Први српски песници сељаци јављају се у временском раздобљу између 1917. и 1923. године, у појединим листовима и часописима, понеком песмом, причом, чланком. Били су то први, стидљиви и несигурни покушаји продора у просторе песништва. Тада још нико није озбиљније на њих обратио пажњу. На њихову поезију гледало се као на део гусларске традиције, која се неминовно гасила, као неки њен позни изданак, или као известан израз сентименталних „пјесмарица“. То песништво је садржало неке црте ранијег певања, што је уосталом природно приликом смењивања књижевних епоха и праваца. У исто време, оно негира те одлике тежећи да се отргне од владајућег епског предања и десетерца и да се приближи модернијим поетским струјама и духу новог времена. Тражећи нове путеве испољавања свог песничког бића, ти први наши песници сељаци су доста лутали. Неки нису успели да се ускладе са токовима новог доба, и остали су у границама старих школа и старог начина певања. Такви су и најчешћи. Други су се зауставили на некој средини, неодлучни да ли да се приклоне старом, познатом и испробаном, или новом, непознатом и неизвесном. Старе обале успели су да напусте само они који су били најупорнији и снажне песничке личности. Управо у томе се састоји подвиг најстаријег покољења песника сељака, и њихова пионирска улога у развоју овог песништва. Требало је окренути леђа традицији, негованој вековима, признатој и дигнутој на пиједестал, али преживелој, беживотној. Тај раскид, наравно, није био коначан и потпун. Такав никада није ни могућ. Задржано је оно што се упило у свест и што су векови наталожили у дубини бића. А затим, требало је поћи новим путевима, који су се наметали неодољиво, и према којима је песничко биће у ствари већ било отворено. То је уливало стрепњу и страх. Нове путање песништва увек су неизвесне, замагљене.
Први песници сељаци стварали су усамљено, немајући никакву своју чвршћу организацију, најчешће не знајући једни за друге. Међутим, 1923. године почиње да их запажа књижевна јавност.
Те године је омладински лист „Венац“ објавио неке прилоге песника сељака из Србије. За многе од њих то објављивање било је значајан подстицај.
У наредном раздобљу, од 1923. па све до 1941. године, можемо издвојити десетак књижевних вечери, један заједнички зборник и по неку самосталну збирчиоу. То је све. Из тога, међутим, крије се много муке, невоље, прегалаштва и одушевљења.
У „Венцу“ се почев од 1923. године јављају: Живадин Стевановић из Брестовца у Горњој Гружи, Радомир Тодоровић из Дивостина код Крагујевца, Спасоје Ђурић из Гледића у Гружи, Милисав Павловић из Црљенца код Пожаревца, Радоје Драгутиновић из Коњарника код Прокупља, Милија Стојановић из Дренице и други. Објављујући своје радове, повремено, још увек усамљено, у локалним и средишњим листовима, они сазнају једни за друге, долази и до личних упознавања у редакцијама појединих листова и на зборовима, и тада се код њих рађа мисао о удруживању и заједничком деловању. Препреке су биле велике, од неразумевања и исмевања до прогона и политичких хапшења. Ипак, подстицани унутрашњим песничким инстинктом, или доследни у својој сељачкој упорности, они су успели да се окупе и одрже своје прво књижевно вече. Било је то 2. априла 1938. године у Физичкој сали Београдског Правног факултета. Вече је отворио Авдо Хумо и представио песнике и приповедаче: Драгојла Дудића, Миодрага Јаковљевића, Радомира Тодоровића, Милоша Јовашевића, Милисава Павловића, Живка Васиљевића, Љубомира Милановића и Момчила Тешића. Као гости вечери учествовали су песници сељаци из Босне и Херцеговине: Алекса Митић и Митар Попара. Приредба је била веома посећена, присуствовало је неколико хиљада посетилаца, највећим делом студената. Успех је био незапамћен, пре свега у политичком погледу, а то је био и један од битних подстицаја оваквог окупљања. О овој приредби београдска штампа је ћутала, изузев „Правде“ која је о њој донела подужу вест. Нешто касније, 5. маја исте године, писао је о овој приредби Митар Попара у „Сељачком колу“, чији је био сарадник, истичући њен велики успех, као и то да су се учесници договорили „за оснивање књижевног удружења сељака књижевника и сликара“. Створен је и Одбор у који су изабрани Миодраг Јаковлиевић, Радомир Тодоровић и Митар Попара.
