ПРВА ГЛАВА
Презвитер Дионисије сапрезвитеру Тимотеју
О томе да се свако божанствено просвећење, по благости Божијој, различито даје саопштава) онима који се управлају промислом, и о томе да је оно (просвећење) јединствено и не само такво, него да је оно заиста једино способно да просвећује оне који га примају
‘.. „Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца светлости“ (Јак. 1, 17); такође је и свако изливање просвећења, тај дажд благодати, од Бога Оца, и оно (просвећење) за нас је једина сила која нас поново узвисује и која нас чини јединственима, узводећи нас ка сједињењу са Њиме,, јер је од њега и кроз њега и ради њега све“ (Рим. 11, 36), као што казује Свето Писмо.
- Обративши се молитвом Исусу, истинитој светлости Оца која обасјава свакога човека који долази на свет (погл. Јн. 1, 9), кроз кога смо ми и добили могућност да приступимо Оцу, источнику светлости, приклонимо (себе) колико нам је то могуће, ка светлости свете речи Божије, која нам је дата Оцем и, по могућностима (мери) наших сила, погледајмо на оно шта је изложено у симболима и праобразима (а казује) о чиновима небеских умова (бића, анђелима). Примивши невештатственим (нематеријалним) и неустрашивим очима ума (ту) узвишену и првоначалну светлост Оца, светлост која у праобразима и симболима нама казује о најблаженијим чиновима анђела, поново се устремимо ка том светлу и истинама његових зрака (пројављења). Јер, та светлост никада не губи своје унутрашње јединство мада се по своме, добродетељном својству, разлива ради тога да би се сје-динила са пролазним (смртним), те да би (оно што је подложно смрти) поново узвисила на горе и сјединила их са Богом. Он, сам у себи, остаје и постојано пребива у неизмснљивој слави, и оне који на прави начин ка Њему устремљују погледе своје, по мери њихових сила, узводи горе. Јер та божанствена светлост (зрак) нама не може другачије засијати него ли под многоразличитим, светим и тајанственим начинима и при томе, по промисли Оца, свагда прилагођена природи нашој (човечијој).
- Управо због тога, у првобитном установљењу обреда, наша најсветија јерархија образована (устројена) је по подобију небеских чинова; (управо због тога) су и невештатствени чинови представљени (изображени) одређеним материјалним образима (примерима) са циљем да ми, по мери нагаих сила, од светих при-мера (симбола) усходимо ка ономе шта се у њима заиста изображава, ка ономе што заиста нема никаквог чувственог образа (облика, форме). Јер, наш ум другачије не може усходити ка висинама и созерцавању небеских чинова осим кроз (посредством) њему својствених вештатствених руководстава, тј. кроз прихватање видљивих одраза у покушају да се објасне (појме) невидљиве красоте, да се кроз светлост материјалних твари изо-брази невештатствено озарење; јер све оно шта је изложено у храмовима казује (представља) насићење умственог испуњења духа; сав поредак видљивих красота (украса), постојано указује на небеса, (као што) примање евхаристије (представља) заједничарење са Исусом. Да будемо још краћи: све радње које причадлеже небеском, нама су (због природе наше најчешће) предати кроз симболе. Управо зато када се погледу нашем жели открити (нешто) о тајанственом поретку небеских чинова, ми о томе много можемо научити (пажљиво) гледајући на нашу (црквену) јерархију јер она (црквена јерархија) представља чинове небеских сила изображене нашим (чувственим) образима, како би ми (гледајући на то) усходили ка духовном, те се кроз симболе светих изображења узводили ка јединој и вишњој небеској јерархији.
