ЗЛО И СТРАСТИ ДОБРО И ВРЛИНА1)
Бог је изнад разликовања добра и зла. Као што примећује Све-ти Григорије Ниски, не постоји ништа насупрот доброти Божијој, као што не постоји ништа насупрот природи Његовој.2) Доброта Божија постоји, не као супротна злу, већ по себи. Када Бога називамо добрим, увек имамо у виду исправку апофатичког богословља, које Бога поставља сасвим изнад сваког људ ског појма. Зло не постоји као онтолошко начело, већ се секундарно јавља напуштањем добра. Напуштање пак добра претпоставља самовлас-но опредељење. Пошто постоје бића са самовласним опредељењем, напуштање добра и појава зла постају могући: „јер зло, осим у оп редељењу, нема постојање по себи“.3) Зло, дакле, премда је по себи непостојеће, задобија постојање у самовласним бићима, која напу штају добро. Испочетка ни ђаво није био зао, већ је постао зао само-власним удаљавањем од Бога. Према томе, апсолутно зло не може да постоји. Речено исказује и изрека „нема зла без имало добра“. Само је добро апсолутно. Зато изрека: „Нема добра без имало зла“, није истинита. Коначно, зло није нека посебна суштина или својство суш-тине, већ је супротстављеност врлини и извитоперење у противпри-родно [стање] 4).
1) Текст представља два поглавља уџбеника Хришћанска Етика II, човек и Бог, човек и ближњи, егзистенцијална и биоетичка становишта и перспективе.
2) В: Григорије Ниски, Εἰς τὸν βίον Μωυσέως, изд. W. Jaeger, Gregorii Nysseni Opera, том. 7,1, стр. 4, PG 44,301A.
3) Григорије Ниски, Εἰς τὸν Ἐκκλησιαστὴν 7, изд. W. Jaeger, Gregorii Nysseni Opera, том. 5, стр. 407, PG 44,725Β. Уп. и Максим Исповедник, Марину, PG 91, 56B. „По хришћанском схва тању, зло је, као и добро, присутно само онде где постоји личносни вид постојања. Мимо тог вида живота зло не постоји, већ постоје само одређени природни процеси“. Архим. Софроније, Видети Бога као што јесте, Есекс Енглеска 1993, стр. 182.
4) В: Татијан, Јелинима. В. Василије, Шестоднев ,,PG,31,37D. Григорије Ниски, О души и васкрсењу, PG 46,93B. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере 4,20(93), PG94,1196C.
Георгије Манзаридис ® ЗЛО И СТРАСТИ ДОБРО И ВРЛИНА 5
Човек није започео зло, тј. није он првозли (=αρχέκακος), него је жртва првозлог, који је ђаво. Свето Писмо то учи и свакодневни жи вот исто потврђује. Нико не изабира зло као зло. Изабира га зато што бива заведен или преварен од елемента добра који се неизбежно по казује. Упркос томе, свако је дужан да сматра себе за „челника“ зла које постоји у њему самом.5) Побеђујући зло које види у себи, човек побеђује зло у корену.
Такође се и такозвано друштвено зло темељи на човековој лич-ности. Не постоји здраво друштво са болесним личностима. Нити се друштво лечи када личности које га чине остају болесне. Самољубље, које рађа сва људска зла, ствара и друштвени проблем. Због њега људи постају „неприлагодљиви и непријемчиви и неспособни за саживот“.6) Када се самољубље личности стави по страни, онда се аутоматски ограничава друштвено зло.
Страсти не припадају људској природи, већ представљају против-природна стања. Страсти, као и зло, немају своје биће, него се јављају нарушавањем душевног здравља. Страсти су болести душе.7) Када пак дуже времена остају у човеку, оне постају његова друга природа и не удаљавају се од њега. Чак и када се човек призива памети (=преумљује, каје) и прима благодат Божију, не ослобађа се једном за свагда од својих страсти, већ је потребно да посвети време за борбу са њима. Каракте-ристичан је пример Преподобне Марије Египћанке, која премда се покајала и одлучно обратила од грешног живота, ипак, да би избриса-ла сећања на своје дугогодишње страсти, било је потребно да се под-визава онолико година, колико им је претходно служила.8)
Првоначални узрок страсти нису осећања или жеље, већ заборав Бога. Заборав помрачује ум човека и прикива га за чула. 9) Када се ум покори чулима, следи покоравање и осталих душевних сила. На тај начин се загађује сва душа, преокреће се њено нормално деловање и стварају се страсти. Пошто је људска душа целовита и има пуно сила, њено загађење произлази од лошег функционисања, не само ума, него и било ког њеног дела.10)
5) В: Василије В. Шестоднев 2,5, PG 31, 40A.
6) Дионисије Ареопагит, О црквеној јерархији 3,12,PG 3,444В.
7) „Страсти су болест душе, које накнадно долазе и улазе у природу, и изводе је из соп ственог здравља“. Исак Сирин, Слово 83, изд. Ἰ. Σπετσιέρη, стр. 317.
8) В: Софроније Јерусалимски, Житије Преподобне Марије Египћанке 28, PG 87,3716D-17A. 9) В: Максим Исповедник, Таласију, PG 90,257A.
