објављено / 15.05.2017.

Лилијен Шмеман – Жена, супруга једног свештеника

У овој земљи која има католичку традицију нико озбиљно не размишља о положају жене свештеника. Наше време које говори о слободи жена, женској независности, једнакости у служби мушкараца и жена, положај жене свештеника подразумева лишавање ових права, жена је и у немогућности да икада постане свештеник. У традицији у којој је сваки други положај широко отворен за женски род, то може да делује као дискриминација. То што је овај положај необичан и незахвалан за данашњу модерну жену, за жену свештеника он је поитпуно природан и она га прихвата са поносом и радошћу која у потпуности прожима њено биће, и са захвалношћу што и она на неки начин, мада посредно, припада свештеничком клиру. Прилично је тешко говорити о супругу који се недавно упокојио, објективно гледано, али са друге стране радост је говорити и поделити са другима успомене које имам. То је била једна сасвим обична младост и познанство: обоје матуранти – он у средњој школи Карно и руској гимназији, ја на Колеџу Свете Марије Невске, дипломирали на Сорбони, сведоци Другог светског рата. С једне стране, васпитани у строгом и идеалистичком уређењу старе Русије, живота уређеног у ритму Цркве, празника, традиције и руског наслеђа које је подразумевало честитиост, а са друге стране – свет Волтера, Верлена, Пруста, лепота Париза, утваре Москве и Санкт Петерсбурга. Усред тих различитих утицаја, ако не и опречних, ето, упознала сам у седамнаестој години једног младог богослова од деветнаест година оног дана када је уписао Теолошки институт Светог Сергија, у припрати Цркве. Рекао ми је: „Очаран сам што сам Вас упознао… и знајте да немам никакву намеру да постанем монах!“ Исте вечери некоме је саопштио да је тог дана упознао своју будућу жену. Похађао је Институт са намером да постане свештеник, имао је деветнаест година и већ је сасвим био оно што је и био целог свог живота. Посветио се свештенству од детињства и Црква му је била у крви, желео је пре свега и више од свега да буде свештеник и његов свештенички чин, његова жеља за свештенством је заиста одговарала његовој природи, свему ономе за шта је био створен. Није било места сумњи. Био је изузетно уравнотежен човек: одгојен у Руском лицеју кадета, затим у лицеју Карно и Руској гимназији, имао је ватрену љубав према две књижевности које је суштински познавао: руској, коју је иначе касније предавао у Њујорку, и француској, коју не само да је упознао док смо били у Француској, већ коју није престајао да чита, да је цени, и из које никада није престајао да се напаја љубављу, и такорећи да се гости њоме. Волео је француску и руску поезију, коју је могао рецитовати сатима напамет, а да се никада не умори. Ни поезија као ни књижевност за њега нису биле разонода. Читао је нeнасито: политичке и философске расправе које су обиловале идејама. Његово • Преузето из Le Messager Orthodoxe br. IV-1985 интересовање и радозналост заиста су били свеобухватни. У поезији је видео лепоту која надмашује, узвисује, њоме се развесељавао; уместо да се тражи у поезији на начин једног романтичара, он је следио великодушно пут побожног песника. Волео је Бодлера и драж његовог идеала, волео је Верлена и Рембоа, никада не тражећи поуку (томе сведочи његова љубав према Бодлеру и Прусту али исто тако видео је у поезији као и у литератури, изреку и реч које одражавају живот. Волео је да чита Жидове бележнице, Леотове белешке, који је био његов последњи миљеник, биографије, дела о Тајеранду, о Прусту, о Симеоновом животу и осталима, пратећи развој живота, страдања или људске радости, сва она дела која су га приближавала људима, разноврсним људским епопејама којима се предавао. Најбитнија за њега била је реч, више од музике коју је волео, али неострашћено, више од пластичне уметности према којој је углавном био равнодушан, а волео је улице, градове, куће, завесе на прозорима, гробља, кафее, вечерње новине, све оно што одражава људски живот. Сећам се добро као сасвим млада девојка била сам готово усамљена када ме је водио на гробље Пер Лашез, затим у шетњу великим булеварима, у земљу Мегреа, да би завршили у кафеу Лутециа, удобно смештени са Л’Мондом у рукама и црном кафом, са пролазницима и светом на улици… Признајем да сам остајала по страни, помало разочарана, али навикавајући се на велику самосталност и пуно разумевања. Говорила сам о његовој стабилности, укусима, његовој руској и француској културној образованости, систематским читањима, сталним и непрекидним, која су граничила са једном веома широком и опширном кулуром, веома блиској животу и људском развоју. И пролазећи кроз сва његова интересовања – најјача и најистинитија радост за њега била је радост свештенства, радост да буде свештеник. Оно што је предодредило пут свештеника је његов дар беседништва, који је био непосредан, директан, неизбежан за оне које је упознао. Био је сходно томе непрестано окружен људима и тражен, и никада није рекао не. Ако би његови саговорници постављали необична или нејасна питања, имао је дар да разуме оно што су хтели рећи и зашто имају проблеме. Одговарао је никада не намећући решење, никада не корећи. Знао је чудесно да опусти људе, да им угоди, да их охрабри, да им пренесе оно најважније, са чим све постаје једноставније, радосније и спокојније. Заиста је уздизао срца. Понекад су људи готово били разочарани надајући се добијању решења или осуде, али он им је радије давао визију. Један од студената ми је недавно рекао (цитирам по сећању): „Дошао сам код оца са листом проблема, проблема који су ми се чинили страшни, безизлазни. Разговарали смо о политици, књижевности, о мојој деци, Цркви, празницима, природи, и на крају отац стави своју тешку а нежну руку на моје раме и рече – Дакле, све је добро, зар не? Нема више проблема? И отишао сам озареног срца и душе његовом радошћу и сјајем, мало збуњен али спокојан.