објављено / 5.06.2017.

Митрополит кијевски и галички Антоније – УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О СВЕТОМ ДУХУ

Данас се код многих потпуно неоспособљених писаца као и мислилаца појављује тежња за богословствовањем и то у вези најузвишенијих и најапстрактнијих питања. Сви имају жељу да кажу нешто ново и дубоко, а поврх свега, да покрију сенком неодобравања црквено учење, које они просто не знају или у сваком случају уопште не разумеју.

Са друге стране, шире се тако неуке а још више нападне и надмене хуле на Цркву, – мисли Њој супротног духа. Посебно се оштро обележавају мећусобно супротни (противречни) прекори нашем богословљу у вези учења о Светом Духу. Тако је и Лав Н. Толстој пребацивао Православној вери, и Цркви, за ширење „апстрактног и беживотног“ учења о Светом Духу на штету тако животног и мудрог учења Исуса Христа, које је изложено у јеванћељима.
 
Први критичари били су незадовољни кратким и нејасно објашњеним учењем Цркве о Светом Духу, а Толстој – тим истим учењем, али са супротне тачке гледишта; но ова оба лажна учења сусрећу се заједно у признавању апстракције и беживотности учења Цркве о Светом Духу.
 
Колико год су неискрене и лажне те тврдње у вези учења Св. Цркве, исто толико нису ни туђе горкој истини у вези савременог академског богословља које, истину говорећи, чува потпуно формалну везу са црквеним учењем, али које је изгубило и моралну страну догмата, а делимично и догмат о Светом Духу.
 
Истину говорећи, ту страну светих догмата, не увек, али повремено и врло ретко, откривају и Свети Оци Цркве, али њихов првенствени задатак у већини њихових трактата био је полемички: они су се трудили да ограде право учење од јереси путем тачног излагања речи библијских текстова, и то поготово њих, јер су се јеретици на њима трудили да заснују своја лажна учења. Моралну висину и лепоту божанског учења откривали су у већини случајева и излагали кроз молитвено појање цркве, у поетичним црквеним поукама или стихологијама древних Отаца и богослова.
 
На жалост, та поетичност хришћанског генија мање је привлачила пажњу средњовековних схоластичара, који су тој горепоменутој савременој богословској науци определили правац, дух а и садржину. Коначно у последњим деценијама наука је почела да се ослобађа од њихових путева, али наравно не без потпадања под утицај савремене декаденције, која је почела да се испољава у свим областима, а и у уметности и науци. Ми смо поменули да овом покрету (утицају) пре свега недостају и оне најпримитивније ерудиције, то јест чак и оне најпростије начитаности Свете Библије. Ево зашто су сви њихови покушаји да нешто делимично кажу о Светом Духу, нешто узвишено и мудро, предодређени на неуспех, и остају само грчевити и узалудни напори, баш као код оне публицисткиње која је живела преко сто година, Жорж Санд (један наш Рус оштријег језика назвао ју је „госпођа Јегор“), која је говорила да је до почетка наше ере било царство Бога Оца, са почетком нове ере узвишеније учење Бога Сина, а у будућности настаће најсавршеније учење и живот Бога Духа Светога. Скоро да се баш у томе састају ова грчевитост декадената, који предсказују царство Светога Духа. Упркос свој тој неопредељености а упркос и оним, знатно лошијим квалитетима те књижевности, који се ту и тамо приближавају хули и саблазни, она је у овом случају ближа истини, него ли нихилизам Толстоја, који се трудио да определи наше црквено учење о Духу Светом као замену моралног смисла наше религије мистичним, где он чак веру Православну није желео да призна као хришћанску, него је назвао „Свето-Духовском“. Такво противљење јесте плод необразованости, али још више зле воље и злог предубећења.
 
Напротив, само називање Трећег Лица Свете Тројице Светим Духом показује да је мисао и осећање Цркве, почевши од свештених писаца, чак од Самог Господа Исуса Христа, сједињавало са овим догматом највиша морална достигнућа, усредсређујући у њима најсветија очекивања. Спаситељ, Апостоли и Оци Цркве мало су говорили о Божијим метафизичким својствима – уопште, а још мање о метафизичким својствима Светога Духа, али су много говорили изричито јасно о дејствима Светога Духа, посебно у Новом Завету, као и дејствима Логоса Божијег или Сина Божија, још у Старом Завету.
 
