објављено / 1.04.2017.

Ђорђе Трифуновић: КАНТАКУЗИНОВА ПОХВАЛА ПИСАНА ЗА СОЛУНСКУ БАЗИЛИКУ СВЕТОГА ДИМИТРИЈА

1.

Дуго, све до почетка нашега века, сматрало се, а и данас се верује, да се свети Димитрије родио у Солуну и да је ту живео и умро једног 26. октобра у време цара Максимијана (285-305), прогонитеља хришћана. Новија испитивања, међутим, показала су да је Димитрије био грађанин Сирмијума (сада Сремска Митровица), једног од тада најпознатијих градова Римског царства. Ту је живео као грађанин, а касније је, као ђакон, мученички погубљен због ширења и јавног исповедања хришћанства (9. априла 304). Солуњани су врло рано прихватили штовање мученика, ускоро присвојили и самог светитеља, а касније од њега начинили заштитника града Солуна. Првобитну легенду о светитељу прилагодили су сада своме граду. Прва црква посвећена Димитрију подигнута је почетком ?, а као заштитник града почео је да се слави од 6. века (празник 26. октобра) (1).

Црква је временом прерастала у све већу грађевину, базилику, те је постала најугледнији споменик града Солуна, како су то показали у основној и незастаривој монографији Георгије и Марија Сотириу (2). Упоредо са надградњом и ширењем цркве уобличавао се и култ светога Димитрија као чудотворца и заштитника града. Две збирке чуда, рецимо, у науци познате као Мирацула С. Деметрии ?-??, до појединости описују нападе током ?? и 7. века, међу њима и словенске, и чудотворно залагање светитеља око успешне одбране Солуна (3).

Солун је врло рано почео да слави свога заштитника, који је „падао“ 26. октобра. То није био само празник Солуњана, већ је надалеко прелазио границе Византијског царства. Са коликих су даљина стизали поклоници у Солун за митровдански празник, живописно и богато историјским појединостима сведочи нам византијски непознати писац средине 12. века у спису Тимарион. По сижеу спис подсећа на Дантеов Пакао. Главни јунак, Тимарион, описује своме пријатељу доживљаје у подземном свету. Пре смрти Тимарион је живео једно време у Солуну, где је присуствовао великом и вишедневном сабору у част светог Димитрија. Живописном опису призора са улица претходи набрајање удаљених народа који долазе на сабор:

„Празник Светога Димитрија је као Панатинеја у Атини и Пањонија код Милећана. У ово време одржава се највећи сабор код Македоњана. На њему се не окупља само народ околни и истога рода, већ народ свакакав и одасвуд: Грци – са свих страна, разна мизијска племена, која живе у суседству са нама од придунавских страна до Скитије, народ из Шпаније, Италијани, Ибери, Лузитанци и, да речем кратко, обале Океана шаљу молитеље и поклонике мученику (Димитрију). Тако велику славу има у Европи“ (4).

Од 11. века празнику је претходио велики пост. Свечаност је била у цркви. Велика литија 25. октобра улепшавала је пут посвећен светитељу. Празник се славио три дана уз учешће најугледнијих људи града и многобројних поклоника. Слављење се завршавало 3. новембра. У то време, од 20. октобра, одржавао се и панађур, који је трајао петнаест дана (5).

Мошти светога Димитрија лежале су у базилики, под земљом, изгледа, до краја 7. века, када су откривене, извађене, а из њих је потекло миро (6). Прве вести о точењу мира на дан (празник) светитеља саопштава у свом слову Јован Каменијат 904. године. Георгије и Марија Сотириу посвећују посебно поглавље овом питању и налазе више византијских (грчких) слова све до 15. века, у којима познати писци сведоче о мироточењу из светитељеве раке на дан његовог празника (архиепископ Јевстатије, Никита Хонијат, Георгије Акрополит, Хрисолора) (7). Овим словима треба придружити и посебни канон светом Димитрију као мироточцу, који је у другој половини 11. века испевао, иначе, византијски хроничар Георгије Скилица. Касније, у другој половини 11. века, други канон изливању мира светога Димитрија саставио је познати цариградски патријарх Филотеј Кокинос, поборник Григорија Паламе, писац који се огледао у разним књижевним жанровима (8).