То прво заједничко књижевно вече чвршће је повезало дотад усамљене самоуке ствараоце. Подстакнути успехом, сигурнији и самосвеснији кад су заједно, они смело крећу у свој поетски поход. Током саме 1939. године одржан је низ књижевних приредби:
— 16. фебруара на Правном факултету у Београду одржана је друга књижевна приредба писаца са села. Учествовали су: Миодраг Јаковљевић, Милош Јовашевић, Милисав Павловић, Момчило Тешић, Љубомир Милановић, Живко Васиљевић. Гости вечери били су: Алекса Митић, Митар Попара, Раде Алексић и Глигорије Лекић. Поред тога што је успела као и претходна, о овој приредби је већ писала и тадашња штампа.
— 10. марта одржана је трећа књижевна приредба, овај пут у Чачку, са следећим учесницима: Миодраг Јаковљевић, Милош Јовашевић, Радомир Тодоровић, Живко Василијевић, Љубомир Јовановић, Момчило Тешић. Гости вечери били су песници, из Босне и Херцеговине: Митар Попара, и из Хрватске: Иво Цаће и Фрањо Мраз.
— 12. марта одржана је четврта приредба у сали биоскопа „Луксор“ у Београду, у организацији листа „Сељачко коло“. Приредбу је отворио карикатуриста Пјер Крижанић. Адам Прибићевић је одржао краће предавање, под насловом „Село и наше уједињење“. Универзитетски професор др Михаило Илић одржао је такође краће предавање, под насловом „Задругарство и демократија“. Књижевник Јован Поповић говорио је о теми: „Село, град и интелигенција“. У програму су учествовали песници: Момчило Тешић и Митар Попара.
— 12. и 13. марта одржане су у Сарајеву књижевне приредбе писаца са села из Босне и Херцеговине, Србије и Хрватске. Из Босне и Хер-цеговине наступили су песници: Алекса Митић и Митар Попара. Србију су представљали: Миодраг Јаковљевић, Живко Васиљевић, Радомир Тодоровић, Љубомир Милановић и Милош Јовашевић, а Хрватску: Миховил Павлек-Мишкина и Мара Маточец.
— 24, новембра на Правном факултету у Београду одржана је шеста приредба писаца са села. Приредбу је отворио књижевник Душан Костић, а учествовали су следећи песници: Драгојло Дудић, Миодраг Јаковљевић, Радомир Тодоровић, Момчило Тешић, Љубомир Милановић, Милош Јовашевић, и Митар Попара као гост.
За сваку од тих приредби требало је добити посебну дозволу од полиције, која је будно надзирала њихов ток, као и кретање самих песника. Ипак, штампа је о њима сада доста писала, и поједини листови почели су чешће објављивати радове песника сељака („Венац“, „Ђачка дружина“, „Глас Ваљева“, „Сељачко коло“, „Војвођанин“, „Југословенче“, „Зорица“, „Народна читанка“, „Наша књижица“, „Напред“, „Сељачка мисао“, „Наша стварност“, „Земља“, „Радничке новине“, „Рад“, „Орач“, „Бразда“, „Развитак“, „Јужни преглед“, „Југословенски расвит“, „Српски задругар“).
Иако су прилике биле тешке, тадашњи песници сеИјаци нису били потпуно усамљени и препуштани сами себи. Значајну подршку и помоћ указали су им напредно оријентисани млади писци: Чедомир Миндеровић, о коме и данас живи, сада стари песници говоре са дубоком захвалношћу, Кета Шер (Ката Косац, супруга Чедомира Миндеровића), Јован Поповић, Душан Костић, Есад Мекули, Милка Жицина, Радован Зоговић, Јанко Ђоновић и други, као и београдска студентска група „Село“. У том погледу била је значајна и сарадња са писцима сељацима из других крајева Југославије, пре свега са црногорским, хрватским, босанским и херцеговачким ствараоцима. У својим сећањима Радомир Тодоровић истиче, на пример, како су им били веома драгоцени савети и искуства познатог хрватског песника сељака Миховила Павлека-Мишкина. Уз такву помоћ и сада већ извесну чвршћу међусобну повезаност успели су српски песници сељаци да исте 1939. године издају први зборник својих радова. Тај зборник, под насловом „За плугом“, издала је некако с јесени Издавачко-просветна задруга „Народна књига“, у Београду. Уредници су били: Миодраг Јаковљевић и Чедомир Миндеровић (Илија Катић). Цртеж на корицама израдио је Ђорђе Андрејевић-Кун. Уз животопис учесника донесене су и њихове фотографије. Зборник је био забрањен убрзо после штампања, али су песници успели да распродају већи део тирежа пре те забране. Поводом ове књиге званична критика је ћутала. Зборник је поздравила напредна јавност (Чедомир Миндеровић, Гојко Бановић), и то пре свега као значајан културно-политички догађај.