10) „Она се цела загађује, пороком порођеним оболелим њеним силама, и све заједничаре у једној у јединству душе“. Григорије Палама, Поглавља о молитви и чистоти срца 3, изд. П. Христу, Григорија Паламе, Списи, том. 5, стр. 159.
6 ВИДОСЛОВ ® ВАСКРС 2013
Мајка страсти је самољубље (φιλαυτία). Самољубље је „острашћена и неразумна љубав према телу“, која своје постојање дугује забораву Бога.11) Постоји наравно и добро самољубље, тј. исправна љубав чо-века према самоме себи, која је неопходна за напредовање и усаврше ње. Она се уосталом истиче и као основ за љубав према ближњем.12) Самољубље пак које се поклапа са острашћеном и неразумном љу бављу према телу прикива човека за светску љубав и робовање стра-стима. Зато духовни живот почиње борбом са страстима.
Страсти се не поистовећују са гресима. Страсти су грешна стања душе, која се оделотворавају гресима. Могуће је, међутим, да страсти постоје и да остају скривене, јер нису дати поводи за оделотворење конкретним гресима.13) Те страсти нису мање штетне од очигледних страсти, чак су још опасније, јер остају неприметне и не бивају побеђене.
Три основне страсти, које почињу од самољубља и воде у све дру ге, jeсу: стомакоугађање, среброљубље и славољубље. Оне се покла пају са три лукаве помисли, које је ђаво хтео да подметне Христу, када је ишао да га куша у пустињи.14) Предлог да претвори камење у хлебове подметао је стомакоугађање. Позив да му се поклони, да би му дао власт над светом, диктирао је напуштање Бога и потчињење зарад земаљских добара, као што се збива код среброљубља. Конач-но, позив да скочи са крова храма, да би се чудом спасио, удахњивао је славољубље (=таштину, сујету).
Прво место, на које се обично поставља стомакоугађање, пројав љује и његову специфичну тежину. Оно је, уосталом, избацило чове-ка из раја и њиме је започео острашћени живот.15) Од стомакоугађања се рађа блуд и свака телесна нечистота. Јако оружје за борбу против стомакоугађања је пост. Пост је дат као заповест у рају. Али и пост потребује расуђивање, јер стомакоугађање, као и блуд, представља погрешну употребу природног покрета човека. Нерасудљиво прете ривање може да доведе до застрањења.
По другој верзији, прво место заузима среброљубље, као теже од стомакоугађања. Посебно Свети Јован Синаит сматра да је за монахе
11) В: Максим Исповедник, Поглавља о љубави 3,8, PG 90, 1020A. Посланица Јовану Ку викуларију, PG91,397А.
12) „Љуби ближњега свога као себе“. Левит. 19,18.
13) Свети Доротеј примећује: „Једно су страсти, а друго су греси. Страсти су: гнев, сујета, сладострашће, мржња, лоша жеља и томе слично; а греси су сама дејства страсти, када се делатно чине, када се телом врше она дела која страсти диктирају. Заиста могуће је да неко има страсти, али да их не остварује“.
14) В: Лк. 4,3-12. Мт. 4,3-10.
15) В: Исидор Пелусиот, Посланица 1, 69, PG78,228D/29A.
Георгије Манзаридис ® ЗЛО И СТРАСТИ ДОБРО И ВРЛИНА 7
прво стомакоугађање, а за световњаке среброљубље.16) Оно, како пи-ше, нема никакву олакшицу, јер се његов почетак не налази у при-роди, као што је случај са стомакоугађањем, већ у опредељењу чове-ка.17) Уосталом, и Апостол Павле карактерише среброљубље као „ко рен свих зала“.18) Од њега се рађа похлепа (=πλεονεξία), крађа, отима чина и томе слично. Среброљубље помрачује ум човека и осујећује исправно дејствовање његове логике.
Сујета (=таштина, славољубље, κενοδοξία, буквално празнославље)
коначно представља најтананију страст, која води у гордост и завист. Карактеристично својство сујете је да се она лако везује са сваким врлинским делом и појављује се заједно са врлинама.19) Зато је изу-зетно опасна. Побеђује се с превеликом тешкоћом и представља ве-лику препреку врлини.20) Једино средство за борбу и победу над њом је смирење (=ταπείνωση).
Страсти извитоперују човека и прикивају га за зло. Отуђују га од врлине и осујећују његово уподобљење Богу. Уништавају му живот и личност.21) Зло ипак није јаче од добра, нити је неограничено као добро. Оно представља стање распадања, које и нехотице учествује у пројави и истицању добра.
Зло се гнезди у човеку кроз страсти. Борба и победа над злом није могућа, осим борбом и победом над страстима. То представља главно дело подвижничког живота и заузима централно место у сва-кодневном животу верујућих. Поред тога, за борбу са страстима не примењују сви исту методологију. Једни инсистирају на непосред ном суочавању са њима, док други предлажу посвећење љубави Хри стовој и Његовој вољи ради њиховог напуштања и нестанка. У првом случају борба против страсти је груба и има негативан карактер. У другом случају постаје питомија и задобија позитиван карактер. За-то, уместо да верујући има агонију због својих страсти, може да појача
16) В: Јован Синаит, Лествица 26, PG 88,1028C.
