своје главно упориште. У лето 1394. дошло је до праве борбе. Браћа Хорвати морали су напустити Омиш и Далмацију. Склонили су се у северну Босну, у тврди град Добор. Збуњени, градови Трогир и Сплит решише, да у својим актима не спомињу више име ниједног краља не знајући ко ће остати стварни господар. Обавештен о том кренуо је краљ Сигисмунд лично у Босну, да казни одметнике и рашчисти ствари. Браћа Хорвати не смедоше дочекати мађарску војску, него побегоше. Сигисмунд заузе тврди Добор и даде га разрушити. Хорвате је после добио издајом у руке, па је Ивана дао свирепо казнити. Иако је и Дабиша био устао против Хорвата Сигисмунд је налазио, да то није било довољно енергично и можда довољно искрено. Дабиша је, уз то, настављао преко бана Вука учвршћивање босанског утицаја у Приморју. Ушао је био у везе чак и са Задром, а Ластово је признало његову власт. Сигисмунду се сад учинило да је дошло време јасног обрачуна. Босна има да се врати у предтвртковски став и границе и да се Дабиша одрече целе Хрватске и Далмације. Овај је то и учинио. Бан Вук покушао је да се с војском одупре Мађарима, али је био потучен. Тако је три године после Тврткове смрти његово дело било потпуно срушено; од велике концепције једне српско-хрватске државе остало је само босанско трупло, али и оно окљаштрено и лишено потпуно сваке иницијативе. Сам Дабиша, дуго болешљив, није остао дуго на власти. Умро је 7. септембра 1395. у Сутјесци.

Свршивши послове у Босни, Сигисмунд се вратио турском питању. Емир Бајазит, пошто је покорио јужну Бугарску, умеша се и у влашке односе. Незадовољни влашки бољари позваше Турке против свог господара Мирче и Бајазит им се одазва. Прогнати Мирча приђе Сигисмунду и овај пристаде да га помаже и поврати на власт, да га не би Турци опасали и с те стране. Бајазит пође лично у Влашку, с великом војском, да спречи њихове намере. У његовој војсци налазили су се и српски вазали Стеван Лазаревић, Константин Дејановић и краљ Марко, односно у народу боље познати Краљевић Марко. Савременик тих догађаја, Константин Филозоф, саопштава, како је Марко нерадо ишао у ту борбу против хришћана и како је казао Дејановићу: „Говорим и молим Господа да буде помоћник хришћанима, па макар ја први да будем међу мртвима у тој борби.“ Та му се жеља испунила. У борби на Ровинама, 17. маја 1395., погинули су и он и Дејановић. У народном предању запамтило се, да је наш најпопуларнији јунак српске народне поезије завршио живот на Урвини планини, што је чиста метатеза од Ровина.

Ово причање Константина Филозофа казује речито, да се већ тада код наших људи развило осећање да не би требало служити турском освајачу против хришћанских другова. Макар и не биле оне речи Маркове сасвим аутентичне, у шта не видимо разлога да би требало сумњати, оне су ипак веома карактеристичне. Константин Филозоф је Бугарин, говори и пише о српским вођама у часу кад Турци нападају Влахе. Та хришћанска солидарност није већ сада чиста сентименталност. Никад везе међу балканским хришћанским вођама и интелектуалним лицима нису биле са више узајамног саосећања као тада, нити је лични промет био непосреднији и живљи. Грчки писци са више разумевања и са мање охолог става пишу о другим Балканцима; Власи потпуно примају наше људе и нашу културу; а Бугари у Србији гледају с љубављу своју нову отаџбину. Константин и Цамблак не би о нама могли писати друкчије него да су рођени Срби. То се одржава и у политици. Став Мађара према Србији био је све пре него став који би уливао поверење, па ако су извесни Срби ипак тражили веза с њима и у њима гледали будуће савезнике то је долазило првенствено из те солидарности. У Турцима се гледао и непријатељ државе и непријатељ вере, „Агарјанин“, „враг безакони и мрски“, „безбожни Измаилит“, „змај и супостат божанствених цркава“, како говоре савремени писци. Можда би било политички мудрије не изазивати њихов гнев, него се помирити са створеним стањем и вршити примљене обавезе, као што су и чинили тадашњи наши династи, и као што су и тад и касније препоручивали многи државници. Бујица турска била је толико снажна да јој се могло тешко одолети. Али, народни инстикт био је против тога. Он је, у традицији своје слободољубивости, тражио борбу и у борби наслон и на остале хришћанске сапатнике. Осећајући то, Константин Филозоф је, пишући биографију Стевана Лазаревића и помињући учествовање на страни Турака његово и његових савременика, сматрао за потребно да нарочито нагласи како се то морало чинити „не са вољом, него по нужди.“

