објављено / 11.07.2018.

Зоран Ћирјаковић – Насиље неолиберализма и подсахарске духовности: предузетници вере, јеванђеље просперитета и окултна економија

Фото: Зоран Ћирјаковић

У условима хроничне беде, екстремне непредвидивости и нетранспарентности путева који воде до успеха, новац је стекао мистериозно својство.[1] Његово поседовање је најчешће веома тешко довести у везу са уобичајеним изворима акумулације, укључујући власништво, наслеђивање, рад и таленат. „Перцепција да се новац, моћ и живот покоравају закону вероватноће постаје стално све присутнија.“[2] Раширило се схватање да богатство и успех леже са оне стране рационалног и моралног.

Велики део простора који би у Подсахарској Африци требало да припада економији и политици заузели су „предузетници вере“ и „јеванђеља просперитета“ која чине темељ њихових идеологија. Њихова главна порука је обично веома једноставна – „дођите да искусите своје чудо“.[3]Њихова популарност прати раст „окултне економије“ која израста на веровању да су акумулација и поседовање богатства засновани на „коришћењу техника које се не могу објаснити конвенционалним појмовима практичног разума“,[4] односно да је економски успех првенствено везан за коришћење магијских средстава и поступака и помоћ из невидљивог света. Модерност, у смислу неолибералне реалности обележене огромним неједнакостима, делује изузетно нетранспарентно, противречно и узнемирујуће.[5] Бројни припадници афричких друштава, чију историју је дуго карактерисао традиционални егалитаријанизам,[6] једино разумно објашњење огромног богатства новобогаташа виде у бављење окултним радњама које подразумевају једнако велику жртву, каква је, рецимо, „ритуално убиство слабо вредноване деце“.[7]

У Подсахарској Африци – и у најсиромашнијим, неуспелим земљама, као што је ДР Конго, и у Јужној Африци, највећој и глобално најинтегрисанијој економији у региону – прихватање неолиберализма довело је до нове експанзије активности које имају везе са окултним. То је у великој мери последица чињенице да је наметање неолибералног поретка правдано месијанским дискурсом који је капитализам „представљао као јеванђеље спасења“.[8] Ипак, „окултне економије се не могу свести на симболичко, фигуративно или алегорично“[9] значење. Срастање есхатолошких страхова и магије са потрошњом, као кључним означитељем пожељне и ускраћене модерности, важан је део постколонијалне политичке економије.

Фото: Зоран Ћирјаковић

Ипак, то није феномен који је искључиво везан за просторе екстремне „духовне конфузије“[10] и нестабилности, велике територије на глобалном Југу где живе највећи „губитници глобализације“. Религија је и у САД, баш као у највећем делу Подсахарске Африке, све више практична и модерна. Верским тржиштем доминирају постпротестантски предузетници који вешто спајају веру и потрошњу, јеванђеље и просперитет, који тврде да је исплативо бити верник. Међу најуспешнијим су оне хришћанске цркве које „пентакостализам[11]спајају са неолибераним подухватом“, чији проповедници успевају да убеде „милионе чланова да Други долазак не евоцира Исуса који спасава, већ онога који плаћа дивиденде. Или, тачније речено, онога који обећава чудесну зараду у замену за ограничену духовну инвестицију.“[12] Али однос пентакосталаца и јеванђеоских хришћана, као и неких других цркава и верских покрета „поново рођених“,[13]према месту духовности у хришћанству посебно је близак религијском искуству житеља Подсахарске Африке (и афричке дијаспоре у обе Америке) и представља изузетно погодну основу за синтезу атрактивних хибридних форми.[14]