17) В: Григорије Палама, Ксенији 30, изд. П. Христу, Григорија Паламе, Списи, том 5, стр. 208. 18) 1Тим.6,10.
19) В: Нил Анкирски, О осам духова лукавства 15, PG 79, 1160. Јован Синајски, Лествица 22, PG 88, 949AB.
20) Свети Григорије Богослов пише: „Сујета је људима велика препрека ка врлини. Лечити пак и зауставити болест, ако је коме могуће, могуће је Петру или Павлу, великим Христовим ученицима, који управљањем речју и делом добише благодатни дар и свима су били све, не би ли кога задобили. Нама пак другима је велико ако се добро владамо и упућујемо ка исправљању реченог, и управљамо оним што нам је поверено“. Апологија одласка у Понт 51, PG 35,461A.
21) „У блато греха упадох, и у мени ипостаси нема.“ Богородичен на катизми после 3. Песме у сиропусну суботу, Триод.
8 ВИДОСЛОВ ® ВАСКРС 2013
своју љубав према Христу и да усрдно врши Његову вољу. Тако ње гова духовна борба постаје лакша и ефикаснија. Довољно је наравно да има осећај смртне претње коју подразумевају страсти за духовни живот и да одржава тражену духовну будност. Преподобни Исак Сирин упоређује страсти са псима који се често виђају пред месара-ма и који се разбеже на један повик, али када се запусте, скачу као огромни лавови.22)
Постоје, међутим, и искушења. Она се могу поделити на две ка тегорије: телесна и душевна. Телесна искушења су неопходна за ду-ховно напредовање вернога. То су разне невоље и нехотимичне не среће у животу. Онај ко избегава таква искушења, избегава врлину.23) Та искушења наравно могу бити употребљена од стране злог на чо-веково зло. Она пак искушења која су очигледно негативна и непо жељна јесу душевна искушења. Таква искушења су везана за веру, духа хуле или и са непосредним присуством ђавола. Хришћанин тре ба да се моли да га Бог сачува од таквих искушења.24) Бог, међутим, може да допусти и непосредни напад ђавола ради опробавања веру јућег. То се пак обично примећује у животима Светих. Карактеристи-чан је разговор између послушника и авве Пимена. На послушнико-во питање: „Зашто ме демони нападају?“, авва Пимен је одговорио: „Демони нас не нападају све док вршимо своју вољу, јер су наши про хтеви постали демони. Они нас притискају да их задовољавамо. Ако желиш да видиш против кога су демони ратовали, помисли на Мој сија и на њему сличне“.25)
Премда порекло страсти почиње од људског ума и завршава се у његовој вољи, борба против њих следи супротни правац. Почиње од воље и долази до ума. Почиње покоравањем човекове воље вољи Божијој и вршењем божанских заповести, које просвећују људски ум. Да би се ум коначно очистио и могао да одржи божанско про свећење, треба да се ослободи од острашћених замисли, које човека прикивају за грех и воде у погрешну употребу света. Треба још да се посвети духовном животу, јер му у супротном прети опасност да поново дође у острашћено стање, и то са надменошћу због духовног знања које је стекао.26)
22) В: Исак Сирин, Слово 55, изд. Ἰ. Σπετσιέρη, стр. 220. 23) В: Исак Сирин, Слово 44, изд. Ἰ. Σπετσιέρη, стр. 186.
24) В: Мт.26,41. Уп. Исак Сирин, Слово 55, изд. Ἰ. Σπετσιέρη, стр. 186-7. 25) В: Поуке светих стараца (О авви Пимену 67), PG 65, 337BC.
26) В: Максим Исповедник, Поглавља о љубави 3,70, PG 90, 1037C.
Георгије Манзаридис ® ЗЛО И СТРАСТИ ДОБРО И ВРЛИНА 9
Анализирајући појам острашћене замисли, Свети Максим Ис-поведник пише: „Једно је [сама] ствар, друго је замисао, а треће је страст. Ствар је, на пример, човек, жена, злато итд. Замисао је просто сећање на неку ствар. Страст је безумна љубав према некој ствари или нерасудна мржња према њој“. Острашћена замисао је, коначно, помисао која је сложена од страсти и замисли. Како, дакле, човек може да се ослободи од острашћених замисли? Одговор на то питање је прост: треба да раздвоји страсти од појмова, да би помисли остале просте и чисте.27) Читава борба монаха против лукавог састоји се у раздвајању страсти од појмова, тј. да ослободи сећања или представе предмета од острашћених настројења ка њима и да их има у себи просте и чисте.28) Није потребно да предузима било какву борбу про-тив ствари или њихових замисли, већ против страсти које се везују за поимања ствари.29) Та борба је дужност и сваког Хришћанина. Када се страсти раздвоје од поимања ствари, онда се ствари посма трају бестрасно. Да би пак до тога дошло, потребни су духовна љубав и уздржање.30)
Борба против страсти није непозната и изван Цркве. Али је та борба селективна и обично се ограничава на страсти које се сматрају за срамне у друштву. Оно што је свакако главно у тим случајевима је то што не постоји спознаја корена греха, који је гордост (=ὑπερηφάνεια). И све док она остаје жива, страсти се одржавају као недодирљиве. У Цркви је, насупрот, циљ духовног живота смирење (=ταπείνωση).
