Гледајући данас у црквени календар, размишљамо о великим данима и догађајима.
Православни хришћани промишљају и молитвено се сећају Светог Лазара кога је Христос подигао из мртвих и извео из гроба где је четири дана лежао. Имао сам прилику да се у Витанији спустим у пећину за коју предање сведочи да је у њу спуштен Лазар након погребења. Био сам на том месту и верујем да је Христос заиста оживео Лазара. Читао сам јеванђељске записе о тим догађајима и имам поверење у писце да су својим очима видели и својим рукама опипали Христа и да веродостојно описују све догађаје везане за Њега. Верујем и речима које je Христос упутио не само њима већ свим људима у свим временима. Верујем таман толико колико верујем својој мајци да ме је она родила. У тој и таквој вери нема дихотомије, нити места за атеистичку опаску да верујемо зато што не знамо, већ напросто верујем и исповедам да знам да је то тако. Мени је потпуно јасно да су вера и знање истозначни појмови и у том светлу неодвојиви су од слободе и љубави. Примера ради, многи људи верују и знају да је човек ступио на површину Месеца, имају слике и филм директног преноса као доказ… На другој страни постоје људи који верују и знају да се то није догодило и своје тврдње доказују тиме да је снимак направљен на Земљи на неком пустом месту, јер није могло бити сенке код учесника догађаја, која је приметна на оригиналном снимку… Било како било, када се спустимо са Месеца на земљу, где год да корачамо, срећу нас вера и знање. Уђемо у ресторан и попијемо кафу са вером и знањем да у њој нема вируса који нас могу заразити. Поједемо ручак са истом вером и знањем. Уђемо у хотелску собу са вером и знањем да је чиста (дезинфикована) после боравка претходних гостију у њој. Возимо се градским и међуградским превозом са вером и знањем да се нећемо заразити. Увек је било и вируса и бактерија, знамо и верујемо.
И даље бисмо ми и веровали и знали шта је бело а шта црно да на сцену није ступио непознати гост са именом вирус ковид-19. Није ми познато да ли је дошао зван или незван, ни ко му је име дао, али верујем и знам да је у овој години засенио све великаше овога света.
Због поменутог госта, на испиту су и вера и знање, и медицина и економија и људи и нељуди. Ово време ме подсећа на анегдоту у којој се нашла група од три стотине ходочасника који су авионом кренули да се молитвено поклоне светим местима своје вере. Авион је полетео и пред њих је постављено питање: „Приликом слетања очекује нас јако лоше време, желите ли да авионом управља пилот верник који је на академији имао просек 6,50 или пилот атеиста који је имао просек 9,50?“ Анегдота каже да је преко 95 посто испитаних побожних људи изразило жељу да пилотира атеиста са бољим оценама.
Имајући у виду да савремена медицина најчешће лечи последице, а не узроке болести, долазим до закључка да ће се на светским медијима ретко чути речи о узроцима болести. Све што бане у ваше куће преко екрана притиском на даљински, из било којег извора дође до нас као слика и тон и ми тако постајемо сведоци-сарадници глобалистичког подземља у коме је људски неморал услов за успех. Сви ваши гости преко екрана само су варалице које мамузају мртвог коња из чије лешине излазе модели које код нас копирају старлете, проститутке које су легализовале своју грађевину, политичари који се богате, а на крају – из тог света долази коронавирус. Ако га је човек направио, или ако је стварно поједен заједно са шишмишом, он покрива обе стране наше безнадежности. Ми смо већ одавно заражени. Зар нисмо одрасли и ми и наша деца у временима када је важније шта говори спортиста или глумац о нечем важном, а не доктор наука који зна о чему се ради, у времену у коме вирусолог није могао да нађе вакцину, јер је био плаћен као возач шлепера. Живимо у цивилизацији за коју су многи веровали да може све, а сада смо сви сведоци да не може ништа. Сваки спортиста који је намлатио лову, важнији је од научника, вирусолога, онколога. Сви који су стекли неизмерна богатства постали су бољи филозофи и економисти, боље знали историју од историчара, свака курва на популарним телевизијама је знала како да организује породични живот боље од мирног и поштеног света.