Значајни подстрек за рађање овог зборника био је и успех хрватских писаца сељака, који су већ били објавили два своја зборника. Први „Зборник хрватских селиака“ изашао је у Загребу 1936. године у едицији „Село говори“ (224 стр.). Уредио га је писац сељак Иван Саболић. Књига представља 21. писца и сликара са села, доно-сећи ниихове песме, приче, чланке и репродук-циие слик-а. Између осталих, ту су: Миховил Павлек-Мишкина, Иван Чаће, Михо Ступарић, Фрањо и Томо Гажи, Марко Сеничњак, Мара Матошец, Славко Пурић, Јосип Галековић, Мато Мандић и други, а од сликара: Иван Генерелић, Франио Мраз, Мирко Вириус. Занимлииво је да Мраз објављује и песме, а Иван Чаће поред прозе и стихова представљен је и као сликар. Други „Зборник хрватск’х селиака“, који ие уредио Одбор, издао ие 1938. године у Загребу „Дом Стјепана Радћа“ (232 стр.). У овои књизи, поред дела већ познатих писаца и сликара са села, налазе се радови петнаестак нових стваралаца, међу којима су Марин Младинов с острва Солте и Митар Попара, Србин из Босне. Од сликара и ту су представљени „Хлебинци“, Генералић, Мраз и Вириус.
Алманах српских сељака писаца „За плугом“ представио је тадашњој јавности први пут заједно осам сељака песника из уже Србије: Драгојла Дудића из Клинаца и Миодрага Ивановића из Остружња — код Ваљева, Момчила Тешића из Глумоа код Ужичке Пожеге, Милоша Јовачевића, из Прељине код Цачка, Љубомира Милановића из Велеречи код Горњег Милановца, Миодрага Јаковљевића и Живка Васиљевића — из Белог Поља у Горњој Гружи и Радомира Тодоровића из Дивостина код Крагујевца. Поред њих, ту су били заступљени и писци из других крајева наше земље: Гојко Лежајић из Далмације, Богдан Ђерић из Лике, Алекса Михић из Босне, Митар Попара, Мирко Михић и Лазар Ружић из Херцеговине, Раде Алексић и Мирко Вујачић из Црне Горе.
Зборник „За плугом“, иако у суштини скромна књига, извршио је пионирску улогу у развоју и расцвату сељачког песништва, о којем се говори као о нашем необичном феномену. Већ сам наслов ове књиге је веома речит и јасан, али не једнозначан. Његова симболика, међутим, није мутна, неухватљива, нема метафоричка обележја и нису јој иманентна само поетска и поетична значења. Она, свакако, садржи и сасвим одређену песничку компоненту, упућује на буђење стваралачког духа нашег човека, оног који чврсто стоји у језгри нашег живљења, о поновном рађању најчудеснијег плода ове землие, који нас увек једнако узбуђује, надахњује, и прати вером и надом, сведочи о непресушивости исконског гласа земље, за којии се у једном тренутку поверовало да је пресахнуо, умро.
Већина тих песника имала је тек по који разред основне школе. Ретко је ко од њих завршио и неки разред гимназије. Претежно су се бавили земљорадњом, често надничећи на туђим њивама и чуваиући туђу стоку. С друге стране, у то време управо су они међу нашим сељацима били ти који су представљали оваплоћение песничког духа нациие, и коии су се кроз своиу песму, а исто теко и непосредним учешћем у друштвено-политичким збивањима, страсно укључили у изграђивание новог живота. Таква опредељеност јасно се одразила у њиховим делима.
