Abstract: У богословској литератури, као и у писаним и усменим проповедима посвећеним Томиној недељи (Антипасха), постоји недоумица, чак и противуречност, око разумевања сусрета апостола Томе и Васкрслог Христа. Да ли је апостол Тома дотакао Васкрслог Христа? Наша анализа новозаветног текста Јн 20, 24–29 и триодске службе Антипасхе требала би да изнесе закључак по овом питању. У осврту на црквенословенски и грчки текст, посебно место у истраживању заузима анализа појединих израза важних за расветљавање теме којом се бавимо. Наш циљ је аргументовано бављење сусретом који је један од најважнијих догађаја у историји сведочења вере у Васкрсење Христово. Јеванђелски текст је отворен за потврдан одговор, а триодска служба даје недвосмислено потврдан одговор. Key words: апостол Тома, Васкрсли Христос, додир, сусрет, Томина недеља, триодска служба Антипасхе.
Увод Питању да ли је апостол Тома дотакао Васкрслог Богочовека или је веру исповедио само на основу виђења очима није посвећивано довољно пажње. Могућ разлог за то је подразумевање одговора. Међутим, ако се задржимо на закључцима који се у разноврсној богословској литератури износе на тему сусрета апостола Томе и Васкрслог Богочовека (Јн 20, 22–29) видећемо да постоје не само значајне разлике, већ и противречности. Изузев у Јеванђељу по Јовану, у осталим канонским Јеванђељима овај сусрет није описан. Најсличнији мотив који налазимо је опис јављања апостолима: „Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге“ (Лк 24, 39–40). Новозаветно место Јн 20, 24–29 у светлу ових чињеница добија на важности. Тема вере у Васкрсење Христово која се налази у средишту овог одељка упућује на потребу одговорног приступа. * jevtic.r.aleksandar@gmail.com
34|Јевтић, А., Да ли је апосол Тома доакао Васкрслог Хриса? У савременој ерминевтичкој литератури, као и у литургијским проповедима које се произносе у прву недељу по Васкрсу1, може се пронаћи велики број тврдњи које се ослањају на наведено светописамско место. Њихова различитост, али и противречност, разлог су који указује да је потребно посветити више пажње разумевању истог. 1. Текст Јн 20, 24–29 На уверавање осталих апостола да су видели васкрслог Господа (Јн 20, 24–25), апостол Тома одговара неповерењем које захтева лично уверавање. Да би се избегла могућност њихове обмане која је резултирала да у страху имају привиђење, он инсистира на личном сусрету који би био емпиријског карактера. У српском преводу сачињеном од стране Светог Архијерејског Синода место Јн 20, 25 гласи: „Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати.“ Глаголи видети и метнути (црквенословенски: вид�ти и вложити; грчки: οίδα и βάλλω) указују на потребу двоструког искуственог уверења, чулом вида и чулом додира. У грчком тексту на месту Јн 20, 25 употребљени су одговарајући облици глагола οίδα и βάλλω: „ἐὰν μὴ ἴδω ἐν ταῖς χερσὶν αὐτοῦ τὸν τύπον τῶν ἥλων καὶ βάλω τὸν δάκτυλόν μου εἰς τὸν τύπον τῶν ἥλων καὶ βάλω μου τὴν χεῖρα εἰς τὴν πλευρὰν αὐτοῦ, οὐ μὴ πιστεύσω.“2 Кључно место за тему коју истражујемо у приповести о сусрету апостола Томе са Васкрслим Господом је Јн 20, 27–28. Овде се прво износе Господње речи упућене апостолу Томи: „Пружи свој прст амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. Грчки текст гласи: „εἶτα λέγει τῷ Θωμᾷ· φέρε τὸν δάκτυλόν σου ὧδε καὶ ἴδε τὰς χεῖράς μου καὶ φέρε τὴν χεῖρά σου καὶ βάλε εἰς τὴν πλευράν μου, καὶ μὴ γίνου ἄπιστος ἀλλὰ πιστός. ἀπεκρίθη Θωμᾶς καὶ εἶπεν αὐτῷ· ὁ κύριός μου καὶ ὁ θεός μου.“3 Глаголи видети, пружати и метати указују на три различите радње. У црквенословенском тексту рађеном на основу тзв. Јелисаветинског издања из 1900. године стоји: „Потомъ гл͡а Θωмѣ принесѝ пѐрстъ твой сѣмω и вѝждь рўцѣ моѝ: и принесѝ рўку твою и вложѝ въ ребра моѧ: и не бўди невѣренъ, но вѣренъ.“4 Консултујући речник црквенословенског језика дошли смо до корена глагола вид�ти који гласи „видъ“, а у 1 Епископ Хризостом (Столић) је забележио називе који се у богослужбеним књигама и предању користе да означе ову недељу: Томина недеља, Обновљење Христова Васкрсења, Недеља Антипасхе, Нова недеља (Столић, 1989, стр. 680). 2 Bibeltext. 3 Исто. 4 Біблїѧ.