У свету где је реалност профана, спектакл сакралан, где научници немају своје место, бићемо кажњени смрћу јер нисмо имали снаге да раније схватимо да богатство не може све, а ми смо веровали у ту лаж. Џаба нам паре, јер немамо решење за сићушног ковида. Верујем и знам да је тачна и поуздана ова дијагноза као узрок болести, о чему сам говорио на основу приче човека кога волим и поштујем. Исто тако верујем да је ово време најпримереније да се говори о смрти као нашем највећем и последњем непријатељу, како каже Апостол Павле. Овај Васкрс за нас православне хришћане по много чему биће посебан. Пишем ове речи са зебњом да је могуће да овај Васкрс народ Божији неће славити у Цркви на богослужењу, него у кућном притвору. Ово је за нас само једно искушење више са којим смо суочени, јер је много других одувек било. Увек смо пред искушењем када се сабирамо на празнике – да ли то радимо формално да испоштујемо датум и историјско сећање на суштину празника, или је то суштина нашег живота. Недостатак смисла или, боље речено, недостатак Бога у нама, отвара простор да наша стварност постане обесмишљена. На место истинског Смисла устоличили су се лажни богови и обесмишљени човек тако постаје њихов роб, неминовно заражен вирусом зависности. Патријарх Павле нас је упозоравао: „Да бисмо остали усправни пред злом и да се не повијемо пред њим као робови, треба да знамо да се ђаво највише труди да човека лиши вере да га је Бог одликовао и уздигао до слободе која бира између добра и зла.“
Ми болујемо јер смо смртни, а тек потом умиремо од неке болести. Смрт је, дакле, наш непријатељ све док га не осветлимо Светлошћу Васкрса. Бог Отац је Духом Светим подигао Христа из мртвих и та победа се од тада па до краја века нуди кроз Цркву као могућност у којој се учествује само личном слободом. Рај или Царство Небеско по дефиницији је стварност у којој се може учествовати само ако је израз наше слободне жеље и воље. Рај у који нас неко „гура“, ради нашег добра, постаје бесмислен и претвара се у пакао.
Осмишљавајући живот у време пандемије вируса, с једне стране, и време страсне седмице и Великог Петка, са друге стране, размишљам у чему је смисао година живота проведених на земљи или зашто чезнемо да поживимо дуже на земљи. За хришћане, једини смислен одговор на ово питање и размишљање био би да молимо Бога да нам дода данā и годинā како бисмо се у њима преобразили и променили на боље. Суочени са непосредном смртном опасношћу, признајемо да смо мали и грешни и у том часу вапимо за Смислом, јер је највећи број дана и година иза нас прошао у бесмислу забаве и доколице. Ако ни у тим часовима не видимо сву ништавност и немоћ пролазних и пропадљивих ствари за које смо били везани током живота и ако би наша молитва за продужетак живота била чежња за још једном забавом, још неком слашћу и страшћу овога света, тиме бисмо слободу, коју смо добили као дар Божији, употребили на свестан губитак и самога себе и Вечног Смисла.
У одговору на ово питање налази се и одговор на суштинска животна питања: Ко је или шта је наш Бог? У кога или у шта верујемо? Ко је или шта је то што слободно и највише на свету волимо? Која је то једина и последња љубавна веза од које се не бисмо одрекли ни по какву цену? Има ли ишта на овоме свету за шта смо спремни и живот да дамо?Ако смо спремни да искрено и поштено одговоримо, пре свега себи, разумећемо и схватити како се поистовећују појмови љубави, слободе, вере и знања. То, дакле, значи, да је Бог свесно и намерно ризиковао да човек може да изрази своју слободу и да чује од човека: „Нећу Те, не требаш ми…“
Ови закључци нас доводе до позиције да остварење једне слободе може да угрози слободу другог. Тако живот од добре и побожне личности изискује посебну врлину која се зове пажња. Она се стиче и у кући и у школи и потребан је велики труд како бисмо стекли ту врлину кроз коју се пројављује божански осећај за другог, као за самог себе, а то је само срце побожности и откривања Смисла живота. За мене, бити пажљив значи бити побожан. Када бисмо у другом човеку видели себе, тада бисмо видели брата кога неупитно волимо, а ако га волимо тада га нећемо вређати ни повређивати. Ово је истовремено и темељ хришћанске етике у којој је пут до Вечнога живота, Царства Небеског, незамислив без брата и ближњег.
Свако време носи своје бреме, каже наш народ, и ја се слажем са том народном мудрошћу, али истовремено додајем да људи некада падну под теретом искушења. Верујем и видим да ми данас живимо дане у којима Црква и први људи Цркве тј. свештенослужитељи нису ни довољно јасно ни довољно гласно обавестили, окрепили и охрабрили своје стадо. Имајући у виду да држава и експоненти власти сваки дан на свим националним фреквенцијама објашњавају, из свог угла, стање са вирусном инфекцијом и мере владе, не могу а да се не запитам да ли је првим људима Цркве забрањен приступ националним фреквенцијама или ће нам, када све прође, неко рећи да Црква није ни тражила простор ни време како би се обратила својим члановима који су истовремено и поданици овог земаљског царства.
Сведоци смо да ових дана чланови Синдиката полиције моле државу да дозволи присуство верног народа на Светој Литургији, уз поштовање свих правила физичког размака међу верницима, који је довољан услов, по речима стручних кадрова које је изабрала држава. Мера коју је држава донела о забрани окупљања више од две особе на једном месту, директно погађа и Цркву, али и друштвену стварност у којој се показује као реално неодржива, ако није укључена лична свест и одговорност сваког појединца. Сви смо сведоци слика на ТВ-у где је мноштво окупљања са више од два човека и на кризним штабовима и на Влади и на конференцијама за штампу, и маркетима, испред апотека, банки… Ово наводим као аргумент да су бесмислене мере које у пракси нису проводиве, а да не причам о кућама где на малом простору живи више људи. Водећи рачуна о физичком, али и духовном здрављу својих парохијана, ништа мање од државе, не могу а да не видим слике скоро на свим националним медијима које су пуне неосноване и безобразне критике упућене директно према члановима Цркве. Таквим сликама, карикатурама и речима намерно се криви слика стварности и подстиче неоснована мржња према хришћанима, као што реч таквих медија истом методологијом развија мржњу према повратницима из иностранства и људима који су ко зна на какав начин заражени вирусом ковид.