Посматрано у целини, и са једног естетског становишта, стваралаштво српских сељака писаца у предратном периоду није донело остварења врхунских вредности. То су истицали сами ствараоци, говорећи повремено о својим делима и уопште делима своје генерације. Један од њих, Раде М. Алексић — Злоречки из Аранђеловца даје врло сажето камктеристичну оцену:
„У нашим делима нема неке углађене књижевно-уметничке форме, али има стварности, истине о правом народном животу.“
У том песништву, у ствари прилично јасно се издвајају два основна правца: слављење отаџбине и љубави; и побуна против неправедног друштва. У складу с тим, уочавају се и два карактеристична стила: углађени, из школе Јована Дучића и Милана Ракића, и слободни, по угледу на школу „социјалне књижевности“. Прву, родолиубиву и „отмену“ струју најбоље представља Живадин Стевановић, чија је једна таква збирка имала чак више издања. Другу изражавају писци из зборника „За плугом“, за које је писање било само средство побуне. Побуна је средишни моменат овог песништва. У његовом развоју „практичне“ потребе су деловале као битан покретач. Њихова песма је искупила сву горчину испаћеног села, али и била обојена пламеном напредних стремљења. У таквом контексту јасно је зашто су „књижевне жеље“, по речима Момчила Тешића, „… тек иза овога долазиле“. Такву усмереност свог песништва многи од ових песника потврдили су својим делима у стварном животу. Готово сви су учествовали у народноослободилачкој борби. Неки од њих су изгубили животе у биткама и логорима, као познати борац Драгојло Дудић, који је проглашен за народног хероја, и Миодраг Јаковљевић, који је готово све ратне године провео по злогласним логорима, да би га 1945. године непријатељи живог спалили, када им је отворено рекао да ће ускоро пропасти. Ратни вихор уништио је животе песника: Микића, Ружића, Васиљевића, Милановића, Јовашевића, а и неке друге је помео.
У целини, значај међуратног сељачког песништва је двострук: културни, као нова појава и знак буђења села; и политички — савез са левим снагама.
Време ратно је све развејало. Многи песницд сељаци су нестали у том вихору, гласови њива су замрлии. Било је неколико нових узалудних покушаја окупљања, оживљавања и обнове покрета. Ђивадин Стефановић, на пример, предузео је више личних подухвата, али све се свело на заједничке књижевне вечери неколицине преживелих и неколико нових песника.
Долази, међутим, 1953. година: у Задрузи се појављују прве песме Србољуба Митића из Црљенца, још јесењинске, али и увелико друкчије од оног што су дотадашњи сељаци ту и другде писали. Јасно се осетило да је то почетак прелома и препорода. Уредништво листа пише „Писмо самоуком песнику“ као знак признања. У исто време, само много скромније, оглашава се и Паун Петронијевић из Рибашевине у ужичким „Вестима“. Шеснаестогодишњи младић је већ одраније био сарадник „Вести“; управо од септембра 1952. године, кад је објавио напис „Кад се не поштује мишљење шофера“, у коме оштро критикује управу Земљорадничке задруге у Рибашевини. После још неколико дописа, „Вести“ објављују и прву песму Пауна Петронијевића, песму „Севојно“, па мали поетски запис о вршају „Вршидба“. Његову причу „Мајка“, иако прилично дугу, редакција је објавила у целости, због њене вредности, а потом следи низ других песама. Премде помало невешти, ти први стихови Пауна Петронијевића обећавали су нашој књижевности потоњег значајног песника. Већ идуће, 1954. године јавио се Паун Петронијевић и у „Задрузи“, са знатно зрелијим стиховима (на пример „У шуми“, „У пролетње вече после кише“, итд.). Исте те године на конкурсу „Задруге“ за причу, награду добија Драгиша Витошевић, и затим постаје чест сарадник овог листа. Убрзо потом Драгиша Витошевић се укључује и у „покрет“ писаца са села, што ће бити веома значајно за даљи развој овог покрета. Исте те 1954. године Момчило Тешић као песник за децу постаје (први сељак) члан Удружења књижевника Србије.
