Протојереј-ставрофор Милић Драговић
„Свак је рођен да по једном умре,
част и брука живе довијека.“
Петар Петровић Његош
Гледајући у морално или духовно стање српског народа, није тешко
закључити да нам се данас дешавају, како у приватном животу, тако и на нивоу
читавог народа, последице нашег моралног расула или боље речено савремене
борбе против Бога и Божије воље.
Свако живо биће има као основни циљ да очува сопствени живот. Да би
сачувао божански поклон који човек има у себи, сопствену душу, човеку служе
морални закони. То је тачка у којој почињемо да размишљамо о потреби морала и
шта је то морал, а нарочито шта он значи за хришћане. Одбацивање морала у
суштини је одбацивање божанског у себи, и за последицу има човеково свођење на
животињу којој се живот састоји у задовољавању телесних потреба. Такав
хедонистички живот му служи као утеха, а у суштини је самообмана, пред смрћу која
га очекује (Лк 12, 16–21).
Ако поставимо питање одакле морални закони, пошто их имамо сасвим
сигурно од праскозорја човечанства, одговор је да очигледно потичу од Бога.
Верујем да је морални закон за човека задата лествица којом би требало да се пење
од животињског ка божанском, ка небеском. У основном облику (животињском), живо
биће има особину да чини добро само себи, са вером да тако чува себе. На другом
степену, човек примењује механизам солидарности: чини добро другом како би ти се
добро вратило. Солидарност је први услов да би могла да се успостави ма каква
заједница, и због тога она траје као основни етички импулс све до појаве Господа
Исуса Христа. Солидарност је, у неком смислу, полуморал, јер носи у себи нешто
што бисмо могли да назовемо трговачким елементом. Ја ћу бити добар према вама,
да бисте ви били добри према мени. Ја ћу нахранити неког ко је гладан, очекујући да
ће он мене нахранити када ја будем гладан. Уступићу место у аутобусу када уђе
старац, очекујући да ће мени неко, у старости, уступити место. То је солидарност.
Спремност да у датој ситуацији помогнемо неком, очекујући да ће у другој ситуацији
бити нама пружена помоћ. То је основа етике. То је морал који постоји у свим
временима, условно речено, свесног људског рода, и он постоји у неком облику у
свим религиозним системима до хришћанства.
Хришћанство, као један виши степен ка достизању божанског, уводи трећи
стадијум морала, а то је Љубав. Чињење добра без надокнаде, чињење добра ради
самог Добра, ради његовог ширења у свету који није добар. Љубав захтева од
православног хришћанина да чини добро и својим непријатељима од којих он, на
основу свих рационалних показатеља, може само да очекује да ће му учинити зло.
Љубав је божански начин понашања. То је начин који је први показао Господ Исус
Христос, долазећи на овај свет и пристајући да буде разапет од оних због којих је и
дошао у свет да би баш њих и свет спасао. Као што видимо, овај трећи степен, тај
божански степен моралности, је и најтежи и већина од нас хришћана скоро га никад
не достигне у животу. Он је за нас претежак крст, али то је наш циљ и оно што нас
чини различитим од верника других религија.
Данашње друштво, данашња људска заједница, у којој секуларизам
напредује у свим религиозним заједницама, напушта чак и моралну солидарност ,
уздижући егоизам за врховну вредност и модел понашања. То је једна сатанистичка
замка, јер се солидарност одваја од нашег личног понашања. Ја више нисам
солидаран лично, него верујем да постајем солидаран преко заједнице и та лажна
вера ме ослобађа сваког моралног ангажовања. Када се нађем у позицији да
помогнем потребитом, ја увек могу да се позовем на постојање институција. Ако
неког туку, постоји милиција која треба да га брани, ако је неко болестан, постоји
лекар који ће га лечити; ако је неко гладан, постоје добротворне институције које
треба да га нахране (Лк 10, 25–37). Тако сваког дана моралне обавезе одлазе све
даље од мене, а ја се наводно осећам све слободније. У стварности ја сам све више
егоистички изолован, док на темељу лажи убеђујем себе да постижем неки лични
суверенитет и независност. Тако изолован у духовном, психолошком и емотивном
смислу престајем да имам осећање заједништва, осећање саборности, које је
Христос наменио својим ученицима и следбеницима, као саму суштину живота и
истинског остварења себе као личности.