Бестрашће пак, по црквеном учењу, нема негативно значење и не значи препуштање себе некој судбини, нити је то безосећајност или равнодушност. Све природне силе и функције човека су добре и ко рисне за његово напредовање и усавршење. Посебно јарост и жеља у човеку, које по класичној психологији сачињавају страсни део душе, не потребују умртвљење или уништење, већ исправљење и преори јентацију. Зато и бестрашће, по православном хришћанском предању, није умртвљење страсног дела душе, већ његово одвраћање од онога што је зло и повратак добру. По томе, бестрасан је онај човек који одбацује зле навике и богати се добрим навикама.31)
27) В. Исто, 3, 42-43, PG90, 1029АВ. 28) В. Исто, 41, PG 90, 1029АВ.
29) „Ум богољубивог човека се бори, не против ствари, нити против појмова о њима, већ против страсти које су спојене са њима“. Максим Исповедник, исто 40, PG90, 1028D-1029A.
30) В: Максим Исповедник, исто 43, PG 90, 1029АВ.
1) „Ми се, међутим, таквом бестрашћу нисмо научили, о мудрољубиви, тј. умртвљењу страсног [дела], већ његовој промени од горег ка бољем и дејству у божанским стварима по
10 ВИДОСЛОВ ® ВАСКРС 2013
Посебно се пак у светоотачком предању бестрашће везује са љубављу и доживљава се као страст по Богу, која уклања грешне страсти, и из које цветају врлине.32) Савршеном љубављу и целови тим бестрашћем, човек се разраста у свеобухватну личност, која у себи обухвата и грли васцело човечанство и доживљава јединство људске природе.33)
Коначно, искуство сведочи да човек лако примећује зло у другима или генерално у друштву, док зло које се гнезди у њему самом тешко препознаје. Зато лако указује и жигоше страсти и зло код других личности, или друштвено зло, док исто то код себе тешко чини. Зло се, међутим, не побеђује у другим личностима или у безличном дру штву. Кантово идеалистичко схватање, да човек постаје неетичан, када дође у додир са друштвом,34) има катастрофалне етичке и дру штвене последице. Тако се „моралан човек“ супротставља „неморал ном друштву“, те се ствара утисак да се моралност негује борбом са злом у другим личностима, или уопштено у друштву.35) Међутим, то идеалистичко схватање моралности је, у крајњој анализи, неморално и антихришћанско, јер води човека у острашћеност и надменост, док упоредо доприноси јачању зла у личном и друштвеном животу.
Зло, које се поезује са самовласношћу (=το αὐτεξούσιο), побеђује се у самој самовласности. Ту победу немогуће је остварити, осим пристанком онога ко располаже самовласношћу. Човек је дужан да осети личну одговорност због присуства зла у свету и да се против њега бори.36) Зло, уосталом, не постоји, а да га на неки начин свако нема у себи. Најпотпунија победа над злом збива се покоравањем зла добру. Свако друго суочавање са њим не креће се добрим путем. Пре
својству, потпуном одвраћању од порока и окретање добру, и за нас је бестрасан онај ко је одбацио зле навике и обогатио се добрим“. Григорије Палама, У одбрану свештених иси хаста 2,2,19, изд. П. Христу, Григорија Паламе, Списи, том 1, стр. 526.
32) Преподобни Јован Синајски примећује: „Душа има бестрашће онда када врши врлине онако како острашћени врши сладострашће“. Лествица 29, PG 88, 1149А.
33) „Онај ко је савршен у љубави и ко је дошао до крајњег бестрашћа не прави разлику између свога и туђега, или на своје и туђе, нити између верног и неверног, нити између роба и слободног, нити икако између мушког и женског; него, будући узвишенији од тираније страсти, и гледајући на једну људску природу, све види подједнаким, и према свима се исто опходи“. Максим Исповедник, Поглавља о љубави 2,30PG 90,993B.
34) B: I. Kant, Die Religion innerhalb der Grenzen der blossen Vernunft, изд. K. Vorländer, Hamburg 1956, стр.
35) В: T. Rendtorff, Ethik, том. 1, Stuttgart 1990, стр. 81. Уп. И карактеристичан наслов књиге R. Niebuhr, Moral Man and Immoral Society, London 1963.
36) „Немој пак да примећујеш зло споља, нити сматрај природу првобитним злом; него да свако препозна себе као челника зла које у себи носи“. Василије Велики, Шестоднев, 2,5, PG29,37D-40A.
Георгије Манзаридис ® ЗЛО И СТРАСТИ ДОБРО И ВРЛИНА 11
бацивање одговорности за зло на друге представља најтежу грешку, која суштински представља понављање Адамовог греха.