Саорнос 12 (2018) [33–40]|35 преводу на српски означава „вид, лице, облик, обличје“5. Глагол принести има јединствено значење „принети“ изведено од именице приносъ6. Исти речник не садржи глагол вложити. У Црквенословенско-руском речнику протојереја Г. Дјаченка глагол вид�ти је означен као превод грчких глагола βλέπω и οράω7. Његово значење је усмерено ка видљивом опажању очима или духовном созерцању боговиђења. У изворном грчком тексту на овом месту се налази глагол οίδα, који према речнику С. Сенца има значење: знати, разумети, познавати8. Овим глаголом се чин површног гледања проширује на познавање онога што се посматра, па је тиме прикладнији за тип виђења о коме је реч у сусрету Васкрслог Богочовека и апостола Томе. Тиме се очи не искључују из чина гледања, већ се њихова улога поставља као уводна према духовном сагледавању чина вере у оно што се види9. 2. Триодска служба Антипасхе Богослужбена књига Триод се састоји од два дела. Први се тиче периода припремних недеља Васкршњег или Великог поста, као и шест недеља Велике Четрдесетнице и Велике Недеље до вечерње Велике суботе и првог дела пасхалног бденија. Други део почиње са јутарњом службом Пасхе и обухвата период до Педесетнице, тачније до Недеље Свих Светих. Овај део се као засебна богослужбена књига још назива „Цветни Триод“ или „Пентикостар“. Детаље у историји развоја овог периода није лако издвојити. Ипак, истраживачи развоја богослужења и црквеног типика–устава препознају древност текстова који улазе у састав Цветног Триода. Иван Н. Мансветов је истражујући древне текстове дошао до закључка да је у периоду до краја деветог и почетка десетог века Триод формирана богослужбена књига: „Општи закључак до сада анализираног је да триодни круг у овом периоду формирања устава има два лако уочљива елемента: посни период или Четрдесетницу и пасхални период или Педесетницу. Ми немамо само основне напомене о постојању две припремне седмице пред постом, којима 5 Петковић, 1935, стр. 42. 6 Исто, стр. 206. 7 Дјаченко, 1993, стр. 76. 8 Senc, 1910, стр. 647. 9 Овај глагол је у богословској светоотачкој терминологији веома заступљен. Разлог за то је ширина његовог значења која успева да обједини чин посматрања са сазнањем. Посебно је то значајно за тему богопознања. Сусрет Васкрслог Богочовека и апостола Томе је добар пример за објашњење могућности које овај глагол нуди када је у питању тема боговиђења. Философске расправе су препознале ове могућности, па је у оквирима епистемолошких студија веома распрострањен. Уколико покушамо направити аналогију са српским језиком, видећемо да постоји могућност да изворни словенски корен вид наликује на грчко οίδα, и да успева да очува разлику у односу на чин гледања или посматрања који су приближнији значењу грчких глагола βλέπω и οράω. Црквенословенски еквивалент овим глаголима би могао бити зрѣтѝ, али оскудност постојања детаљних речника овог језика тренутно не дозвољава детаљнију анализу.
36|Јевтић, А., Да ли је апосол Тома доакао Васкрслог Хриса? започиње садашњи период. Обележја великопосних седмица још нису формирана, док је садржај недељних служби био другачији.“10 У древном спису Peregrinatio Aetheriae ad Loca Sancta (= Хаџилук Етерије у Света места), који даје опис богослужења Цркве града Јерусалима крајем четвртог века, према преводу др Лазара Мирковића стоји забележено: „Исто тако у осми дан после Пасхе, тј. у недељни дан, одмах после 6. часа цео народ са Епископом пење се ка Јелеонској гори, прво се у цркви, која је тамо, неко време седи (одмара); поју се антифони према дану и месту, бивају молитве такође према дану и месту… Од Пасхе до Педесетнице, тј. Духова, овде баш нико не пости, па ни сами апотактити. Јер увек за време ових дана, као и целе године у цркви Васкрсења од првог петла све до ујутру врше се обична (богослужења), а слично и у шести час и увече.“11 Заједно са беседама Светих отаца, овај документ представља значајно сведочанство о древности успомене којој је посвећена прва недеља по Васкрсењу. Михаил Скабаланович у одељку посвећеном овој недељи пише: „Недеља после Пасхе и у другим црквама се одликовала посебним празновањем. Код Григорија Богослова, Јована Златоуста и Aвгустина постоје беседе које су проузнете у тај дан. Код Григорија и Јована оне се називају ’беседе на нову недељу’, док су код Августина оне назначене као беседе ’на белу недељу’ (dominica in albis).“12 Одмах иза Светле седмице или Велике Недеље Пасхе, у Цветном Триоду се налази Недеља Антипасхе или Томина недеља. У поднаслову стоји и указивање на догађај који се овде прославља заједно са Васкрсењем Христовим. То је: додиривање Светог славног апостола Томе. Црквенословенски израз који се користи је ωсѧзанїє. У Петковићевом Речнику црквенословен‑ ског језика ова реч се преводи као: дотицање, хватање, пипање, свеза. Епископ Хризостом (Столић) у Православном светачнику пише: „Осјазаније — додир, односно — уверавање, крајње веровање, у нешто на основу додира (опипавања).“13 Порекло је од глагола ωсѧзати који се преводи са: дотицати, додиривати, пипати14. У грчком тексту стоји: „ΚΥΡΙΑΚΗ ΤΟΥ ΑΝΤΙΠΑΣΧΑ ΗΤΟΙ Η ΨΗΛΑΦΗΣΙΣ ΤΟΥ ΑΓΙΟΥ ΑΠΟΣΤΟΛΟΥ ΘΩΜΑ.“15 Грчки еквивалент црквенословенском изразу ωсѧзанїє је ψηλάφησις. У Грчко‑хрватском речнику Стјепана Сенца порекло ове речи се изводи од
10 Мансветов, 2010, стр. 69. 11 Мирковић, 1961, стр. 303. 12 Скабаланович, 2014, стр. 174. 13 Столић, 1989, стр. 680. 14 Петковић, 1935, стр. 353. 15 Πεντηκοσταριον.