ДРУГА ГЛАВА
О томе да се божанствени и небески предмети у многоме изображавају кроз симболе, чак и када се казује о умшш (небеским) силама која немају образ јер, какоје већ споменуто, потребно је имати у виду (способности човечијег) разума и бринути се о његовим способностима да се од нижег устреми ка вишњем, те да
се томе прилагоде речи (образи, слике) које говоре о тајанственим и светим изображењима
- Мени се чини да је пре свега потребно рећи нешто о циљу сваке јерархије и указати на корист коју имају они који њу посматрају. Затим је потребно рећи нешто о небесним чиновима, сходно тајанственом учењу које је о њима изложено у Светом Писму, а онда, на крају, рећи понешто и о томе под каквим се изображењима у Писму говори о поретку небесних чинова и шта је потребно досегнути да се појми истина (садржана) у тим изображењима. Ово последње је нужно да ми, који смо груби и подобни незналицама, не би у речима Светог Писма које казују о умним силама које имају много лица и ногу, којс носе (имају) образ (лик) животиња (погл. Јез. 1,7; Дан. 7,9; Зах. 1,8; 2. Мак. 3, 25; Ис. Нав. 5, 13), да о њима не би другачије мислили него управо кроз те многоразличите симболе; јер, свети богослови (писци књига Светог Писма), те речи заиста употребљавају као симболе којима покушавају да нашем разуму опишу умне небеске силе које немају образа, те да кроз њих (симболе) нас припреме за поимање тајанствених и светих изображења и да нас припреме за узношење ка вишњем.
- Ако неко прихвата те свете описе бића која су нама (људима) несазнајна и невидљива, потребно је нагласити истину да су ти чувствени описи (који се сусрећу у Светом Писму) веома груби, као што су груба и најфинија (човечија) казивања о анђелским именима. Приступајући том чувственом изображавању савршено бестелесних бића, свети богослови су о томе заиста морали да говоре у онаквим образима (сликама, симболима) који су најприближнији истинама о невештатственим небеским силама, и никоме од њих (светих богослова) није био циљ да та небеска, богоподобна и јединствена бића покуша објаснити (дефинисати) кроз земна и ниска многоразличита изображења. Јер, човеку је кроз те слике (симболе) много лакше да се узнесе ка вишњим истинама које превазилазе све овоземаљско, а такође је потребно о томе нагласити и због тога да се ми, посматрајући та груба изображења, не би повели у заблуду и прихватајући те симболе као потпуне, не би осмелили да на тај начин понижавамо умне силе небеске, тврдећи да су оне заста онакве какве су представљене кроз споменуте описе. То је потребно и због тога да на самом делу нико од нас не би помислио да се вишње славословље, због употребљених животињских симбола, не састоји у некаквом мукању, да су тамо којекаква јата птица или групе каквих других животиња. По мом мишљењу, истраживање истине показује да најсветија Премудрост, Источник Писма, представљајући умне небеске сила кроз чувствене образе ипак устројава све тако да њих (небеске силе) ничим не умањује (омаловажава) а да нас, који смо силно привезани за земно и ниска (материјална) изображења, узведе ка познању вишњих истина (онолико колико је то нама могуће). И заиста, није без разлога што су бића која немају материјалног образа представљена кроз материјално; са једне стране, разлог за то јесте споменуто својство наше природе да ми нисмо у стању да се без помоћи са стране узнесемо ка созерцавању духовног, а са друге стране, то што Свето Писмо испуњено тајнама, у себи такође скрива и свете и тајанствене истине о небеским умовима (анђелима) иза (за човеков ум) непрозирних светих завеса. Јер, како о томе казује само Писмо, нису сви посвећени у тајне и није у свакога разум способан за њих (погл. 1. Кор. 8, 7). Онима који би можда почели да поричу неподобност употребљених образа, и који би можда почели да говоре о неприличности која обезображава красоту богоподобних и светих анђела, довољно је напоменути истину да Свето Писмо нама своје мисли свагда изражава на двојак начин.