Почетком 1955. године уредништво „Задруге“, у сарадњи са Радио-Београдом, приређује први сусрет сеоских самоуких писаца и сликара. Биио је то у ствари први послератни сусрет сеоских стваралаца. По основним својим намерама тај је састанак носио обележје сличних предратних скупова: тежило се за оживљавањем културног рада на селу, приближавању села токовима модерног живота. Писци сељаци су највише говорили о својим проблемима, коии су једним делом били истоветни са онима који су морили и предратне писце: нису их схватили, ни у селу ни у граду; своје радове тешко су могли да објављуиу, ниие било никога ко би им помогао, усмерио их, поучио, указао им на вредности и на недостатке. Од предратних писаца сељака на том састанку су били Живадин Стевановић и Момчило Тешић. и затим нови: Боле Цветковић, Драгослав Живадиновић, Србољуб Митић и други. Поред њих ту су били и тројица, запажених већ и признатих сликара из Ковачице: Мартин Палушка, Мартин Јонаш и Сокол Јан.
Узев у целини, тај скуп није деловао као предзнак значајног и особеног покрета. Једино се издвајао Србољуб Митић, у чијим делима се наслућивао развој снажне песничке личности…
Други значајан тренутак, после појаве Србољуба Митића и Пауна Петронијевиића, био је када се 1956. године огласио (опет у „Задрнизи“) Добрица Ерић. Данас већ можемо рећи да његова појава значи датум у развоју српске књижевности са села. Ерић убрзо постаје прави „естрадни“ песник, занимљив за штампу, и о њему пишу многи листови као о „Јесењину из Груже“. Прву његову збирку „Свет у сунцокрету“ (1959) обасипају похвале. Убрзо почиње да пише и поезију за децу, постижући и ту изврсне резултате. Витошевић већ од почетка издваја Митића и Ерића и пише о њима упоредо (у „Књижевним новинама“, и „Сусретима“, 1959, и „Задрузи“, 1960), али Митић за дуго остаје у сенци. Чак и после појаве прве збирке песама, под насловом „Велики ружни коњ“ (1961, Матица српска у Новом Саду), иако све више и он улази у водеће часописе („Дело“, „Летопис Матице српске“, „Савременик“ итд.) Србољуб Митић је занемарен.
Почетком 1962. године трију Митић—Петронијевић—Ерић прикључује се и „прва песникиња сељанка“ Милена Јововић, која, као и Ерић доживљује велики публицитет. Витошевић одмах упозорава на појаву особене песничке личности (чланци у „Задрузи“, крагујевачкој „Светлости“, и „Данас“). Исте године, захваљујући преданим напорима неколицине пријатеља, излази и збирка Пауна Петронијевића — уочи саме песникове смрти — прегршт стихова под симболичним насловом „Пастир тражи дно неба“. Те године и „Савременик“ (бр. 8—9) доноси велику „Панораму песника са села“. Представљени тако један уз другога, та 22 песника значили су право откриће. Заједно су се појавили стихови најстаријих и најмлађих песника сељака: Михаила Брашића, Момчила Тешића, Добрице Ерића, Србољуба Митића, Пауна Петронијевића, Болета Цветковића, Михаила Кнежевића, Драгослава Живадиновића, Обрена Пјевовића, Милутина Бељаковића, Борисава Симића, Александра Ђорђевића, Димитрија Баџића, Милоша Луковића, Мирослава Петровића, Радослава Раденковића, Слободана Станковића, Недељка Богдановића, Радише Перића, Драга Векића, Милутина Мијаиловића и Радослава Исаиловића. У великом предговору, под насиовом „Орфеј на ораницама“ Дрегиша Витошевић указује на неке битне моменте у развоју сељачког песништва са села, наглашавајући његов значај, песнички протестујући због тога што су ови истински синови земље неправедно запостављени.
Године 1963. појављују се — збирка песама Милене Јововић, и две антологије: Драгиша Витошевић — Добрица Ерић: „Орфеј међу шљивама“, антологија савремених српских песника са села („Светлост“, Крагујевац) и Радивоја Пешића ,“Повеља љубави за земљу“, антологија српских пјесниика са села („Обод“, Цетиње). Прва антологија садржи песме 33 послератна српска песника сеијака. Друга представља 14 песника, узимајући и предратне. Поводом ових књига критика се различито огласила, понекад и дијаметрално супротним ставовима: с једне стране — поздрави, с друге — резерве. „Летопис Матице српске“ на пример, говорећи о антологији „Орфеј међу шљивама“, изричито наглашава значај овог подухвата.
