Иако чини свега 2% масе тела, мозак троши скоро 15% срчаног волумена, 20% кисеоника који удишемо, око 25% глукозе из крви. Најзанимљивије је да се ова количина не мања ни када спавамо, када је активност мозга ниска. Јамес Козлоски, истраживач из ИБМ, тврди да најмање 90% енергије коју троши, не можемо да објаснимо. Изгледа као да се налази у стању да непрекидно “врти” сигнале, који нису повезани са стимулусима из спољне средине. Мозак дакле, велики део времена троши огромну енергију, не радећи ништа?
Количина енергије која се троши када нешто ардимо, није равномерно распоређена И зависи од много фактора. На пример, када обављамо неки посао, а посматра нас велики број људи, потреошња се повећава (тако настају грешке услед треме). Истраживања су показала да музичари током живих настипа јаче притискају дирке или жице, него на пробама (зато је концентртна музика увек узбудљивија). Уколико су посматрачи позитивни, потрошња се смањује (ако вас неко критикује док возите постоји многа већа вероватноћа, да ћете направити грешку). Самосвесне особе се много боље сналазе у оваквим ситуација, док оне код несигурних доводе до анксиозности.
Једно врло ново испитивање из јула 2019, показало је да деца предшколског узраста (5 година), имају скоро три пута већу потрошњу енергије у мозгу. Мозак у њих троши 66% базалног метаболизма, као и 43% дневних калоријских потреба. У овом раду је постављена хипоyеза да је потрошња калорија у мозгу директно повезана са гојазношћу. Наиме, уколико мозак троши мање калорија, доћи ће до повећања калорија које се депонују у масном ткиву. Колико год то смешно деловало, сличан ефекат је установљен у животиња у односу величине мозга и тестиса (што је мозак био већи, тестиси су били мањи). Нисам сигуран да је неко испитивао овај ефекат код људи (надам се да не важи за нас, јер себе сматрам интелигентним).Као да мозак краде енергију која му је потребна од других органа. Касније у животу се потребе мозга за енергијом смањују, па ако је калоријски унос висок, настаје гојазност. Да је активност мозга регулатор телесне масе, знамо из експреимената са дубоком стикуцијом мозга (магнентим таласима). Код ових пацијената је долазило да умереног смањења телесне тежине.Наравно могуће је да дубока стимулација мозга утиче на допаминергички сyстем мозга, који регулише ситост, што је такоже механизам настанка гојазности.
Слика 1. МРИ мозга код узимања хране која гоји (лево), која не гоји (средина), остале хране (десно). Видљиво је стално активирање допаминских рецептора код хране која гоји. Нјено узимање изазива задовољство, које касније прелази у зависност. Потребно је овај циклус пресећи пре настанка патолошке гојзаности.
Мозак је такође одговоран за процену нивоа инсулина и глукозе, модулацију активности скелетних мишића, процесс стварања топлоте. Један рад из 2018 показује да стимулација префронатлног кортекса (где се одвијају процеси размишљања), смањује апетити, псоебно опсесивно узимање одрђених намирница. Обрнуто, смањена активност префронталног кортекса доводи до повећавња уноса хране и гојазности. Префронтални кортекс је изузетно активан у раном детињству, током процеса учења говора, циљаних активности, игре са друговима или смисленим играма.Недостатак ових активности је директно доводи до настанка гојазности у дечјем узрасту.
Дакле, осим тренинга мишића, тренирајте и мозак ваше деце (читање књига, креативне игре, друштво друге деце итд).
Преузето са:
https://banenestorovic.blogspot.com/2019/11/znacaj-stimulacije-mozga-kod-dece.html