- Један начин се састоји од изображења која су, по могућности, што сличнија са светим предметима, док је други у образима који ни најмање нису слични и који се у потпуности разликују тако да су далеко од истина о светим предметима. Тајанствено учење које нам је предато кроз Свето Писмо на различите начине описује велике тајне Бога. Оно (Писмо) Бога понекад именује (означава) речју, умом или бићем (погл. Јн. 1, 1; Пс. 135.), указујући нам тако на разум и премудрост својствене само јединоме Богу. У настојању да Њега изобрази понекад употребљава и примере (образе) који су узвишенији (од чувствених) али и тада је заправо далеко од истине која се и таквим примерима жели нагласити јер Бог је изнад сваког бића и сваког поређења; ништа не може бити довољно истинито да би се Он у потпуности изобразио нашем уму; свака реч је далеко од тога да искаже и најмању истину о Њему. Понекад Свето Писмо на величанствен начин казује о Богу називајући га не-видљивим, непостижним, неистраживим (погл. 1. Тим. 6, 16; Пс. 144,13; Рим. 9, 33), али ни тада оно не означава Њега онаквим какав јесте, и пре би се могло рећи да казује о томе шта Он није. Ово је, по моме мишљењу, још својственије Богу јер ми о Њему такође не знамо ништа о томе колико је Он непостижан или неизрецив осим на основу тајанственог светог Предања, које казује (тврди, учи) да се Бог не може поредити ни са једним бићем. И стога, ако у односу према божанским предметима тај, да тако кажемо, одрични начин изражавања ближе прилази истини, то исто треба користити и тада када говоримо о невидљивим и непостижним бићима (анђелима). Свети описи који изображавају небеске чинове кроз црте које су несличне са њима тим самим њима (анђелима) дају још више части, показујући да су они далеко изнад сваке вештатствености. А да такви описи узвишују наш ум, мислим да то нико од благора-зумних неће оспоравати. Јер такви (благоразумни) неће бити обманути кроз описе да су анђели златовиди, да су некакви светлоносни (светловиди) мужеви, да су муњоносци прелепог изгледа одевени у светле одежде који шаљу негакодљиви огањ или да су изображени на било какав сличан начин а на који богословље описује (изображава) силе небеске. Да би упозорили оне који својим разумом не иду даље од видљивих красота (описа), свети богослови су по својој мудрости која превазилази наш ум, притекли таквим очевидно несличним подоби-јама (описима) са циљем да наша чувствена природа не остане заувек привезана за ниска изображења, но да се неприкладно-шћу изображења она пробуди и да узвиси наш ум тако да би и поред нечије привезаности за метеријално, ипак показали да је реч о бићима која су много узвишенија него што су приказана кроз ниска изображења. Уосталом, не треба сметнути са ума и то да нема ничега на свету шта није добро веома, како о томе казује небеска истина (погл. Пост. 1,31).
- И тако, из свега (до сада реченог), могу се извући добре мисли о томе да се духовна и разумна (небеска) бића налазе (обитавају) у невештатственом свету и да све оно шта се о њима казује кроз разноврсна чувствена подобија (описе), да то треба разумети у савршено другом смислу. Узмимо као пример гнев који у бесловесним бићима происходи из страсног стремљења и њихових гневљивих кретања испуњених бесмисленошћу; али, на овај начин се не може разумети гнев у духовним бићима јер он, по мом мишљењу, представља израз снажних разумних кретања и постојаности у богоподобном. На исти начин и жудња у бесловесним представља некакво грубо, незадржљиво стремљење ка наслађивањима које се рађа од наслеђеног (урођеног) кретања и навика (склоности), од бесмислене телесне наклоности ка ономе шта је пријемчиво за чувства. А када ми духовним бићима придајемо жудњу онда када покушавамо да кажемо нешто више о њима (анђелима), тада треба да разумемо (да је реч) о њиховој светој љубави ка невештатствености, ка ономе шта је непостижно и неизрециво за нас, о њиховој постојаној и неослабљивој тежњи ка најчистијем и ничим непомућеном созерцавању, ка вечном и духовном сједињењу са најчистијом светлошћу, са истинама и красотама (Богу). Такође неуздржљивост код њих потребно је разумети као стално стремљење које ничим не може бити заустављено, по чистој и неизменљивој љубави њиховој, ка божанственој красоти и по свецелој наклоности ка истински жуђеном (Творцу). Када говоримо о бесловесним бићима обично их описујемо као она у којима одсуствује реч и чувство, док када говоримо о духовним бићима тада о њима казујемо да она превазилазе све световно и наше речи, које стварамо (проузносимо) језиком и које се састоје од звукова, постају савршено мале да би исказале (описале) узвишеност бестелесних умова. Напоменимо још и то да и од мање важних предмета материјалног света могуће је позајмити образе који донекле казују о узвишености небеских бића јер и тај свет (бестелесних бића), добивши своје постојање од Творца, кроз устројство своје изображава трагове духовне красоте који нас могу узводити ка невештатственим првообразима само ако та подобија, о којима смо већ казивали, будемо сматрали као симболе који никако нису идентични са суштином (оних бића) о којима говоре, тако да нам је потре-бно да добро и правилно разликујемо свако духовно и материјално својство.
