„Господе, Господе, погледај са неба и види овај свој виноград и посети га и утврди, јер га засади Десница Твоја.“ Ове речи извиру из Јеванђеља Христовог и могу се чути на Светој архијерејској Литургији. Да бисмо их боље разумели сетићемо се јеванђелске приче која нас учи да је Господ Творац и Сведржитељ овога света. Он је саградио виноград и то нам причом појашњава у Синагоги пред свештеницима, народним старешинама и народом. Рече Господ причу ову: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним? Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим. Тадашњи свештеници, народни прваци и учитељи врло добро су разумели шта им Христос поручује овом причом и зато су Га разапели на крсту. Свети Јован Богослов, љубљени ученик Христов, сведочи нам да је Христос дошао у свет као светлост, али људи, пуни таме, не познаше Га, јер њихова дела беху зла (Јн 3,19). Они који су по „закону“ седели на првим местима, уз част и власт, нису преузели одговорност коју таква места носе са собом. Својевољно су прихватили да их власт поквари и да својим злим делима постану зли виноградари. Технологијом речи објашњавали су својим поданицима да Христос није Син Божији, нити је Он тај дугоочекивани и обећани Месија, него је обичан човек, син Јосифа и Марије, или, у најбољу руку, неки учитељ.Уплашени за свој положај и за виноград који су обрађивали као свој, заборавили су свесно и намерно да је Бог дао људима свој виноград, свој свет и рекао им да га обрађују са Благословом. Склањајући се од Бога у сенку таме, одрекли су се и Дародавца и Његовог Благослова и заборавили да је све што имају Дар Божији. Без обзира на такво понашање, Дародавац им из неизмерне љубави и уз огромно стрпљење, шаље своје посланике и пророке, али зли виноградари једнога избише, другога каменоваше, а неке побише. Пророци су им говорили: „Људи божији, прво сте заборавили чији је то виноград, а друго лоше га обрађујете…“ Након пророка Малахије, дуго времена Господ није слао никога и онда је послао последњег и највећег пророка, Претечу Јована Крститеља. И њега су убили цареви и првосвештеници. На крају је послао Господар Сина свога, са вером и надом да ће се постидети пред Сином Власника винограда, али се зли људи и зли виноградари не постидеше ни пред Њим, него смислише да и Њега убију, како би виноград остао без наследника и тако постао „њихов“. Тај Син је Господ Исус Христос, а ти зли виноградари су били, пре свега, првосвештеници и господари народни, као и римски намесник Понтије Пилат, који, руку на срце, није био много заинтересован за убиство Сина, јер је веровао да је његов император прави господар винограда. Све ово указује да је једна од наших главних мана заборавност и одсуство пажње. Историја људског рода сведочи да врло брзо заборављамо битне ствари, а најбитнија је да живимо у свету који нам је поклонио Господ као виноград и да смо уз виноград добили Благослов да га као слуге обрађујемо са пажњом и трудом.Данас у Србији има добрих винограда и добрих вина, као и у целом свету. О виновој лози се пише и чита, учи и сазнаје. Многима је познато да када се сади виноград мора се водити рачуна и пазити на много детаља. Осим поднебља, квалитета земље, надморске висине, важан је и размак између лоза, тако да не сметају једна другој, како би могле слободно да дишу. Са друге стране, није добро ни да буду превише размакнуте, јер ће на сунцу и врелини сагорети зато што не могу једна другу штитити. Колико је мудрости и пажње потребно приликом орезивања и окопавања, толико су важне и кише у погодно време и сунце пред зрење и нежно брање и пажљиво цеђење, чисте руке и чисти судови… Све је важно како бисмо примили плату добрих виноградара када вино дође на Трпезу Господара.Ова прича и ова слика коју нам је испричао и насликао Господ пре двадест векова жива је и данас. То да смо ми људи зли виноградари, почевши од првосвештеника и судија земаљских, нема дилеме. То се види по томе што не пазимо једни на друге и што не волимо виноград и рад. Чини ми се да једино волимо власт у винограду и то власт без одговорности. Чак и ми, православни хришћани, најближи садржају и суштини поменуте приче, врло лако заборављамо ове речи. Макар чули ове речи јутрос на Светој Служби и уз њих благослов свештеника: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да људи виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“, ми ћемо већ данас некога повредити и неко ће нас повредити и тако ћемо згазити неку лозу или неки чокот и нећемо имати осећај да радимо нешто лоше, јер смо заборавни, себични, самодовољни и горди. Ми који кажемо да волимо Сина кога су зли виноградари разапели и убили имамо велики задатак: да будемо светлост свету и да својом пажњом једних према другима и према винограду покажемо да јесмо то што говоримо и што верујемо да јесмо. Тај задатак је изразито тежак и захтеван, али истовремено узвишен и благословен. Зато је пријатно радити у винограду Господњем, пажљиво неговати сваку лозу, причати са њом. Врлина је гледати сваког човека као гранчицу која је на чокоту. Зато Господ и каже: „Ја сам чокот, а ви сте лозе“. Пазећи на сваку гранчицу, надамо се добром роду, јер ћемо се једино тако обрадовати и узвеселити када грожђе сазри и када на крају будемо пили добро вино. Наш живот је везан за виноград и зато је страшна и истинита реч Јеванђеља да ће зли виноградари злом смрћу страдати, да ће Господар изградити нови виноград и да ће га дати добрим виноградарима.