Потрудиђемо се да пренесемо учење Христа Спаситеља и целог Новог Завета о дејствима Светога Духа на свет, на људску душу, али пре него што почнемо скренућемо пажњу да се Његово деловање по библијском учењу јавља у Цркви Христовој а не кроз замагљени мистички додир, и то деловање је изразито животно, и узбудљиво, у умиљењу, не само личном него и заједничарском – свеопштецрквеном.
 
Баш таквог изображења Светога Духа и Његових дејства пуна је служба Свете Педесетнице, а посебно у молитвама коленопреклоњења св. Василја Великог, а такође и у списима преподобног Исака Сирина, који је схватао општење душе са Богом првенствено као општење са Светим Духом, и често много рађе употребљавао уместо речи Бог – реч Дух, или Дух Свети. Св. Јован Дамаскин је саставио сасвим оргинално молитвено правило (службу) Светоме Духу, или Параклиту, које није ушло у састав нашег богослужења, али јако узбуђује душу читаоца снагом слика које су у њој сабране. Измећу осталог, желимо да се ограничимо ослањањем на те класичне стихире Педесетнице из вечерње и јутрење.
 
„Све даје Дух Свети: излива пророчанства, чини свештенике, неписмене научи мудрости, рибаре показа као богослове, сабира сав сабор црквени. Једносушни и сапрестолни Оцу и Сину, Утешитељу, Слава Теби“[1].
 
„Дух Свети био је увек, и јесте и биће: ни започињан, ни престајући, него увек Оцу и Сину сједињен и прибројаван; живот и животворац; светлост и давалац светлости, сам благ и извор сваке доботе; по Којем се познаје Отац и прославља се Син, и од свих се спознаје; једна сила, једно сједињење, једно поклоњење Светој Тројици“[2].
 
„Дух Свети, светлост и живот, и живи извор умни: Дух премудрости, Дух разума, благи, праведни, умни, Који чисти сагрешења: Бог и боготоврац, огањ који од огња произилази; Који говори, дејствује, дели дарове, Којим су се сви пророци и божанствени апостоли заједно са мученицима овенчали, дивно виђење, огањ који раздељује Себе за давање дарова“[3].
 
У сећањима Мотовилова о преподобном Серафиму Саровском, додуше непровереним, али која су последњих година заинтересовала нашу литературу, те их је чак и преосвећени Николај Велимировић превео на српски језик, излаже се учење преподобног Серафима о спасењу као о непрекидном усвојењу благодати Светога Духа и унутрањег општења са Њим.
 
Људима које не занимају учења вере, савршено је туђа жива представа о дејствима Светога Духа у човечијем срцу. Иначе, ово питање открива се у св. Еванђељу, а посебно у Еванђељу по Јовану. Међутим, и у другим еванђељима може се уверити да се откривења Светога Духа у срцима и уму верујућих тако тесно везују за њихову душу да уопште није лако правити разлику између плодова природног разумевања душе од гласа Светога Духа. Ево вам и речи и Самог Господа Исуса Христа: „Када вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати; јер нећете ви говорити, него Дух Оца вашега говориће из вас“.[4] О томе како се живот Светога Духа тесно слива у срце проповедника, са његовом сопственом душом, сведочи и ап. Павле када даје уредбе о браку, о разводима, о девству). Он говори: „Заповедам не ја, него Господ“; иначе своје заповести и личне савете он закључује речима: „А мислим да и ја имам Духа Божијега“.[5] Верујући у такву блискост Духа Божијег са хришћанском душом, ми тако почињемо наше молитве као и сваки други озбиљан посао призивањем Светога Духа: „Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте“.
 