О светом Димитрију се временом створио велики круг грчких списа посвећених мучењу, чудесима и слављењу (похвалама) светитеља. Фрања Баришић је навео тридесет дела од 10. до 11. века. Касније се тај број знатно повећао, нарочито за 12 и 15. век (9). Преглед списа данас би се могао још увећати, нарочито негованим саставима у области црквене поезије (химнографије).

Град Солун је својим значајем и положајем заузимао значајно место у духовном, политичком и уметничком животу Српске земље. Срби су рано, већ крајем 12. века, на Светој Гори основали свој манастир, Хиландар, који постаје важно средиште додира, прожимања и утицаја византијске и српске културе. Основни пут водио је увек кроз Солун, други град Византијског царства. Сва бављења или пролажења кроз Солун била су везана и за заштитника овог града, светога Димитрија. Срби су свакако врло рано, вероватно, већ од Немањина времена, одлазили у Солун на сабор о Светом Димитрију, како сведочи непознати писац Тимариона када доста уопштено наводи „народ околни и истога рода“ и „разна мизијска племена“. Везе са Солуном подстицале су, свакако, и стварање домаћег, српског предања о светом Димитрију.

Доментијан, ученик светога Саве, посебно издваја како се његов учитељ сваки пут у Солуну клањао у цркви Светога Димитрија. Тако, када је као новопостављени архиепископ кренуо за Србију, „дође у Солунски град и поклони се светоме великоме чудотворцу Димитрију“. На повратку у отачаство са свог првог путовања у Свету Земљу архиепископ Сава „пође ка Солуну. И дошавши у Солунски град, поклони се светом Димитрију и целова његову часну раку“ (Житије светога Саве) (10). Доментијан уводи светога Димитрија као мироточца у сцену када се свети Сава у хиландарском храму, крај очева гроба, моли да потече миро. Свети Сава се сећа својега пророштва из времена Симеоновог доласка на Свету Гору: „Јер ти, рече, дошавши у Свету Гору, јавићеш се Господом као велики мироточац, подобан светом Димитрију“ (Житије светога Симеона) (11).

Теодосије Хиландарац, вероватно, млађи Доментијанов савременик, већ познаје писане изворе о светом Димитрију, из којих, изгледа, преноси опис смрти бугарског (загорског) цара Калојана, који је напао Солун у време латинске (Фрузи) владавине у Цариграду (после 1204):

„Јер тај Калојан цар загорски подиже се и многе градове грчке по целој Тракији и по свој Македонији разори, јер су Фрузи тада држали Цариград и нису жалили разорење осталих градова, не сматрајући их својима. А он, налазећи их пусте и немоћне, разараше их. И све што се дешавало од Бога биваше. И дође са многим силама, као негда Синахерим на Божји град, до на крај земље православљем славног богочуваног града Солуна, на отачаство светога великомученика и страстоносца Димитрија, у коме и часне његове мошти мироточиве леже. И не постидевши се светости светога (Димитрија), не устукну нити од чуда која бивају од њега из свете његове раке мироточењем. Као и остале градове, помишљаше да разори Солун, и коначно опустоши. Али топлим заступством светога (Димитрија) код Бога, пропаде са својом празноумном замисли, јер не просу тулац стрела нити мач извуче, већ када је дошао до града, Божјим судом од невидљиве ране у срцу умре и напрасно сконча“ (12).