Без обзира на неке неверице, исказане и кад се говорило о овим антологијама и уопште о важности овог песништва, ове књиге су биле најзначајније за саме сеоске уметнике. Оне су, пре свега, разбиле неке њихове личне сумње и увериле их у вредност и лепоту властитих стремљења. То, као и продор већ познате четворке, која ће постати славна — Митић—Петронијевић— Ерић—Јововићева — подстакло је многе друге песнике. Посебно је Добрица Ерић у очима многих младих песника добио ореол идола, разбудио потајне жеље за сличним успехом.
Одједном се уметност на селу силно размахнула. Већ познати песници почели су све више да објављују своје радове, а исто тако, на страницама наших листова и часописа све чешће су се јављала и имена дотад непознатих стваралаца. У раздобљу измеду 1963—1967. године излазе четири збирке Добрице Ерића, три збирке Србољуба Митића, а веома је плодна и сарадња по часописима. Те године изражаваиу, у пуном смислу, доба зрења. Када су једном тако смело кренули напред, осетили су ти уметници свои чар чудесног буђења, слутили су да им се отварају неке примамљиве ширине. Пуни успех и право признање долазе у јесен те 1967. године, са појавом „Цветника српских сељака песника“. Антологију је, са избором, уводом и белешкама, сачинио Владета Р. Кошутић. Књига представља 16 песника, доносећи њихове песме, а уз фотографију сарадника, и по једну суптилну, надахнуто писану белешку о песнику и његовом делу.
„Цветник“ је значио догађај године.
Већ наредне, 1968. године, сведоци смо новог догађаја — појаве часописа „Расковник“ — и почетка „похода селу“. Не само поезија, него и сви видови уметничког и стваралачког на селу, од слика до усмених казивања и неговања језика, нашли су своје место у том часопису, јединиственом по циљу и програму. Програм му је вуковски; у том смислу карактеристично је за суштинске одлике часописа, и симптоматично за читање у језику и савременој нашој књижевности, да се готово у сваком броју јавља „апел“ о језику. И само име часописа је из Вуковог „рјечника“ („расковник је некаква може бити измишљена трава за коју се мисли да се од ње, кад се њоме дохвати свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе“). Управо у том смислу, часопис „Расковник“ је откривао, и открива, запретано, непроцењиво народно благо, самоуке сеоске ствараоце, истиниско духовно богатство ј е д не з а б о р а в љ е не з е м љ е.
Српски песници сељаци у раздобљу од 1968. године па све до наших дана, учинили су значајан продор и све сигурније заузимају своје место у савременој нашој књижевности. У исто време, они стичу све знатнији углед у свету, о чему имамо неколико врло речитих података. Тако на пример, стихови српских песника сељака представљају оно што је из савремене српске лирике први пут препевано и објављено у Шпанији. Било је то у време појаве „Цветника“, тј. већ августа 1967. године, када је угледни мадридски часопис „Поесиа еспанола“, под уредништвом песника Хосеа Гарсие Ниета, посветио скоро цео број 176 огледу Владете Р. Кошутића „Српски сељаци песници“ и њиховим стиховима. Донет је избор око педесет песама — Пауна Петронијевића, Милене Јововић, Србољуба Митића, Милутина Бељаковића, Боре Симића, Александра Ђорђевића, Милоша Луковића, Славољуба Поповића, Слободана Станковића и Добрице Ерића. Песме је на шпански изврсно препевао Хуан Оцтавио Пренс, аргентински књижевник и бивши лектор шпанског језика на Филолошком факултету у Београду. Наредне године, исто тако широко, са доста стихова, и са пуно познавања, представлиени су наши песници сељаци у италијанској књижевнои јавности. Најпре је то био оглед ,“И цантори делла терра“ (певачи земље) италијанског песника Ђакома Скотија који живи на Ријеци, објавлиен у ријечком илустрованом листу „Панорама“ на италијанском (од 20. априила 1968. године). Потом је следеће године Скоти проширио свои есеј и избор стихова и обиавио то у међународном часопису за културу „Ил нарцисо“ (Нарцис) који излази у Торину (у броиу од јануара 1969. године). Ту су представљени следећи песници: Срболиуб Митић, Милутин Бељаковић, Вукосава Андрић, Александар Ђорђевић, Милош Луковић, Борисав Симић, Милена Јововић, Добрица Ерић, Стана Поповић и Паун Петронијевић. Забележена је и појава „Расковника“ и изванредан пријем на који је наишао. Поред њих, Ђакомо Скоти на