објављено / 5.11.2017.

Епископ Атанасије Јевтић ДОПРИНОС ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ СВЕТУ ТОКОМ ДВЕ ХИЉАДЕ ГОДИНА ЊЕНОГА ПОСТОЈАЊА У ЊЕМУ

Хвала још једном вашем Преосвећеном Владици и Владици мом захумско-херцеговачком што ме довезао. Хвала и вама свима, а нарочито деци. Видим да су деца тамо најспремнија да ме слушају и да слушају све. Па да испричам, као почетак, о једном малом детету од пет година, Јеци, Јелени из Призрена, унуки једне учитељице у Призрену. Родитељи су некако половином јуна успели да побегну, када је она велика навала и страданије било, а баба и деда су остали и мала Јеца са њима. И Шиптари нападају те станове, било је двестотинашездесет које кућа које станова, убијају, малтретирају, избацују, пребијају. Били су зграбили и малу Јецу да би истерали деду и бабу и да би им узели кола и уперили јој пиштољ у слепоочницу. Настала је вриска, деда је дао кола. У том је наишао тај несрећни немачки KFOR, те НАТО снаге које се зову Kosovo forces тј. Косовске снаге, и дете су довели у Епископију коју опет држе Немци. Они чувају и Саборни храм и Богословију. И Јеца неће много да прича, неће да једе, дете потрешено. Дошли смо ми колима, опет у пратњи тих несрећних НАТО снага, јер не може нигде да се креће без њихове пратње по Косову, и узели Јецу. Била је са нама и млађа игуманија Катарина из манастира Св. Тројице, више Мушутишта, који је спаљен већ, једна монахиња Призренка и један свештеник из Клине који је возио. Узели смо Јецу и возимо преко Средачке жупе, огранака Шар планине, Брезовице, за Грачаницу. Ја сам забранио игуманији да причају, а она би стално причала то шта је преживела. Ја сам онда почео да јој причам о зецу, о томе како је мој пријатељ зец донео чоколаду и дајем јој чоколаду. Онда, да је мало освежим, била је врућина, прскам је водом и кажем да ће сада мој пријатељ зец донети лубеницу. А она, како иде узбрдо тај пут и кривуда, окреће се позади и говори: „K-FOR, K-FOR, лево – лево, десно – десно“ ономе џипу војном који нас прати, као она њега води. А ја кажем: „Ено видиш снега још горе на Шари. Сад ће мој пријатељ зец да ти донесе леда да ти дамо сладолед“. И у једном моменту мала Јеца, дете од пет година, каже али призренским акцентом: 
– Куку, леле, нама мука а он зец па зец, овде си ми се попео сас тај зец. 
– А ти, рекох, K-FOR, K-FOR овде си ми се попела сас тај K-FOR. 
– А мене ме брани K-FOR ! 
– А мене ме брани зец ! 
– Е, па добро, тебе те брани зец, мене ме брани K-FOR и доста ! 
Е онда сам ја почео да певам: 
„Има једна девојчица коју зову Јеца, 
али наша Јеца не воли ми зеца.“ 
“ Још, још !“, каже она… Ето шта деца јадна претрпљују. 
 Хвала још једном. Па да кажем и ја пар речи поводом две хиљаде година од рођења Христовог, од очовечења, од оваплоћења, од тога момента када је постао Бог човек а остао на сву вечност Бог, као што је био тако и у будуће, а од сада је још и човек. И то је највећи догађај за кога и велики светитељи и, мимо тога што су светитељи, велики умови, као Свети патријарх Фотије, онај који је крстио и нас и Бугаре и највећи број Словена, а почео и крштење Руса, крстио западне Словене, крстио нас преко Кирила и Методија и ученика. Он је рекао: „Кад год помислим на бескрајно чудо оваплоћења ум ми се заталаса.“ Не каже помути, него се сав потресе, или, што би рекао наш песник Матија Бећковић, занебеса ми се. И други светитељи, попут Светог Јована Дамаскина, кажу да је од свега новога најновије и једино ново по Сунцем то је што је Бог постао човек. И то се десило пре две хиљаде година у скромној пећини витлејемској, уз овце и пастире, уз децу која су била прва жртва тога страдања. Ирод цар када је чуо да се цар родио, а дошли од Бога вођени мудраци који су нешто и по звездама нагађали па Бог послао једну звезду да их доведе, он се уплашио па одмах, као свака власт, предузео НАТО бомбардовање баш деце у Витлејему. То највеће чудо је изменило суштински, изнутра, ток нашег људског живота и ток историје, али је остало као догађај опет на слободу и на веру човеку, то јест ако хоћеш да прихватиш и да верујеш а ако нећеш нико те неће натерати, јер Христос, осносно Бог, није тенковима или армијама дошао у свет да присили људе да га прихвате, да га верују. Када је хватан Христос у Гетсиманском врту ватрени Петар узео да га брани, па је зграбио оног једног слугу за уво, извадио нож и одсекао му уво да га уплаши. Христос му је исцелио уво и рекао: „Врати нож у ножницу јер да сам хтео ја сам могао да доведем дванаест легија анђела.“ А легије су вам као армије. Дакле, дванаест армија. Ми имамо сада на Косову, на жалост, армију од 48000 војске. Сва скаламерија светска је дошла и Бог би могао дванаест, дванаест је симболички број, могао је да доведе али није хтео, јер Бог није тенк, није ракета, није насиље. Истина Божија, односно истина хришћанства о оваплоћењу Христовом, није тенк који ће да присили људе да га прихвате и да га верују. И када су за Христом пошли, у почетку мали број Светих Апостола, слава им и милост, па су се у неком моменту неки поколебали па постављали питања Он каже, а одржао је беседу која је била тешка, тврда како каже, ко ће је прихватити, „Ти знаш, каже, господе да многи одоше неће да те слушају после овога што си изговорио.