Нарочито јаке везе Србије и Солуна јавиле су се у време краља Милутина. Добро обавештени архиепископ Данило спомиње како је краљ у граду светога Димитрија подигао неколике цркве и за себе двор. Називајући Солун краљевим „столним градом“, Данило ?? пореди Милутина са светим Димитријем. У реторској понесености хваљења краља писац истиче да се Милутин старао (боловао) за своју земљу (отачаство) као свети Димитрије, мислећи, при томе, на све многобројне чудесне светитељеве заштите Солунског града од нападача: „Но још чујте о овом блаженом (Милутину) дивно и преславно Божје милосрђе, како ово чинећи, и ово не остављајући, свагда боловаше за отачаство своје као свети Димитрије“ (Житије краља Милутина) (13). Сотириос Кисас пошао је трагом Данилове вести и показао које је заиста грађевине подигао Милутин у Солуну (14).

Колико су близина Солуна и везе са овим градом утицали на распростирање штовања светога чудотворца и мироточца, најбоље показује чињеница што нам је данас познато осамнаест српских средњовековних цркава и манастира посвећених светом Димитрију (15). У 14. веку, према књижевним узорима, насликано је пет циклуса са сценама из светитељева живота: Богородица Љевишка (капела), Пећка патријаршија (црква Светог Димитрија), Марков манастир код Скопља, Дечани (капела Светога Димитрија) и Матеич. У дечанској капели (параклису), живописаној до 1350. године, сачуван је најопширнији циклус посвећен светом Димитрију, са дванаест сцена, од којих су четири познате само у овом манастиру (16). Изгледа да је ликовно представљање живота и страдање светога Димитрија подстицало и домаће писце. Григорије Цамблак је неколико година провео у Србији као игуман манастира Дечана (1402-1406). Овде, крај богато илустрованог живота светога мученика, Цамблак је, претпостављамо, могао да напише своју познату Похвалу светом Димитрију Солунском. Иако у наслову уз његово име стоји да је „архијепископ росијски“, што је био после одласка из Србије, Григорије је могао да састави Похвалу у Дечанима. Многи сликани призори из Дечана промичу кроз Похвалу и стварају утисак ликовно-књижевне блискости (17). Један од најстаријих преписа, а има их четрдесетак, јесте српски и налази се у рукописној књизи из осме или девете деценије 15. века, састављеној од разних слова светом Димитрију. Георги Данчев и Боњо Ангелов, убедљивије, сматрају да је овај зборник преписивачко дело Владислава Граматика (18). Атрибут „росијски“ уз „архиепископ“ не би требало да искључује могућност настанка дела у Србији. Тако, Климентина Иванова с правом закључује да је Похвалу светом првомученику Стефану, познату у српском препису, Григорије Цамблак написао у Србији, у Дечанима, иако у наслову стоји да је „митрополит росијски“ (19).

Више од једног века у науци је познат Канон светом Димитрију Солунском, који се приписивао најпре Ћирилу и Методију, па касније, с правом, само Методију, на основу недвосмисленог сведочанства како он (Методије) „створи памет светаго Димитрија“ (Житије светога Методија). Канон, познат само на словенском, врло рано се јавља у преписима минеја, већ од 11. века. Међу шест словенских преписа, два су српска и веома важна за историју текста, како установљава Стефан Кожухаров. Први српски препис налази се у ћирилском служабном минеју за септембар, октобар и новембар, из средине 13. века, у манастиру Зографу (број 88). Посебно је значајан по томе што се у њему јасно прати непосредна веза са глагољским протографом, што још више обогаћује наша сазнања о првобитним, глагољским основама српске писмености и књижевности. Други српски препис је опет у празничном минеју за септембар, октобар и новембар, с краја 13. и почетка 14. века, у софијској Народној библиотеци (број 516). Методијев канон овде је уграђен у већ развијенији облик Службе светом Димитрију (20). Познати словенски писац и ретор Климент Охридски (умро 916), ученик Ћирила и Методија, можда и с?м родом из солунских крајева, написао је Похвалу светом мученику Димитрију, познату и код Срба у српскословенским преписима (21). Свети Методије и свети Климент обраћају се светом Димитрију као страстотрпцу, мученику или Христовом војнику.

