Владаше Турцима безбожни Мехмед, Амуратов син. И беше тада у миру. И до краја с православним царем Константином Ивановичем, који цареваше у Цариграду. И одмах безбожни Мехмед бој подиже против Константиновог града, не чекајући, али супротно склопљеним заједнитким заклетвама, војске доведе много копном и морем. И ратовати поче. И дошавши изненада, опколи град великим снагама. А цар Константин са затеченим велможама и свим људима града, видевши овог придошлог са великом силом, не знађаху шта да чине, јер људске одбране у граду не беше. Ни браћа царева не беху ту.
Посла цар Мехмеду султану посланика за мир, желећи сазнати шта се збива о миру да разговарају. А он, проклет, неверан и лукав, посланике одасла без успеха. А он са задивљујуће уређеном војском и страшним покретом наступи копном и морем. Приступивши царствујућем граду месеца децембра, и заповеди тући топовима и пушкама кремењачама и справама за рушење зидина. Приступи (цар) грађане припремати. А у граду беху Грци и Фрузи. Излазећи из града, бијаху се са Турцима не дајући им справе за рушење зидина поставити. Али им не узмогоше никакву пакост учинити, јер се један бише са тисућом, а два са тмом.
Ово, пак, спозна цар Константин и заповеди велможама и властели да распореде војнике по градским зидинама и кулама и вратима, као и све људе и звона ратна на зидинама сва иставити, да како год знају чувају своју страну. И сви који су за борбу и какву потребу да устрају и да се бију са Турцима са зидина, а из града не излазити нити бежати. Такође и топове и пушке зауставити када се појаве на месту, како би се сачувале зидине. А сам цар Константин, са патријархом Анастасијем, и са царицом, и са светитељима, и са свим свештеним сабором, и са мноштвом жена и деце ходаху по црквама Божијим, молбе и мољења цинећи, плачући и ридајући, говораху овако:
„Господе, Господе, страшна природо, неизрецива сито, већ давно брда, виденати, устрепташе, и твар се потресе, а Сунце и Месец ужасоше се, блистање њихово нестаде, и звезде небеске спадоше. А ми кукавни, то све презревши, сагрешисмо и безаконовасмо, и озлобисмо твоје Божанство, заборављајући твоје велике дарове, презирући Твоје заповести као полудели. Милости и сажаљења Твоја, која си на нас слао, одрекосмо се и на зла дела и безакоња окретосмо се, и ми, пак, далеко од тебе одступисмо. Све које наведе на нас и на град Твој свети, праведним и истинитим судом, учинио си грехова ради наших. И није нам отворити уста; шта говорити? јер, свеславни и преблагословени Господе, саздање и створење јесмо Твоје, и дела руку Твојих. А не предај нас до краја непријатељима нашим, и не разори баштину (наслеђе) своју, и не остави нас без своје милости. Ослаби нас време ово, у коме се обраћамо и кајемо Твоме добром срцу. Јер сам си, Владико, рекао: „Не дођох праведне спасити, већ грешне призвати на покајање. Сви који се окрену нама биће живи“. Њих, Господе, царе небески, ослаби, остави сада пречисте ради Богородице, и патријараха и царева, који су раније угодили Твом Божанству у овом граду“.
Ово, пак, и остало много изрекавши, као и Свенепорочној Богородици, из дубине срца, стајањем и ридањем свакодневним, мољаху се. А цар, обилазивши око града често, крепише војводе и војнике и све људе, како их не би цапустила нада, нити да ослабе борећи се са непријатељем, већ да се уздају у Господа Сведржитеља, јер је Он наш помоћник и заштитник. И опет окреташе се молитви.
А Турци на свим местима тукоше се без престанка, дан и ноћ смењујући се, не дајући ни мало отпочинути грађанима, већ да се изморе, будући да се припремаху за напад. И тако чињаху обе стране. С преласком тринаестог у четрнаести дан Турци закликташе своју оскврњену молитву. Почеше у зурле свирати, и у варгане и у накре ударати. И дохвативши се топова и пушака многих, почеше тући град, такође и гађати из ручних лукова. А мноштво становника града од безбројног гађања не можаше стајати на зидинама, већ скривени чекаху напад, а други пуцаху из топова и пушака колико могаху, и многе Турке убише. А патријарх Анастасије, и светитељи и сав свештенички ред непрестано се молише за милост Божију и за избављење града. А чим безбожни Турци све људе са зидина пообараше, одмах завришта сва војска, и нападоше град заједно са свих страна, кличући и вичући: једни са огњем различитим, а други са лествицама, а неки са справама за рушење зидина, и другим многим справама за заузимање града.
А грађани такође викаху и клицаху на њих, бијући се са њима крепко. А правоверни цар Константин обилажаше по целом граду покрећући своје људе, дајући им наду Божију. И заповеди звонити по целом граду за сазивање људи. А Турци, чувши звоњаву велику, пустише зурле, и трубне звуке и тимпане многобројне. И настаде сеча велика, зла и преужасна, од топовске и пушчане паљбе, и од јеке звона, и од гласова, и од поклича и повика људи са обе стране, и од звекета оружја, такође и од плача и ридања грађана, и жена, и деце, као што и земља подрхтаваше. И не могоше слушати једни друге шта говоре. Беше грмљавина велика од мноштва огња и пуцњаве топова и пушака са обе стране. Згуснув се, дим покри град и војску сву, тако да не видеху једни друге ко се с ким бије. И од барутног дима многи умреше. И секоше се на све стране града док их ноћна тама не раздели, јер Турци отидоше у своја станишта и мртве своје оставише, а грађани падоше од умора као мртви, осим што страже једино оставише по зидовима.
А ујутру цар Константин заповеди сабрати трупла мртвих и сахранити их. Број убијених Грка за које се знало био је 1740, а Фруга и Јермена 700. А правоверни цар Константин са бољарима пође по зидинама града желећи видети ратнике. И не беше од њих ни гласа ни послушности, јер сви беху на отпочинку од умора. И видевши пуне ровове трупова, а друге у потоцима, и по брдима гомиле мртвих, и пребројаше мртвих Турака 8010. И заповеди цар да се посуде и справе за пробијање зидина огњу предају. А сам цар Константин пође са патријархом, и са светитељима и са свим свештеним сабором у Свету Велику цркву молитве и захвалност предати свесилном Богу и Пречистој Богоматери, јер чекаху да већ одступи безбожни, толику пропаст видевши својих ратника. А он, зверолики, не помишљаше тако, већ другог дана посла видети мртве своје. Како рекоше њему да је много мртвих, он ускоро посла многе пукове узети трупла своја. А цар Константин заповеди да их не ометају никаквим нападом док не очисте ровове и потоке. И тако узеше своја трупла несметано и спалише их.