Човек, дакле, не треба да се ограничава на самог себе и да буде равнодушан према свему што се, око њега, дешава. Живот сваког појединца је органски повезан са читавим светом, јер је сваки човек читав свет. Све што је свету потребно треба да се оствари у конкрет ном човеку. Слобода, мир, правда, избегавање зла, одрицање насиља, престанак мржње, треба да буду личне тежње, да би све то постојало и као достигнуће целог човечанства. Сваки човек, као члан човечан ства, учествује у злу или у добру, које постоји око њега. И када га сам остварује, он сходно отежава или олакшава цело човечанство. По следице космичких размера није имао само Адамов грех. Сваки грех било ког човека утиче на цели свет.37)
Погодна клима за настанак и развој страсти је гордост (=ὑπερηφά νεια, преузношење). Она је отцепила човека од богоустановљеног по ретка и одвела га у отпадништво и острашћени живот. Гордост се у светоотачким списима карактерише као нечисти дух са више лица, који се бори да ухвати у замку свакога, подобно стању у ком се налази. Тај дух онда хвата у замку: мудрог – мудрошћу, снажног – снагом, богатог – богатством итд.38) Симптом присуства гордости је љубомора или завист. Тај страшни порок, који је довео човека до богоубиства,39) лако узима на себе наизглед позитивну маску одбране врлине и на води човека на страшне злочине. У стварности уништава лични и друштвени живот. Човек може том пороку да супротстави мисао о свом земљаном пореклу. Ако се смири и „спусти поглед“, онемогућује сваки напад, јер се гордост, на тај начин, губи.40)
Нема ничег јачег од смирења. Њиме човек опет долази у бого установљени поредак. Оно сасушује страсти и удаљава искушења.41) Колико више човек себе смирава, толико више га Бог узвисује. Зато себепознање и самоосуда представљају основне претпоставке за ду ховно напредовање. Колико човек напредује у самопознању, толико напредује у смирењу. Колико напредује у смирењу, толико га више осећа безболним и природним.
37) Подробније о овој теми в: Архим. Софроније, Свети Силуан Атонски, Есекс, Енглеска, 1999, стр. 38.
38) В: Јефрем Сирин, Дела, том. 1, Солун 1988, стр. 73. 39) В: Мт.27,18.
40) В: Григорије Ниски, Омилија 2 εἰς ἄνθρωπον, изд. W. Jaeger, Gregorii Nysseni Opera, Supplementum, Leiden 1972, стр. 61, PG 44,289D-92A.
41) В: Авва Доротеј, Учење 2,3, PG 88, 1644С.
12 ВИДОСЛОВ ® ВАСКРС 2013
У светоотачком предању разликују се два вида смирења. Првим смирењем човек поставља себе „испод свих“, док другим сва дости гнућа приписује Богу. Као што карактеристично пише Авва Доротеј, оденувши се у смирење те друге врсте, Свети избегавају људску сла ву, да не би упрљали своју одећу. Насупрот, они који траже славу од људи, личе на наге који траже неку риту или слично, да би покрили своју наготу.42) Смирење није некаква проста етичка врлина, већ по стаје онтолошка особина њиховог бића.
Добро и врлина
Будући да добро није ствар или безлично начело, већ сам лични Бог, следи да људска врлина, као остварење добра, произлази из ње говог личног односа са Богом. Тачније, врлина се постиже личним општењем са Богом и вршењем Његове воље.43) Врлина се, дакле, у хришћанској етици не схвата као психолошка одлика, већ као онто-лошки однос, као саображење вољи Божијој и учешће у нествореној благодати и доброти Божијој. Без тог саображавања и учешћа нема праве врлине.
Као створење доброг Бога, човек, наравно, има у својој, макар и помраченој, природи, печат божанске доброте. Њој дугује своје при-родне врлине. Разборитост, храброст, целомудреност и разне друге врлине могу постојати у човеку и као природне особине. Оне пак функционишу у његовом животу, не само позитивно, већ и негатив-но.44) Да би функционисале позитивно, потребан им је Дух Божији. Као што уљна лампа, примећује Свети Симеон Нови Богослов, остаје тамна, уколико не дође у додир са ватром, тако и душа са природним врлинама остаје угашена и помрачена, уколико не прими просвећење Духа.45) Без Њега природне врлине не представљају ништа више од сумњивих потенцијала.
По хришћанском учењу, врлина се поклапа са природним ста њем човека, док се порок поклапа са његовим неприродним стањем. Врлина пројављује здравље, док порок пројављује болест.46) Ако чо-
42) В: Исто, 2,6-7, PG88,1645-48С.
43) „Јер глас воље садржи уопштено све врлине и свега појединачно од онога што се у добру појми, у вољи Божијој се сагледава“. Григорије Ниски, О молитви 4, изд. W. Jaeger, Gregorii Nysseni Opera, том 7, 2, Leiden, New York, Köln 1992, стр. 46, PG44,1165AB.
44) В: Григорије Палама, Ἀντιρρητικὸς πρὸς Ἀκίνδυνον, 5,28, изд. П. Христу, Григорија Па ламе, Списи, том3, Солун 1970, стр. 377-8. Уп: и Григорије Палама, Беседа 3, PG 151, 37A.
45) В: Симеон Нови Богослов, Катихезе 33, 10-16, „Sources Chrétiennes“, том. 113, Paris 1965, стр. 248.
46) В: Јован Златоусти, Омилија на посланицу Ефесцима, 2,4, PG 62,21.