Саорнос 12 (2018) [33–40]|37 глагола ψηλαφάω, а основно значење овог глагола је: пипати, дотицати16. Исто је и у Грчко‑српском речнику аутора Радомира Поповића17. Анализа богослужбеног текста је од велике помоћи за разумевање начина како су химнописци, истовремено и чувени богослови, тумачили догађај који је описан у светописамском штиву. Предмет наше пажње је текст са вечерње и јутарње службе недељног дана Антипасхе. У стихирама Мале вечерње на Господи возвах се на више места појављује поменути израз ωсѧзанїє. Он је у другој стихири појашњен указивањем да је оно извршено „дєснѝцєю любопытною“18, у грчком тексту: δεξιᾷ τῇ φιλοπράγμονι19. Тиме је емпиријски карактер недвосмислено истакнут. У химнографском наративу изнетом у трећој стихири на Господи воз‑ вах са Велике вечерње, који се развија на тексту из Јеванђеља по Јовану, сусрет апостола Томе са Васкрслим Господом је описан употребом глагола у прошлом времену: вѝд�въ, испов�да, вопїѧшє. У грчком тексту: ὁ δὲ ψηλαφήσας καὶ ἰδών, ὡμολόγησέ. Нови израз којим се утврђује теза о дотицању Васкрслог од стране апостола Томе је присутан у првој литијској стихири. Он гласи: „онъ жє ωщущаѧ рукою твоє сугубоє сущєство.“20 Глагол ωщутити у Петковићевом Речнику је појашњен: опазити, разумети, приметити21. Када се у изворном контексту налази са речју руком, а не оком, онда је јасно о каквом се разумевању ради. Дакле, реч је о додиру. У грчком тексту стоји: „ὁ δὲ αἰσθόμενος ἐν τῇ χειρί, τῆς σῆς διπλῆς οὐσίας.“ Стејпан Сенц издваја глагол αισθάνομαι који значи осећати, опажати, приметити. Посебно наглашава значење које се повезује са знањем на основу осета, дакле чулном спознајом22. Тако је и у нешто мање детаљном објашњењу Поповићевог Речника23. Са тим је у складу и друга литијска стихира која између осталог износи: „пєрстомъ ѩкω прикоснусѧ владицѣ.“24 Глагол прикоснутисѧ упућује на додир, о чему Петковићев Речник наводи и друге примере из новозаветних списа у којима се јавља исти глагол у значењу: дотаћи се25. Упућивање које нам текст стихире нуди, да је реч о дотицању прстом, отклања сва
16 Senc, 1919, стр. 1014. 17 Поповић, 1994, стр. 197. 18 Трїωдь цв�тнаѧ, 2014, стр. 35. 19 Πεντηκοσταριον. 20 Трїωдь цв�тнаѧ, 2014, стр. 36. 21 Петковић, 1935, стр. 355. 22 Senc, 1919, стр. 23. 23 Поповић, 1994, стр. 16. 24 Трїωдь цв�тнаѧ, 2014, стр. 36. 25 Петковић, 1935, стр. 203.