Видевши, пак, безбожни Мехмед да не успе ништа, већ више својих изгуби, и заповеди начелнику ускоро да прибави топова и пушака много, справе за нападе на зиди не припремати. Овај неверни седми дан опет заповеди војсци ићи ка граду и тући се као и у почетку – без починка. А правоверни цар Константин посла морем и копном у Мореју ка браћи својој, и у Венецију и у Ђенову за помоћ. И браћа његова не успеше, јер раздор беше међу њима, и са Арабљанима ратоваху. А Фрузи не желеше помоћи, већ говораху у себи: „Не дајте, нека узму Турци, а од њих ми ћемо узети Цариград“.
И тако не би ниоткуд помоћи цару Константину, једино Ђеновљанин, кнез Јустинијан дође цару у помоћ на двема лађама и два брода која су имала на себи 600 наоружаних храбрих војника. И прође све нападе турске по мору док не дође здрав до зидина Цариграда. Њему се цар Константин узрадова силно и указаше му част велику, пошто знан беше цару. А он испроси у цара место где је град мање нападан. И даде му цар људи својих читаве две хиљаде. И бише се с Турцима тако храбро и мушки, тако да одступише од тог места не само што своје место чуваше већ и по зидинама града обилажаше, утврђујући и водећи људе како их не би напустила нада, већ у Бога да се уздају непомериво и неослабљено у делима. И од све душе и од свег срца борише се са неверницима. И Господ Бог поможе нам таквима, јер речима многим учећи воде људе, јер сам научен беше до моћи ратовању. И заволеше га сви људи и послушаху га сви. А Турци на свим местима нападаху, узнемираваху грађане, без отпочинка смењујући се, јер мноштво њих беше, као што раније рекосмо.
Тридесетог дана, почев од првог, нападајући опет, прихватише топове, и пушке и друге многе справе за рушење зидина, а међу њима два велика топа која ту излише. Једно ђуле је било високо до колена, а друго до појаса. И свим силама надревши, почеше тући град непрестано са свих страна. А насупрот Јустинијана наредише топ већи, јер на том месту градски зид беше стар и низак. И како ударише по том месту, зид попусти. И опет поново ударише, и порушише зидине до висине од пет сежања. Трећи удар не успеше, јер ноћ приспе. А Јустинијан то место ноћу догради, и другим зидом старим и земљом изнутра учврсти. Али шта је могуће учинити зиду против толике силе, а и нешто више против гнева Божијега, због грехова наших’?
А ујутру почеше тући такође то место из многих топова и пушака. И пошто се намучише, наредише гађати из већег топа. Већ ишчекиваху разорити зид. И Божијом помоћу прелете ђуле у црквени зид и распаде се као прах. И видевши ту затечени људи, захвалише Богу, као што и од поднева поставише друге људе. А Јустинијан постави топ свој и погоди онај топ. И разори се у њих барутана. А ово видевши безбожни Мехмед, разјари се превише и повика снажним гласом: „Јагма! Јагма!“, то јест да крену у пљачкање града.
И одмах повика сва војска. И навалише на град свим силама, по земљи и по мору, свим средствима и справама за заузимање града. А сви грађани изиђоше на зидине и противљаху им се бијући се бодро. Једино што патријарх са светитељима и са свештеничким чином остаде у црквама Божијим молити се Господу Богу са сузама и ридањем. А правоверни цар непрестано обилажаше по целом граду плачући и ридајући и молећи старешине и све људе, говорећи:
„Господо и браћо, мали и велики, данас дође час прославити Бога и Пречисту његову Матер и нашу православну хришћанску веру! Храбрите се и учвршћујте и не слабите у залагањима, нити губите наду, чувајући главе своје за православну веру хришћанску и за свете цркве, па ће се и на нас смиловати и прославити нас премилостиви Бог“.
И заповеди да се звони по целом граду, као и Јустинијану да се учвршћује по зидовима. Учвршћиваше и оснаживаше људе. И како чуше људи звоњаву са светих цркава, одмах се окрепише и охрабрише сви, говорећи један другом:
„Умрећемо, браћо, за веру хришћанску!“
И као што напред писасмо, који језик може исприповедати те беде и страсти, јер падаху трупла на обе стране, као снопље покошено. Крв њихова течаше као реке. И напунише се трупла људска до врха зидина. И како Турди преко њих ходаху као по степеницама. Мртви војници беху као мост и лествица ка граду. Такође и потоци и брегови око града напунише се труплима, и залив Галатски крвав постаде – тако силно и непоштедно секоше се. И да не беше Господ прекратио дан тај, то би кончина већ било пропаст града, јер грађани сви већ изнемогоше. А када ноћ настаде, Турци одступише ка стаништима својим. А грађани падоше од умора, свако где стиже. И те ноћи ништа се не чу друго осим стењања и вапаја рањених људи, који још живи беху.
А ујутру цар Константин заповеди свештеницима и ђаконима да се окупе и сахране мртве. А који још живи беху, заповеди да их раздају лекарима. И сабра се мртвих Грка и Фруга 5700. А Јустинијан и све велможе пођоше по зидинама разгледајући њих и трупла неверних. И тако вративши се, рекоше цару и патријарху о 35000 убијених Турака. А цар Константин плачући и ридајући не престајаше, гледајући своје људе убијене и неодступно дело неверника, а помоћи ниоткуда не очекиваше.
А патријарх и сав клирос, као и сав сабор царски, узеше цара тешећи га и пођоше ка Великој цркви на молитву и захвалност свемилостивом Богу. Такође и мноштво благородне деце са царем беше видети у целом граду, као и људи и жена, притрчавајући ка Божијим црквама, са сузама, хвалећи и благосиљајући Бога и Пречисту Богоматер. И тако проводише дан тај и свеноћно певање.
А безбожни Мехмед трупла људи својих не хтеде узети, већ помишљаше убацивати их у град справама за рушење зидина, да иструле и усмрде град. Указујући му на величину града и пространство, да им неће ништа засметати, и спалише их све.
