Недавно сам од Стефана Глена чуо причу о славном научнику из подручја медицине. Неки га је новинар упитао зашто је он толико креативнији од просечних особа. Шта га је то толико уздигло од свих других? Одговорио је да је, по његовом мишљењу, узрок томе догађај у
105
његовој другој години. Покушавао је да дохвати боцу млека из фрижидера, али је била клизава, па му је испала, а све се млеко пролило по поду. Читаво море млека! Када је мама ушла у кухињу, уместо да виче или га казни, само је казала: „Роберте, какав си велики и прекрасан неред направио! Но, штета је већ учињена. Желиш ли да се поиграш у млеку пре но што га почистимо?“ То је и учинио.
Након неколико минута мама је казала: „Знаш, Роберте, сваки пут када учиниш овакав неред, мораш га и почистити и све вратити како је и било. Шта мислиш да сада то учинимо? Узећемо сунђер, пешкир или крпу. Шта би ти највише волео?“ Он је одабрао сунђер, па су заједно почистили неред. Мама је затим рекла: „Знаш, ово што смо видели је пропали покушај ношења велике боце млека двема маленим ручицама. Хајдемо сада у двориште да напунимо боцу водом и да видимо да ли можеш да откријеш начин ношења без проливања.“ Малени је дечак научио да је то могуће уколико обема рукама ухвати боцу при врху. Каква дивна лекција!
Научник је додао да је у том тренутку схватио да се не треба бојати погрешака. Баш супротно томе, научио је да су погрешке само добра прилика за сазнавање нечега новог. То је и суштина научних експеримената. Чак и уколико експеримент „не ради“, обично можемо научити нешто вредно из њега.