Народни епски певачи створили су од Краљевића Марка најпопуларнију личност. О њему певају сви Јужни Словени, али Срби понајвише. И то са много симпатија и чак одушевљења. Зашто је баш он, са далеког југа, стекао толики глас, није данас лако одговорити са сигурношћу. О његовом животу и његовој владавини од 1371-1395. год. не знамо скоро ништа. Очувано нам је само неколико комада његова новца и неколико записа из његова времена. Знамо да у браку није био много задовољан и да је своју жену Јелену, кћер барског господара Хлапена, враћао оцу и узимао натраг. У његовој престоници Прилепу, у Арханђеловој цркви, очувана је његова фреска, која га претставља као лепа човека, с дугом тамносмеђом брадом у крутом владарском ставу, с круном на глави, необична за ону слику какву смо у машти створили о њему на основу народних песама. Сем његове задужбине у Прилепу очуван је све до данас, са лепим фрескама, и његов манастир близу села Сушице код Скопља. После очеве погибије на њ су се дигли многи суседи и отели су му добар део наслеђа. Балшићи су му узели Призрен и Костур, а Вук Бранковић Скопље. Шта је могло допринети да баш он постане наш национални јунак, са свима нашим манама и врлинама? Каже се, да је имао добре дворске гусларе. Можда. Али гуслара, вероватно добрих и даровитих, имала је и друга наша властела, па ипак није стекла такву славу. Од његових правих, историских, савременика, као што беху Константин Дејановић, Ђурађ Балшић, Вук Бранковић, Стеван Мусић, Влатко Вуковић и толики други, једва је, са једном-две песме, поменут и опеван понеки од њих, а многи су други потонули у потпун заборав. О Марку се, међутим, певало и доцније; за његово име везани су многи мотиви и хисториски, и легендарни, и чисто причалачки; њему су приписивана и дела других јунака. Ту и толику популарност стекао је Марко, по нашем мишљењу, на тај начин, што је у оно тешко и пометено доба од појаве Турака и слома наше царевине на југу, као добар јунак и витез, чистио земљу од насиља и штитио народ од зулумћара и својој земљи уштедео многе невоље. Многе народне песме баш га нарочито славе у том погледу. Али ни њему није народ уштедео прекор да је био „турски удворица“, како му је признавао многе заслуге. А као тешку очеву клетву, која га је, по народном веровању, и стигла, певач је за њ казао:

Ти немао гроба ни порода,
И да би ти душа не испала
Док турскога цара не дворио!

Марковој браћи, Андријашу и Дмитру, Бајазит није дао да наследе његову област. Не знамо зашто је тако поступио; т. ј. да ли је одлука била начелна, да не даје области него само непосредним наследницима, или су му се били замерили било сам Марко или његов браћа. Маркова област, као и земље Константина Дејановића, постадоше чисто турско подручје. Дубровчани су забележили, да су Андреја и Дмитар дошли у њихов град „in grandissima et extrema poverta“ и да су њиховим посредовањем „нашли хлеба у Мађарској“. Упада у очи, да се нису обратили Босанцима, кад Стевану Лазаревићу нису хтели или нису смели да оду. Народно предање иначе помиње Андрију у вези са Сарајевом и Босном. Димитрије се помиње у служби краља Сигисмунда све до 1407. год. Био је постао жупан Зарандске жупаније и кастелан града Вилагоша.

Турци су, помагани од српских одељења, упадали 1395. и 1396. год. не само у Влашку, него и у тамишку и крашовску жупанију, где су харали и палили. Краљу Сигисмунду постало је јасно, да мора предузети нешто крупније, да би одагнао непријатеља из непосредне близине мађарских граница. Усред тих његових брига и планова стиже му вест о смрти краља Дабише. Он је одмах кренуо у Срем, да би искористио своје право стечено Ђаковачким Уговором. Али изгледа да са собом није водио веће војске. Међу босанским великашима би донесена одлука, да се на престо попне краљева удовица Јелена, макар привремено, да би се само избегао долазак Мађара. Сигисмунд је налазио, да проглашење Дабишине удовице не крњи његово право, пошто је она жена, а њена функција вероватно привремена. Сем тога, он је и сувише био заузет плановима против Турака, да би у овај мах том питању, које га није погађало отворено, придавао већи значај. Тако је босанско питање било обрађено, а Јелена, као прва жена права владарка у нашим земљама, остаде на престолу. Заведени од В. Клајића извесни наши хисторичари звали су Краљицу Јелену погрешно још и Груба. Да Јелена и Груба нису исто лице види се јасно из писма краљице Грубе, писаног 1399. год., у ком, међу осталим, говори и то, како је здраво „доколи намь е здраво господинь краль“.