И потом деветог дана оскврњени Мехмед заповеди свим војницима да приђу граду и бој заподевају свакодневно. А за топ онај велики нареди да се преуреди како би био још убојитији. Ово, пак, сазнавши велможе и Јустинијан, са патријархом састаше се заједно. И почеше извештавати цара, говорећи:
„Видимо, господине цару, како овај неверник не ослабљује делом већ се још више спрема на још веће дело. И шта да учинимо помоћи ниоткуда не очекујући“? И за ово чувши људи твоји и браћа твоја, теби ће доћи у помоћ. Па и Арбанас, уплашивши се, доћи ће. А у томе, не би ли некако овај безбожни Мехмед, уплашивши се, одступио од града“.
Ово и много другог рекоше цару. И лађе и бродове даваху њему Јустинијанове. А правоверни цар Константин цуже времена ћуташе пуштајући сузе. И тако рече им: „Хвалим и благодарим савет ваш, господо моја и знам да ми је за корист ово што говорите, али не може ово бити. И како ја могу ово учинити: оставити свештенство, и цркве Божије и царство свих људи у толикој беди`? И шта ће ми рећи васељена. Не, господо моја, не! већ да умрем онде са вама.“
И павши поклони им се плачући горко. И прекратише речи да више колебања не буде међу људима. И послаше опет у Мореју и у Фруге и на сва острва за помоћ. А грађани дању бише се с Турцима, а ноћу улажаху у ровове и пробијаху зидове из ровова, са спољашње стране. И ископаваху земљу око зидова на многим местима, увлачећи многе посуде са топовским барутом. Такође и по зидовима припремаху многе посуде напуњене смолом и сумпором запаљивим и на крају смолом и барутом топовским. Мину двадесет пети дан тако тукући се по ваздан.
И опет заповеди безбожник побољшати онај топ велики, јер је био увезан обручем железним. Чекаху да се ојача. И како га испустише испрва одмах се распаде на више делова. А он, неверник, сматраше да је исмејан. И ускоро заповеди куле притерати ка граду са свим снагама, јер беху велике, заштићене. И чим поставише куле по читавом насипу рова, хтедоше напунити ров дрвећем, и растињем и земљом и издигнути и наслонити куле уз град, и опет поткопавати зид на многим местима и срушити на земљу. И како приђе мноштво људи ровове засипати, одмах грађани запалише посуде са барутом, које беху укопане ван рова. И изненада загрме земља као гром велики, и разлете се са кулама и људима као бура силна цо облака. И слушаше се тресак и уништење кула и вапај и понашање људско страшно, како и једни и други беже: грађани са зидина у град, а Турци од града цалеко падаху, а са висина људи и дрвље – једни у град, а други у ровове, а неки на врата. И напунише се ровови Турцима. Одмах запалише бурад са смолом и пуштаху на њих. И погореше сви. И тако Божијом помоћи тог дана избави се град од безбожних Турака.
А зли Мехмед са мноштвом војника својих поиздаље беше посматрајући оно што се догодило, и помишљаше шта да учини. Такође и борци сви, уплашише се, одступише од града. А Грци, изишавши из града, поубијаху у рововима Турке који беху живи. И сабравши их на многе гомиле, ;,палише их заједно са преосталим кулама. А цар са патријархом и сав свештени сабор беху по свим црквама молећи се и захваљујући Богу. Чекаху окончање битке.
Такође и безбожни Мехмед, много дана саветовавши се, одлучи одступити од града међу своје. Будући да већ морски пут дође, очекиваху одасвуд помоћ граду. Али, пошто безакоња наша превазиђоше главе наше, и грехови наши отежаше срца наша, и заповести Божије не послушасмо и на путевима његовим не научисмо се ићи. Од гнева његовог куда да побегнемо? Цар онда са патријархом, као и сав царски савет, саветујући се, тегобно говораше овако:
„Будући да онај зловерни тако много дана стоји без боја и опет на нас спрема се, него да му пошаљемо за примирје, које ћемо и склопити“.
А он, лукав, какав је, чувши, порадова се у срцу свом, чекаше прилику неку да дође граду. И одлагаше свој одлазак. И поче саветовати се о миру. И тако одговори посланицима:
„И ако тражите мир, безбожни Мехмед рече, „ја ћу то учинити, али да изиђе цар из града у Мореју, такође и патријарх и сви људи без штете, а мени да се остави град пуст.
И ја ћу мир вечити учинити, да не ударам на Мореју и на острво његово никаквим оружјем у веку. А ко не жели изићи из града, да буде у име моје без штете и без бриге“.
Ово све чувши цар Константин и патријарх и сви људи, одмах зароптаху из дубине срца и руке ка небу подигавши, говораху:
„Помоћниче наш, Господе, погледај са висине Славе твоје и збаци гордост оскврњеног овог и избави град наследства Твога, јер људи смо власти Твоје и овце ливаде Твоје, живећи у двору Твом у једном стаду. И камо да изиђемо оставивши пастира и наставник свог? не, Господе Цару, не! већ да умремо сви овде у Светом двору Твом, у славу величанства Твога.“
И ово све изрекавши, и опет припремаху се за бој, кајући се за слање ка безбожном Мехмеду, јер тиме задржаху њега.
Када прође трећи дан, рекоше проклетом Мехмеду да се топ онај велики добро изли. И заповеди опет војсци свој поћи ка граду и бој заподевају свакодневно. А ово се зби због наших грехова ради. Божије допуштење као да учини све раније речено за град овај при Константину Великом цару, и Лаву Премудром и Методију, епископу патраском, месеца маја шести дан.
Опет заповеди неверник тући град у исто место где удараху раније, из многих топова и пушака по три дана, како би ослабили зид. И ударише из највећег топа. И спаде са зида камење много. И други пут ударише и распаде се на зиду велико место. И већ како вече настаде, Турци почеше гађати из многих топова у то место без престанка преко целе ноћи, не дајући грађанима поправити то место. А Грци те ноћи припремише кулу велику наспрам тог место.
А ујутру опет Турди ударише из највећег топа, јер њим извалише зида много. И тако други и трећи пут, тако да већ начинише место велико. Одмах повика мноштво људи и ускочише на оно место један другог потискујући. Такође и Грци из града успротивише им се и секоше се крепко, ричући као дивље звери. И беше страшно видети са обе стране смелост и силину. А Јустинијан окупи многе људе. Повикавши, нападе на Турке мушки и одмах прогна их са зида. Испунише ров мртвима. А Амурат, топузар, снажан телом, помешавши се са Грцима, дође Јустинијану и поче сећи га љуто. А Грк неки, скочивши са зида, одсече му главу секиром, и тако избави Јустинијана од смрти.