Доступност Божанског Духа нашим душама тако је јака, да на многим местима Новог а и Старог Завета, и код Отаца Цркве, када се помиње реч „Дух“ – „у Духу“, „испунио се Светога Духа“ – постаје тешко да се докучи да ли се овде разуме Ипостас Светога Духа или просто благодатно усхићење (одушевљење) човека. „И уставши један од њих, по имену Агав, предсказа Духом велику глад која је имала бити по целоме свету…“.[6] Толико је тешко правити разлику силаска Светога Духа у срце изабраних од њиховог природног просвећења истином да, на пример , у Старом Завету многи проучаваоци уопште не налазе указивање на Треће Лице Свете Тројице (иако се тамо врло често среће реч Свети Дух), а посебно протестанти, који одбацују такозване неканонске књиге Библије, и тако не признају ове најјасније речи Соломона о Пресветој Тројици: „Ко би вољу Твоју сазнао, да Ти ниси дао премудрост и послао Духа Светога Твојег са висине“.[7] Успут речено, треба да жалимо што ове важне речи Старог Завета о Пресветој Тројици још увек нису уведене у наше школске и академске програме; нажалост, они се скоро сви баве плагијатством протестантских и латинских теолошких програма [8].
 
Међутим, далеко од тога да се глас и мисао Божанског Духа увек, чини се, сливају са мислима и речима благовесника Откривења; понекад се, напротив, супростављају. Тако и апостолу Павлу и његовим сарадницима „забрани им Дух Свети говорити реч у Азији. Дошавши до Мизије покушаваху да иду у Витанију, али им Дух не допусти“.[9] Из даљих речи Дела Апостолских ми знамо да савети Светога Духа понекад бивају неочекивани: „И Павлу се показа виђење ноћу: беше неки човек Македонац, који стајаше и мољаше га говорећи: Пређи у Македонију и помози нам!“.[10] Сличним (и многим другим) наводима отклања се свака сумња у то да се тобоже глас Светога Духа примао аутосугестијом. То наравно доказују и сведочења, на пример, о јављању Исуса Христа Марији Магдалини, која Га није одмах познала. Сличних примера који потврђују овакво поимање можемо наћи много у Светој Библији Старог и Новог Завета, али ми то остављамо самим читаоцима. Наш задатак се састоји у томе да према нашој могућности покажемо благодатна дејства Светога Духа у животу једног хришћанина, Цркве и света.
 
Само називање Трећег Лица Пресвете Тројице Светим Духом показује освећујућу силу Његовог дејства. Упркос клеветама савремених безбожника, дејства Светог Духа не само да се признају нераздвојним од моралног подвига хришћанина, него се напротив тај подвиг налази у најтеснијој вези са деловањем благодати Светога Духа. Колико год морални подвиг привлачи Светога Духа ка души, исто толико зла воља од Њега удаљава. Ево речи Премудрог: „У лукаву душу не може ући премудрост, и неће обитавати у телу поробљеном у греху. Јер Свети Дух премудрости удаљиће се од лукавства, и уклониће се од неразумних мудровања, и постидеће се од неправде која се приближава“.[11] Хулом на Духа Светога или „смртним грехом“, по тумачењу Васељенског Сабора,[12] разуме се свесно и окорело противљење истини, „јер је Дух истина“.[13] – како се Он и назива у беседи Господњој и молитви Цркве, Дух истине.[14]
 
Дакле, Дух Свети открива се и показује људима првенствено у областима моралних и етичких преживљавања, што чини један од важнијих основа, управо стога да се не би одвајала чиста религозна расположења – подвизи и морална делања – од те неуморне борбе хришћанина са својственом палом човеку злом вољом и усредсређивања према моралном савршенству. У овом последњем се и састоји главни призив хришаћанина као коначни циљ његовог живота и делатности.
 
Делатност Светога Духа кроз срца људска расветљује се путем различитих пројављивања, иако главни Божији дар души човечијој, којa стреми ка Њему, остаје само један – освећење душе сваке личности, а кроз њу и све хришћанске заједнице, чак и свега човечанства. Суштина наших молитава јесте баш то призивање Божије помоћи за нашу моралну борбу са грехом, то јест призивање Светога Духа, што нам Небески Отац неће одбити. У ово последње уверавају нас следеће речи Христове: „Када дакле ви, зли будући, умете добре даре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од њега?“.[15]
 
