Сваки дан сам питао своју жену исто питање и то ми је спасило брак! Годинама смо се моја супруга Милица и ја мучили у браку. Кад погледам уназад, нисам баш сигуран шта нас је и повезало, али је сигурно да нам се карактери нису слагали. Што смо дуже били у браку, разлике су постајале видљивије и веће. Чињеница да смо искусили “славу и срећу” није баш олакшала наш брак. Шта више, то нам је проузроковало још веће проблеме. Напетости међу нама су биле толико честе да се одлазак на турнеју због књиге чинио као олакшање, мада смо ту цену увек изнова плаћали. Наше свађе су постале непрестане и било је јако тешко замислити миран дан међу нама. Постали смо непрекидно нападачки расположени па смо око својих срца изградили емоционалне баријере. Били смо на граници развода и о томе смо разговарали више пута.
Био сам на једној од турнеја поводом своје књиге кад сам постао свестан стварности. Управо смо се били гадно посвађали телефоном и Милица ми је спустила слушалицу. Био сам сам и усамљен, фрустриран и љут. Дошао сам до тачке кад нисам знао ни куда ни како даље. У том тренутку сам се окренуо Богу или сам укључио Бога у то. Не знам како то назвати, је ли то молитва, или можда викање на Бога. Можда то ипак није молитва, или јесте, али било како било – то што сам тада започео, никада нећу заборавити. Стајао сам под тушем у хотелу и викао на Бога како је наш брак лош и да ја тако више не могу. Колико год сам мрзео помисао на развод, бол који сам трпео у таквој вези био је превелики и нисам га више могао поднети. Био сам збуњен. Нисам могао схватити зашто је брак с Милицом био тако тежак. Дубоко у себи сам знао како је Милица добра особа. И ја сам био добра особа. Зашто се онда нисмо могли сложити? Зашто сам оженио особу која је толико другачија од мене? Зашто се она не промени?
На крају, сав сломљен и промуклог гласа, сео сам под туш и почео плакати. У дубини мог очаја, добио сам снажну инспирацију. Милоше, ти њу не можеш променити, али можеш променити себе. Тада сам се почео молити. Господе, ако ја њу не могу променити, онда Ти, промени мене. Ту ноћ сам провео у молитви. Сутрадан сам се молио на путу до куће. Молио сам се док сам улазио у кућу где ме је дочекала хладна супруга која ме једва приметила. Те ноћи, док смо лежали у брачној постељи удаљени центиметрима, а опет се чинило да смо километрима једно од другог, добио сам идеју и знао сам шта морам учинити.
Следећег јутра сам се у кревету приближио Милици и питао сам је: “Што данас могу учинити за тебе да ти улепшам дан?” Милица ме љутито погледала и рекла: “Шта?” “Како ти могу улепшати дан?” “Не можеш никако”, рекла је. “Зашто ме то питаш?” “Јер то мислим”, рекао сам. “Само бих хтео знати што могу учинити како бих ти улепшао дан.” Цинично ме погледала и рекла: “Хтео би нешто учинити? Хајде сиђи и очисти кухињу.” Она је очекивала да се на ту њену реченицу разљутим, а ја сам само климнуо главом и рекао: “Добро.” Устао сам и очистио кухињу. Следећег дана сам је опет питао исто питање: “Како ти могу улепшати дан?” Погледала ме са сумњом и рекла: “Очисти гаражу.” Дубоко сам удахнуо. Већ сам имао напоран дан и знао сам како је упркос томе она то затражила. Био сам у искушењу да јој све саспем у лице, али сам уместо тога рекао: “Може.” Устао сам се и следећа два сата сам чистио гаражу. Милица није уопште знала шта би мислила. Дошао је и следећи дан. “Како ти могу улепшати дан?” “Никако!” рекла је. “Не можеш ништа учинити и престани ме то питати.” “Жао ми је”, рекао сам. “Али не могу престати да те то питам. Себи сам нешто обећао. Реци ми, како ти могу улепшати дан?” “Зашто то радиш?” “Јер ми је стало до тебе”, рекао сам. “Стало ми је до нашег брака.” Следећег јутра сам је опет питао исто питање, и опет следећи дан, и следећи, да би се током друге седмице и мојих упорних питања, догодило чудо. Док сам је питао како јој могу
96
улепшати дан, њене очи су се напуниле сузама. Почела је плакати и коначно кад је успела нешто изустити, рекла је: “Молим те немој ме то више питати. Ниси ти проблем. Ја сам та која је проблем. Са мном је тешко живети и мени уопште није јасно како си остао са мном.”