А барјактар, војвода западни турски, Амер-беј са својим пуковима нападоше на Грке. И би сеча зла. А из града Ракавеја војвода, са многим људима приспевши у помоћ, прогна Турке, све до самог Амар-беја. А он, видевши Ракавеју како љуто сече Турке, обнажи мач и нападе на њега. И секоше се оба много. А Ракавеја, напокон, скочи на камен и удари Амар-беја мачем по плећима обема рукама и расече га надвоје, јер снагу имаше у рукама велику. А Турци многобројним оружјем њега секоше љуто. И исекоше Ракавеју на комаде и Грке прогнаше у град. И би Грцима плач и ужас велики, јер Ракавеја ратник беше велики, мужаствен и цару омиљен. И већ ноћ настаде и преста сеча. И разиђоше се обе војске.
И опет почеше Турци гађати из топова на разрушено место, а грађани почеше кулу ширити и градити хитро на свим проваљеним местима. И пободоше у њих топове многе тајно, будући да кула беше унутар града. А ујутро, како видеше Турци зид непоправљен, ускоро почеше бити се са грађанима. А грађани, тукући се са њима, побегоше од њих. Када се згусну много Турака а Грци се разбежаше и пустише на њих топове и поубијаше много Турака. И из града нападе на њих Палеолог војвода Сингурла са многим људима. И потукоше их снажно.
А источни заповедник турски, барјактар Мустафа, ускоро дође на Грке са многом силом наспрам града и хтеде га узети. А Теодор тисућник, удруживши се са Јустинијаном, удари на Турке. И би сеча велика. А Турци побеђиваху Грке.
А правоверни цар Константин беше у припрати Велике цркве са свим бољарима и са војводама саветујући се о устремљивању безбожнога, говорећи: „Ево, већ непрекидно свакодневно сечемо се са Турцима! Колико погибе тисућа наших бораца, и ако убудуће тако буде, то ће све нас поубијати и град добити, већ сабравши се, са изабранима споразумевши се, да изиђемо из града ноћу у повољно време, и са Божијом помоћу да их нападнемо, као некада Гедеон Мадијамљане. Или да помремо за цркве Божије, или избављење да примимо“.
Тако, дакле, саветујући, многи се томе приклонише, јер вероваху цару Константину, јер знађаху храброст и снагу његову велику, јер беше веома испуњен снагом. А кир Лука и војвода Никола заповедник заћуташе на дуже време, и овако рекоше: „Ево, већ, господине цару, пет месеци је прошло како почесмо борити се са Турцима, молећи милост Божију. И ако буде воља, још можемо других пет месеци борити се са њима. Ако ли не буде Божије помоћи, учинићемо тако да у једном часу сви погинемо и град уништимо“.
А велики Доместик, и са њим Логотет, и друге многе велможе саветоваху: да изиђе цар из града, узевши са собом изабраних колико је могуће. На препад не дати град да га узму Турци, толико дрско приступати граду и издалека потребно спровадити. И када чују ово хришћани, сабраће се нама на помоћ. И тако они помишљајући рекоше цару. Како већ Турци узиђоше на зид и побеђиваху грађане, а цар Константин уседе на коња и погна нагло, и све војводе и велможе са њим. И сустигавши цара, велможе и војводе пожуриваше цара за помоћ. И сретоше народа много како бежи. И праћаху их тукући. А Јустинијан са другим војводама тукоше се са Турцима у граду. Некада бежећи од Турака, некада утврђујући се, враћаше се и борише са њима. А други Турци многи мост направише и на коњима ујездише. А војводе све, удружене са Јустинијаном, нападаху на Турке сурово и протераше их до зида, али већ Турци многи ушавши у град на коњима и као пешаци, повратише војводе опет. И бише се непоштедно и надјачаваху Грке.
И да не пристиже ускоро цар Константин к њима, коначно би већ била пропаст граду. Пристиже, пак, цар и нападе на Турке са изабраницима својим. И сечаше их непоштедно и ужасно, јер које сустизаше расецаше надвоје, а друге пресецаше надоле. Не заостајаше мач његов ни у чему. А Турци се скриваху, не могоше опстајати против силе његове. И један другог подстицаху на њега и сваким оружјем жељаху њега ранити. И стреле безбројне пуштаху на њега, али, како се већ каже, у одбрани су победе, царски пад бива Бажијом промишљу, јер оружје њихово све, и стреле упразно падаху и, мимо њега летећи, не погађаху га. А правоверни цар Константин, један при себи имајући мач у руци, секоше их. И бежаху од њега сви Турци из града ка разрушеном мосту и ту се притеснише. И поубија их ту много, а друге прогна у ров. И тако Бажијом помоћи тог дана избави град. Већ када вече дође, Турди одступише од града.
А изјутра заповедник Никола нареди грађанима побијене Туркс износити из града преко ровова на показивање безбожним Турдима. И беше их избројано 6010. И узеше их Турци и спалише. А заповедник опет нареди разрушено место цело запречити дрвима и кулу градити. Они који су чекали одступише несрећни. А безбожни Мехмед не намисли тако, већ по три дана размишљаше. Сабравши паше своје, и санџаке и бегове, рече им: „Тако видимо, дакле, како Грци охрабрише се према нама. И тако борећи се са нама, не можемо их победити, будући да на једном месту само борисмо се – на разрушеном. За многе људе неумесно. А мали људи они савлађиваху нас, и тако побеђиваху. Већ да учинимо опет јагму, као што рекох раније, да усправимо куле и лествице уз зидине града на многим местима. И разделивши грађане на свим местима, супротставити им се. И одмах да навалимо на разрушено место“.
И што намисли проклети Божијим допуштењем, тако и учини. Јер куле и лествице и друге справе многе за освајање заповеди припремати. И војницима опет нареди борити се са грађанима свакодневно не дајући им отпочинка.