Имамо ли уши да чујемо и очи да видимо слику јеванђелског винограда и нашег данашњег винограда? У Божијем винограду све је важно, и земља и лоза и кула, као што су и у нашем винограду важни и првосвештеници и старешине народне, учитељи, наставници и професори, лекари, медицинске сестре и помоћно особље, васпитачи, судије и адвокати, пољопривредници и занатлије, пословни људи и информатичари, књижевници и глумци, ђаци и студенти, радници и пензионери, војници и полицајци, спортисти и уметници, младост и старост, неуки и учени, вредни и мање вредни, поштени и сви други. Да би виноград донео рода потребно нам је враћање на „фабричка подешавања“ или, прецизније речено, враћање на рад по Божијем упутству. Вапај за правдом Божијом и правдом земаљском није ништа друго него чежња гладних и жедних правде небеске и правде земаљске, као чежња иконе Божије да се уподоби Прволику. Једном приликом је наш блаженопочивши Патријарх Павле рекао: „Да су боља времена ја не бих био достојан да будем ни црквењак, али пошто су оваква времена ја сам патријарх“. Ове његове речи су израз најдубљег смирења и послушности пред Господаром винограда. Савремена демократија је, нажалост, изнедрила на прва места људе који не само да нису достојни својих високих положаја него нит се Бога боје, нит се људи стиде. У оваквим временима потребна нам је свесаборна молитва, жеља и чежња, реч и дело, да од нас, овакви какви смо, просејемо све што имамо и изнедримо на површину оно мало честитих и поштених, мудрих и вредних, неупрљаних и храбрих да стану на прва места како би обновили уз помоћ Божију разваљени виноград. Господар винограда у старозаветним, али сличним временима, охрабривао је пророка Илију да се не плаши, јер је у народу остало седам хиљада оних невидљивих који нису преклонили колена пред лажним богом Валом (1. Цар 19,18). Уздајући се у Бога, наш народ каже: „Ако хоћемо – лако ћемо, а ако нећемо – како ћемо! То значи да верујемо у Божију помоћ и да је могуће да Јеванђеље Христово заблиста у пуном сјају као сведочанство и Пут Истине. Из Јеванђеља се увек рађао архетип угледних и узорних Срба кроз векове. Са таквом вером и таквим знањем молиле су се српске мајке и заклињале своју децу: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. У благословеном винограду не може се и не сме прескакати од чувара и возача у службу министра и директора, „ни по бабу ни по стричевима“, ни по партијској књижици, ни по такозваној способности. Не иде, срамота је и пред Богом и пред људима. Вратимо стид у наше животе! Просвећени и честити људи су увек украшени мудрошћу којој је почетак у страху Божијем, а кочница у смирењу и стиду пред људима. Такви су образовани и васпитавани на речима добрих учитеља и побожних мајки које кажу: „Сине, да си ми на око изашао, црно је црно, а бело бело“. Таквима је био узор Свети Јован Крститељ који је јавно и отворено говорио и указивао земаљским владарима на грех који чине пред Богом и пред људима, потпуно свестан да ће изгубити главу због таквих речи. Ту веру и такву храброст Бог је благословио, а народ Божији препознао је Светог Јована као највећег човека рођеног од жене. На том трагу је Свети Јован Златоусти, из очинске љубави, јавно изрекао епитимију царици Евдокији да не може да се причести, јер је било неопходно да се прво покаје и од зле виноградарке постане добра, па да се тек тада причести Светим даровима. Знао је Свети Јован да царица има земаљску власт и моћ и да га то може коштати, али је храбро и смирено прихватио земаљску казну прогонства, као јасан избор између Битног и небитног. Тако су светитељи Божији речима и делима сведочили и пред народом Божијим јасно тумачили шта је воља Божија. Црква је кроз векове трајања увек имала установу епитимије, поуке и казне из љубави да би се човек поправио и вратио у црквени виноград као нови човек, да би болесна лоза оздравила и донела рода. То је увек присутни позив Љубави Божије да победимо и преобразимо себе грешног и своју личну сујету, да станемо пред Божије огледало и признамо себи и Богу шта смо видели. Само са таквим смирењем и преображеним духовним очима умећемо да видимо и признамо ко су највиђенији пред Богом и међу нама, у нашој околини, у нашем селу, у нашој улици и у нашем граду. Такви људи и жене, младићи и девојке, држећи старци, честити и поштени, храбри и вредни, добри очеви и добре мајке, синови и кћери, браћа и сестре са легалним дипломама и реалним знањем и искуством, или референцама, како би рекли професори факултета, могу и треба да добију народни и Божији благослов да буду први у виноградима сеоским и градским, судским и државним. Такво препознавање и признавање у школи ће изнедрити најбоље ђаке и најбоље директоре, у селу кмета, у граду градоначелника, у суду председника суда, на факултету студента и декана, а у влади министра. Када би тако препознали и поставили првога у војсци, полицији, болници и у суду, верујем да би тако препознати првосвештеници и старешине народне били власт којој се даје част, јер са собом носи одговорност добрих домаћина и добрих управитеља у винограду Господњем. У њиховим кабинетима, срцу и уму, морало би увек да стоји видљиво упозорење: „Никад не заборави чији је виноград и чији си слуга!“ Пред нама је још један Велики пост, време покајања и преумљења, могућност преображаја да од злих виноградара постанемо добри виноградари.
Протојереј-ставрофор Милић Драговић