Краљ Сигисмунд је осећао, да би против велике турске силе, која је на бојиштима оперисала са дотле необично бројним борбеним масама, требало кренути исто тако импозантну хришћанску снагу. Он је с тога радио на том, да се, у традицији прошлих борби, организује прави крсташки поход против Турака, који би их просто, у снажном залету, протерао из Европе, јер Бајазит је био енергичан и незаустављив. Кад су мађарски посланици, причало се, протествовали код њега, што је Турска, без права, уништила Бугарску, он им је, у свом шатору, показао на гомиле оружја и одговорио им, да он своје право оснива на том. Одзив на краљеве позиве није био мали. Син бургундског војводе Филипа Смелог, Жан де Невер, доведе око 6.000 ратника. Походу се, уз њих и Мађаре придружило и нешто Немаца, Пољака и чак Енглеза. Понесени одушевљењем, а без довољног искуства у борби с Турцима, ови ратници су изгледали сами себи неодољиви и говорили су о том да гоне Турке не само до Босфора, него и да иду чак до Јерусалима. Војска је пошла у Бугарску, Дунавом. Једна савремена немачка песма Петра из Геца казује, да се експедиција, пролазећи поред српског земљишта и ступајући у путу на њ, осећала као у непријатељској земљи, јер их Срби, очевидно, према наредби, а и због њихове недисциплинованости и пљачке, нису предусретали пријатељски. У Видину крсташима се предао цар Страцимир, који је држао у својој власти северозападну Бугарску, а у Бугарској им се придружио и влашки војвода Мирча. Бајазит је пошао у сусрет тој опасној ордији, праћен од својих вазала, међу којима се налазио и Стеван Лазаревић. Код Никопоља, 25. септембра 1396., дошло је до страховите борбе. Учесник у борби, Ханс Шилтбергер, у својој врло занимљивој хроници, изречно казује, да је Бајазиту, у одлучни час, кад је већ помишљао на повлачење, прискочио у помоћ Стеван јурнувши право тамо, где се налазила Сигисмундова застава. Он је растројио Мађаре и натерао их у бег. Власи, видећи обрт среће, напустише бојно поље. Сам краљ Сигисмунд спасао се на једној лађи и отпловио низ Дунав, где га је прихватила млетачка флота. Пораз крсташа био је потпун и Шилтебергер доноси о њему језиве сцене.

Бајазит је, користећи се победом, срушио овог пута и северно Бугарско Царство, а бугарског је цара заробио и послао у Азију. Потом је гонећи слабе остатке бродоломника прешао у Угарску и допро све до Штајерске пленећи и пустошећи. Овај пораз Мађара повукао је за собом и пад Вука Бранковића, који је, по свој прилици, био ушао у неке везе с њима. Предосећајући могућу катастрофу Вук је склонио 1395/6. год. у Дубровник своје покретно имање, које је износило 1880 литара „фина сребра“ и 15 литара златних предмета. После никопољске битке Бајазит је, као награду Стевану за огромну улогу у тој борби, уступио већи део Вукове области, од Дечана до Приштине, а Вуковој удовици и деци оставио је само северни део Косова, од Трепче и Митровице до Вучитрна. Сам Вук морао је да иде из Србије. Умро је 6. октобра 1398., по свој прилици у Светој Гори, где је један његов брат, Роман одавно живео као хиландарски монах. Сам Вук био је ктитор Хиландара, с братом Романом и Гргуром, још од 1365. год. То што је Бајазит дао Стевану баш Вукове земље и што их је овај примио још не би морало значити, да су између ове двојице то време владали рђави односи, али тај моменат даје и извесне вероватноће за то.

За то време краљ Сигисмунд правио је велики заобилазни пут Црним, Белим, Егејским, Средоземним и Јадранским Морем, да би се вратио у своју обезглављену краљевину. Преко Влашке није смео да се враћа, јер је и оно мало крсташа, што се спасло на леву обалу Дунава, било опљачкано и мучено. Тек у децембру стиго је у Дубровник и одатле разаслао гласнике у Ђаково, Будим, Рудник и Ново Брдо, да добије вести о општем положају. Оне нису биле нимало повољне за њ.

Верујући да га је овај пораз сломио, његови противници беху дигли главе и радили су, да му оспоре престо. У толико више, што је 1395. год. била умрла краљица Марија, са којом је он у ствари дошао до права на мађарску круну. И овог пута велик део опозиционара налазио се у Хрватској. Живу агитацију био је развио поново и сам Ладислав Напуљски. Да би унапред приволео Турке да му не праве сметње он је тражио споразум са Бајазитом и понудио му се за зета. Сигисмунд је устао одмах свом снагом против бунтовника и непријатеља приказујући себе, за разлику од њих, као заточника хришћанства. На сабору у Крижевцима, у фебруару 1397., он је однео победу давши просто сасећи главне вође отпора.

Мађарски и Сигисмундов пораз осетио се и у Босни. Поред жене краљице, која је добила престо захваљујући савезу велике господе у земљи и једној мутној политичкој ситуацији, поједини великаши су, по сили прилика, све више узимали маха. Краљица Јелена имала је још мање своје личне воље и ауторитета, него њен муж Дабиша. То се види јасно по поступцима извесне властеле. Сандаљ Хранић, од 1396. год. зет Вука Вукчића, тражио је за себе од Дубровника светодимитарски „доходак“, који се иначе давао по правилу владарима; породица Николића из Попова, с кнезом Гргуром на челу, поставља самостално нове царине, које нарочито тешко погађају дубровачку трговину; Хрвоје Вукчић има толику моћ, да његове речи слуша сва краљевина. Кад је стигао у децембру 1396. у Дубровник Сигисмунд се свакако распитивао и о приликама у Босни. Мислим, да је том приликом признао Јеленину власт. Тако бар тумачим оно дубровачко честитање краљици од 27. децембра те године на „вьскршεнх кралнεвьства ти,“ које иначе не би било јасно. На тај начин Сигисмунд је, можда, мислио задовољити Босну, без већих обавеза, и не стварати нове непријатеље, кад већ није могао извршити своје право.