Свети владика Николај (Велимировић) је једном исписао петнаест моралних
проблема, напомињући да су они сви већ постављени у Јеванђељу. Ти проблеми су:
однос човека према Богу, однос човека према човеку, однос родитеља према деци,
однос деце према родитељима и однос човека према браку. Потом следи однос
човека према непријатељима, однос према пријатељима, однос човека једне расе
према људима друге расе, те однос једне народности према другој. Као што видимо,
ово су проблеми који се могу сматрати друштвеним. Затим следи однос газде према
слугама и однос старешина према поданицима, што бисмо могли да третирамо као
проблеме класног и политичког карактера. У ту групу бисмо могли да уврстимо и
вредност и потребу рада, богатства и сиромаштва. И на крају, начин васпитања и
вредност учења и знања. Овако набројаним проблемима ми смо обухватили скоро
све моралне проблеме пред којима се налази савремени човек. Свако од нас може
да види да смо сви ми заједно, или скоро сви, грешни у сваком од ових захтева. Шта
смо ми учинили да се успостави благословени однос човека према Богу? Шта је
однос човека према Богу, него однос човека према Истини? Да би човек уопште
могао да мисли, да би био рационално биће, мора да трага за Истином. Он је
призван да пронађе тачку за коју ће веровати и знати да је исходиште стварности. То
је тачка која се не доводи у питање, пред којом нема сумње, то је Оно што знам и у
шта верујем.
Савремена цивилизација је појам Истине релативизовала и тако започела
поткопавање сваког морала. Непостојање или релативизација Истине, доводи у
сумњу постојање Бога као Створитеља. Јер ако не постоји Истина, ако постоји само
релативна истина, онда не постоји ни онај који би могао да успостави истину, Онај
који је сам Пут, Истина и Живот (Јн 14, 6). Ако истина зависи од мене, и од сваког од
нас појединачно, онда ње и нема. По томе, истина је само у нама, са нама постоји и
са нама нестаје. То је прва замка света који у злу лежи. Непостојање истине доводи у
сумњу оправданост моралних закона уопште и њихову истинитост. Ако не постоји
Бог (гарант Истине), ако не постоји Створитељ свега видљивог и невидљивог, самим
тим не постоји ни морални закон који треба да очува и нас и све око нас. Тада је лако
поверовати да је све случајност, и у некој другој случајности ће нестати. Ако Бога
нема, све је дозвољено: „Узми све што ти живот пружа“, лажи, кради, убијај да би
дошао до циља (новца, моћи, туђег тела… или било чега другог што ти се у датом
тренутку учини као важно. То постаје твој пут, твоја истина и твој лажни бог кога
желиш и волиш). Када нам се учини да оваква вера и овакав начин живота постају
јавни морал или демократска већина, немојте никад помислити да је то исправно и
истинито. Наш Бог је увек на страни Истине и Добра, а не на страни већине. Пред
овим питањем се налази свако од нас и мора дати одговор хоћу ли на страну већине
или на страну Истине.
Господ је у човека усадио десет потреба, или што рече Свети владика
Николај, „десет глади“, десет моралних импулса. То су: глад за Богом, за познањем
Истине, за правдом, за чистотом, за светошћу, глад за животом, за љубављу, за
радошћу, за миром и утехом. Тих десет „глади“ воде човека, ма колико био моралан,
или неморалан или морално индиферентан, да у разним периодима свога живота
покуша да их утоли. Савремени човек инсистира на својим правима, а своје обавезе
уопште и не помиње. Бог се обавезао људима на очинску љубав, а човек је позван
да Богу одговори кроз синовску љубав и верност. Ми смо данас одбацили синовски,
или да користимо појам из економије, партнерски однос између Бога и човека.
