|
Бродови –
и они у луке се слише. Возови – на станицу терају и они. А мене ка теби нешто тим више – јер волим – вуче и гони. Пушкинов витез у подрум се скрива, циција у своме новцу да ужива. Тако ти се враћам ја, драга, предано Моје је то срце, с дивљењем га гледам. и гар са себе спира, брије се и мије. Тако и ја, теби враћајући се, зар не одлазим кући, зар није?! Коначној се враћамо мети. Смртне земаљско наручје веже Тако тек што растанемо се ја и ти, непоколебљиво ти тежим. |