Месеца маја у 21. дан грехова ради наших би чудо страшно у граду
Ноћу, дакле, која је настала у петак, осветли се град сав. И видевши страже трчаху гледати збивање, јер мишљаху да Турци запалише град. И повикавши снажним гласом, окупише људе многе. И видеше у Великој цркви Премудрости Божије: у врху, из окана пламен огњени велики изишао и окружио сву куполу црквену за дуго времена. И сабра се пламен у једно место, и промени се, и би као светлост неизрецива. И одмах узнесе се на небо. Они који су гледали почеше плакати горко вапијући: „Господе, помилуј!“ А светлост она достиже до небеса. И отворише се двери небеске. И дође светлост. И опет затворише се. А ујутру одоше и испричаше патријарху. А патријарх Анастасије окупи племиће и саветнике све. И пође ка цару и поче га убеђивати да изиђе из града са царицом. И како не послуша га цар, рече му патријарх: „ Знај, о цару, све раније речено о граду овом, и ово сада опет чудо страшно беше Јер светлост она неизрецива, која се беше створила у Великој цркви Бажије Премудрости, са ранијим светилницима архијерејима васељенским и царевима побожним, такође и анђелима Божијим, које оснажи Баг за време Јустинијана цара, за очување Велике цркве и града овог, у ову ноћ одоше на небо. И ово значи као: милост Божија и милосрђа Његова одоше од нас, и жели Господ Бог предати град овај непријатељима нашим грехова ради наших. И тако постави оне мужеве који видеше чудо“.
Како саслуша цар речи његове, паде на земљу као мртав. И беше безгласан дуго времена. И једва омише њега миришљавим водама. А он устаде. А патријарх опет поче крепко убеђивати цара да изиђе из града. Такође и племићи сви говораху њему: „Теби је, господине цару, да изиђеш из града са онолико њих колико хоћеш. Опет, Божијом помоћи, могуће је теби и граду помоћи, и да други градови и земље наду имају, тако док се ускоро не предају неверници .
А правоверни цар Константин не преклони се томе, већ одговараше им: „Ако Господ Бог жели тако, како да избегнемо гнев његов? Колико царева пре мене беше великих и славних, који пострадаше за своје отачаство, и помреше! И ја ли последњи ово да не учиним, већ да умрем овде са вама?“
И не послуша их.
А други дан како чуше људи за одлазак Духа Светога, одмах опраштаху се сви, и нападе на њих страх и трепет. А патријарх, затекавши се, храбрише их и учаше: „Не одричите се наде, већ се осмелите! Онда чеда осмелите, говорећи ка Господу Богу, Спасу нашем. Подигнимо ка Њему руке и очи од све душе оглашавајући се. И Он ће нас избавити од непријатеља наших. И све непријатељске намисли које нам упућује распршиће се.“
Оваквим и другим многим речима беше окрепио народ. И тако светитељи са читавим свештеним сабором, узевши свете иконе, обилажаху по зидинама града свакодневно, молећи милост Божију, са сузама говорећи:
„Господе Боже наш бесмртни и беспочетни, саздатељу свега створеног, видљивог и невидљивог, који нас ради, неблагодарних и злонаравних, сиђе са небеса и оваплоти се и крв своју за нас проли, погледај, дакле, сада, Владико Цару, из Светог Дома твога на смерне рабе твоје, и прими грешно наше мољење! Приклони ухо Твоје и услиши речи наше, коначно пропалих, јер сагрешисмо, Господе! Сагрешисмо ка небу и пред Тобом мрским делима и срамним. И свакакве себе и непотребне учинисмо небу и земљи, и сам тај пролазни живот, и нисмо достојни погледати на висину Славе твоје. Озлобисмо Твоју благодат и разгневисмо Твоје Божанство, преступајући и оповргавајући Твоје заповести и не слушајући Твоје поруке, већ, дакле, сам, Ц a ру и Владико, човекољупче, незлобиво ово, и дуготрпељиво ово, и многомилостиво пророцима својим рекао јеси: „Јер и нехотицом не желим смрт грешнику, већ да би се обратио и био жив“ (Језек 18:32), и опет рече: „Не дођох призвати праведне, већ грешне на покајање“. Ј e р, како не желиш, Вл a дико, здање твојих руку уништити, тако не волиш погибељ људску, већ желиш свима спасти се и у разум истински доћи. Зато и ми недостојни, саздање и дело Твога Божанства бивши, не очајавамо за своје спасење. Надамо се да припадамо Твом бескрајном добром срцу и пратимо те свим срцем нашим и иштемо милост Твоју. Поштеди, Господе, поштеди! Њих искупио јеси животворном крвљу својом – не предај, пак, нас непријатељима и супарницима владавине Твоје. Избави нас од опсаде данашње и од општих нам напасти. Удостој по мноштву милости Твој e и претекни нас по чудесима Твојим и дај славу имену Твом, да посраме се непријатељи Твоји и да постиде се од сваке силе и јачине своје, да униште се и разумеју како Ти јеси Бог наш Господ Исус Христос. У славу Богу Оцу!“
Таквим, дакле, и другим многим молбеним гласовима по читаве дане молећи се, очекиваху спасење своје. Такође и сви људи беху, притрчавајући ка светим Божијим црквама, плачући и ридајући и руке ка небу подижући, молећи од Бога милост. Али, дакле, колико раније благодати дарова Божијих и Пречисте Богоматере добрих дело удостојени бисмо, толико сада грехова ради наших, смиловања и милосрђа Божијих лишени бисмо. Ј e р, „Пошто“, рече, „ширите руке своје ка мени, одвраћам очи моје од вас; и ако дођете и јавите ми се, одвраћам лице моје од вас“ (Иса 1:15), и опет: „Колико ствараш и колико чиниш, мрзи ово душа моја“ (Иса 1:14). Јер таквим одговором и сада уприличисмо се. И молбе и мољења наша неугодни су Богу.
А Турци, како раније рекосмо, бој стварајући Грцима, не почиваху. А проклети Мехмед, сабра своје све и раздели им место за напад. Постави, дакле, Корач-беја према царским палатама, Чкали Харија према Дрвеним вратима, а заповедника источног према Пигији и Златном месту, а западног према вратима Св e тог Романа и разрушеном месту, а флоту Балуглију и Загану, опкољавајући оба зида од мора, тако да је окружен сав град. И у исто време и у исти час да ударе битком на град по земљи и по мору.