У првим деценијама робовања под Турцима Похвалу светом Димитрију Солунском написао је Димитрије Кантакузин са Новога Брда, чувеног града српских краљева и деспота. Поред житијне прозе, посланице, црквене поезије и молитве, Кантакузин се успешно огледао и у писању похвале, омиљеног жанра јужнословенских књижевности. Осим похвале своме патрону, по којему носи име, Кантакузин је саставио и Кратку похвалу светоме архијереју и чудотворцу Николи (22). Данас су нам позната три преписа Похвале светом Димитрију, сва српске редакције и писана ресавским правописом. Први је објавио Боњо Ангелов (1959) према зборнику манастира Никољца код Бијелог Поља, из 1556. године (број 49). Други препис из панегирика манастира Хиландара, 1623-1624. године, штампао је Антониос-Емилиос Тахиаос (1971), а трећи – из Сантпетербурга (некада Лењинграда), који се уопштено ставља у 15. век, објавио је први пут Георги Данчев (1972) (23). Сва три преписа поредио је Георги Данчев и дошао до закључка да је петроградски текст најпотпунији (24).

Георги Данчев, који се највише бавио Похвалом, пита се и закључује: „У Похвалном слову Димитрију Солунском има један пасаж који пружа основе да се мисли како је Кантакузин лично изговорио то слово у неком храму који носи светитељево име: ‘Греди, убо, ми, о, мученикољубноје и светло празднаставноје, иже данас сабравшеје се ва божаставне мученика и свештенем храме тржаство, светлими и частними венчајим главу страдалца’. Који је то храм, чији је патрон солунски светитељ, тешко је да се каже. Но, ако се има у виду да дело постоји само у словенским преписима, може се прихватити да је храм бугарски или српски“ (25).

Одговор на питање Георгија Данчева даје с?ма Похвала светом Димитрију Солунском. Повезивањем културно-историјских сведочанстава и вести из Похвале долазимо до несумњивог и недвосмисленог закључка – да је Кантакузин писао дело за храм у којем је лежало тело светога Димитрија. То је базилика Светога Димитрија у Солуну, где је врло рано пренесено светитељево тело и положено у гробницу (раку). Већ смо споменули да од почетка 10. па све до 15. века више византијских писаца сведочи о истицању мира из раке у време вишедневног слављења светитеља. Султан Мурат је са јаком војском 29. марта 1430. године на јуриш заузео Солунски град од Византинаца (26). После тога, деспот Ђурђе Бранковић откупио је из ропства многе грчке сужње (27). Турци, пак, нису претворили базилику у yамију, већ су је, супротно очекивањима, оставили хришћанима. Византијски историчар Дука (око 1400-1470) описује сцену – како је лично султан жртвовао овна у знак свечаног остављања цркве хришћанима (28). Тако су у солунској базилики, октобра месеца, наставили да се славе дани посвећени светом Димитрију. Светитељ је и даље лежао у гробу (раки) и испуштао је миро. Базилика је остала у рукама православних све до 1493. године. У грчком запису на једном рукопису из светогорског манастира Светог Атанасија (Лавре) стоји – како су Агарени (Турци) октобра 1493. године узели цркву Светога Димитрија у Солуну. Томе у прилог иде на зиду храма исликана пасхалија од 1474. до 1493. године (29).

Димитрије Кантакузин, нарочито кроз други део Похвале, употребљава синтагме у којима је увек спрега мира и његовог мириса или мира и истицања: миро благоуханија, струја мира, облагоухати, источник мира, миро истекајет, миро благоуханоје. То нису, дакле, општи реторски изрази, већ непосредно упућене речи окупљенима око раке, међу којима је и с?м писац:

„Димитријева тебе ради (Господе) копљем прободена ребра источише нам миро миомирисно“; „тако и сада тело мученика Божијом заповешћу истаче непрекидни поток мира и испуњава мирисом сав Нови Израиљ“; „Уместо живе воде, Христос Бог томе дарова увек текући многоцени мира извор“; „Крв своју у једном дану због Христа је излио, а током многих година миро испушта“; „као потврда овоме је од чистога и неоскврњенога тела миомирисно миро“; „Светкујући свако колико може, заједно се сви стекосмо око потока мира, који из мученичког богатог извора, (то јест) тела, истиче“.