У Подсахарској Африци „испод површине видљиве реалности увек вреба друга реалност“.[15] За разумевање свих друштвених и економских промена у Подсахарској Африци, укључујући последице глобализацијских процеса, неопходно је имати у виду да је вештичарење, које је широм региона остало блиско везано са концептом моћи и свим облицима акумулације, „постало саставни део визије модерности“[16] и да ирационално има одлучујући утицај на саморазумевање и поступке подсахарских актера. „Свима нама који смо схватање света извели из европског просвететљства изузетно је тешко да појмимо (место) вештичарења у свакодневном животу у Африци.“[17]Подједнако је важан и са вештичарењем блиско „повезан аспект духовне несигурности“,[18] у коме су афрички актери нашли задовољавајуће објашњење нових неизвесности, опасности и неједнакости које су донели процеси турбоглобализације и неолиберализације. Став да је вештичарење, веровање да се окултним силама може интервенисати у овом („видљивом“) свету, нешто што не спада у поље политичких наука или економије спречило би нас „да разумемо живот у Африци“.[19] Када посматрамо догађаје и процесе јужно од Сахаре, морамо увек узимати у обзир „невидљиве силе“. Такође, ирационално не треба разумети као не-рационално, већ као кључни састојак свега што верујемо да се може анализирати у рационалним и научним категоријама.

Фото: Зоран Ћирјаковић

У Подсахарској Африци практично не можемо говорити о раздвајању цркве и државе или процесу секуларизације. Подсахарска Африка је данас један од најрелигиознијих делова света. У већини земаља „девет од десет становника сматра да религија има важно место у њиховом животу“.[20] У свих 19 држава региона у којима је у првој половини 2009. године обављено испитивање јавног мњења више од половине хришћана верује да ће се Исус вратити за време њиховог живота, а, изузев у Сенегалу,[21] више од једне трећине муслимана да ће дочекати обнову калифата и успостављање поретка из времена посланика Мухамеда.[22] Већина истраживања обављених током претходне деценије показује да је у подсахарским земљама број „атеиста, агностика и нерелигиозних“ мањи од 1%.[23]

Малобројни атеистички активисти се жале да су неверници често мета „насилног обраћења, репресије [и] дискриминације“ и да су принуђени да се претварају да су религиозни и да „живе у клозету“.[24] Верске слободе су у многим државама схваћене као слобода да се изабере вера,[25] а не слобода да се не верује. Није реч само о институционалној дискриминацији. Свако ко се декларише као неверник „ризикује да буде изопштен из своје породице и заједнице“.[26] Сви расту у окружењу у коме је снажно укорењено схватање да не постоји алтернатива религиозности. Људима који долазе са секуларизованог запада Европе делује невероватно колико многи Африканци нису у стању да разумеју концепт атеизма.

Фото: Зоран Ћирјаковић

Штавише, спој овако велике религиозности и сиромаштва представља један од разлога зашто су становници Подсахарске Африке, чак и они који су толерантни по питању свих других разлика, изузетно хомофобични. У условима хроничне и свеприсутне беде библијске и куранске слике су „живе“, оне неретко одражавају животне околности и делују „стварно“. То треба имати у виду када покушавамо да разумемо зашто у Подсахарској Африци чак и само помињање хомосексуалности обично изазива хистеричне реакције. Схватање да је хомосексуалност „неафричка“ је толико распрострањено да неки аутори сматрају да можемо говорити о „консензусу“ који укључује и „оне који су најобразованији, најизложенији западној култури“.[27] Овако раширена хомофобија има комплексне корене. Поред религиозности, важна је и „сложеност афричких односа са Западом: делимично дивљење, делимично завист, делимично љутња и кључајући јед. Све што оставља утисак нечега што Западњаци намећу Африканцима одмах изазива презир; то евоцира сећање на горку историју колонизације и експлоатације.“[28]

* Други део текста биће објављен 16.7.2018.

Извор: Глобална Африка: Последице глобализацијских и модернизацијских процеса јужно од Сахаре, Београд, 2013.
Фото: Зоран Ћирјаковић

[1] Овакво схватање новца, које је у Подсахарској Африци одавно присутно, приметно је последњих тридесетак година и у САД и у Латинској Америци. То је додатни аргумент за теоретичаре који сматрају да искуства Подсахарске Африке можемо не само да посматрамо као изузетак већ да у њима наслутимо могућу будућност глобализованог света.