И тако уредивши се, неверници 26. маја, када проповедник њихов закликта оскврњену своју молитву, одмах повика сва војска. Поскакаху ка граду и прихватише се топова и пушака, и кула, и лествица, и ограда дрвених и других справа за савлађивање зидина. Такође и по мору покренуше лађе и бродове многе. И почеше тући град одасвуд и мост ка граду преко ровова градити. И како већ пообараше са зидова све грађане, ускоро подигоше ограде дрвене, и куле високе и лествице многобројне. Настојаху силом узићи на зид. И не даше им Грци, већ секоше се са свима снажно.
А проклети Мехмед са свим достојанственицима својим засвира у све тимпане и виком великом узмутише (се) као бура силна. И дође усред разрушеног место са таквом суровошћу, јер мишљаше изненада заузети град.
А војводе многе са Јустинијаном, у помоћ приспевши, тукоше се с Турцима силно. И би погибељ велика грађанима, али тада још час судњи не приспе – одолеваху им. И би сеча велика. Како страшно и жестоко беше видети на обе стране храброст и мушкост. А патријарх са свим сабором беше у Светој великој цркви непрекидно молећи Бога и Пречисту његову Богоматер за помоћ и оснажење против непријатеља. Плачући и ридајући, говораше: „Ускрсни, Господе Боже! Помози нам, коначно пропалим. Не одгурни људе твоје до краја. Не дај, пак, достојанство твоје на поругу преснојелцима овим. Да не кажу: „Где је Бог њихов?“, већ да познају како Ти јеси Бог наш, Господ Исус Христос. У славу Богу Оцу!“
Овако и Пречистој Богоматери ускликнуше:
„О, Пресвета владичице! Стани, раширивши руке, ка Сину свом и Богу нашем, и утишај, Владичице, гнев Божији који је на нама и погибељ, јер већ, Пречиста Госпођо, при устима адовим јесмо ускоро. О, милостива и човекољубива Мати, узми нас пре него што нас не прождре ад, како би се прославило име Твоје!“
Овако вапијући и молећи се не престајаху. А цар Константин приспе са изабранима својима до порушеног место и, видевши битку најтежу, стаде и сам ту и све велможе. Како саопштише њему о нападу безбожника, одмах завапи правоверни цар Константин војницима плачући: „О, браћо, другови, сада дође време пронаћи славу вечну за цркве Божије, за православну веру хришћанску и учинити нешто мужаствено за успомену последњу!“
И ударивши коња свога, хтеде прескочити разрушено место и прићи безбожном Мехмеду за освету крви хришћанске. И хватаху га велможе, и војници и пешаци са муком великом, јер је по снази дело безбожног Мехмеда било бескрајно тешко. А правоверни цар Константин, обнаживши мач свој, окрену се на Турке. И како, пак, достизаше кога, мачем по рамену или по ребрима, пресецаше их напола. А Турци, ужаснувши се снаге цареве, бежаху из града. А војводе, и војници и сви људи, видевши свога цара храброст и мужаственост, сви скакаху на Турке и прогнаху их преко ровова. А безбожни Мехмед стаде, снажно бијући, враћати на Грке. И би сеча премрачна, јер стреле њихове помрачише светлост. А Грци са обеју страна бацаху камење на Турке и смолу горућу. И смоле потоке велике запалише. И већ Сунце зађе, а сеча не преста, већ нареди безбожни безбројне ватре запалити. И сам скакаше по свим местима, кричећи и вичући, присиљаваше своје желећи већ спалити град, али онда грађани и сви људи који су били на зидовима вапијаху један другом: „Пожуримо, браћо, крепко и помрећемо за свете цркве!“
И тако секоше се са Турцима снажно, и до поноћи поскидаше их са кула и утврђења њихових на земљу. И преста сеча, а сам проклети од града не одступи. Стојећи, бринуше се за своја утврђења и друге справе, не дајући грађанима да их запале.
Ујутро 27. маја опет неверни заповеди тући град у доста разрушено место из многих топова и пушака. И од девет часова поставише највећи топ и ударише у кулу. Такође и други и трећи пут, и разорише кулу. И тако прође дан тај.
А када настаде ноћ, опет Јустинијан са свом својом дружином и Фрузи сви почеше кулу градити. И изненада, долетевши из топа ђуле камено, удари Јустинијана по прсима, и паде као мртав. И једва га подигоше и однесоше у дом. А властела, и сви људи и Фрузи, који беху са њим, растајаху се и не знађаху шта да учине. А ово би допуштењем Божијим за пропаст града, јер то разрушено место кнез Јустинијан чуваше великом снагом и мужаственошћу. Храбар беше и мудар ратничком послу, и искусан веома. А када рекоше цару, одмах веома ожалости се цар и пође ка њему и са свим велможама и лекарима тешећи га. А лекари преко целе ноћи те залагаху се за помоћ његову. И једва исправише му груди на месту удара оног. И одмах, одахнувши од бола, дадоше му мало хране окусити и пића. И отпочину те ноћи мало. Дружина његова која је остала сазидати кулу не успе ништа. А Јустинијан опет заповеди да га однесу тамо и поче градити кулу са усрђем великом.
Двадесет осмог маја видеше Турци кулу саграђену. Ускоро дође мноштво њих на разрушено место, као и Грци против њих. И би битка велика. А барјактар са многим Турцима јаросно нападе на Грке. А међу њима беше пет мужева страшних растом и изгледом, и тукоше грађане непоштедно. Такође из града протостатор и син његов Андреј са јаким снагама похиташе на Турке. И би сеча ужасна. Видеше, пак, са зидина три брата пет мужева оних турских који тукоше силно грађане. И скочише три брата са зида и падоше на њих. И секоше се са њима љуто. Како изненадише се Турци! И не надаху се већ њима, очекујући да су убијени били. И убише три брата пет мужева Турака храбрих. И тако, повикавши, нападе на њих мноштво Турака. А они одоше од њих, сва три неповређена.
На порушеном месту сеча не преста, већ се још више поспеши, јер Турци великом снагом побеђиваху грађане. А војвода и велможе заједно са Јустинијаном мужаствоваху крепко. И паде мноштво са обе стране. Али оно што би Бог изволео, преко тога се не може прећи, јер, долетевши изненада из топа, ђуле удари Јустинијана, и разнесе му десно плеће. И паде на земљу као мртав. И падоше на њега племићи његови и сви људи вичући и ридајући. И почеше га остали. Такође и Фрузи сви пођоше за њим. А Турци, чувши ридање и пометњу људску, одмах повикаше. Наступише са свим пуковима и погазише грађане и у град нагнаше бијући и секући. Видевши војводе и сви грађани устремљење турско, почеше бежати. И пропаст коначна би задесила град да није цар Константин пожурио са изабранима својим. А цар приспевши, срете Јустинијана живог, кога су носили у дом. И заплака се због њега горко. А Јустинијан, мало проболовавши, умре.