Одбацили смо га зато што смо одбацили морал, јер се „партнерство“ са наше стране,
огледа и доказује у моралу. Морал је потврда наше обавезе према Богу. Кроз Десет
Божјих заповести утемељен је морал. Ту су обавезе према Богу и људима. Морално
понашање је мој доказ Богу да сам достојан Његове љубави. Зато морална обнова
савременог човека и његове породице мора да почне везивањем за Бога.
Православни хришћани су веровали и знали да се не узима залогај док се не
прекрсти, да се хлеб не баца ни на под ни у смеће. Нико није одлазио на спавање
без благодарења Богу на дану који је протекао и молитве за мирну и тиху ноћ. Тако
су наши добри, честити и поштени преци радили и када устану иза сна. Ниједан
посао није могао бити започет нити завршен без кратке молитве и помињања имена
Божјег. Отуда и поука: „Без Бога ни преко прага“.
На овом месту рађа се питање где смо ми у овој дијагнози и још важније
можемо ли ми данашњи Срби, православни хришћани, бити бољи и достојнији свог
великог имена и свог доброг корена? Верујем да можемо и да ће нам будућност бити
светлија него садашњост. Пошто је сигурно да преко ноћи не можемо постати свети,
добро би било за почетак да се придржавамо бар две заповести Божије. То су оне
које Срби најчешће помињу као доказ своје доброте и поштења: „Нисам украо и
нисам убио“. Да бисмо се утврдили бар у овим заповестима и били морални бар на
овом пољу, подсетићемо се мудрих речи Светог владике Николаја Српског који каже:
„Не кради државу, јер је скупо плаћена. Твоји ђедови и прађедови и чукунђедови
борили су се за ову државу, мучили се за њу, уздисали, плакали, знојили се,
крварили и умирали. Безумниче! Кога крадеш? Крадеш своју најближу својту, која те
из гробова проклиње. Гле, још плачу ратне удовице. Још се муче неодрасли
сирочићи, питајући мајку, где им је отац. А мајка им одговара: Погинуо је за ову
државу. Потонуо је у море, и рибе су га појеле. Ово није разговор једне мајке са
својим сиротанима, него многих и многих хиљада мајки удовица са децом својом.
Зар тебе не хвата језа од оваквих разговора, који испуњавају ваздух који ти дишеш?
Како да се дрзнеш пружити руку у касу државну, да украдеш, да заграбиш? У тој каси
је и крв погинулих ратника, и порез њихових удовица и сирочића. Крв и сузе крадеш
кад државу крадеш. То ћеш дати својој деци да једу – ту крв и те сузе. Отров ћеш им
дати, и потроваћеш их. Тако ћеш достојанство родитеља претворити у подлост
убице. Ово ти не знаш, и не верујеш. Јер не верујеш у живога и свевидећега Бога,
страшног ревнитеља правде.“
Ако знамо и верујемо да су истините речи Светог владике, онда ћемо се
трудити да не крадемо ни државу ни ближње, да никоме не чинимо зло, а камоли да
га убијемо и да тако учимо и своју децу. Осим нашег личног поштења важно је
борити се и за народно и државно поштење, а то значи, ако видиш, или ако знаш, да
је неко лопов, пријави га за његово добро, макар био твој најрођенији. Затворска
казна је налик на црквену епитимију, педагошка мера да се неко поправи на боље.
Тако одвајамо грех од грешника, грех осуђујемо, а грешника поправљамо, јер га
волимо. Некоме ће ово бити смешно, као што се смејемо „Шојићу“, када каже да је
мућкао у складу са прописима, али време није за смех. Лађа коју су наши преци
једва извукли са дна мора после пет векова опет се накривила због оних који мућкају
у складу са прописима и уз заштиту партијских књижица, а то није добро. Нека би
нам дао Бог да у ове дане Великог поста већина православних хришћана искористи
свету тајну покајања и исповести као лек бесмртности, који нам је Бог оставио да
оздравимо и душу и тело. Једино од Бога благословени можемо знати шта је
поштено, а шта непоштено, шта је црно, а шта бело, шта је лаж, а шта Истина. Драги
моји парохијани, желим Вам од срца да дочекамо Васкрс, Празник над празницима,
поштени, бели и истинити, јер само такви можемо бити срећни и радосни.