Скренули смо пажњу на централни и главни део наших односа према Богу и према својој души, сада ћемо скренути пажњу на њено разгранавање и последице: једне од њих се тичу пројављивања благодатних дарова Светог Духа у животу заједнице, друге – у постепеном изграђујућем благодатном расположењу душе човечије, у њеном духовном узрастању. „Различити су дарови а Дух је исти. Но свакоме се даје пројава Духа на корист: једноме се даје кроз Духа реч мудрости; а другоме реч знања по истом Духу; а другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће.“ [16]
 
Овде треба да се још једанпут напомене да учење Христово, и црквено, не разједињује једну страну живота од друге, него их представља целовитим (неподељеним): уколико се више подвижник Христов у тишини и у дубини срца свог испуњава Духом Светим, утолико је смелији међу људима, и тако његова реч има више ауторитета. У том смислу Господ је уверавао Своје апостоле да будућа блискост Светога Духа са њима значи да ће њихов рад бити плоднији, него ли продужени боравак са њима Самог Исуса Христа, Спаситеља. „Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама.“[17] Још раније Јеванћелисту Јовану Господ је скренуо пажњу на врло тесну везу Својих искупитељских страдања са доласком Светога Духа: „Ко је жедан нека дође мени и пије. Ко у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће река воде живе. А ово рече о Духу којега требаше да приме они који верују у име његово, јер Дух Свети још не беше дат, зато што Исус још не беше прослављен.“[18] Наравно, ова узрочна веза између одласка Христовог на страдања и вазнесења на небо, те слања Светога Духа, не сме да се замишља тако наивно и грубо, онако како је то урађено у неким догматикама које овде разумеју не одлазак Исуса Христа на страдање, него само Његово вазнесење на небо као и слање Светога Духа са тог неба, тј. неко слање које као да је физичко. Овде је реч о просвећењу целог човечанства страдањима Христовим, а посебно свих верујућих, и затим о потврђивању овог просвећења силаском Светога Духа.
 
Ученицима Христовим и раније нису била непозната знамења Светога Духа[19] и зато су могли да предокусе то неисказано благо, то незамењиво блаженство којег треба да се удостоје, примивши пуноћу дарова у дан Педесетнице. Ево због чега се они нису растужили због тога спољашњег растанка са Учитељем на дан Његовог вазнесења, него су усхићеним погледом доживели Његово узношење на небо и вратили се „у Јерусалим са радошћу великом“[20], једино ишчекујући од Светог Духа то обећано друго крштење „кроз неколико дана“, или одевање силом одозго?[21].
 
До овог педесетог дана Христос је бивао са њима и поред њих, а сада ће бити у њима кроз Светога Духа, Који је њих просветио и осветио. Зато је и говорио Апостол Павле: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“[22]. Дакле, раније смо обећали да ћемо објаснити дејства Светога Духа у животу заједнице, у животу свецрквеном; то учешће Његове силе, или Његове божанске Личности у тој борби добра са злом, вере са невером и богопротивљењем, кроз коју протиче живот света и тако све до последњег краја. Сам је Господ у Својим предсказивањима о слању Светога Духа укратко указао на то како ће Утешитељ боравити са његовим следбеницима вавек, и да ће их подсетити на све што им је говорио Христос[23], али радије прелази на објашњење Његових дејстава у свету, – свету непријатељски расположеном према Христу и Његовим ученицима. „И када Он дође покараће свет за грех, и за правду и за суд: за грех, дакле, што не верују у мене; за правду пак, што идем Оцу својему, и више ме неће видети; а за суд, што је кнез овога света осуђен. [24] Ове речи читалац не може одмах да разуме, исто тако као ни они први Његови слушаоци што се да доказати и из даљих речи Христових.[25]
 