А потом цар нападе на Турке и са изабранима својим бише их непоштедно, па мада само један мач имаше у рукама. И оне које достизаше, мачем расецаше надвоје. Ако и по коњу удараше, то падаху под њима. Не задржаваше, дакле, мач његов ни људи ни коњска сила. А Турци, видевши крепост и мужаство царево, бежаше од њега. И тако прогнаше Турке иза разрушеног места. И стесни се ту мноштво људи. И поубијаше их грађани безбројно, јер их поклаху као свиње док не дођоше до разрушеног места. А они који бежаше са стране, по улицама, и тамо поубијани бише и разасути. И тако Божијим промислом тог дана избави се град. Турци, пак, одоше од града. А грађани падаху отпочинути. И не би те ноћи ништа.
А цар Константин и све војсковође пођоше у Велику цркву и заблагодарише Господу Богу и Пречистој његовој Богоматери. И похвалише цара. А неки испричаше како и сам цар у срцу свом узнесе се. Ипак, одлазак очекиваху поганих. И не знађаху Божију вољу. А безбожни Мехмед, видевши толику пропаст својих и цареву храброст, те ноћи не заспа, већ савет велики окупи, јер хтеде те ноћи одступити од града, пошто већ морски пут затвара се и лађе многе доћи ће у помоћ граду. Али да испуни се Божија воља, савет тако тај оконча се.
Друго чудо
У седми, дакле, час ноћи поче наступати на град тама велика, јер ваздух над храмом згусну се. Наслика се над градом уплакани лик, испуштајући као суза капи велике, слично величином и изгледом бивољем оку црвеном. И стрепеху на земљи дуго часова. Како се чуђаху сви људи, и у тузи великој и ужасу беху. А патријарх Анастасије, сабравши ускоро сав клир и савет, пође цару и рече му: „Најсветлији господине цару Константине! Све раније речено о граду овом добро знај. Такође и одлазак Светога Духа виде. И, ево, опет сада знамење прориче пропаст града овог. Молимо те, изиђи из града овога, да сви заједно не погинемо! Бога ради, изиђи!“
И казиваху му о делима претходних царева, и томе слично. И не послуша их цар, већ одговараше: „Воља Божија нека буде!“
А проклетом Мехмеду, како виде таму велику над градом, рекоше да то знамење велико је, и граду овом да ће бири пропаст. А он, безбожник, заповеди да се припреме војници ускоро. Двадесет деветог маја пусти напред безбројне оружнике, пешаке, топове и пушке и за њима сву војску. И дохватише се топова према порушеном месту. И почеше тући свим то место. И како одбише грађане од пробијеног места, похиташе пешаци очистити пут ратницима и ровове заравнати. И тако наступише Турци са свим пуковима и прегнаше грађане.
А војводе и властела приспевши, оснажише народ и борише се с Турцима. И потом, и цар приспевши, са свим велможама и изабранима својим, нападе на Турке. И већ много беше војске унутар града. И, помешавши се са њима, секоше се тешким и звероликим сукобом. И прогнаше Турке ка пробијеном месту. А Беглер-беј, источни заповедник, крупан беше телом и мужаствен. Повикавши, са свом војском источном нападе на Грке. И размести пукове и прогна. Узевши, пак, копље, потеже се на цара. А цар му подметну штит, и одбивши копље, удари га мачем по глави. И расече га надвоје до седла. И одмах завапише Турци многим гласовима, и узевши га, однесоше. А цар позва своје клицањем многим, и уђоше у пукове. И бише их и прогнаше из града, али када би се и брда покретала Божијом вољом, не би се много победити. „Ако“, рече, „неће Господ чувати град, узалуд бди стражар“ (Пс 128:1).
А Турака, дакле, мноштво, пошто их много беше, окрете се на бој. А грађани вазда једни, од великог труда изнемогаху и падаху. А проклети Мехмед, чувши за погибију источног заповедника Беглер-беја, плакаше за њим много, јер га веома волеше због храбрости његове и разума. И разјаривши се, пође сам својима у бој са свим снагама. А на цара заповеди уперити топове и пушке, јер га се бојаше, како не би изишао из града са свим људима и напао на њих.
И дошавши, безбожник стаде наспрам пробијеног места. И заповеди тући из топова и пушака како би одступили грађани. Потом нагна Балтауглија пашу са многим пуковима, а на цара посла три изабрана војника; и заповеди им да задобију цара: или до смрти да пострада, или из пушака да га убију. А војвода и властела, видевши устремљеност безбожника која је дошао са снагама тешким, одведоше цара да не умре узалуд. А правоверни цар Константин, плачући горко, рече им: „ Запамтисте ли реч коју вам рекох и обећања која положих, да ћу умрети овде са вама“? Не склањајте ме!“
А они му одговараху:
„Ми сви ћемо умрети за цркве Божије и за тебе, господару!“
И узеше и одведоше га од народа. И много убеђиваху њега да изиђе из града. И дадоше му последње целивање. Стењући и ридајући, вратише се сви на договорено место. А Балтауглија дође са многим пуковима. И сретоше га грађани на пробијеном месту, али не могоше задржати га. И уђоше у град са свим пуковима. И нападе на грађане. И би сеча најжешћа од свих ранијих. И падоше војводе, и властела и све велможе. И само мало их отиде на извешће цару. Поубијаних грађана и Турака не беше броја. А 3000 скакаху и размилеху се на све стране града, тражећи себи ловину – цара Константина. А проклети Мехмед, пукове ускоро уредивши, разасла све своје ратнике по свим улицама и вратима цара срести. А сам проклети оста само са јањичарима, окренувши се ка логору, и топове и пушке оставивши, јер се бојаше цара.