38|Јевтић, А., Да ли је апосол Тома доакао Васкрслог Хриса? ку сумњу. Исто је и у грчком тексту τῷ δακτύλῳ ὡς ἥψατο τοῦ Δεσπότου. Именица ό δάκτύλος и глагол ἀφή су несумњива потврда физичког опита. Глагол „влагати“ у другој стиховној стихири на Вечерњој служби повезује се са ребрима: „вложѝвъ бо тѡма во огненнаѧ ребра руку іиса хрта бога“26. Грчки текст гласи: „βαλὼν γὰρ ὁ Θωμᾶς ἐν τῇ πυρίνῃ πλευρᾷ τὴν χεῖρα.“27 Више него јасно је да комбинација глагола βάλλω (о коме смо писали у анализи текста Јн 20, 25) и именица ή πλευρά и ή χείρ поново истиче емпиријски карактер сусрета. Исти је случај и у кондаку са глаголом „испитати“: „жизноподательаѧ твоѧ ребра тѡма испыта хрте бже.“28 Глагол έξρευνάω код Сенца је преведен са „испитати“29, а када је упућен на ή πλευρά, онда се још једном утврђујемо у закључку о емпиријском карактеру сусрета Светог апостола Томе са Васкрслим Господом. Закључак На основу истраживања посвећеног сусрету апостола Томе са Васкрслим Господом заснованог на новозаветном тексту Јн 20, 24–29 сматрамо да јеванђелски текст остаје неопредељен по питању да ли је апостол Тома на позив Господа одговорио само вербално или га је и руком дотакао. Ипак, мора се изнети и један аналошки осврт. Чувене Господње речи Мт 26, 26–28 изговорене приликом Тајне вечере гласе: „Узмите, једите; ово је тело моје […] Пијте из ње сви; јер ово је крв моја […]“ (уп. Лк 22, 19–20). Вековима се верује и подразумева да су се апостоли након ових речи причестили Телом и Крвљу Христовом. Текст експлицитно не помиње да су они то учинили као одговор на ове Господње речи. Стога, неразумљива је тежња за дословношћу да се тако нешто обавезно помене у случају сусрета апостола Томе и Васкрслог Христа. Као што потврдно одговарамо на питање да ли су се апостоли причестили након Господњег позива, аналошким приступом се може, такође, потврдно одговорити и на питање да ли је апостол Тома дотакао Васкрслог Господа. Текст Триода је недвосмислен. У њему се заступа мишљење да је до дотицања руком несумњиво дошло. Циљ дотицања тела Васкрслог Христа у Триоду се проналази у проповедању вере на основу искуства. О томе у литијској стихири на Слава и ниње пише: „и не буди невѣренъ: но вѣрою проповѣждь, еже из мертвыхъ воскресенїе.“30 Древни фрескописи по манастирима сведоче исто. Необични сликар Да Каравађо је исто сведочанство са краја 16. и почетка 17. века пренео на 26 Трїωдь цв�тнаѧ, 2014, стр. 37. 27 Πεντηκοσταριον. 28 Трїωдь цв�тнаѧ, 2014, стр. 39. 29 Senc, 1919, стр. 301. 30 Трїωдь цв�тнаѧ, 2014, стр. 37.
Саорнос 12 (2018) [33–40]|39 чувену слику Неверни Тома. Управо у дотицању, смисао сусрета апостола Томе и Васкрслог Христа виде и многи богослови, између којих Преподобни Јустин Ћелијски каже: „Тома то учини и ускликну: ’Господ мој и Бог мој’. Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој!“31
Литература Bibeltext. Преузето 27. 10. 2017. са http://www.nestle-aland.com/en/read-na28-on line/text/bibeltext/lesen/stelle/53/200001/209999/ Біблїѧ. Преузето 27. 10. 2017. са https://svetosavlje.org/wp-content/uploa ds/2016/03/joh.pdf Дјаченко, Г. (1993). Полный Церковно‑славѧнскіѝ словарь. Москва: Издавачко одељење Московске патријаршије. Мансветов, И. (2010). Црквени устав (типик). Шибеник: Истина. Мирковић, Л. (1961). Peregrinatio Aetheriae ad Loca Sancta. У Православна Литургика — други, посебни део (Хеортологија) (289–308). Београд. Πεντηκοσταριον. Преузето 27. 11. 2017. са http://glt.goarch.org/texts/Pen/p07. html Петковић, С. (1935). Речник црквенословенског језика. Сремски Карловци. Поповић, Ј. (1988). Беседа на Томину недељу. У Пасхалне беседе (стр. 200– 204). Београд: Манастир Ћелије. Поповић, Р. (1994). Грчко‑српски речник Новог Завета. Врњачка Бања: Братство Св. Симеона Мироточивог. Senc, S. (1910). Grcko‑hrvatski rjecnik. Zagreb. Скабаланович, М. (2014). Тумачење типика. Шибеник: Истина. Столић, Х. (1989). Православни светачник — други део. Крагујевац: Каленић. Трїωдь цв�тнаѧ (2014). Кијев: Митрополија ПЦ.