Него, неопходно је да се на овим речима задржимо. И поред тога што им Спаситељ даје одређено разјашњење, да би се стварно све то боље разумело потребно је и неко додатно. На који ће начин Свети Дух покарати (изобличити) свет? Ко је тај свет? Очигледно је да је то онај свет који је непријатељски расположен према Христу и заједници његових проповедника, и уопште према свим његовим следбеницима. У каком ће га смислу Дух покарати за грех неверовања у Христа? У том, наравно, зато што је неверје било посрамљено и покорено, и проповедању ученика Христових могло је да се супроставља само грубо насиље али не и стварне примедбе. Ово се са посебном јачином показало у сведочењу о мучеништву св. Стефана. Његови противници нису могли да се супроставе „мудрости и духу којим говораше“.[26] Они тада подметнуше лажне сведоке и изведоше га на суд синедриона, где су према закону били потребни сведоци, но овај пут су иступали лажни сведоци и клеветници, али када је Стефан изговорио обимну беседу у своју одбрану, у којој је себе исповедио за правог Јудејца и поштоваоца закона, „сви који сеђаху у Синедриону видеше лице његово као лице анђела“[27]; међутим, када је он у закључку свога излагања почео да их изобличава за то што су се противили Духу Светоме, како њихови оци тако и они сами[28], онда они „разјарише се врло у срцима својима, и шкргутаху зубима на њега“[29], и заборавивши на судска правила,[30] и на сведоке[31], устремили су се на Стефана и каменовали га, и тако се подвргли[32] судској одговорности за самовољну расправу, јер су у гневној злоби оставили материјалне доказе свога преступа испред ногу младића Савла.[33]
 
Ово Стефаново изобличење синедриона било је прво остварење Спаситељевог предсказања тога како ће Свети Дух покарати свет зa његов грех неверја. Под светом се разуме, како је и речено, обичај који се усталио – то друштвено мишљење које је усмерено секуларном делатношћу. До силаска Светог Духа све је то прекоревао Сам Спаситељ; после овог догађаја, пак, друштвено мишљење је прешло на страну Његових следбеника, а свет је био прекорен као неправедан, и непријатељи Христови почели су да се боје да их народ не побије камењем.[34]
 
Други прекор – „за правду – што идем Оцу својем, и више ме нећете видети“. Шта то значи? Па то је предсказање о сталној клевети многобожаца и Јудејаца на Учитеља хришћана, тобоже: Он је кажњен и умро, дакле, он је „лажа“.[35] Међутим, надахнути Утешитељем, Апостоли ће се са таквом смелошћу супростављати тој клевети и сугерисати Његовим непријатељима, стражарима Гроба, истину о Његовом васкрсењу, а касније и о вазнесењу, да ће она ка Њему обраћати њихова срца. Док Свети Дух није сишао, Апостоли нису ни очима ни рукама својима веровали да је Госпoд васкрсао, а по силаску Светога Духа они су отпочели своју проповед тврдњом о Његовом васкрсењу из мртвих, и одмах обратили у веру по 3 000 и по 5 000 људи.[36] Можемо да се ослонимо на још многа места по Делима Апостолским и Посланицама на основу којих се види да један од најглавнијих предмета апостолске проповеди, та правда са којом Дух Божији треба да укори и просвети свет, јесте истина: да је Он невидљив не зато што је Он умро и погребен, него зато што је Он умро и васкрсао из мртвих, и у слави се вазнео Оцу Својему на небо, које Га је примило до „времена“.[37]
 
Трећи прекор свету од Светога Духа – „о суду“, јесте да је кнез овога света већ осуђен. Јасно је да се овде подразумева сатана, кога су и савременици Господњи називали кнезом демонским,[38] а Апостол Павле кнезом „који влада у ваздуху и дејствује у синовима противљења“.[39] Осуда кнеза демонског, као владара богоборног света, и у њему самог тог света, као увек непријатељске силе према Христу, узрокована је Господњом одлучношћу да на Себе узме муке искупљења. Дефинитивно определивши Себе на такав исход после беседе са Јелинима који су дошли (и дивног сведочанства које преноси Јевсевије Кесаријски: Њему беху показали писмо од Едеског цара са саопштењем о већ донешеној христоубиственој одлуци непријатеља Христових), Господ је објавио: „Сад је суд овоме свету; сад ће кнез овога света бити избачен напоље, и када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи“.[40] Дакле, Свети Дух, који је храброшћу надахнуо срца Апостола, заувек ће постидети овај свет и кнеза његовог, прославиће идеју добровољних страдања уместо тог унижења које су смерали људи овога века ходећи по вољи његовог кнеза, и проповедањем страдања Христовог умножаваће Његову славу и постидеће овај свет и његовог кнеза.
 