Георгије Манзаридис ® ЗЛО И СТРАСТИ ДОБРО И ВРЛИНА 13
век остане у свом природном стању, он остаје и у врлини.47) Пошто он обично не остаје у том стању, не остаје ни у врлини. За врлину је потребно опет уложити напор и труд, јер треба да се удаљи заблуда, која се увукла у душу човека, а не да би се врлина увела споља.48)
Врлина се показује као средина и карактерише се као мера, без које постаје штетно и оно што се сматра добрим.49) Врлина, као и природан живот човека, има екстатички карактер. Не ограничава се на особу, већ је превазилази. Човек се потврђује као личност у одно-су и општењу са Богом и ближњим. И врлина његова има духовни и друштвени садржај.
У крајњој анализи, врлина неизбежно доводи човека до страсти. То се поклапа са његовом екстатичном природом, јер га изводи из индивидуализма и активира га као личност у односу и општењу са другим личностима. Страст се, дакле, поклапа са природним живо-том човека, са врлинским животом. Тако се потврда човека и врлине налази у страсти.
Страст, међутим, нема само позитиван, већ и негативан садржај. Као што примећује Свети Максим Исповедник, страст се јавља или као „благодат натприродног“, или као „пристанак на неприродно“. „Благо-дат натприродног“ или „натприродна“ страст, одржава човека у онто лошкој перспективи као боголиког створења. Супротно томе, „приста-нак на неприродно“ или „неприродна“ страст измешта човека из онто-лошке перспективе и отуђује га. „Натприродна“ страст је неограничено усавршавање, док је „неприродна“ страст испадање у небиће.50) За чове-ка који се налази у „противприроди“ врлина се показује као „натпри-родна“. За човека који је „по природи“, међутим, „натприродно“ се не налази у врлини, већ у обожењу. Користећи светоотачко разликовање између боголикости и богоподобности, можемо рећи да врлина одгова-ра боголикости, а обожење богоподобности. Пошто се за човека није изгубила само богоподобност него се помрачила и боголикост, следи да се сматра „натприродним“ не само обожење, већ и сама врлина.
Врлина се постиже благодаћу Божијом и сарадњом човека. Без Божије благодати људски покушаји за врлину бивају узалудни. Али и
47) „Ако останемо oнакви какви смо постали, у врлини смо“. Атанасије Велики, Житије преподобног Антонија 20, PG 26,873B. Уп. и Максим Исповедник, Поглавља разна 1,75, PG 90,1209C.
48) В:Максим Исповедник, Разговор са Пиром, PG91,309C. 49) В: Исаак Сирин, Слово 1, изд. Ἰ. Σπετσιέρη, стр. 6.
50) „Јер је натприродна страст неограничена, стога и делатна; док је противприродна [страст] непостојећа, стога и неделатна“. Максим Исповедник, Поглавља разна 1,77, PG 90,1212B.
14 ВИДОСЛОВ ® ВАСКРС 2013
уз благодат Божију, човек без труда остаје бесплодан.51) Врлински живот Хришћанина долази као пројава и потврда његовог учешћа у благодати Божијој. Пошто је примио благодат Божију, призива се и да је пројави у свом животу.52) Дато се изражава задатим. А Задато се темељи на датом. Љубав, радост, мир, и генерално све врлине верних, јесу плод Светога Духа.53) Да би пак постојале као плод Светога Духа, треба да буду неговане људским трудом. Верни је дужан да се непре-стано бори за неговање врлина. Тако пројављује свој слободан при-станак на њих. Та борба у суштини нема за циљ врлине, већ посету Светога Духа, који чини да оне плодоносе. Коначно, врлине су једно суштне. Сапрожимају једна другу и бивају ојачаване једна другом. Пошто је Свети Дух, Који плодоноси врлине, Дух слободе, и оне се развијају као плод слободе.
Једнострано наглашавање одређених хришћанских врлина, или њихово изоловање од органског места у оквиру живота у Христу, представља етичку јерес, која изопачује њихову природу. Хришћанске врлине нису само: смиреноумље, незлобивост, снисходљивост, по-корност, кротост, стрпљивост, него су такође и: одлучност, искреност, храброст, расуђивање и провера.54) Смиреноумље и њему сродне врлине, које треба да преовладавају на пољу личног живота Хриш ћанина, престају да имају праву вредност, уколико не корачају упоре-до са искреношћу, храброшћу и уопштено са делатним чињењем до-бра на пољу међуличних и друштвених односа. Није допустиво да снисходљивост укине храброст, нити да се појављује уместо ње, онда када се наноси неправда другим људима или преовладавају неправед-не друштвене институције. Верник је дужан да буде снисходљив и да се жртвује за ближњег, али не и да прихвата без негодовања неправду која се збива на терет ближњега или друштва у целини. Тако се разли кује снисходљивост од кукавичлука и искреност од дрскости. Сни
51) „Јер нити Божанска благодат осењује душе које избегавају спасење, нити је пак сила људске врлине по себи довољна да уздигне због вида живота душе које не учествују у бла годати“. Григорије Ниски, О циљу по Богу, PG 46,289C.
52) В: Гал. 5,25.
53) В: Гал. 5,22-3. Свети Јован Златоусти, тумачећи поменути одељак Светог Апостола Павла, примећује: „Зaшто каже плод Духа? Зато што зла дела долазе од нас самих, зато их и зове делима; док се добра дела не врше само нашим трудом, него и Божијим човекољубљем“.