Александар Јевтић*1 Хришћански културни центар др Радован Биговић, Београд Да ли је апостол Тома дотакао Васкрслог Христа? Анализа новозаветног текста Јн 20, 24–29 и триодске службе Антипасхе
Abstract: У богословској литератури, као и у писаним и усменим проповедима посвећеним Томиној недељи (Антипасха), постоји недоумица, чак и противуречност, око разумевања сусрета апостола Томе и Васкрслог Христа. Да ли је апостол Тома дотакао Васкрслог Христа? Наша анализа новозаветног текста Јн 20, 24–29 и триодске службе Антипасхе требала би да изнесе закључак по овом питању. У осврту на црквенословенски и грчки текст, посебно место у истраживању заузима анализа појединих израза важних за расветљавање теме којом се бавимо. Наш циљ је аргументовано бављење сусретом који је један од најважнијих догађаја у историји сведочења вере у Васкрсење Христово. Јеванђелски текст је отворен за потврдан одговор, а триодска служба даје недвосмислено потврдан одговор. Key words: апостол Тома, Васкрсли Христос, додир, сусрет, Томина недеља, триодска служба Антипасхе.
Увод Питању да ли је апостол Тома дотакао Васкрслог Богочовека или је веру исповедио само на основу виђења очима није посвећивано довољно пажње. Могућ разлог за то је подразумевање одговора. Међутим, ако се задржимо на закључцима који се у разноврсној богословској литератури износе на тему сусрета апостола Томе и Васкрслог Богочовека (Јн 20, 22–29) видећемо да постоје не само значајне разлике, већ и противречности. Изузев у Јеванђељу по Јовану, у осталим канонским Јеванђељима овај сусрет није описан. Најсличнији мотив који налазимо је опис јављања апостолима: „Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге“ (Лк 24, 39–40). Новозаветно место Јн 20, 24–29 у светлу ових чињеница добија на важности. Тема вере у Васкрсење Христово која се налази у средишту овог одељка упућује на потребу одговорног приступа. * jevtic.r.aleksandar@gmail.com
34|Јевтић, А., Да ли је апосол Тома доакао Васкрслог Хриса? У савременој ерминевтичкој литератури, као и у литургијским проповедима које се произносе у прву недељу по Васкрсу1, може се пронаћи велики број тврдњи које се ослањају на наведено светописамско место. Њихова различитост, али и противречност, разлог су који указује да је потребно посветити више пажње разумевању истог. 1. Текст Јн 20, 24–29 На уверавање осталих апостола да су видели васкрслог Господа (Јн 20, 24–25), апостол Тома одговара неповерењем које захтева лично уверавање. Да би се избегла могућност њихове обмане која је резултирала да у страху имају привиђење, он инсистира на личном сусрету који би био емпиријског карактера. У српском преводу сачињеном од стране Светог Архијерејског Синода место Јн 20, 25 гласи: „Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати.“ Глаголи видети и метнути (црквенословенски: вид�ти и вложити; грчки: οίδα и βάλλω) указују на потребу двоструког искуственог уверења, чулом вида и чулом додира. У грчком тексту на месту Јн 20, 25 употребљени су одговарајући облици глагола οίδα и βάλλω: „ἐὰν μὴ ἴδω ἐν ταῖς χερσὶν αὐτοῦ τὸν τύπον τῶν ἥλων καὶ βάλω τὸν δάκτυλόν μου εἰς τὸν τύπον τῶν ἥλων καὶ βάλω μου τὴν χεῖρα εἰς τὴν πλευρὰν αὐτοῦ, οὐ μὴ πιστεύσω.“2 Кључно место за тему коју истражујемо у приповести о сусрету апостола Томе са Васкрслим Господом је Јн 20, 27–28. Овде се прво износе Господње речи упућене апостолу Томи: „Пружи свој прст амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. Грчки текст гласи: „εἶτα λέγει τῷ Θωμᾷ· φέρε τὸν δάκτυλόν σου ὧδε καὶ ἴδε τὰς χεῖράς μου καὶ φέρε τὴν χεῖρά σου καὶ βάλε εἰς τὴν πλευράν μου, καὶ μὴ γίνου ἄπιστος ἀλλὰ πιστός. ἀπεκρίθη Θωμᾶς καὶ εἶπεν αὐτῷ· ὁ κύριός μου καὶ ὁ θεός μου.“3 Глаголи видети, пружати и метати указују на три различите радње. У црквенословенском тексту рађеном на основу тзв. Јелисаветинског издања из 1900. године стоји: „Потомъ гл͡а Θωмѣ принесѝ пѐрстъ твой сѣмω и вѝждь рўцѣ моѝ: и принесѝ рўку твою и вложѝ въ ребра моѧ: и не бўди невѣренъ, но вѣренъ.“4 Консултујући речник црквенословенског језика дошли смо до корена глагола вид�ти који гласи „видъ“, а у 1 Епископ Хризостом (Столић) је забележио називе који се у богослужбеним књигама и предању користе да означе ову недељу: Томина недеља, Обновљење Христова Васкрсења, Недеља Антипасхе, Нова недеља (Столић, 1989, стр. 680). 2 Bibeltext. 3 Исто. 4 Біблїѧ.