Крстом Христовим, и то чак независно од мистичког тумачења Његове жртве, кнез овога века, или дух овога века – надмени непријатељ Његове проповеди, а посебно прве заповести Његових блаженства, он је осуђен, одбачен је, и сва расуђивања људска радикално су се променила: то што се синовима заблуде показивало као унижено и жалосно, у очима верујућих постало је светиња и узвишено, такође и обрнуто. Исти је смисао и апостолских речи: „А ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост“.[41] Такво учење је изражено и у Заповестима Блаженстава и другим причама Спаситеља, али оно је тако очигледно и тако јако зрачило кроз догађај Његовог добровољног понижења, страдања и смрти, и постало је реално кроз неустрашиву проповед св. Апостола о тим страдањима. Ево у каквом смислу је кнез овога века био побеђен силаском Светога Духа, Који је отворио умове и уста Апостола за ширење благе вести тих нових истина и подвига, којима је подражавало и безброј мученика: „Мученици Твоји, Господе, страдањем својим добише нетрулежне венце од Тебе Бога нашег, поседујући силу Твоју мучитеље своје понизише, и уништише немоћну демонску дрскост“.[42] Тако их је Свети Дух сачувао као победиоце над кнезом овога века и његовим слугама: „Страх од царева и мучитеља (тирана) преодолеше Христови војници“, итд….
 
На овоме бисмо завршили, или боље речено задржали ово тумачење делатности Светога Духа у свецрквеном животу или заједници; ипак, ради јаснијег разумевања неопходно је указати на то да се по сведочанству св. књиге Дела апостолских позитивно учешће Светога Духа у животу Цркве (а не само обличавајуће против овог века, о чему је већ било речи) представља хотимично и непосредно, и још се назива утехом Светога Духа. „Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији уживаху мир напредујући и ходећи у страху Господњем, и умножаваху се утехом Светога Духа.“[43] Последње речи треба посебно да се подвуку чињеницом да наши секташи, надимајући се умишљеним „даровима Светога Духа“ и, маштајући да Га поседују, презиру послушање према Цркви и не желе да се потчињавају њеном руководству.
 
Тај тесни међусобни однос делатности проповедања са Божанским Лицем Светога Духа, и Његове благодати, објашњава, и то не једанпут, и Апостол Павле: „Него се потрудих више од свију њих, али не ја, него Благодат Божија која је са мном“,[44] и још: „Реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и истине“,[45] како је то већ било у беседи св. Стефана.[46]
 
А сада прелазимо на учење о даровима Светога Духа на душу верујућег.
 
Из свега горе поменутог јасно је да је неустрашиво одушевљење са којим су апостоли и мученици покоравали овај свет Христу, било тај посебни дар Божанског Духа. Али, ако упоредимо Светлост Божанског Духа са дневном сунчаном светлошћу, онда ћемо у њој наћи сав спектар од седам боја духовних дарова. Они су набројани у катихизису Митрополита Филарета, и то сасвим неуспешно и не у сагласности са Светом Библијом. Заинтересован над поправком овог катихизиса која је заснована на другој тачки гледишта, ја сам у целини у свој катихизис преписао његов одговор о даровима Духа, али сам се одмах после тога и покајао, о чему ће у своје време бити више речи. Сада ћемо скренути нашу пажњу на то да „убеђеност и одушевљење“, као најближе и посебно јаке силе јавног мњења, које су проповеднику Христовом дароване од Светога Духа, и које се изливају на његове слушаоце, по мери њихове добре настројености, према речи истине; или насупрот томе, које их посрамљују и поражавају стидом и срамом, ако се они покажу као противници: све то не би имало такву јачину у животу заједнице, ако то усвојење Светога Духа Христовим следбеницима не би давало оживљујућа и посвећујућа дејства на разнолике силе њихових душа.
 