Омилије на посланицу Галатима, 5,6 PG 61,673/4.
54) Свети Василије Велики, говорећи о одељку „свему има време“ (Проп. 3,1), примећује: „Треба знати да је и смиреноумљу и власти и изобличавању и молби и поштеди и утехи и благости и строгости и уопштено свакој ствари, време исто. Тако да се понекад показује оно што је од смиреноумља… понекад је потребна власт, коју је Господ дао на изграђивање, а не на рушење, када потреба тражи утеху“. Кратка правила 113, PG 31,1157C.
Георгије Манзаридис ® ЗЛО И СТРАСТИ ДОБРО И ВРЛИНА 15
сходљивост је, како примећује Свети Златоуст, када неко подноси неправду која је њему самом нанета, а кукавичлук је када подноси неправду на терет других. Искреност је да се бори за друге, а дрскост је да се користољубиво бори за сопствене интересе.55) Када се, дакле, наглашава значај снисходљивости и трпељивости, добро је да се на-глашава и значај искрености и храбрости.
Негујући врлину, Хришћанин не дејствује сам, већ садејствује са благодаћу Божијом. Добровољно приноси себе Богу и дејствује као Његов орган.56) Победа пак над грехом и злим, премда се збива силом Божијом, остварује се у људском бићу и показује га јачим од злих сила. У пропадљивом и смртном људском телу пројављује се сила Божија и ђаво бива побеђен.57) Верник постаје учесник у Христовој победи над злим силама и судеоничар у слави Његовој. Да би се рече-но збило, потребни су стрпљење и храброст. Без стрпљења немогуће је одржати се у духовној борби. А без храбрости не може да се истраје и победи.58) Истовремено пак стрпљење и храброст треба да се негују са смирењем. Уосталом, Бог награђује, не човекову врлину, него ње гово смирење.59)
Основ врлине је смирење. Без њега нема врлине.60) Горд човек не може да буде врлински човек. Као што тама нема никакве везе са светлошћу, тако и горд нема никакве везе са врлином.61) Смирење изражава спознају човека да има „позајмљено биће“.62) Њиме се човек прилагођава божанском поретку творевине. Смирење привлачи бла-годат Божију и потенцијално садржи све друге врлине. Зато се у све-тоотачком предању смирење карактерише као „обухватна врлина“.63)
55) „Шта је пак снисходљивост, а шта малодушност? Када друге, којима се наноси неправ да, не бранимо, него ћутимо, то је малодушност; када пак онима који се злопате помажемо, то је снисходљивост. Шта је заступништво? Опет исто, када се боримо за друге. Шта је дрскост? Када мислимо како ћемо сами себе бранити. Према томе, великодушност је ис товремено и заступништво, док је дрскост опет и малодушност“. Свети Јован Златоусти,
Омилија на Дела Апостолска 48,2, PG 60,336.
56) „Блажен је онај ко има познање у истини, јер све у нама као у органима Бог чини – дело и сагледавање, врлину и познање, и победу и мудрост, и доброту и истину, ничему ми не доприносећи целини, осим расположењем желећи добра“. Максим Исповедник, Богословска поглавља, 3,28, PG 90, 1272A.
57) В: Атанасије Велики, Житије преподобног Антонија 5, PG 26, 849A. 58) В: авва Доротеј, Поука 14, PG 88,1776A.
59) В: Исаак Сирин, Слово 37, изд. Ἰ. Σπετσιέρη, стр. 160.
60) В: Максим Исповедник, Друга поглавља 39, PG 90,1409B. 61) В: Јован Синајски, Лествица 23, PG 88,969B.
62) „Свако ко је смирен, сасвим је и кротак… смирен је пак знајући да има биће позајмљено.“ Максим Исповедник, Тумачење Оченаша, PG 90,893C.
63) „Као што обухватне заповести садрже у себи све делимичне заповести, исто и обу хватне врлине садрже у себи све делимичне врлине“. Симеон Нови Богослов, Поглавља
16 ВИДОСЛОВ ® ВАСКРС 2013
Далеко од Бога врлина је непостижна. Све што човек чини оста јући у општењу са Богом, добро је и врлинско. Све што чини без Бога, зло је или грешно, макар се и, друштвеним критеријумима, каракте-рисало као добро или корисно.64) Апостол Павле пише: „Све што није од вере грех је“(Рим.14,23). Свети Григорије Ниски примећује: „Све што не гледа у Христа, било реч, или дело, или мисао, гледа сасвим супрот-но од Христа“. Не може неко да изађе из светлости, а да не утоне у таму, или да се удаљи од живота, а да се не нађе у смрти.65) У животу верног не постоје дејства или пројаве, које нису повезане са његовом упућеношћу на Бога. Било да једе, пије, или ма шта друго чини, он је призван да слави Бога.66) Ако речено важи за ограничена дејства, при-родно је да још већма важи за дуготрајнија, као што су рад и одмор, који покривају велики део људског живота. Обновљење у Христу пројављује се у целом ставу човека према животу и његовим пробле-мима и даје испољавањима сходне нијансе. Речено значи да ниједно посебно дејство верног не може коначно да буде етички неутрално, јер њиме он приступа Христу или се удаљује од Њега.67) Хришћанин је, дакле, призван да принесе Христу сваки тренутак свога живота.