краиу свог приказа представља и тројицу песника из градова у унутрашњости Србије (Милана Николића, Димитрија Николајевића и Рајка Чукића). Француска књижевна јавност је веома добро упозната са феноменом наших песника са села, нарочито захваљујући плодном раду и преданим залагањима нашег публицисте, песника и сликара Стеве Шолаје који живи у Паризу. Шолаја је, заједно са француском песникињом Франсоаз Ан (Хàн), непосредно после појаве „Расковника“, 1968. године, препевао песме наших песника са села и објавио избор песама у француским часописима „Европа“ и „Метаморфозе“. Затим су Стево Шолаја и Франсоаз Ан од тих превода сачинили засебну књигу „Српска сеоска поезија“, која је изашла пред крај лета 1969, у Паризу, у издању часописа „Авангарда“, чији је уредник песник Зан Пол Катала. У књизи је представљено свих 16 песниика из „Цветниика“, а песме су из „Цветника“, „Орфеја међу шљивама“ и „Расковника“. Занимљиво је да су упоредо са француским препевом објављене песме у изворнику, и то ћирилицом. Књига је лепо опремљена, са успелим снимцима које је израдио Радоје Кавеџић и одговарајућим цртежима Србољуба Митића. „Српска сеоска поезија“ наишла је на изванредан пријем у тамошњим листовима („Цомбат“, „Леттре францаисе“, „Хуманите“ и др.), а исто тако и код читалаца. О овом последњем најбоље сведочи и појава другог издања књиге, што у Француској није уобичајено кад је у питаињу поезија. Овај успех наших песника са села Стево Шолаја објашњава тиме што „… у француској поезији постоји једно празно место, оно које би заузела поезија спонтана, једноставна, јер произлази из самог народа (народне средине), и истинсика лирика, јер је стварају истински песници. Такво је песништво српских сељака…1
Код нас, у годинама од 1968. па до данас појавиле су се нове појединачне збирке, ала пре свега најпознатијих (Митића, Ерића, Момчила Тешића). Постоји међутим, читав низ песника који стварају већ више од 10 година, запажени су, а још немају самосталне збирке. Песници сељаци и овде се жале на град, на издаваче који, по некој својој чудној логици, дају првенство градским песницима, не водећи увек рачуна о вредностима. Последњих година ове несагласности покушавају да исправе тзв. Завичајни клубови, који почињу да објављују збирке стихова песника свога краја. Тако су, на пример, почетком 1970. године, Завичајни клуб студената и Народна библиотека у селу Брестовцу, у лесковачком крају, објавили збирку стихова „Младост Поморавља“. У књизи је заступљено десетак песниика: земљорадниика, радника, ученика и студената. Некако у исто време значајан подухват учинио је пожаревачки часопис „Браничево“, штампајући зборник „Предели поезије стишких песниика“, који је саставио песник Србољуб Митић. Књиига представља 23 песника, од којих су неки познати и из „Орфеја међу шљивама“ (Милисав Павловић, Драгослав Живадиновић, Радиша Перић и Србољуб Митић), а неки и из „Расковника“ (Бора Наумовић и Драгослав Живковић). Што је посебно занимљиво, овде се сусрећемо и са шест песникиња: Лепица Митић-Станишић, Ана Дудаш, Вера Бранковић-Мајска и друге.
Последњих година расковничарски песници заузимају запажена места и у антологијама. Први пут, два расковничара, Србољуб Митић и Добрица Ерић, нашли су се у антологији „Послератни српски песници“ („Нолит“, 1970), коју су саставили Света Лукић и Вук Крњевић. У исто време Момчило Тешић и Добрица Ерић улазе у антологију нове српске поезије за децу „Зелени брегови детињства“, коју су објавили Змајеве дечје игре и Културни центар у Новом Саду, а саставио је Владимир Миларић.
Ових година и поједини наши часописи и истакнути наши критичари посвећују све више пажње песницима са села. У мајском броју „Савременика“ од 1971, који је посвећен новијем српском песништву, говори се и о српским песницима сељацима, и истичу аутентични таленти Србољуба Митића и Добрице Ерића, као и Пауна Петронијевића, Милутина Бељаковића и Милене Јововић. Указује се и на значај двеју антологија, „Орфеја међу шљивама“ и „Цветника“; између осталог, истиче се да је „Цветник“ песниике сељаке „увео равноправно у заједницу општих вредности послератне српске лирике“. Исте године крушевачки часопис „Багдала“ посветио је свој 145 број (април 1971) сеоским ствараоцима, песницима, сликарима, записивачима усмених народних творевина и сл.