Саорнос 12 (2018) [33–40]|35 преводу на српски означава „вид, лице, облик, обличје“5. Глагол принести има јединствено значење „принети“ изведено од именице приносъ6. Исти речник не садржи глагол вложити. У Црквенословенско-руском речнику протојереја Г. Дјаченка глагол вид�ти је означен као превод грчких глагола βλέπω и οράω7. Његово значење је усмерено ка видљивом опажању очима или духовном созерцању боговиђења. У изворном грчком тексту на овом месту се налази глагол οίδα, који према речнику С. Сенца има значење: знати, разумети, познавати8. Овим глаголом се чин површног гледања проширује на познавање онога што се посматра, па је тиме прикладнији за тип виђења о коме је реч у сусрету Васкрслог Богочовека и апостола Томе. Тиме се очи не искључују из чина гледања, већ се њихова улога поставља као уводна према духовном сагледавању чина вере у оно што се види9. 2. Триодска служба Антипасхе Богослужбена књига Триод се састоји од два дела. Први се тиче периода припремних недеља Васкршњег или Великог поста, као и шест недеља Велике Четрдесетнице и Велике Недеље до вечерње Велике суботе и првог дела пасхалног бденија. Други део почиње са јутарњом службом Пасхе и обухвата период до Педесетнице, тачније до Недеље Свих Светих. Овај део се као засебна богослужбена књига још назива „Цветни Триод“ или „Пентикостар“. Детаље у историји развоја овог периода није лако издвојити. Ипак, истраживачи развоја богослужења и црквеног типика–устава препознају древност текстова који улазе у састав Цветног Триода. Иван Н. Мансветов је истражујући древне текстове дошао до закључка да је у периоду до краја деветог и почетка десетог века Триод формирана богослужбена књига: „Општи закључак до сада анализираног је да триодни круг у овом периоду формирања устава има два лако уочљива елемента: посни период или Четрдесетницу и пасхални период или Педесетницу. Ми немамо само основне напомене о постојању две припремне седмице пред постом, којима 5 Петковић, 1935, стр. 42. 6 Исто, стр. 206. 7 Дјаченко, 1993, стр. 76. 8 Senc, 1910, стр. 647. 9 Овај глагол је у богословској светоотачкој терминологији веома заступљен. Разлог за то је ширина његовог значења која успева да обједини чин посматрања са сазнањем. Посебно је то значајно за тему богопознања. Сусрет Васкрслог Богочовека и апостола Томе је добар пример за објашњење могућности које овај глагол нуди када је у питању тема боговиђења. Философске расправе су препознале ове могућности, па је у оквирима епистемолошких студија веома распрострањен. Уколико покушамо направити аналогију са српским језиком, видећемо да постоји могућност да изворни словенски корен вид наликује на грчко οίδα, и да успева да очува разлику у односу на чин гледања или посматрања који су приближнији значењу грчких глагола βλέπω и οράω. Црквенословенски еквивалент овим глаголима би могао бити зрѣтѝ, али оскудност постојања детаљних речника овог језика тренутно не дозвољава детаљнију анализу.
36|Јевтић, А., Да ли је апосол Тома доакао Васкрслог Хриса? започиње садашњи период. Обележја великопосних седмица још нису формирана, док је садржај недељних служби био другачији.“10 У древном спису Peregrinatio Aetheriae ad Loca Sancta (= Хаџилук Етерије у Света места), који даје опис богослужења Цркве града Јерусалима крајем четвртог века, према преводу др Лазара Мирковића стоји забележено: „Исто тако у осми дан после Пасхе, тј. у недељни дан, одмах после 6. часа цео народ са Епископом пење се ка Јелеонској гори, прво се у цркви, која је тамо, неко време седи (одмара); поју се антифони према дану и месту, бивају молитве такође према дану и месту… Од Пасхе до Педесетнице, тј. Духова, овде баш нико не пости, па ни сами апотактити. Јер увек за време ових дана, као и целе године у цркви Васкрсења од првог петла све до ујутру врше се обична (богослужења), а слично и у шести час и увече.