- Видећемо да свети богослови искусно (добро) употребљавају таква подобија не само када описују небеске красоте, него и онда када казују о Богу. Тако они богослове о Богу као сунцу правде (погл. Малах. 4,2), као о звезди даници (погл. Откр. 22, 16) која неугасиво шаље умну светлост; они понекад користе и мање узвишена подобија те Бога именују као огањ неугасиви (погл. Изл. 3, 2), као воду живота (погл. Јн. 7, 38 ) која утољује духовну жеђ. Понекад позајмљују образе од ниских предмета, називајући Га мирисом прекрасним (погл. Песма над песм. 1, 3), угаоним каменом (погл. Еф. 2, 20 ). Понекад Њега представљају под образом звери, приписујући му својства лава и леопарда, риса или медведице којој су узели медведиће (погл. Ос. 13, 7-8 ). Придодајмо овоме и оно шта нам се чини као неприлично, тј. да Он себе представља под видом црва (погл. Пс. 21, 7), а како су нам предали свети мужеви који су досегнули тајне Божије. На тај начин богомудри мужеви и тумачи тајни откривења разликују Светињу над Светињама од предмета несавршених и неосвећених, али прихватају (употребу) изображења, и знајући да су она нетачна и да нису у стању да у целости опишу красоте и тајне, и употребљавају их на корист онима који жуде за созерцањем. Напоменимо да се божанственим предметима указује више славе онда када се о њима казује кроз одричне црте (речи) и када се представљају кроз недовољно савршена изображења која су позајмљена од ниских ствари. Исто тако треба и ми да поступамо када желимо да говоримо о небеским силама, тј. када се добронамерно желимо узносити ка невидљивом (анђелском свету). Ето шта је потребно рећи о расуђивању материјалних и неподобних изображења анђела која се сусрећу у списима светих богослова, а сада је потребно одредити шта је нужно разумевати под самом јерархијом и какав је положај оних који учествују у њој. Нека нам руководитељ у речима буде Сам Христос, најузвишенији Наставник у изјашњењу сваке јерархије. А ти, сине мој, саобразно са светим поретком који нам је предат од наших јерарха, побожно пази на свете речи, надахнутим од надахнутог учења и, сакривши свете истине у дубине душе, брижљиво их чувај од оних који нису посвећени јер, како нам то и Писмо казује, не треба бисере стављати пред свиње.
ТРЕЋА ГЛАВА
Шта је јерархија и којије њен циљ?
- Јерархија, по моме мишљењу, јесте свети чин и дело које се (по могућности) уподобљава божанственој красоти, и при озарењу свише, даје правац којим треба да ходе они који жуде богоподражавању. Божанствена красота, као јединствена, као блага, као почетак сваког савршенства, мада и потпуно страна сва-ком разнообразју, саопштава светлост своју свакоме по достојанству, и они који јесу њени причасници, кроз божанствене тајнорадње, постају (?), саобразно својој непроменљивости.