Поред тога, у последње време, расковничарски песници су добили и друга значајна признања и награде. Тако нпр., међу добитницима највеће југословенске награде за књижевност за децу „Младо поколење“ за 1970. годину, налазе се и два расковничана: Момчило Тешић (награда за животно дело, поводом 40-годишњице рада) и Добрица Ерић (за најбољиу радио-емисију за децу „Појашимо брзог ата — од заната до заната“). Наредне, 1971. године, на Драинчевим песничким сисретима у Топлици награду „Драинац“ добио је Србољуб Митић. Исте године Добрица Ерић је за познати комад „Вашар у Тополи“, после више других признања, добио Октобарску награду Тополе. Међу добитницима Вукове награде за 1971. годину, налази се и Момчило Тешић, награђен за 40-годишњи књижевни и културни рад на селу. „Званично“ признање дошло је и од Удружења књижевника Србије, чији су чланови постали Момчило Тешић, Добрица Ерић, Србољуб Митић и Милена Јововдћ. Истина, овај број не одговара стварном стању у овој области песништва, које изискује да се овој четворки придруже још неки песници са села, као што су Милутин Бељаковић, Петар Ж. Бељаковић, Вукосава Андрић, Борисав Симић, Драгољуб Јевремовић и други.
Поред свих ових признања као да су још увек присутни извесна сумња и неразумљиво дистанцирање према сеоским ствараоцима. Ту су узроци појединих „омашки“, превиђања, заобилажења и низ других несмотрености почињених према овим песницима. Додуше, има доста и оних, позваних, који се гласно и јасно супротстављају таквим поступцима и схватањима. Сведоци смо још једне, парадоксалне чињенице — да листови у унутрашњости не дају довољно простора својим песницима. Овде је често у основи скоројевићска тежња тих листова да што више личе на градске, тј. по њима, да представе што више афирмисаних имена. Ако пођемо даље, видећемо да и на саборима (чак и на Вуковом сабору!), фестивалима и разним књижевним сусретима ни приближно довољно нису заступљени сеоски ствараоци, а могао би се набројати и низ других пропуста.
Упркос свему томе сељачко стваралаштво тече неким својим путевима, јача све више и надире као осебујна стихија. Песници сељаци оснивају своје дружине, као што су: Дружина песника са села „Сунцокрет“, основана 1968. у Гомјем Милановцу, „Прво зрно Сунцокрета“ из села Брекова код Ариља, „Друго зрно Сунцокрета“ из Чајетине, „Треће зрно Сунцокрета“ из села Стубика код Неготина, литерарно музички ансамбл „Мачва“ из Богатића, итд. Ове дружине имају као главни задатак да окупе, усмере и на разне начине помогну својим песницима. Често оне организују књижевне вечери и издају панораме кињижевног стваралаштва својих чланова, припремају програме са којима обилазе села и градове. Последњих година наши песници сељаци су одржали читав низ књижевних вечери у готово свим нашим градовима и многим селима.
На тај начин, са оним најбољим што има — својим стваралаштвом, село се хвата у коштац са новим временом, не схватајући и примајући његова обележја, нудећи своје вредности и све што поседује, на увид и као дар — а све у тежњи да што скорије постане равноправан и признат судеоник модерног живљења. Потребно је још само да, коначно, званичници потврде, да гласно, доказано и одговорно ставе Србољуба, Добрицу, Пауна, Милену, и друге сеоске заточениике лепоте речи крај осталих признатих уметника наше савремене књиижевности. Тада више неће бити потребно говорити о покрету сељачке књижевности, наглашавати да су ти песници сељаци. Данас се то још увек често наглашава са призвуцима који у поезији немају места. Када им званично потврдиимо место — које они, иначе, по неписаним законима песништва, већ заузимају — и њима и нама биће сасвим довољно да их означавамо једноставно именом п е с н и ц и.
Радмила Саратлић
*) Део из студије Књлжевни живот у унутрашњости Србије, Завод за проучавање културног развитка, Београд, 1973 (дактилографисано).
1) „Ла поесие паyсанне сербе ен Франце“ — необјављени текст Стеве Шолаје, упућен аутору ове студије.