“ Нисте могли а да се не смејете у његовом присуству, чак и када су теолошка питања била по среди. Његов осећај за правду, здрав разум, његово виђење живота који није оптерећен лажним проблемима, уз један непрестано будан смисао за хумор, извесна срамежљивост, уздржање у свакој емоцији или сувише личном осећању, чинили су га човеком кога су многи тражили не би ли добили утеху, поверење које је обилато давао. Више од хиљаду људи дошло је на његов погреб, стигло ми је на стотине исама, сведочанства оних које је „дотакао“. Напустили смо Париз 1951. године и отишли у Њујорк са наше троје деце. У Америци је на Универзитету Светог Владимира, где је био професор и декан, окупио једну групу радника, предавача и управника, који су били његови пријатељи и на исти начин говорили о Цркви, Литургији и Евхаристији. Тамо је писао књиге, доживео свој пуни развој, и заиста много радио на обнови литургијског живота и обнови смисла Евхаристије. Други ће, а не ја, причати о његовој богословској мисији. Знам да се за њега та мисија увек подударала са његовим позивом свештеника, служитеља Господњег. Није много бринуо о друштвеним питањима. Говорио је: „Други ће то урадити боље од мене“. Оно што нас је обоје спасло од лома који би било тешко избећи, од трзавица на све стране – деца, њихово васпитање (наше троје деце која су нам доносила само радост), крај тешких месеци, студенти и све остало – оно што нас је спасло је била пре свега та припадност Цркви, службе, радост Велике Суботе или обичне литургије у току седмице, и све то уз и кроз свештеничку службу. Да би одржали здрав дух, проводили смо дуга лета на Канадском селу, на обали једног језера, језера Лабел, где смо ишли да се очеличимо на изворима живота које нуди природа, лепота северних канадских шума, породични живот, капела од дрвета за недеље и празнике, долазак његовог брата Андреја, за кога нећу претерати ако кажем да је био веома важан у Александровом животу. Наша су лета била у ритму очекивања његовог доласка, радости заједно проведених дана и туге због његовог одласка. Лета која су заиста била пристаништа мира. Желела бих додати овим, помало без реда, белешкама још неколико речи о болести и смрти оца Александра, о празнику његове смрти, јер то беше заиста један празник. Када је на један потпуно неочекиван и непредвидив начин сазнао да има рак у поодмаклој фази на плућима и у мозгу, мирно, са спокојством и огромном снагом, сасвим у тајности, без непотребних речи, прихватио је у пуном смислу речи своју судбину. Веома добро се сећам тог тренутка. Био је то тренутак потпуне јасноће и бистрине, био је то знак одласка на путовање. Његово прихватање је било без дрхтаја и велика радост је ушла у наш живот. То није била радост жртве или мученика који прихвата своју судбину. Била је то радост чиста и једноставна, она коју је проповедао целог свог живота, али и више од тога јер се осећало да он види Царство – Врата Царства. Све остало је било завршено или је, штавише, тек почињало. Завршена је животна борба за проповедања, саопштавање, уверавање и отпочињало је велико путовање које је, у ствари, ослобађало. Био је попут оних жена којима се Хростос јавио када је васкрсао, рекавши им: „Радујте се!“ Његова болест и путовање ка смрти били су, без сумње, живот, све ближи и ближи Господу. Једноставнији и уздржанији него икада, чекао је са потпуном вером, као што је и написао: „Долази дан без сумрака, Царство.“ Његова смрт заиста је била чин живота. Био је то празник његове смрти. Његово умирање изгледало је као воз који се после последњег звиждука протресао, уздахнуо и почео најпре да се лагано котрља – уз буку точкова и пару, а затим све брже и брже, све тише и тише – ка циљу сваког људског путовања, ка Вратима Царства која су била отворена, и ка којима је ишао у миру и захвалности. Никада га нисам видела тако озареног, тако благодарног, истрајног. Када је последњи пут миропомазан три дана пред смрт, био је веома слаб, и нисмо били сигурни да ли ће реаговати, али на крају молитава изговорио је три пута јако и јасно: „Амин, амин, амин.“ Било је то: „Нека буде“ у његовом животу. Желела бих да завршим једним одељком који је написао на крају поглавља о смрти у својој књизи о животу – „За живот света“ (то је једини одељак написан у првом лицу): „…И уколико учиним својим Христов живот, и жеђ и глад за Царством, и очекивање Христа и опит Христа као живота – и само смрт моја ће постати усхођењем у живот. Ја не знам када ће наступити и како ће се остварити последње испуњење свега у Богу. Мени није ништа познато са свим тим „када“ и „како“. Ипак, ја знам да је у Христу већ започела Пасха света, прелаз и претварање света у Царство Божије, те да је њеном светлошћу, њеним миром и радошћу у Духу Светом већ прожет живот. Јер Христос је васкрсао и живот живи. Превела са француског монахиња Теодосија Марковић