Међутим, Босна се баш сад помутила. Док је постојала опасност од краља Сигисмунда и Ђаковачког Уговора људи се беху нагодили да истакну на престо Дабишину удовицу и да је помажу; али сад, кад је та опасност прошла, јавише се нова схватања. Једна странка у земљи мислила је, да треба искористити невољу Сигисмундову и поставити у Босни новог краља, па тако изиграти Ђаковачки Уговор и ставити Мађаре пред свршен чин. По причању М. Орбинија, као мушки кандидат на престо јавио се Твртко III, незаконити син краља Твртка. Краљичину страну држали су понајвише њени сродници, неретванска властела Радивојевићи и поповски Николићи, које су и она и Дабиша помагали на све начине. Твртко се истакао као кандидат на престо крајем пролећа 1397. У Дубровнику се 12. јуна решавало, да се упути посланство ,ad regem Bosne’. Против Твртка јавио се наскоро нови кандидат, Остоја зван Христић, вероватно члан династије по женској или некој споредној линији, јер га стари Дубровчани убрајају у Котроманиће. Орбини прича, да се Остоја обратио за помоћ Турцима. Тачно је, да се већ крајем 1397. год. знало, да се на Босну спрема турска војска. Дубровачка влада одговорила је 23. децембра мајци Ђурђа Радивојевића, да се може склонити у Стон или у сам Дубровник „где јој је већа сигурност или бољи смештај“.

Турска војска, у којој су се налазили Бајазитови синови и којима се са својим четама придружио и Стеван Лазаревић, упала је у Босну већ јануара месеца. Константин Филозоф прича, да је војска била многобројна, али да је настрадала у Босни од преоштре зиме и необично великог снега. И после њеног повлачења Остоја је ипак не само могао да се одржи, него да до мало времена остане и као победник. У другој половини марта 1398. породице краљичиних присталица тражиле су, да се спасавају на дубровачком тлу; а стари непријатељ Дабишин и дугогодишњи заточеник Радич Санковић добија слободу, и хумску област, и истиче се као приврженик Остојин. Трвења су трајала целе прве половине 1398. год., а онда се положај рашчистио у Остојину корист, после његових победа у Хуму. Дубровачка Република решавала је 10. и 11. јуна да му пошаљу посланике, који ће га поздравити у њено име и предати му поклон у вредности од 500 дуката.

Ради неуспеха турске војске у Босни био је опаднут код Бајазита Стеван Лазаревић као један од главних криваца. Био је осумњичен да је потајно одржавао везе са Мађарима и на неки начин издао Турке. Да га ублажи Стеван му посла своју мајку Милицу, која беше примила монашки чин и постала сестра Евгенија, и умну монахињу Јефимију. То је прва наша дипломатска мисија, коју су водиле жене, али жене изузетних способности. Вероватно посредством султаније Оливере, за коју се бележи да је имала велик утицај на емира, оне су биле срдачно примљене и успеле су да оправдају Стевана. На поласку измолиле су од њега и пренеле у Србију мошти Св. Петке, које су Турци били однели из Видина. Опис тог преноса, са лепом похвалом покосовској Србији, оставио нам је Григорије Цамблак.

У свима нашим областима ово је било доба великих метежа и личних сукоба. И пред најочигледнијом опасношћу људи нису могли, често пута, да виде опште и крупно пред личним и локалним. Тако је, на пример, поред других патила и Зета и од унутрашњих и од спољашњих непријатеља. Против Балшића почело се тамо све више јачати братство Црнојевића. Један од чланова те куће из катунског краја, Радич Црнојевић, који беше уграбио грбаљску жупу, дошао је у отворен сукоб с Ђуром Балшићем, па је своје одметништво платио и главом (25. априла 1396. год.). Ђура је био искористио турску заузетост на другим странама, па је успео повратити током 1395. год. северно арбанашко приморје. Али није имао вере да ће га моћи и одржати. С тога се решио уступити Млецима иста она места, која је раније био предао Турцима и уза њих онај појас приморја од Скадарског Језера до мора. За то је добио годишњу пензију од 1.000 дуката и чланство у млетачком Великом Већу; млетачки грађанин постао је годину дана раније. Врло је карактеристично за тадашње прилике, да се Млетачка Република извесно време устезала да уђе у преговоре у тој ствари и да је против Ђурђеве понуде постојала у граду доста јака опозиција. Људи су тамо увиђали, да се добитком нових градова примају и нове, и не мале, и не опасне обавезе, и зазирали су од њих. Тако су, на пр., 14. јануара 1395. одбили да приме под своју власт Котор, који им се беше сам понудио. У Ђурђевој власти остали су Бар и Улцињ и цела област звана Забојана.