- Циљ јерархије јесте могуће уподобљење Богу и сједињење са Њим. Имајући Бога за наставника у сваком светом делу, и постојано гледајући на Његову божанствену красоту, она (јерархија), по могућности, садржи у себи образ Његов и своје причаснике чини божанственим подобијем, јасним и чистим огледалима која у себе примају зраке светлоначалног и богоначалног светла, тако да испуњавајући се светом светлошћу, њима саопштеном, саобразно са божанственим установљењем, изобилно (ту светлост) саопштавају (дају) онима нижим од себе. Јер онима који врше свете тајне или онима који свето чине, сасвим је неприлично радити било шта што је противно светим установљењима свога началства. И тако, онај ко говори о јерархији, тај указује на свете установе, на образ божанствене красоте; јер, савршенство свакога ко припада јерархији састоји се у томе да стреми, колико је могуће, ка богоподражавању и, шта је важније од свега (како говори Писмо), да постане заједничар са Богом… Чинови јерархије захтевају да једни очишћавају а да се други очишћују, да једни просвећују, а да се други просвећују, да једни усавршавају, а да се други усавршавају и уз то сваки, ко-лико је то њему могуће, подражава Христов пример јер божанско блаженство, казујући човечијим (једноставно говорећи), страно је сваком разнообразју, савршено је и не треба никаквог усавршавања; оно очишћује, просвећује и усавршава и оно је узрок сваког светог чина, те самим тим и узор који треба следити.
- Они који се ослобађају (очишћавају), по моме мишљењу, треба да себе учине савршено чистим и страним за било какве разнообразне примесе; они који се просвећују дужни су да се испуне божанском светлошћу како би се узвисили на најчистијим очима ума били способни за созерцавање; на крају, они који се усавршавају, узвисујући се над несавршенима, потребно је да постану заједничари (учесници) у усавршавајућем познавању созерцаваних тајни. Они који су се очистили, дужни су другима давати од своје чистоте, ;:оји су сс просветили, као танани умови способни да примају светлост, њу треба да преобилно изливају на оне који су је достојни; на крају, они који су са-вршени, као најспособнији да саопште савршенство, дужни су да оне који се усавршавају, посвећују (упућују) у свето познање созерцаваних тајни. На тај начин сваки чин јерархије, по мери својих сила, прима учешће у божанственим делима, вршећи благодаћу и силом, дарованом од Бога, и оно шта се налази у Божанству, тј. оно непојмљиво, делимично се открива ради тога да би богољубиви умови хитали ка томе.
ЧЕТВРТА ГЛАВА
Шта означава именовање анђела?
- Учинивши основне напомене о јерархији, мислим да је сада потребно да кажемо нешто више о анђелској јерархији те да духовним очима погледамо на та њена света изображења која се сусрећу у Писму, и да би се помоћу њих што је више могуће приближили њиховој богоподобној јединствености и прославили Бога, источника сваког свештеноначалничког знања, свештеним хвалама и благодарењима која су Њега достојна. Пре свега нагласимо истину да је Бог творац анђела… И тако, све што постоји управља се промислом Творца. Чак и бића у којима нема душе постоје по промислу Божијем, а тим пре словесна и духовна бића зависе од надсавршене прсмудрости Његове, мудрости која превазилази сваку реч и разумевање. Знајући ово, разумљива је истина о томе да су анђели најближи Богу.
- Зато што чинови небеских бића јесу у најближем општењу са Богом и зато што имају преимућство пред другим бићима, не само пред онима која су без душе и која живе животом неразумним, него и пред разумним бићима, какви смо ми, они (анђели) умствено стреме ка богоподражавању, духовно гледајући на првообраз. Они (анђели) имају најблискију заједницу са Њим зато што су они постојано активни, потакнути силом и љубављу Божијом, они свагда ходе напред, невештатствено и без икакве стране примесе добијају озарење и, саобразно са тим, имају живот који је савршено духован. Ето разлога зашто су они (анђели) једини удостојени овога имена. Они (анђели) први добијају божанствена озарења и кроз њих нама се дају откривења. Тако, по учењу богословља, кроз анђеле нам је дат закон (погл. Гал. 3,19; Дела ап. 7, 53); анђели су руководили ка Богу (погл. Мт. 2,13; Дела ап. 11,13; Дела ап. 7,10 ) мужеве који су се прославили пре закона, и оце наше који су живели после закона руководили или им напомињали шта је потребно чинити, приводећи их на прави пут истине, или им откривајући и објашњавајући скривена виђења надсветских тајни и нека од божанствених предсказања.