Кантакузин је, значи, Похвалу наменио базилики Светога Димитрија у Солуну, куд се још у његово време ишло на октобарски митровдански сабор. Када је Димитрије написао Похвалу? Ту нам делимично може помоћи већ споменути петроградски зборник. То је зборник од 194 листа у Публичној библиотеци у Санкт Петербургу (збирка П. П. Вјаземског). Скоро читав је посвећен светом Димитрију: два описа мучења; солунског хартофилакса Јована Ставрикија (13. век) о чудесима; солунског архиепископа Григорија (вероватно Паламе, <14. век) беседа; Григорија Цамблака (умро 1419) Похвала светом Димитрију и Кантакузинова Похвала светом Димитрију. Мањи део зборника (листови 176-194) садржи повест о одлучењу Латина од Грчке цркве. Георги Данчев је претпоставио, а Боњо Ангелов, на основу поређења са фотографијама једног рукописа Владислава Граматика, дошао је до закључка да је петроградски зборник преписао с?м Владислав Граматик, познати преписивач са Новога Брда (30). Боњо Ангелов, на жалост, није проучио и водене знаке, те не можемо знати у ком периоду је Владислав Граматик састављао овај зборник. Ако пођемо од чињенице да је последњи са годином познати нам Граматиков зборник завршен 1479. године, тада бисмо настанак Похвале, па, вероватно, и читавог петроградског зборника могли да ставимо у девету деценију 15. века. Петроградски зборник је, значи, могао да служи као нека врста књиге за поклонике солунској базилики Светог Димитрија у време октобарских празника.

Кантакузинова Похвала писана на српскословенском језику особено је сведочанство – колико су октобарски дани у Солуну имали разнолики састав народа из свих крајева, као што је то описао непознати писац Тимариона. Из српских крајева, нарочито оних са југа, ходочасници су могли да стигну у Солун без већих тешкоћа. Довољно је погледати само положај Новога Брда и околине, па се уверити како се читава мрежа путева сливала према Солуну (31). Ходочасници су из Солуна у српске крајеве доносили са собом разне предмете, који су временом добијали вотивно значење (бочице са миром, крстови, панагије, иконе и др.). Сачувао се један такав изузетан предмет, донесен свакако из Солуна у Србију. То је омања икона на којој је Димитрије представљен читавим стасом као свети ратник, са грчким ознакама имена (о агиос Димитриос). Светозар Радојчић настанак иконе ставља у крај 14. или почетак 15. века и у оцени њене вредности не занемарује чињеницу масовније производње: „ова икона солунског порекла, сликана за поклонике гроба св. Димитрија, и поред све сигурности племенитог рутинског потеза, сувише жарким бојама одаје своје порекло масовно репродуковане слике“ (32).

Димитрије Кантакузин је, значи, своју Похвалу наменио свим словенским поклоницима који су се за празник светога Димитрија стицали у Солун. Чињеница да је Похвала писана превасходно за ове потребе, уверава нас да је у Солун долазило много православних Словена из ближих и удаљенијих крајева. После Грка, у Солуну је тих октобарских дана било највише Словена. Стога је било сасвим природно, а, вероватно, и уобичајено, да се, поред грчког, служи на словенском, па да се на словенском и произнесе слово посвећено светитељу и истицању мира. Тако би сада Кантакузинова Похвала морала да заузме своје заслужено место, у прегледима и пописима, уз грчка слова посвећена превасходно истицању мира из гробнице светога Димитрија. То је, колико нам је познато, и једини средњовековни словенски спис који се бави овом темом.