Новинар Политике, Бошко Јакшић, само је један од јуришника који на лицу Цркве прави мету у коју треба пуцати и пљувати. У свом јавном нападу на Цркву, он се, у чистом цинизму, пита: „Зашто имућна СПЦ не би купила пластичне кашичице за једнократну употребу?“ Не знам да ли је поменути новинар крштен и да ли се некада причестио у Цркви, али верујем и знам да ове речи не може да напише човек који је истинити члан Цркве, део Тела Христовог. У данима добровољног притвора у кући видим и чујем еф. Муамера Зукорлића, некада верског поглавара исламске заједнице у Србији, а сада политичког представника свог народа, како врло трезвено одговара новинарки ТВ Хепи на њено питање: „Како Вас није срамота да за неколико људи из Новог Пазара, који су смештени у привременој болници на Сајму, тражите право на молитву и посебну исхрану, јер тамо лежи много више православних хришћана, који су такође у Великом посту, па нико од њих није тражио посну храну него поштује мере Владе и једу шта им се донесе?“
Зукорлић, врло мудро и трезвено, одговара да право које гарантује Устав може да се искористи, али и не мора да се искористи, додајући да он не тражи ништа што је немогуће. Ово је најважнија тачка везана за конкретно време у коме живимо. Жао ми је што ову реченицу није на великим екранима изговорио неко мој из Цркве, али то не мења ствар, ја је понављам као свештеник: „Ни Црква не тражи ништа што је немогуће!“ То значи да и ми, православни хришћани, имамо Уставом загарантоване верске слободе, али их изгледа не тражимо, као што слободу траже други, рецимо власници кућних љубимаца. У ово време сам сигуран да је могуће, као у јеванђељској причи, задовољити и цара и Бога. Дати, дакле, цару царево а Богу Божије. То значи да нису православни хришћани стока која се причешћује из исте кашичице, како нас представљају богоборци који имају моћ, него су Божији род и царско свештенство. Ко верује и зна, нека се тако понаша, а ко не верује и неће да зна, остављамо га Божијем праведном суду и свом личном избору у шта ће или у кога ће да верује.
Ја не сумњам да се држава труди да заштити и грађане и здравствени систем, али не могу да прихватим да је власт непогрешива. То значи да има простора за разговор и договор, а не само да имамо безусловну послушност земаљским владарима. Увек сам желео да будем јасан и гласан, али да истовремено покажем врлину пажње и поштовања како према ближњима тако и према световној власти. Уз пажњу и поштовање, сасвим је могуће да иде и мудрост која не тражи немогуће, већ само реално и потребно. Ако имамо такву пажњу и мудрост, умећемо и речима изразити своју веру како не бисмо дошли у позицију да једнога дана чујемо како смо се у временима искушења постидели Бога пред људима грешним. Верујем и знам да је огромна већина православних хришћана трезвена и да има дар Духа Светога да разликује Добро и зло, Истину и лаж, теорије завере и теорије стварности. Са тим даром имамо и веру и знање да се не гордимо пред новим вирусом, нити да се плашимо, већ да се понашамо, трезвено и достојанствено, као и људи у већини европских земаља које немају полицијски час али се боре са пандемијом и живе. Знам да ове моје речи неће доћи до наших земаљских владара, али верујем да ће са њима бити сагласни мој епископ, моја браћа свештеници, као и верни народ. Нико нам не може пребацити да је наша мајка Црква било када у историји терала људе у Цркву на Службу, или на силу некога причестила, што је најгласнији доказ да су људи Цркве увек чували своју слободу, али и слободу другог човека, као неприкосновени дар Божији.
На крају се молим Богу да сачува народ наш и читав свет од садашње болести која је наишла на нас и да нам у овој недељи страдања Христовог дарује Благослов како бисмо Васкрс дочекали као бољи људи, преображени и ближи лику Христовом него што смо били пре искушења. Тиме ћемо отворити духовне очи, разумети корен сваке болести и лечити узроке а не последице. Са таквом вером и са таквим знањем разумећемо нападе на нашу Цркву и на нашу веру, као земаљске ране које је наш Господ Христос, достојанствено и храбро поднео и носио за нас и наше спасење. Верујемо и знамо да, ако хоћемо да будемо савршени, морамо бити као Он. Ово су времена у којима морамо бити храбри и постојани да кажемо када је то потребно, и владарима овога света, да су окречени гробови и да владари не би имали никакве власти да им није допуштено одозго. Таквом вером и таквим знањем нећемо бити млаки и бљутави и нећемо стајати на вратима Царства Небеског тако да нити ми улазимо нити дајемо другима да у њега уђу. Дај, Боже, да из ових времена не изађемо постиђена образа и без Благослова Божијег, зато што га нисмо тражили или нисмо били на месту где се Благослов прима!