Разна животна стања нису у положају да створе, већ само да негују и изразе врлину. Врлина опет може да одржава свој идентитет
- у најопречнијим стањима.68) Сваки поступак, реч или мисао, који бивају у Христу, негују и изражавају човеково општење са Христом
- истичу врлину. Супротно томе, сваки поступак, реч или мисао, који се испољавају без Христа, постају средство које га одваја и удаљава од Христа и служи пороку.69)
богословска и делатна, 3,10, изд. J. Darrouzès, “Sources Chrétiennes”, том 51 bis, Paris 1980, стр. 184. Уп: Јован Златоуст, Тумачење Јовановог Јеванђеља 70,1, PG 59, 382/3.
64) „За све што чинимо Бог тражи сврху; било да због њега чинимо, било из другог раз лога“. Максим Исповедник, Поглавља о љубави 2, PG 90,996C.
65) В: Григорије Ниски, О савршенству, изд. W. Jaeger, Gregorii Nysseni Opera, том 8,1, стр. 211, PG 46,284C.
66) „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чи ните“. 1Кор.10,31.
67) „Оставља Христа остајући изван Њега, било оним што мисли или чини или говори“. Григорије Ниски, О савршенству, изд. W. Jaeger, Gregorii Nysseni Opera, том 8,1, стр. 211, PG 46,284C.
68) „Јер врлина није дело богатства и здравља и моћи; нити је пак такве судбине да се, страстима преокренувши се у супротно, сасвим измени према стварима; већ је дело бо жанског расположења и воље сасвим добру саображене, и по Богу непроменљиво утврђене, и свој идентитет у опречностима непроменљивим чувајући.“ Максим Исповедник, Посла ница 1, PG 91,372B.
69) В: Василије Велики, Посланица 159,1, изд. Y. Courtonne, Saint Basile, Lettres, том 2, Paris 1961, стр. 86, PG 32,620B.
Георгије Манзаридис ® ЗЛО И СТРАСТИ ДОБРО И ВРЛИНА 17
Често се предметом етике сматра делање човека, а пренебрегава се неделање или његово напуштање спољашњег делања. Човек, међу тим, не живи само делајући, него и не делајући. Не живи само онда када дејствује, него и онда када мирује. Етика се не занима само за одређене пројаве Хришћанина, него за његов читав живот. То је про јава његовог бића у Христу. Мисли, размишљања, маштања, жеље, стремљења, унутрашња преиспитивања, несвесна обрађивања дога ђаја свакидашњег живота или још и снови и представе у сну пред стављају значајне елементе етичког живота. Те дубље унутрашње области људског живота изазвале су посебно интересовање Светих Отаца Цркве, и у њиховим делима налазимо сходну богату грађу. Посебно се представе у сну тесно везују са етичким животом човека. Етичка каквоћа, као и стање свесног живота, утиче на подсвесни живот и често се одсликава у сновима.70) Када се човек сасвим одвра-ти од греха, више га не чини ни у сну. Зато се као одлика истинске чистоте истиче чистота „у сну“.71)
Непрестана и свеобухватна будност у покретима ума и срца оби чно се у светоотачким списима карактерише као трезвеност (=νήψη).72) Та реч, која потиче од глагола прати (=νήβω, умивати се), значи само-контролу и духовно бдење. Трезвеност се, посебно овде, као свеукуп-но етичко бдење, не ограничава на поље делања, већ се простире и на поље видљивог неделања у људском животу. Методичним веж бањем у трезвености и помоћу Божијом човек се ослобађа од својих острашћених дела и поимања, задобија чистоту срца и богопознање.
Са јелинског превео Дејан Ристић
70) „Још се и стања од навика веома одсликавају у сну. Другачије су фантазије храброга, а другачије кукавице; другачији су снови блудника, а другачији целомудренога […]“. Григорије Ниски, О стварању човека 13, PG 44,173C. „Природно је да душа замишља ноћу оно што је дању размишљала.“ Јован Златоусти, О покајању, PG 53,179. В: такође Евагрије Понтијски, Практикос, изд. G. Guillaumont, “Sources Chrétiennes”, том 171, Paris 1971, стр. 24-7. Симеон Нови Богослов, Поглавља 3,63, изд. J. Darrouzès, “Sources Chrétiennes”, том. 51 бис, Парис 1980, стр. 158.
71) „Особина истинске чистоте је непокретност при фантазијама у сну.“ Јован Синајски, Лествица 15, PG 88,881B.
72) Преподобни Исихије Синајски даје следећу дефиницију трезвености: «Трезвеност је духовна метода која човека Богом сасвим удаљава од острашћених поимања и речи и злих дела, искупљује време и усрдно ходи; ходећи пак дарује сигурно познање непознатљивог Бога, по могућству, и разрешење божанских тајни и скривености; она је творитељка сваке заповести Божије Старог и Новог Завета и виновница свакога добра будућег века. Она је у пуном смислу чистота срца коју Христос назива блаженом, говорећи: ‘Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети’». Теодулу о трезвености и врлини 1,1, PG 93,1480D-81A.
18 ВИДОСЛОВ ® ВАСКРС 2013