Почнимо од указивања на ту мудрост и на дубину Христовог учења, и на апостолске духоносне речи, које запрепашћују слушаоце. Сабеседници архиђакона Стефана „не могаху противстати мудрости и духу којим говораше“.[47] Који би филозоф могао са таквом како јачином тако и дубином да излаже суштину Христове вере, онако као што је то Апостол Павле урадио у врло краткој проповеди у Атинском Ареопагу? Какав адвокат би могао да тако кратко и мудро оповргне оптужбе као што је то он (Стефан) урадио пред судом оповргавши јудејске оптужбе? Овде су се испуниле Христове речи о исповедницима вере: „Јер ја ћу вам дати речитост и мудрост којој се неће моћи супроставити или одговорити сви ваши противници“,[48] јер „нећете ви говорити него Дух Свети“.[49]
 
Дакле, дарови Духа Светога – дарови мудрости и знања, тј. разумевања дела Божијих, због чега се Дух Свети и назива у црквеним стихирама и у Светој Библији Старог и Новог Завета „Духом Премудрости, Духом разума“ – „почиваће на њима“[50] – тај дух разума; такође и Апостол Павле пише: „нама Бог откри Духом Својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије“;[51] „а ми не примисмо духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога“.[52] На дан Богојављења, пред чином великог освећења воде, које се у поукама св. Григорија Богослова назива тајном, Црква поје: „Дођите и примите сви Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божија – Христа који се нама откри“.[53]
 
А сада погледајте како су далеко од истине сви они који раздвајају веру од знања, религију од разума: сви они који окривљују нашу веру и Цркву да тражи слепо поверење према своме учењу и да има непријатељски однос према гласу разума, под којим су они потпуно неосновано разумели тенденциозне, а понекад и глупе хипотезе материјалиста, како јавних тако и прикривених, који се крију под именима позитивиста и којима они заиста слепо верују, и то ослањајући се на њихове лажне и надувене новинарске рекламе ауторитета. Такође нису у праву ни савремени руски илуминати, следбеници о. Флоренског и В. С. Соловјова, који стално пишу о мистичким поимањима или их тумаче, који се неретко заиста врло непријатељски односе према разуму. Сам Соловјов за ово последње није крив, али извесна прећутна сагласност наговештава да он има непосредно озарење Светога Духа, што њима није непознато, да не помињемо још и њихов изразито слободан живот. Свештено безумље („света лудост, избезумљеност“), amnetia sacra – непознато је православном учењу о Светом Духу, иако је један Рус, Ракитин, написао обиман магистарски рад (дебео и безвредан), у којем се трудио да докаже да дарови говорење језика нису наводно ништа друго него хлистовски[54] ритуали са вриштањем и избацивањем бесмислених звукова и играњем. То је било оне безумне 1917. године када је, не обраћајући пажњу на одбијање Синода, Академија ипак признала ауторову магистратуру и поново доставила Патријарху реферат о његовом добијању научног степена, упркос већ раније опредељеном ставу Синода према том просто безвредном памфлету. Како се то све завршило ја не знам, јер сам после тога отишао за Харков, а затим у Кијев.
 
Благодат Божија је наравно натприродна појава, али благодатни дар духовне премудрости као и већина других дарова даје се онима који својом вољом и разумом стреме ка премудрости, и за умножавање ових дарова моле се Господу у својим молитвама, како потврђује и Апостол Јаков.[55]
 
У складу са темом овог нашег рада потребно је да разврстамо све називе духовних дарова по пророку Исаији,[56] који се по нашем школском катихизису признају кроз класификацију, тј. тачно и потпуно пребројавање, а између осталог, они су уз то набројани у Филаретовом катихизису другачијим редоследом, насупрот оном у Светој Библији, тако да је сасвим пропуштен „дух благочестија“[57]; а дар „духа Господњег“ у катихизису представљен је као виши од многих дарова Духа, али код Исаије он је први по редоследу набрајања. Уопште, само инсистирање на овом научном раздељивању дарова код овог пророка и то још неким поретком постепености јесте неправилно, такође је неправилно и бесмислено раздељавати молитву Господњу на седам делова. Одиста, у тој молитви а и у пророчанствима Исаије, синонимички се наводи њихово разумевање, скоро истоветно, и узајамно се појашњавају. Тако треба да се разумеју прве три и последње две молбе (стиха) молитве Господње. [58]
 
Љубитељи класификовања приликом набрајања дарова Светога Духа могли би са великим успехом да се ослоне на Апостола Павла, зато што бројећи дарове Духа, он следћим речима врши увод за духовне дарове: „А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд… А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост уздржање“.[59] Наравно, у овим речима Новог Завета има више савршенства, али такође нема инсистирања (захтева) за постепеношћу у усвајању добродетељи, које се садрже у учењу Христовом о блаженствима, а овде није поменуто ни друго ни четврто блаженство, нити три последња.
 