Чим је средио прилике у Угарској краљ Сигисмунд је обратио пажњу и на балканска питања. Обрт у Босни није му могао бити нимало повољан. Није требало много мудрости па да се види, како је он био стварно уперен против њега. Као главног виновника сматрао је Хрвоју, старог пријатеља и присталицу напуљске куће, и оптуживао га је као бунтовника и савезника Турака. Почетком марта 1398. краљ је кренуо у Славонију, да се нађе на граници, ако би Турци покушали да је пређу, и да, у исто време, утиче и на ток ствари у Босни. Али све до лета није предузео ниша озбиљније да спречи пад краљице Јелене и Остојину, а у ствари Хрвојеву победу. Тек јула месеца, прикупивши више војске, кренуо је долином Врбаса у Хрвојеву област. Код врбашког града (близу Бање Луке) наишао је, међутим, на јак отпор, па је, видевши да операције неће ићи довољно брзо, напустио борбу и већ у августу почео повлачење. Хрвоје, као победник, пошао је за њим и успео да освоји целу дубичку жупу. Бојећи се, да Мађари не предузму какав нови поход Босанци су били врло будни; сам краљ Остоја, са цветом своје властеле, налазио се још у зиму 1398/9. на северној граници, у области Усоре. Истрошивши се у овим борбама за престо и против Мађара, оставши дужан чак и својим најамницима, што је могло бити врло опасно, Остоја се решио, да испуни стару жељу Дубровчана и да им прода уски појас земљишта од Курила до Стона. Залагао се за то Хрвоје, а накнадно је пристао и ранији власник тих крајева, Радич Санковић. У повељи од 15. јануара 1399., којом им је уступио то земљиште, Остоја казује да је дошао на престо својих прогонитеља видећи земљу „да нема свог пастира“, а да према Дубровчанима има обзира због њихове нелицемерне љубави. После својих успеха краљ је отишао у Милешево, где се око 20. априла крунисао, а потом се, у јесен, раставио са женом. Знамо сасвим поуздано, да је Остоја наставио своје везе са Турцима и после учвршћивања на престолу и да су турски преговарачи долазили на његов и Хрвојев двор. Од краља Сигисмунда, који му је остао непријатељ, није морао у овај мах много зазирати, јер је био и сувише заузет умиривањем огорчене опозиције у властитој земљи, која је ишла чак дотле, да га је 1401. год. држала пуних шест месеци у правом заточењу.

За време ових нереда у Мађарској нарочито је дигао главу војвода Хрвоје, који је у ствари био нека врста Остојина савладара. Краљ је према њему имао и много обавеза и много обзира. Хотећи да га и видно награди Остоја му је 1400. год. дао Ливно са целом жупом, тако, да је Хрвоје постао господар скоро целе западне Босне од Дубице до Динаре. На његово наваљивање признао је идуће године Задар врховну власт Ладислава Напуљског; крајем 1401. год. пао је у руке Хрвојева шурака, кнеза Ивана Нелипића, тврди Клис; а у мају 1402. потврдио је Хрвоје, у име Ладислава и Остоје, раније повластице Шибенику, који дође посредно под босанску власт. Било је, према томе, пуно изгледа, да ће Остоја са Хрвојем моћи васпоставити Тврткову политику у Приморју и дићи поново ранији углед Босне. Да се у том погледу нису устручавали ни од употребе силе показује јасно случај Сплита, коме су задали осетних удараца зато што је упорно одбијао да их призна, па се, из огорчења, нудио сам Републици Св. Марка. С тим у вези дошло је до велике затегнутости и са Дубровником, који није хтео да стави на расположење своју флоту против Сплита, и који је, као и за време Твртково, чувао верност према мађарској круни. Хрватски бан Мирко Бубек искористио је Хрвојево бављење у приморским крајевима, па је ненадним упадом 1402. год. повратио дубичку жупу и тим огорчио Хрвоја у још већој мери.

И Ладислав Напуљски решио се, најзад, да искористи мађарске међусобице и да се појави на земљишту Угарске, како би дао више полета и енергије својим присталицама и личним залагањем појачао своје право. Средином августа 1402. стигла је напуљска флота на далматинску обалу, а с њом и Ладиславов намесник за Угарску, Алојз Андемариско де Марески. Као полазна тачка изабран је Задар. Удружене Хрвојева војска и напуљске чете, са нешто Задрана, напали су град Врану, који им се предаде, па потом освојише и нека друга места, и на крају и сам Сплит. Од свих далматинских градова остаде упоран само тврди Скрадин. Уз Ладислава, по папиној жељи, пристаде највећи део мађарског свештенства, и у јануару 1403., на сабору у Великом Варадину, он би изабран за краља. Уз њ пристаде и цела Хрватска. После толиког успеха било је природно, да се најпосле појави и он сам и покуша стварно узети и вршити власт. Стигао је, доиста, 19. јула 1403., у Задар, праћен флотом и сјајном свитом. Ту га је дочекао Хрвоје, али не и Краљ Остоја, иако се то очекивало. У Задру се Ладислав и крунисао, али без круне Св. Стевана и свих прописаних формалности, због чега су његови противници оспоравали законитост тога акта. Из Приморја Ладислав, коме је оскудевала храброст и енергија, није смео да крене у саму Угарску, и да се стави на чело своје странке, па је, услед тога, све ово што је дотле постигнуто остало половно и убрзо изгубило прави значај.