- Ако неко казује да се неким светима јавио сам Бог непосредно, такав нека сазна из јасних речи Светог Писма (погл. 1. Јн. 4,12; Пост. 3, 8; Пост. 18,1), да Бога нико никада није видео, и да се Бог јавља светима кроз виђења која су Њега достојна и саобразна сили оних који су били удостојени тих виђења. Виђење које пројављује у себи, као у образу, подобије ничим неизобразивог Бога, правилно се у речи Божијој назива Богојављење јер је оне који су га бшга удостојени узводило Богу, просвећивало их божанственим озарењима и свише им је откривало непостижне истине. Та божанствена виђења којих су били удостојени свети оци откривана су им управо посредством небеских сила. Споменимо само Мојсија и истину изложену у речи Божијој да је закон дат кроз анђеле. Али, реч Божија која нас учи да нам је закон дат кроз анђеле казује нам и о поретку божанственог закона да они који су нижи ка Богу треба да буду приведени посредством виших (бића) јер је Бог преднацртао такав закон како би у свакој јерархији, не само код виших и нижих, него и код оних који стоје у истом чину, постојали први, средњи и последњи чинови, и да би они који су најближи Богу за ниже били руководитељи у просвећењу и приближавању Богу зарад заједнице са Њим.
- Такође примећујем да је сама тајна оваплоћења Божијег прво била откривена анђелима, а затим кроз њих, саопштена и нама. Божанствени Гаврило казује свештенику Захарији (погл. Лк. 1, 13) да ће он, по благодати Божијој, добити сина који ће бити пророк, и који ће људима казивати о доласку (оваплоћењу) Христовом од Марије Дјеве. Други анђео рекао је Јосифу да се заиста испунило оно шта је Бог некада обећао праоцу Давиду. Анђео је благовестио пастире, људе очишћене усамљеношћу и тишином, тако да је заједно са њима и многобројно воинство небеских сила узнело хвалебно славословље. Али, погледајмо и на вишња откривења садржана у Писму. Сам Христос, узевши нашу природу без било какве промене божанског, не нарушава Њиме установљени поредак, но се са покорношћу потчињава Оцу и чини вољу Његову уз помоћ анђела. Јер, анђео казује Јосифу вољу Оца да заједно са богомладенцем Исусом бежи у Египат, а касније да се поново врати у Јудеју. Не желим да ти казујем о ономе шта ти већ добро знаш, као иа пример о анђелу који је укрепљивао Исуса, као ни о томе да је сам Исус од богослова био назван анђелом (погл. Ис. 9, 6) јер Он сам, као авђео говори да је оно шта је слушао од Оца, казивао нама људима ради нагаег спасења.
ПЕТА ГЛАВА
Зашто се сва небеска бића називају анђелижа!
- И тако, по мом разумевању, потребно је да кажемо понешто и о разлогу због кога се небески чинови у Писму називају именом анђела (погл. Пс. 102, 20; Мт. 25, 31) када знамо да је то име својствено само за један, последњи чин, који закључује божанствену небеску јерархију. Мислим да у сваком степену светог чиноначалија чинови који су виши имају светлост и силу нижих чинова, док ови други немају оно шта је принадлежност виших, те зато богослови (ради бољег ноимања истина о свету небеских сила) анђелима називају и чинове виших сила јер су они ти који нама откривају и саопштавају првоначалну божанску светлост. Са друге стране, нема повода због кога би последњи чин небеских умова називали началима или престолима или сера-фимима јер он (најнижи чин) нема оно шта је својствено тим вишим чиновима. И како тај (најнижи чин) узводи нашу свету јерархију ка светлости, тако и они (анђели) бивају узвођени ка Богу од стране виших степена (небеске) јерархије. Може бити, рећи ће неко, да је име анђео заједничко свим силама небеским зато што сви они, више или мање, саошптавају истине добијене од Бога, али да би ово наше учење било још јасније, потрудимо се да кажемо нешто више о узвишеним својствима сваког не-беског чина, онако како је о њима откривено у Писму.