Похвалу светом Димитрију Солунском Димитрије Кантакузин је саставио, углавном, према начелима ове књижевне врсте. Стога се само укратко дотиче извесних појединости из светитељева живота и чудеса. Тако, светитељ дарује болеснима исцељење изобилно. Саветује да се хришћани удаљују од јелинског обманословља. Спомиње се каква су прогањања и мучења чинили многобошци. С?м владар, цар Максимијан, назван овде звер и прогонитељ хришћана, дошао је у Солун, али се Димитрије није уплашио. До Максимијана стижу вести о храбром младићу, те цар наређује да га баце у тамницу. У тамници се непрекидно моли и жели да пролије крв за Христа. Младић Нестор, којега Димитрије охрабрује, у борилишту убије напасника Лија и с?м буде погубљен. После тога убију у тамници и Димитрија. Мученик Димитрије постаје чудотворац, злих духова прогонитељ и удаљенима у невољи помоћник. Већина ових појединости из светитељева живота јавља се у сликаном циклусу светога Димитрија (33).

Кантакузин је добро познавао богослужбену поезију, те је с?м написао Службу преносу моштију светога Јована Рилског (34). То познавање богослужбене поезије, литургије и њеног богословља оставило је трага у суштини и поетско-ликовним решењима Похвале. Писац тако два пута позива хришћански скуп – да сви сложно успојемо благодарствене песме („благодарставноје пеније“). То су, у ствари, молитве благодарности (евхаристие). Поред ових, има још молитава хвале и славе (просевхе) и молитава мољења (деисис) (35).

Димитрије Кантакузин не употребљава произвољно назив молитве благодарности. Прво се, обично, произносе молитве мољења, па молитве хвале. Наш писац не саставља ове две, пошто су већ уграђене у богослужење, те сада жели Господу да искаже с?му благодарност. Благодарност се може исказивати у облику славословља, што су, нарочито мало славословље, црквени оци уносили на почетке својих слова (Јован Златоусти, Григорије Назианзин, Григорије Ниски и др.). Мало славословље је врло кратко („Слава Отцу и Сину и Светому Духу и ниња и присно и ва веки веком“), али је својим постанком веома старо и представља суштину Свете Тројице. Кантакузин је понесен анафором „Слава“, те гради и надграђује три проширена и реторска славословља (у преводу три пасуса са почецима „Слава“).

После тих славословља Кантакузин непосредно исказује молбу за стварање („О, Божије слово…“ и „Дај нам…“). Као да је имао на уму начела славног ретора Василија Великог – молитва „има два вида: први славословље са смерношћу, а други, нижи – молба. Зато, молећи се, не приступај одмах молби“ (36). Реторски почеци извесних целина у Похвали веома много подсећају на почетке неких стихира. Тако, „Јелици…“ (Ви који…), што се четири пута понавља на почецима пасуса, слично је стихири из Службе Рождаству Христову (на литургији). Ова кратка стихира („Јелици ва Христа крстисте се, ва Христа облекосте се“) и формално-садржински је блиска трећем славословном пасусу у Похвали: „Јелици Христово именованије на себе јако многоценују носешти одежду…“ Или, пасус „Греди, убо, ми, о, мученикољубноје…“ (Дођи, о, мученикољубиви…) подсећа на стихиру из триода (пете недеље поста) „Греди, окајанаја душе…“ Реторски позив „Весели се“ или „Весели се и радуј се“ може се срести и у богослужбеној поезији (пентикостар: понедељак Светле седмице, стихира и др.). Најчешћа Кантакузинова анафора „Радуј се“ потиче, углавном, из Акатиста пресветој Богородици, али се и иначе често среће у богослужбеној поезији.