“11 Заједно са беседама Светих отаца, овај документ представља значајно сведочанство о древности успомене којој је посвећена прва недеља по Васкрсењу. Михаил Скабаланович у одељку посвећеном овој недељи пише: „Недеља после Пасхе и у другим црквама се одликовала посебним празновањем. Код Григорија Богослова, Јована Златоуста и Aвгустина постоје беседе које су проузнете у тај дан. Код Григорија и Јована оне се називају ’беседе на нову недељу’, док су код Августина оне назначене као беседе ’на белу недељу’ (dominica in albis).“12 Одмах иза Светле седмице или Велике Недеље Пасхе, у Цветном Триоду се налази Недеља Антипасхе или Томина недеља. У поднаслову стоји и указивање на догађај који се овде прославља заједно са Васкрсењем Христовим. То је: додиривање Светог славног апостола Томе. Црквенословенски израз који се користи је ωсѧзанїє. У Петковићевом Речнику црквенословен‑ ског језика ова реч се преводи као: дотицање, хватање, пипање, свеза. Епископ Хризостом (Столић) у Православном светачнику пише: „Осјазаније — додир, односно — уверавање, крајње веровање, у нешто на основу додира (опипавања).“13 Порекло је од глагола ωсѧзати који се преводи са: дотицати, додиривати, пипати14. У грчком тексту стоји: „ΚΥΡΙΑΚΗ ΤΟΥ ΑΝΤΙΠΑΣΧΑ ΗΤΟΙ Η ΨΗΛΑΦΗΣΙΣ ΤΟΥ ΑΓΙΟΥ ΑΠΟΣΤΟΛΟΥ ΘΩΜΑ.“15 Грчки еквивалент црквенословенском изразу ωсѧзанїє је ψηλάφησις. У Грчко‑хрватском речнику Стјепана Сенца порекло ове речи се изводи од
10 Мансветов, 2010, стр. 69. 11 Мирковић, 1961, стр. 303. 12 Скабаланович, 2014, стр. 174. 13 Столић, 1989, стр. 680. 14 Петковић, 1935, стр. 353. 15 Πεντηκοσταριον.
Саорнос 12 (2018) [33–40]|37 глагола ψηλαφάω, а основно значење овог глагола је: пипати, дотицати16. Исто је и у Грчко‑српском речнику аутора Радомира Поповића17. Анализа богослужбеног текста је од велике помоћи за разумевање начина како су химнописци, истовремено и чувени богослови, тумачили догађај који је описан у светописамском штиву. Предмет наше пажње је текст са вечерње и јутарње службе недељног дана Антипасхе. У стихирама Мале вечерње на Господи возвах се на више места појављује поменути израз ωсѧзанїє. Он је у другој стихири појашњен указивањем да је оно извршено „дєснѝцєю любопытною“18, у грчком тексту: δεξιᾷ τῇ φιλοπράγμονι19. Тиме је емпиријски карактер недвосмислено истакнут. У химнографском наративу изнетом у трећој стихири на Господи воз‑ вах са Велике вечерње, који се развија на тексту из Јеванђеља по Јовану, сусрет апостола Томе са Васкрслим Господом је описан употребом глагола у прошлом времену: вѝд�въ, испов�да, вопїѧшє. У грчком тексту: ὁ δὲ ψηλαφήσας καὶ ἰδών, ὡμολόγησέ. Нови израз којим се утврђује теза о дотицању Васкрслог од стране апостола Томе је присутан у првој литијској стихири. Он гласи: „онъ жє ωщущаѧ рукою твоє сугубоє сущєство.“20 Глагол ωщутити у Петковићевом Речнику је појашњен: опазити, разумети, приметити21. Када се у изворном контексту налази са речју руком, а не оком, онда је јасно о каквом се разумевању ради. Дакле, реч је о додиру. У грчком тексту стоји: „ὁ δὲ αἰσθόμενος ἐν τῇ χειρί, τῆς σῆς διπλῆς οὐσίας.“ Стејпан Сенц издваја глагол αισθάνομαι који значи осећати, опажати, приметити. Посебно наглашава значење које се повезује са знањем на основу осета, дакле чулном спознајом22. Тако је и у нешто мање детаљном објашњењу Поповићевог Речника23. Са тим је у складу и друга литијска стихира која између осталог износи: „пєрстомъ ѩкω прикоснусѧ владицѣ.“24 Глагол прикоснутисѧ упућује на додир, о чему Петковићев Речник наводи и друге примере из новозаветних списа у којима се јавља исти глагол у значењу: дотаћи се25. Упућивање које нам текст стихире нуди, да је реч о дотицању прстом, отклања сва
16 Senc, 1919, стр. 1014. 17 Поповић, 1994, стр. 197. 18 Трїωдь цв�тнаѧ, 2014, стр. 35. 19 Πεντηκοσταριον. 20 Трїωдь цв�тнаѧ, 2014, стр. 36. 21 Петковић, 1935, стр. 355. 22 Senc, 1919, стр. 23. 23 Поповић, 1994, стр. 16. 24 Трїωдь цв�тнаѧ, 2014, стр. 36. 25 Петковић, 1935, стр. 203.