Нежно сам јој подигао браду док ме није погледала у очи и рекао сам јој: “Остао сам с тобом јер те волим. Како ти могу улепшати дан?” “Ја бих то тебе требала питати.” “Требала би”, рекао сам. “Али не још. Сада ја требам бити тај који се мења и ти мораш знати колико ми значиш.”
Наслонила је главу на моја рамена и рекла: “Жао ми је што сам била тако зла.” “Волим те”, рекао сам јој. “И ја тебе волим”, рекла је. “Како ти могу улепшати дан?” Нежно ме погледала и рекла: “Можемо ли провести мало времена заједно?” Насмешио сам се: “Волео бих то.”
Наставио сам је питати ово питање дуже од једног месеца и ствари су се заиста промениле. Свађе су престале, а онда је Милица почела мене питати: “Што ти ја могу дати? Како ја могу постати боља супруга?”
Зидови који су били око нас срушили су се. Почели смо смислено разговарати о стварима које смо желели у животу и о томе како једно друго можемо усрећити. Не, нисмо нашли решење за наше проблеме. Не могу ни рећи како се никад након тога нисмо ни посвађали. Но, природа наших препирки се променила. Не само да смо се све мање свађали него у нашим свађама није више било оне снаге као раније. Из њих смо исисали сав кисеоник. У нама није било више онога чиме смо једно друго толико у прошлости вређали.
Милица и ја смо у браку више од тридесет година. Не само да волим своју жену него ми се јако свиђа. Волим проводити време с њом. Она ми је потребна. Многе наше разлике су постале наша снага и остало није ни битно. Научили смо се како да бринемо једно за друго, и још важније, добили смо жељу за тим.
Брак је тежак. Али тешко је и бити родитељ и бити у форми и писати књиге и све друго чинити што ми је битно и вредно у животу. Имати некога у животу је невероватан дар. Такође сам схватио да нам брак може помоћи у исцељењу наших слабости и оних делова нас самих које баш и не волимо. А сви ми имамо те делове.
Током времена сам схватио како је наше искуство било илустрација много веће лекције о браку. Питање које свако ко је у преданој вези треба питати ону другу особу је: “Како ти могу улепшати дан?” То је љубав. Романтични романи (и сам сам написао неколико таквих) говоре о жудњи и срећном завршетку, али срећан завршетак не долази од жудње – барем не од оне која је описана у већини тих познатих романа. Права љубав није жеља за особом, него жеља за срећом те особе, не ретко и на уштрб наше властите среће. Права љубав не значи да од вољене особе треба да начинимо копију. Та љубав је ту како би се прошириле наше могућности толеранције и бриге, како би се активно тежило за истинском срећом те друге особе. Све друго осим тога је само спектар властитих интереса.
Не кажем како је оно што се догодило Милици и мени рецепт који ће функционисати код сваког. Не тврдим ни како сваки брак треба спашавати. Но, што се мене тиче, ја сам невероватно захвалан за подстицај који сам добио давно онога дана под тушем. Захвалан сам јер је моја породица остала сачувана и јер ја још увек имам своју супругу, свог најбољег пријатеља, свако јутро кад се пробудим она је уз мене. Захвалан сам јер се једно другом свако јутро приближимо у кревету и кажемо: “Како ти могу улепшати дан?” За то питање се заиста исплати пробудити.