[2] Achille Mbembe, „On Politics as a Form of Expenditure“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolonyop. cit., p. 308.

[3] Daniel Jordan Smith, A Culture of Corruption: Everyday Deception and Popular Discontent in Nigeria, Princeton University Press, Princeton, 2007, p. 209.

[4] Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalismop. cit., p. 18.

[5] Видети: Harry G. West and Todd Sanders (eds.), Transparency and Conspiracy: Etnographies of Suspicion in the New World Order, Duke University Press, Durham, 2003.

[6] J. Gus Liebenow, African Politics: Crisis and Chalenges, Midland Book, Bloomington, 1986, p. 228.

[7] Misty L. Bastian, „Diabolic Realities: Narratives of Conspiracy, Transparency“, in: Harry G. West and Todd Sanders (eds.), Transparency and Conspiracyop. cit., p. 68.

[8] Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalismop. cit., p. 2.

[9] Ibid, p. 27.

[10] Stephen Ellis and Gerrie Ter Haar, Worlds of Power: Religious Thought and Political Practice in Africa, Hurst and Company, London, 2004, p. 191.

[11] Пентакостализам данас укључује лепезу верских и друштвених ставова. Ритуали у овим црквама садрже емотивни набој и динамику која је најближа атмосфери и логици многих традиционалних подсахарских обреда. У пентакосталним службама нагласак је на присуству и „дару Светог духа“ и оне често укључују говорење у језицима, егзорцизам и излечења.

[12] Jean and John L. Comaroff, „Millenial Capitalism: First Thoughts on Second Comming“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Millenial Capitalism and the Culture of Neoliberalismop. cit., pp. 23–24.

[13] Не постоји сагласност о адекватном називу за ову велику скупину деноминација различите величине, која укључује и различите пентакосталне, фундаменталистичке и јеванђелистичке деноминације, за које би најтачнији био непрактично дугачак назив ’не-католичке, не-(мејнстрим)-протестанстске, не-афричке-независне цркве’.

[14] Од почетка деведесетих година прошлог века пентакосталне деноминације бележе најбржи раст и процењује се да данас између 12 и 15% становништва Африке чине пентакосталци.

[15] Filip De Boeck, „On Being Shege in Kinshasa: Children, the Occolut and the Street“, in: Theodre Trefon (ed.), Reinventing Order in the Congoop. cit., p. 156.

[16] Peter Geschiere, „Witchcraft and the Limits of the Law“, in: Jean and John L. Comaroff (eds.), Law and Disorder in the Postcolonyop. cit., p. 220.

[17] Adam Ashroft, Witchcraft, Violence, and Democracy in South Africa, The University of Chicago Press, Chicago, 2005, p. xiii.

[18] Ibid.

[19] Ibid., p. xiii.

[20] „Tolerance and Tension: Islam and Christianity in Sub-Saharan Africa Poll“, The Pew Forum on Religion & Public Life, April 15, 2010.

[21] Првенствено због специфичних веровања припадника муридског братства о улози оснивача секте и његових наследника. Штавише, Сенегал је најрелигиознија земља Подсахарске Африке – чак 98% становника каже да им је религија „јако важна“.

[22] Ibid.

[23] Phil Zuckerman, „Atheism: Contemporary Numbers and Patterns“, in: Michael Martin (ed.), The Cambridge Companion to Atheism, Cambridge University Press, New York, 2007, pp. 53–54.

[24] Leo Igwe, „Atheism and Human Rights Abuses in Africa“, The Richard Dawkins Foundation for Reason and Science, May 31, 2012.

[25] У многим земљама „верско тржиште“ је изузетно живо и хришћански верници често прелазе из једне деноминације у другу.

[26] Ibid.

[27] Madeleine Bunting, „African homophobia has complex roots“, The Guardian, May 21, 2010.

[28] Ibid.

Преузето са сајта: teologija.net