За ово време Краљ Остоја је почео рат с Дубровником. Он је према том граду ишао даље од краља Твртка и тражио је безусловно, да се Република одрекне Сигисмунда и призна његову врховну власт. Узалудне су биле све молбе Дубровчана, Остоја се није дао одговорити. Његова војска, под вођством војводе Радича Санковића, ушла је 18. јуна у недавно уступљене области, као за опомену у први мах. Дубровачка политика према Босни била је одавно одређена и доследна. Протекторат тако блиског, а далеко моћнијег суседа лако би се могао претворити у притисак и угрозити њихову слободу. Дубровачки хроничар Ј. Растић, на основу поузданих вести, саопштава, да је Дубровник нудио 500 дуката годишње док је жив, да би га оставио на миру. Ако му је било стало до извесних прихода краљ их је, дакле, могао добити и без рата, али се у Републици није хтело да се том односу даде карактер вазалства. Кад није попустио после прве опомене, Дубровник је, по краљевој наредби, био нападнут и у старим границама. Босанском нападају придружио се и нападај напуљске флоте. Хрвојеви савети, да Дубровник прими Ладислава, нису били послушани и он му с тога, иако је то хтео, није у тај мах могао помоћи.

Кад је краљ Сигисмунд, спреман на све, енергично прегао да поврати изгубљене положаје и кад му његова одважност и активност омогућише доста брзе успехе, уплаши се краљ Ладислав озбиљно и у јесен 1403. оде натраг у Италију. Пре одласка, око 20. октобра, именовао је Хрвоја за свог главног намесника у Угарској, Хрватској, Далмацији и Босни. У исто време поклонио му је, као самостално подручје, острва Брач, Хвар и Корчулу са градом Сплитом и уз то титулу херцега, односно дуке (dux, duca). „Херцештвом спљетским постаје он за право самосталан владалац с одређеним територијем“ и као такав кује свој новац, држи своју војску и уређује свој двор. Отада су његове престонице град Сплит, у коме се до наших дана очувала његова Кула, и у Босни јајачки град, над изванредно живописним падом Пливе. Име граду Јајцу дао је Хрвоје по талијанском називу ,uovo’ једног града краља Ладислава. Хрвоје се у ово време налазио на врхунцу своје моћи и држао је под собом област која је у ствари била једна права мала краљевина.

И у Србији беше покушала извесна властела, да искористи владу жене, кнегиње Милице, и младост Стевана Лазаревића, да би ојачала своју власт. Као и њихови босански другови и они су тражили потпоре делом код Турака, а делом код Мађара. Главна лица беху руднички војвода Никола Зојић и Новак Белоцрковић. Они су били упутили једног свог човека у Једрене, да се препоруче Турцима и добију њихов пристанак за своје планове, који нису били ограничени само на уже проширење власти. На турском двору нису нашли жељеног одзива; шта више с те је стране цела ствар била достављена Стевану. Стеван је учинио брз и одлучан процес. Белоцрковић би одмах погубљен, а Зојић се, после отпора у граду Островици, предао и онда, с целом породицом, био отеран у манастир. Судбина Вука Бранковића и ова два примера били су довољни да за извесно време умире људе и земљи врате толико потребни мир. У толико више, што су јасно показали како Стеван добро стоји код Бајазита. Он је, доиста, султанову пажњу и заслужио вршећи клетвеничку дужност беспрекорно и на бојним пољима и иначе. Немамо никаква податка у том да се он ма у којој прилици колебао. Константин Филозоф нарочито подвлачи пријатељски однос Бајазитов према Стевану, чак и неку врсту нежности. Говорио му је, каже се, да га узима „као сина старијег и љубљеног“ и да је то објавио „пред свима, мојима и источнима“. Емир је давао Стевану и поуке о државној политици за Србију. С Мађарима не треба никако да ради, јер ко је год с њима улазио у везе пропао је као и бугарски цареви. Треба ићи с Турцима, који су господари ситуације. „Ако ми не кренемо на друге, други на нас неће поћи“, говорио је Бајазит са самоуверењем. Снага државе је у војсци, и њу треба добро пазити. Да би се могло управљати како треба ваља скршити моћ властеле. Емир је био аутократа, а видео је уз то јасно од какве је штете за балканске народе била велика моћ и воља и амбиције поједине властеле. С тога је и Стевану препоручивао, како би се данас рекло, ауторитативни систем. Он му је чак изречно рекао, да то учини још док је он жив, да му може по потреби бити од помоћи. Место старе властеле, с дубљим кореном и већим прохтевима, нека ствара нову, скоројевићку, везану за владара и зависну од њега. Константин, скоро да човек не поверује, казује још и то, како је емир напомињао Стевану и то, да ће после његове смрти настати распре око престола између његових наследника, па да те распре Стеван може искористити за јачање Србије у сваком правцу.