А правоверни цар Константин Иванович, како дочу Божију вољу, пође у Велику цркву и паде на земљу, прошење молити Божије и разрешење сагрешења. И покаја се и опрости са патријархом, и са царицом и са свим клирицима. И заплака горко и, поклонивши се на све стране до земље, причести га патријарх светим и страшним Христовим тајнама. И пође из цркве, и одмах завапише сви клирици и сав народ која се затекао ту: жена и деце и мужева не беше броја, уз ридање и стајање, тако да се чинило да ће црква она велика уздрмати се. И гласови њихови мислим да до небеса достизаху. А идући правоверни цар Константин из цркве, ово једино изрече: „Ако ко пострадати хоће за Божија дела и чудеса преславна, некада, пак победама против непријатеља прославиће се.“
Јер не престајаше поучавати и на спас позиваше. Земаљским изобиљем тешећи, украси у свачему. Такође и Пренепорочна Мати Христа Бога нашег неисказаним и неизмерним доброчинствима чињаше милост и чуваше у свим временима. А ти као изван себе – од тебе милост Божија и милосрђа одвратише се! И, ево, сада јави се гнев Божији на тебе. Предаде тебе у руке непријатељима. И ко да не усплаче“? Или ко да не узрида?
Али опет, дакле, да дођемо на претходно.
А правоверна царица у који час прими опроштај од цара, постриже се у монашки лик. Преостале војводе и властела узеше царицу и од племићких девојака и младих жена много и отпослаше у Јустинијановим лађама и бродовима на острва и у Мореју родбини.
А грађани по улицама и по дворовима не покораваше се Турцима, већ се тукоше са њима. И паде од њих тога дана много људи, и жена и деце. А друге похараше. Такође и под стрелама војника не предадоше се, већ се тукоше са другим Турцима, који су били ван града, као и унутар њега. И дању они који су побеђени, бежаху и скриваху се по рупама и ископинама, а ноћу излажаху и убијаху Турке. А други људи бацаху на њих сврх палата ћерамиду, и ћерпич и кровове палата. А дрва запаљена ватром бацаху на њих. И друге многе пакости чињаху им.
И ужасаваху се потом. А санџак-беј источни посла ка безбожном Мехмеду говорећи: „Ако сад не уђеш у град, непобеђен ће бити град.“
А он се навелико распита о цару и царици, јер се бојаше у град ући. И би у размишљању великом. И позва властелу и војводе цареве, да би их оптужио за бој са собом. А безбожни Мехмед даде своју јаку реч и дарове и посла их са пашама и санџак-беговима рећи грађанима по свим улицама поруку Мехмедову са клетвом, да престану без икаквог страха, и убијања и плењења: „Ако ли, пак, не, то ће све вас, и жене и децу вашу мач мој појести.“
И тако би и преста рат. И предаше се сви властели и војводама пашама у руке. Чувши, пак, проклети Мехмед, зарадова се веома. И посла у град чистити улице и тргове.
Једанаестог дана после рата посла санџак-бегове по свим улицама са многим људима чувати ред. А сам безбожни са свим војницима својим пође на врата Светог Романа ка Великој цркви. А у њој беху окупљени патријарх и све свештенство, и жене и деца. И дојаха на трг у Великој цркви и сјаха с коња. И павши на земљу лицем, узе прах посипајући на главу своју, благодарећи Богу и зачудивши се оном великом здању црквеном.
Такорећи, заиста људи ови бише и нестадоше, а други иза њих, овима сличних, неће бити.
И пође у цркву. И уђе „гнусоба запустјенија“ (Мат 24:15) у светилиште Божије, и стаде на место свето његово. А патријарх, и све свештенство и народ безбројан завапиху са сузама и ридањем и падоше пред њим. А он, безбожни Мехмед, махнувши руком да престану, рече им: „Теби говорим, Анастасије, и читавој дружини твојој и свем народу. Од данашњег дана убудуће не бојте се гнева мога, ни убијања, ни плењења.“
И, окренувши се, рече пашама и санџак-беговима: „Да запрети се читавој војсци и свем достојанству мога царства да целом народу градском и деци ни убиством, ни плегвењем, нити другим непријатељством нити којом штетом. Ако ли ко погази нашу заповест смрћу да се казни.“
И заповеди свима да изиђу из цркве и пође свако у дом свој, јер жељаше дознати уређење и ризнице црквене. А народ, пак, излажаше из цркве од првог до деветог часа и још беху многи у цркви. И не ушавши, пак, безбожник изиђе из цркве и виде пун трг оних који су изишли из цркве, и много оних који су ишли по улицама. И задиви се толиком народу који је из једног храма изишао и коме не беше броја.
И пође ка царском двору и ту га срете неки Србин, приносећи главу правоверног цара Константина. А он, проклети Мсхмед, обрадова се много. Ускоро дозва властелу и војводе и упита их да му кажу истину да ли је то глава царева. А они, бојећи се, рекоше му: „То је иста глава царева!“
А он проклети, обљубивши је, рече: „ Заиста, изабраног те Бог роди, и више од цара! Зашто узалуд погибе?“
И посла је патријарху да је обложи сребром и златом и сачува је како сам зна. А патријарх, узевши правоверног цара Константина главу, положи је у ковчег сребрни и позлаћен, и сакри је у Великој цркви под престо.
А од других тако слушасмо, да они који су остали са царем у Златним вратима украдоше га ноћу и однеше у Галату и сахранише. А о царици беше велико распитивање. И рекоше Мехмеду како велики дуке, и велики Доместик, и Анактос, и протостатов син Андреј, и братићи његови, Јован и Тома Палеолози, и епарх градски Никола послаше царицу на лађе. И одмах испита их много. И заповеди казнити смрћу.
И ово се тако догоди због грехова наших.
А безакони Мехмед седе на престоље Цариграда, најблагороднијег од свих градова који су под Сунцем. И овладаше, владајући двама деловима васељене. И победи оне који су победили горег: Артарксеркса, који се не може обухватити пучинама морским, и војводе које су проширивале земљу. И истреби оне који су уништили Троју предивну, и седамдесеторицу, и четири краља која су га обарала. Методија Патраског и Лава Премудрог.
И знамења о граду овом испунише се до последњег. Али, онда, разумевајући проклете (Турке), као и све раније речено – неће дочекати до краја, већ тако окончати имају. Јер пише: „Руски род са ранијим саздатељима све Исмаиљћане ће победити и Седмобрди град добити, са ранијим законима његовим, и у њему се зацарити.“
Превео Томислав Јовановић,
Хришћанска мисао 3-5 (1993) 48-51; 6-8, 38-39; 3 (1994) 46-47.