Наш писац је, изгледа, добро познавао и Канон изливању мира светога Димитрија од Георгија Скилице. Тако у трећем тропару ? песме Скилица овако пева: „Жезло некада Мојсијево, ударивши камен у земљи пустињској, отвори токове река многотечне, а тело твоје, Димитрије, прободено копљем, извор мира показа прохлађујући Нови Израиљ“. Код Кантакузина та слика се овако разрађује: „Али, као што је некада онај мртви камен, испуштајући водене потоке, појио Израиљ у пустињи, тако и сада тело мученика Божијом заповешћу истаче непрекидни поток мира и испуњава мирисом сав Нови Израиљ“. Каткада се у Похвали може наићи и на поетско-реторска средства, као што су она о „плодној маслини“ или о „шипку црвенилом крви страдања украшен“, а своје узоре могу имати у Скиличином канону (Пета песма, трећи тропар; Шеста песма, први тропар).

Наведена, а и друга слична или узорна места којима је могао да се надахне Кантакузин, не умањују вредност Похвале, пошто је то био начин рада, поетика средњовековног писца. Димитрије гради Похвалу према већ уобичајеним начелима: најпре реторски увод (са богослужбеним чиниоцима и изворима); средишњи, приповедни део (целине Оних година; Као што се, према Писму; Док се цар нечастиви; Мали вам, о, љубими слушаоци; Пребиваше, дакле, у земљи) пресецан самосталним реторским периодима; изразито ритамско-омилитички део са најчешћим хваљењем и прослављањем мироточења.

Очекивало би се да се Кантакузинов израз креће у оквирима стила „плетенија словес“ (37). Наравно, у Похвали има доста чинилаца тога стила. Но, тај стил не преовлађује, не преплављује Похвалу. Безмерна и непредвидива слобода у вишестраној употреби речи, толико својствена „плетенију словес“, код Димитрија се оваплотила као неограничена и особена слобода синтаксичког грађења. Чини нам се да у српској средњовековној књижевности нико није толико проширио могућности синтаксичких различности. То се може пратити готово у свакој реченици. На овом месту, примера ради, издвојићемо само једну:

„различнаја и нескуднаја подајаше исцељенијем множаства ка тој притекајуштим с вероју божаставнаја мученика рака“

(различно и неоскудно мноштво исцељења даваше божаствена мученика рака онима што јој прилазе с вером)

Ред речи у овој реченици уопште није граматички. Граматички ред речи могао би да изгледа овако:

„божаставнаја мученика рака подајаше различнаја и нескуднаја исцељенијем множаства ка тој притекајуштим с вероју“

Кантакузин не образује текст по начелима граматичке синтаксе. Супротно њој, постоји, и у савременом и у српскословенском језику, логичка синтакса. Она се најчешће користи у средњовековној реторској прози. У граматичком реду речи – на првом месту, на почетку је субјекат са својим додацима, а за њим предикат са својим додацима. По важности је, значи, главно место у реченици прво. Друго по важности је последње место. У логичкој синтакси, ради јачег истицања, тај ред се мења, па последње место иде на почетак, а прво место – на крај. Код Кантакузина је само делимично остварен логички редослед речи. Јака субјективна подлога казивања разбија и логички распоред, те добијамо неку врсту логичко-експресивне реченице. Тако, у наведеној реченици субјекат је на крају („божаставнаја мученика рака“), али предикат („подајаше“) није на почетку. Писац је дугачки објекат, са атрибутима („различнаја и нескуднаја исцељенијем множаства“) поделио на два дела, па је између објектовог атрибута („празничнаја и нескуднаја“) и самог објекта („исцељенијем множаство“) ставио предикат.

Изражајност и лепота Кантакузиновог похвалног казивања проистиче управо из слободног и изразито личног експресивно-логичког образовања реченице. Уколико у средњовековној књижевности можемо да говоримо о личном стилу, тада га код Димитрија Кантакузина можемо наћи у особеној реченици, што преводиоцу на савремени језик представља каткад несавладиве тешкоће.