Бајазит је завршио живот и власт пре него се надао. У Малој Азији, где су Турци 1390. год. узели и последњи византиски посед, беше избио опасан непријатељ. Потомак Џингис-Кана, грандиозног монголског освајача, владар Татара, Тимур-Кан беше у свом сталном напредовању допро до турских поседа у Азији и угрозио их. Пошто је освојио Перзију и вршио упаде у Индију било је сасвим природно, да се неће зауставити ни на турској граници. У толико пре што су сви турски противници тамо тражили заштите код њега. Већ је 1400. год. дошло до првих борби, у којима су Татари остали победници. Тај успех учинио је, да с Татарима почеше тражити ближе везе чак и неки европски владари, као византиски цар и француски краљ Карло VI. Бајазит се 1402. год. решио, да против Татара крене он лично. С њим је, по дужности, пошао и Стеван Лазаревић с братом Вуком и два Бранковића, Гргур и Ђурађ. Код Анкаре, 28. јула 1402., борба је решена у татарску корист. Источни извори помињу јак нападај тешке српске коњице против лако оружаних татарских пешака и почетни успех који је она постигла. Пораз је дошао због издаје једног дела Селџука, која је збунила Бајазитову војску. Бајазит је био заробљен и у ропству је и умро, 8. марта 1403. Стеван је вршио три јуриша да га спасе, али узалуд. Српска војска могла је потом да се повуче без тежих губитака. Од знатнијих лица био је заробљен само Гргур Бранковић, али је после био поштен за скуп откуп.

Као некад чувени Ксенофонтови другови, српска војска је, борећи се, дошла до босфорске обале. Ту су се превезли на европску страну. Кад су стигли у Цариград цар Јован и престоничка публика дочекали су их са пажњом. Стари цар Манојло беше, међутим, отишао на запад да преговара о савезу хришћана против турске опасности и о цени за тај савез. У тај савез Византија је желела да уведе и Србију као још увек најважнију хришћанску државу на Балкану. С тога му је цар Јован, да би придобио Стевана, дао титулу деспота, први чин иза царског, и понудио му је за жену своју свастику, кћер митиленског господара, Франћеска Гатилузија. Стеван се тад на Митилени верио, а свадба је свршена тек три године доцније.

Од синова емира Бајазита беше се из анкарске битке спасао само један, Сулејман, који није нимало марио са Стеваном, не знамо тачно из којих узрока. Зна се само, да је Стеван, још у Цариграду, добио неке доставе, како његов сестрић Ђурађ Бранковић намерава да, помоћу Сулејмановом, присвоји неке његове земље. Биће, по свој прилици, да је Ђурађ, ухватио неке везе са Бајазитовим наследником; да је хтео да поврати бар очеву власт; и да је, сматрајући и Стевана као кривца за очеву судбину, и иначе као противника, говорио и радио против њега. Енергичан, Стеван је дао затворити Ђурђа у Цариграду, али се овај брзо ослободио и одмах отишао новом емиру. Турци су били кивни на Србе вероватно са извесном сумњом да се нису довољно борили на њиховој страни, па су своје нерасположење и показали кад се један српски одред враћао из Цариграда сухим путем у домовину. Код Чрномена они су тај одред сачекали и сасекли; напад је извршио турски војвода Сариџа, онај исти за кога се прича да је на Косову заробио кнеза Лазара.

Бојећи се, да и њих не задеси иста судбина, Стеван и Вук нису хтели да иду сухим у Србију, него су из Митилене наставили пут лађама за Зету. Септембра месеца већ су били у Бару, где их је срдачно дочекала умна сестра Јела и зет Ђурађ Балшић. Брижна кнегиња Милица, односно монахиња Евгенија, распитивала се за то време, исто као и Мара Бранковићка, шта им је са синовима, пошто од њих дотле нису могли добити никаква гласа. Али оно што су домало имале чути није било ни утешно ни добро. Њихова деца, први рођаци, била су се љуто завадила и радила су једна другима о глави. Предосећајући опасност Стеван је узео војску од свог зета Ђурђа, а затражио је помоћ и од мајке. Обе војске састале су се на Косову, код Грачанице, на недавном разбојишту. Против њих ишла је друга војска, у којој су се налазили Турци, чете Ђурђа Бранковића и сусед Бранковића, врањски господар ћесар Угљеша са својим људима. У битци, која се водила 21. новембра 1402., Стеван је остао победник. Још ту њему је прешао ћесар Угљеша, који га је обавестио о стању Турака, и постао му отада одан пријатељ. Стеван се у тој битци борио против турских одељења, а млађи му брат Вук против Бранковића. Док је Стеван победио Вук је био побеђен. Стеван му је с тога, кад су дошли у Ново Брдо, учинио неколико примедаба и прекора, тако да је овај, ражљућен, отишао домало Турцима. Ја мислим, да је ова борба Турака и Бранковића на класичном Косову против Лазаревог сина дала прве основе за стварање легенде о косовској издаји Вука Бранковића и његовом шуровању с Турцима. Домало, 12. децембра, писали су Дубровчани Мари Бранковићки, пола саветујући, а пола корећи: „Бог зна, вољели бисмо да је међу вама љубав и добри мир како пристоји међу сестром и браћом. Да је тако господовали бисте и уздржали земљу у добром миру и стању, те би све добро било и наши би трговци могли опћити, јер трговаца не може бити и не тражи друго него мирну и гојну земљу“.

