Цар Јустинијан, један од најмоћнијих византијских царева, пожелео је да сагради најлепшу цркву, какву нико до тада није саградио. Цркву је посветио премудрости Божијој, а њена величанственост је истовремено говорила о величини царевој и о његовом имену. Шта је наумио за пет година је и остварио. Изабрао је најлепше место у Цариграду и најбоље градитеље у целом царству и све их уредно плаћао, чак и више него што су тражили, како би имао што већи благослов у току градње. Често је и сам учествовао у градњи. Данима је надгледао мајсторе како раде, а знао је и сам носити тешко камење које је уграђивано у зидове цркве. Таман када је црква била готова усни цар један сан који га узнемири. У сну је видео како он Богу приноси само половину цркве. Сан га пробуди и он узнемирен дочека зору. Брзо је сазвао учене људе око себе и тражио разјашњене сна. Они му рекоше да сигурно у градњи цркве има још неко чији је дар бог видео и примио. Саслушавши саветнике цар посла гласнике како би се распитали да ли је ко мимо његовог знања нешто плаћа или дарива материјал за градњу или има неко од радника да му није плаћено. После неколико дана доведоше пред цара једну скромну старицу. Објаснише му да она живи у једној трошној кући и да се прехрањује тако што проси по цариградским улицама.
– Зашто сте ми довели ову старицу? – упита цар.
– Честити царе, она каже да је једнога дана, када је видела да се прави нова црква, купила две-три киле креча и убацила их у царску кречану, ето, зато смо је довели – рекоше његови стражари.
– А, од чега живиш, честита старице? – благо је упита цар.
– Од Божије милости, и милостиње добрих људи – мајчинским гласом рече старица.
– А колико си убацила креча у царску кречану? – поново ће цар.
– Ех кад би ја то знала, племенити господару. Била су три грумена, а сваки је мог’о бити већи од две људске шаке кад се овако саставе.
49
Цар устаде, прошета мало по својој царској одаји, па строгим гласом нареди својим стражарима да му одмах донесу три кесе злата. Када се слуге вратише, цар приђе старици, пружи јој три кесе дуката и тихо рече:
– Узми ово, од мене на дар. Од данас више немаш потребу да просиш.
Старица подиже очи, благо га помилова својим погледом и, тихо рече:
– Племенити царе, нека ти Бог подари свако добро и још више блага, али нема богатства на овоме свету за које би ја продала свој дар. Зар ти не знаш да Бог награђује према чистом срцу и уложеном труду. Човек треба да се труди онолико колико је то у његовој моћи. Ја сам дала колико сам могла и имала , а и ти си. Зато нас је Бог наградио исто.
Цар Јустинијан обори главу и дубоко уздахну. Тога дана, дуго је стајао сам поред прозора загледан у прелепу цркву. На месту где је била старица остале су кесе са дукатима као што и црква Божије премудрости стоји на истом месту до дана данашњег.
