објављено / 20.04.2017.

Христо Јанарас ВАСКРС: ИЗАЗОВ ИСКУСТВА

У темељним текстовима хришћанске Цркве, Јеванђељима, записано је само исто-ријско искуство, а не нека теоријска начела, нити идеолошки прогласи. Што смо видјели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, то свједочимо

Не постоји ни најмањи труд да се теоријски изанализира, нити идеологијом укри-јепи тачност писаног свједочанства. Ако оно буде прихваћено, биће то само из вјере-повје-рења према личностима које свједочанство износе. Не прихваћено из безумног повјерења, него оног које се рађа у непосредном личном односу са очевицима или личностима које у непрекинутом историјском насљеђивању, из генерације у генерацију гарантују да су очевици повјерења достојни.

Сходно овоме, почетна тачка на којем се заснива хришћанска Црква јесте непо-средност искуства, а не нека апстрактна увјерења, ни метафизичке идеологије, нити умно прихватање догмата и уређивачких начела. Предавање искуства кроз вријеме, са генера-ције на генерацију, које потврђује историјску димензију свједочанстава Јеванђеља: при-суство једне историјске личности која за себе изјављује да је син Божији и син човјечији” – сав Бог и сав човјек. И позива на један искуствени начин живота, начин или пут иску-ственог опипавања истине коју сам отјеловљује: истине да несхватљиви Бог и смртни чо-вјек могу имати заједнички начин постојања: да остварују постојање слободно од времена, простора, пропадљивости и смрти.

Заједнички начин слободе означава се ријечју љубав. Ако се љубав схвати као ин-дивидуална врлина, морална предност, врхунац пожељног понашања, онда се хришћанско јеванђеље (блага вијест) изврће у историјску превару: оно бива још једно међу многим мо-ралним учењима, које се заодјева у божански ауторитет да би лакше било прихваћено као начело уређења живота, и да би послужило утилитаристичким потребама смрти подређе-ног пролазног живота. Ако љубав само побољшава услове смртног живота, онда ни онај који ју је први проповиједао није ништа друго до само један обичан човјек, оснивач још једне религије, можда талентован, или довитљиви моралиста.

Али, историјско искуство које је у Јеванђељима записано потврђује да је Исус из Назарета историјски остварио љубав као начин слободе од смрти: васкрсао је из мртвих. И опет је без идеолошких обрада изложено свједочанство очевидаца: видјели су га како мученички умире најстрашнијом смрћу на крсту и након три дана Га, опет исти ти, срели у непосредној близини, опипали биљеге његовог страдања, разговарали, ходали, јели са Њим. Није се радило о утвари, ни о групној аутосугестији. Био је то Христос исти онај који је јавно усмрћен, а сада жив, човјек од меса и костију, међу својим неповјерљивим и упла-шеним ученицима. Васкрсење је потврђивало да је Исус Христос (помазаник) Божији, ова-плоћени, очовјечени Бог.

Ако вјерујемо свједоцима васкрсења Исусовог, тада њихове историјске припови-јести стварно дејствују као блага вијест јављање највеће радости. Јер тада, прије свега, Бог престаје бити апстрактни појам, хипотетична и недоступна најузвишенија сила. Бог има име, Он је личност, личносно биће. И даље остаје несхватљив као природа или сушти-на, али Он у искуству односа, преко својих (творачких и историјских) дјела, која откривају и причасном чине Његову личну другачијост, бива непосредно доступан.

Ако је Васкрсење чињеница, онда је Исус заиста сав Бог и сав човјек што значи да нестворени Бог и створени човјек могу да имају један заједнички начин постојања, на-чин ослобођен предиспозиција њихове створене или нестворене природе: начин лично-сног постојања. И човјек може да постоји начином Васкрсења, да као лична слобода од природе обесмрти своје смртно биће.

Није тешко да се ови благовјесни закључци свједочанства очевидаца Васкрсења претворе у идеологизирање или психологизирање. Али, могуће је и да се дјелатним укљу-чењем у Црквени начин постојања, у тијело Цркве, искуствено остваре. То тијело се, он-дје гдје и када служи, не окупља на основу заједничких убјеђења или уједначених морал-них квалитета, него са апсолутном предношћу једне искуствене праксе. Пракса тежи ка то-ме да напредно укоријени љубав управо као начин постојања и живота. Не да човјек посто-ји и да уз то воли, него да постоји јер воли и у мјери у којој воли. Да постојање не црпи из природе, него из односа.

Као што се човјек рађа као разуман субјекат (који посједује моћ говора, просуђива-ња, мисао, машту, вољу) само у простору Другога (чије је први узрок еросно обраћање, а не мождане функције), тако, само и једино у простору односа љубави, у простору васкрслог Другог, свог Женика и Вољеног, може да се роди као лична ипостас којој смрт ништа не може.

Христова смрт потврђена на крсту иста заједничким искуством потврђена смрт која све нас чека у црквеној пракси се открива као егзистенцијална могућност крајњег еросног предавања и приношења самог себе. То може бити свеобухватно одрицање од свих захтјева егоцентричне отцијепљености и самодовољности, савршено свлачење са себе императива самоодржања природе (биолошке индивидуалности): улазак у егзистенцијал-но неограничену слободу односа, у слободу љубави.

На језику искуства Цркве смрт значи живот.

27. 4. 1997.

1)  Преузето из зборника чланака: Εορτολογιά παλινωδούμενα, Αρίτας, Αθήνα 1999.