38|Јевтић, А., Да ли је апосол Тома доакао Васкрслог Хриса? ку сумњу. Исто је и у грчком тексту τῷ δακτύλῳ ὡς ἥψατο τοῦ Δεσπότου. Именица ό δάκτύλος и глагол ἀφή су несумњива потврда физичког опита. Глагол „влагати“ у другој стиховној стихири на Вечерњој служби повезује се са ребрима: „вложѝвъ бо тѡма во огненнаѧ ребра руку іиса хрта бога“26. Грчки текст гласи: „βαλὼν γὰρ ὁ Θωμᾶς ἐν τῇ πυρίνῃ πλευρᾷ τὴν χεῖρα.“27 Више него јасно је да комбинација глагола βάλλω (о коме смо писали у анализи текста Јн 20, 25) и именица ή πλευρά и ή χείρ поново истиче емпиријски карактер сусрета. Исти је случај и у кондаку са глаголом „испитати“: „жизноподательаѧ твоѧ ребра тѡма испыта хрте бже.“28 Глагол έξρευνάω код Сенца је преведен са „испитати“29, а када је упућен на ή πλευρά, онда се још једном утврђујемо у закључку о емпиријском карактеру сусрета Светог апостола Томе са Васкрслим Господом. Закључак На основу истраживања посвећеног сусрету апостола Томе са Васкрслим Господом заснованог на новозаветном тексту Јн 20, 24–29 сматрамо да јеванђелски текст остаје неопредељен по питању да ли је апостол Тома на позив Господа одговорио само вербално или га је и руком дотакао. Ипак, мора се изнети и један аналошки осврт. Чувене Господње речи Мт 26, 26–28 изговорене приликом Тајне вечере гласе: „Узмите, једите; ово је тело моје […] Пијте из ње сви; јер ово је крв моја […]“ (уп. Лк 22, 19–20). Вековима се верује и подразумева да су се апостоли након ових речи причестили Телом и Крвљу Христовом. Текст експлицитно не помиње да су они то учинили као одговор на ове Господње речи. Стога, неразумљива је тежња за дословношћу да се тако нешто обавезно помене у случају сусрета апостола Томе и Васкрслог Христа. Као што потврдно одговарамо на питање да ли су се апостоли причестили након Господњег позива, аналошким приступом се може, такође, потврдно одговорити и на питање да ли је апостол Тома дотакао Васкрслог Господа. Текст Триода је недвосмислен. У њему се заступа мишљење да је до дотицања руком несумњиво дошло. Циљ дотицања тела Васкрслог Христа у Триоду се проналази у проповедању вере на основу искуства. О томе у литијској стихири на Слава и ниње пише: „и не буди невѣренъ: но вѣрою проповѣждь, еже из мертвыхъ воскресенїе.“30 Древни фрескописи по манастирима сведоче исто. Необични сликар Да Каравађо је исто сведочанство са краја 16. и почетка 17. века пренео на 26 Трїωдь цв�тнаѧ, 2014, стр. 37. 27 Πεντηκοσταριον. 28 Трїωдь цв�тнаѧ, 2014, стр. 39. 29 Senc, 1919, стр. 301. 30 Трїωдь цв�тнаѧ, 2014, стр. 37.
Саорнос 12 (2018) [33–40]|39 чувену слику Неверни Тома. Управо у дотицању, смисао сусрета апостола Томе и Васкрслог Христа виде и многи богослови, између којих Преподобни Јустин Ћелијски каже: „Тома то учини и ускликну: ’Господ мој и Бог мој’. Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој!“31
Литература Bibeltext. Преузето 27. 10. 2017. са http://www.nestle-aland.com/en/read-na28-on line/text/bibeltext/lesen/stelle/53/200001/209999/ Біблїѧ. Преузето 27. 10. 2017. са https://svetosavlje.org/wp-content/uploa ds/2016/03/joh.pdf Дјаченко, Г. (1993). Полный Церковно‑славѧнскіѝ словарь. Москва: Издавачко одељење Московске патријаршије. Мансветов, И. (2010). Црквени устав (типик). Шибеник: Истина. Мирковић, Л. (1961). Peregrinatio Aetheriae ad Loca Sancta. У Православна Литургика — други, посебни део (Хеортологија) (289–308). Београд. Πεντηκοσταριον. Преузето 27. 11. 2017. са http://glt.goarch.org/texts/Pen/p07. html Петковић, С. (1935). Речник црквенословенског језика. Сремски Карловци. Поповић, Ј. (1988). Беседа на Томину недељу. У Пасхалне беседе (стр. 200– 204). Београд: Манастир Ћелије. Поповић, Р. (1994). Грчко‑српски речник Новог Завета. Врњачка Бања: Братство Св. Симеона Мироточивог. Senc, S. (1910). Grcko‑hrvatski rjecnik. Zagreb. Скабаланович, М. (2014). Тумачење типика. Шибеник: Истина. Столић, Х. (1989). Православни светачник — други део. Крагујевац: Каленић. Трїωдь цв�тнаѧ (2014). Кијев: Митрополија УПЦ.
Преузето са: https://www.sabornost.org/casopis/files/sabornost_XII_2018_3.pdf