Бајазитов наследник, бегунац из једне разбијене војске и сведок страховитог пораза свога оца, султан Сулејман беше се уплашио колико од Тимура, толико и од хришћанске лиге у коју су ушли Византија, Млеци и Ђенова и неке мање династе. С тога се пожурио, да још 1402. год. склопи мир са Византијом, који је овој враћао неке области на Црном Мору и Тракији и град Солун, и који је, уз то, ослобађао од вазалских обавеза. У том уговору, као нови византиски пријатељ, био је поменут и деспот Стеван, али се у његовом уговорном односу према Турцима није променило скоро ништа. Стеван је, међутим, био решен да те односе измени стварно. Определивши се у Цариграду за хришћански савез, а огорчен због Сулејманова држања према себи, он је био начисто шта има да ради. Мало је датума у нашој хисторији, који тако одређено обележавају обрт у државној политици, као што је случај са Стевановим ставом од 1402. год. Дотле безусловно веран вазал, који врши драгоцене услуге у најтежим часовима, он сад постаје савезник и помагач хришћанских акција и залаже се за њих са истом витешком оданошћу. Главна сила, на коју се отад ослањао, није, међутим, била војнички скоро безначајна Византија, него Мађарска, која му је, и поред свих унутрашњих незгода, улевала више поверења. Ми не знамо данас тачан датум кад је Стеван пришао Мађарима признавши врховну власт краља Сигисмунда, али је то, свакако, изведено у току 1403. год. Стеван је од тог признања имао одмах и непосредн користи. Сигисмунд је уступио деспоту Београд са целом Мачвом, чије су границе допирале до иза Ваљева и Сокола. Учинио је то за то, да би му тако појачана Србија служила као главни заштитни бедем за саму Угарску, чије границе не би биле више излагане непосредним турским насртајима. Као раније Бајазит, отсад је Сигисмунд био пун пажње према деспоту. Као „свом верном“ он му је давао богате поседе и у самој Мађарској, тако, на пр., град Сатмар Немети. Деспот је имао „тако много поседа у торонталској жупанији, да је за њих поставио нарочитог поџупана“.

Кад је добио Београд у своју власт деспот је тамо пренео своју престоницу, а сам је град утврдио, развио и унапредио у сваком правцу. Сав град опасан је рововима и имао је двоструке бедеме. Деспотов двор са кулама и осматрачницама био је, као средњевековни замкови, и град и дом. Горњи град имао је четвера врата, испред којих су на три стране били покретни мостови, а поред двају јаке куле. У самом граду деспот је подигао митрополију, а обновио велику цркву Успенија Богородичног. Велика болница у граду била је прва код нас, која је примала и лаике и у коју су долазили болесници из целе државе, нарочито лепрозни. Уз њу је однегован простран врт, а у њој сазидана црква Св. Николе. Да би се град још више развио деспот га, по обичају мађарских краљева, направи слободним градом, а његове трговце ослободи царине. Израдио је за њ и повластице од мађарског краља и суседних локалних власти. Услед свега тога Београд доиста процвета и поста град већег значаја.

Тешка времена беху у то време настала и у Зети и њеном суседству. Млечани дадоше 1402. год. погубити Константина, сина Ђуре Балшића, наследника албанског господара Карла Топије, који је владао у средњој Албанији и ослањао се на Турке. Његов син Стеван познат са надимком Марамонте, био је чувени авантуриста и имао је веома буран живот. Брзо потом, у априлу 1403., умро је и Ђурађ Страцимировић Балшић, зет деспота Стевана. Као у Босни Мађарска, тако у Зети и Албанији није била много популарна млетачка власт. Случај Константина Балшића речит је доказ да је било и незадовољства с њом и покушаја одметања. Наследник Ђурђев, Балша III, био им је отворен непријатељ; и он је волео Турцима више него њима. Измећу њега и Млечана дошло је брзо до рата. Он је хтео да поврати градове, које им је његов отац уступио, а Млечани су, бојећи се за своје поседе на тој страни, хтели да њега или онемогуће или бар потпуно ослабе. У јесен 1404. сишао је у Зету сам деспот да помогне свом сестрићу, али се није задржао дуже. Млечићи су успели да, помоћу флоте, заузму градове Будву, Бар и Улцињ. Осећали су се јачи, па с тога нису хтели водити рачуна ни о протестима Сандаља Хранића због заузимања Будве, на коју је он полагао право. Ова борба поделила је Зећане и Албанце у два љута табора. На млетачкој страни нашла се српска породица Црнојевића, која потиче из катунске области изнад Котора, и која ће у XV веку, наслањајући се, у главном, на Републику Св. Марка узети сву власт у Зети. Уз Балшу су били албански Дукађини и Памалиоти из Забојане. И становништво неких градова било је антимлетачко. У Дривасту и Скадру избила је 1405. год. права побуна против њих, која им је нанела доста штете и губитак првог града. Ратовање се због тога отегло и трајало је годинама; управо трајало је, с малим прекидима, све до Балшине смрти.