“ „А хоћете и ви можда ? Идите и ви !“ И хвала Богу Апостоли нису отишли али су прошли као људи сва искушења људска и чак се одрицали као Петар који је био најватренији, први се излето, најтемпераментнији, али се и одрекао. Пошто је вечерас са нама и отац Стаматис, иконописац, поменућу да је његов велики претходник и посредни учитељ из Мале Азије грчке, Фотије Кондоглу, који је обновио византијски иконопис у новијој Грчкој а све време био и писац и човек велике туге коју је носио јер је он малоазијску катастрофу грчку доживљавао 1922/23. године, дакле катастрофу сличну оној коју наш православни народ и Црква сада доживљавају од Крајине преко Босне а нарочито на Косову, говорио је у једном свом тексту, критикујући папство: „Где нађоше римокатолици да изаберу да је папа, као наследник Петра, непогрешив а његов је патрон Петар. Да су нашли неког другог Апостола за кога не знамо шта је радио, па хајде де. Можда је био непогрешив, не знамо шта је радио, да ли је грешио, да ли је се одрицао. Али где нађоше, брате, Петра када је тристотине гафова направио. И он непогрешив, а одрекао се Господа.“ Стари хришћански Рим је сачувао традицију, коју је као роман „Quo vadis“ записао пољски писац Хенрик Сјенкијевич, да се Петар и пред смрт поколебао и хтео да напусти Рима 67. године када је почело Неронов гоњење страшно. И пошао да иде, наводно под убеђивањем хришћана да га сачувају, да његов живот остане да би им више помагао, па сретне Господа који улази у Рим кроз капије. „Quo vadis Domine?“ (Куда ћеш Господе ?) „Идем,“ каже, „поново да се разапнем.“ Тада је Петар схватио, вратио се и тада је тражио да се разапне наглавачке. Та традиција је стара хришћанска. Нису у Риму веровали ни да је Петар непогрешив, а камоли и још мање папа. Али Петар темпераментни први се испољио и као човек честит, и отворена срца исповедио Господа да је Син Божији, Син Бога Живога, а видео је да је Син Човечији, значи већ га је исповедио као Бога и човека, као Богочовека, као то највеће чудо. Али није само Петар, и Натанаило пре тога јер га је Господ позвао, па онда Тома после Васкрсења. Дакле поверовали су у Христа и кренули онда да проповедају. Господ је потпомагао али никад насилно. Никога нигде насилно није Господ присилио да верује. Да знамо дакле и данас, на навечерје две хиљаде година хришћанства, ту своју веру и да ту своју хришћанску истину стално у себи обнављамо. 
Питају: „Шта ради Црква ?“ Они би хтели да Црква натера некога да верује, да заведе ред. Питају: „Шта ради Црква на Косову ?“ Пати и састрадава са Христом и са народом, посрћући, клецајући, али остајући, и ја вам кажем, узгред само, као једина која је уствари остала уз свој народ тамо. Немојмо очекивати од Цркве да нас натера да будемо хришћани. Кажу: „Зашто Црква не уради ово или оно ?“ Они би хтели да се Црква претвори у један форум, у једну институцију, у један систем, попут режима Милошевићевог или, њему слике и прилике само друге и још горе, НАТО система. Да натера, да присили, да бомбардује, да хвата за гушу. То је могао Бог у рају да уради, Адама да ухвати за уво и каже: „Мали, седи овде. Ја знам шта је боље. Немој да мрдаш. Шта ти мени имаш да причаш ! Ја знам шта је за тебе добро.“ То је Достојевски сјајно описао и то ваш Владика у последњем броју овог часописа дивног спомиње управо у дивном чланку о страдању и садашњем рату. Читајте га ! И још бољи претходни чланак Флоровскога. 
Господ дакле остаје на слободу нама, на истину, на избор. Нема истине која би мене прегазила као тенк и присилила да је признам. Та истина је смрт и онда није истина више. Зато је Господ рекао: „Ја сам пут, истина и живот“ и то ваш Владика понавља. Не само речи Господње, него ту истину да је истина живот, да је истина слобода. Нема истине да присилиш. Не можеш да присилиш некога да те воли, да те прихвати. То хоће западњаци НАТО бомбардовањем, НАТО силама, својим моделом, који заправо и није модел него у ствари ваљак који гази и коме нема отпора. 
Директно прети Немац Кинкел: „Ко се не саобрази са нашим стандардима, он није демократа.“ То говори и она несрећа, Јеврејка Олбрајтова, да ко није по америчком шаблону он није демократа. А какве су демократе видимо не на нама јадним Србима него на Кипру, по томе шта раде Курдима јадним, на Руанди, у Африци централној. Тамо је било 90 % Хута који су почели да прогањају Тутсе. Онда су Американци дали огромно оружје Тутсима и 10 % је протерало и побило милион и по Хута. Онога Кабилу, који је био Че Геварин сарадник и агент КГБ, дакле бољшевика, снабдели су и он је дошао до Конга, а онда су после окренули и рекли: „Е, чекај сада ћеш да одговараш, направио си ратне злочине“. А када сте га снабдевали и упућивали јасно је било да ће правити ратне злочине. 
То исто раде сада са Тачијем. Тачи је један мафијаш кога су одшколовали у Швајцарској и Немачкој, где су имали логоре за обучавање Шиптара терориста и злочинаца. Он је побио око себе све људе који би му сметали и зато је и избио на површину. Ругова је данас пришипетља. Није никакав и незначи ништа, као и онај Ветран Сурои. Но, да вас не замарам њима. Они ће држати Тачија а ако им треба