Између осталог, вршити притисак на мање-више потпуно пребројавање дарова Светога Духа немогуће је, јер није случајно да је Свети Јован Крститељ рекао: „Јер Бог Духа не даје на меру“.[60] Довољно је ако успемо да укажемо на неке дарове Духа доступније разумевању. Али при овоме морамо да скренемо пажњу да је немогуће да се установи строга постепеност у даровима Светога Духа: тако Апостол Павле почиње низ дарова Духа, и то од највећег – од љубави, која је „свеза савршенства“,[61] а на крају пребројавања напомиње на уздржање, које је једна од најглавнијих добродетељи. Боље је да се каже да свака добродетељ има степене узношења, и да оне једна другу подржавају, као пречаге на дрвеним степеницама, – премда поредак тих степеница није једнак код сваког подвижника у добродетељима; није исти ни поредак дарова Светог Духа: тако су Његова благодат и дар језика сишли на слушаоце Петрове проповеди раније него што су се удостојили благодати крштења[62]; и о овом догађају Апостол Петар је говорио следеће: „А кад ја почех говорити, сиђе Дух Свети на њих, као и на нас у почетку“.[63]
 
Али ако Господ не даје Духа на меру, онда људи не треба да се удаљавају од упутства Цркве о постепености у подвизима молитве, да не би претрпели бродолом своје вере[64], и доживели судбину синова првосвештеника Скеве.[65] Јасно је то да новообраћени ка благочешћу морају пре свега да испоље покајање да би добили дарове Светога Духа.[66]
 
Из реченог се да приметити да ти исти дарови светога Духа имају различите степене. На пример, ко ће покушати да оспорава то да приливи себичних осећања љубави, чак и подвига који се пројављују тим осећењем, не тако ретко нису својствени и најгрешнијим људима? И то не само чисти природни пориви него чак и дела, која се уливају под утицајем добрих осећања, ништа мање ни благодатне пратеће мисли којима претходи молитва и сузе, не тако ретко све то бива доступно и грешницима. Много се греше о истину, о реч Божију, они који слично многим протестантима мисле да тобоже када се већ једном искуси озарење благодати Светога Духа, они више не могу да греше. Сасвим се бесмислено ослањају на речи Јована Богослова, јер рођење од Бога[67], које је својствено почетном степену сваког оног који верује „да Исус јесте Христос“[68], садржи степене, као што и сама вера која условљава такво узвишено рођење садржи степене; иначе, како би се могло објаснити да се не над свима него само над неколицином верујућих остварују речи Христове: „А знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће демоне; говориће новим језицима“.[69]
 
Због тога је јасно да и вера, и рођење од Бога, као и сваки засебни дар од Светога Духа садрже степене; а речи Апостола Јована о томе да рођени од Бога не греши, односе се само ка вишим степенима одухотворења, али и тај степен мора да се „разгорева“[70] подвизима, јер је Господ рекао да нико од оних који Његовим именом чине чуда не може одмах да говори зло о њему[71], а Апостол Павле се овако изразио: „Неки одбацише добру савест, претрпеше бродолом вере“.[72]
 
Вратимо се ка разграничавању дарова Светога Духа. За сада смо се задржали на једном – на духу премудрости, који се даје облагодаћеном верујућем, а посебно приликом сведочења своје вере пред њеним гониоцима. Али пре него што продужимо ово наше изучавање засебних дарова Духа Светога, треба да се задржимо на речима Светога Писма, а посебно св. Апостола Јована: „Вољени, не верујте сваком духу, него испитујте те духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изишли у свет. По овоме распознавајте Дух Божији: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста….“[73] Први признак који разликује правог Духа од лажног, од самообмане која се потхрањује ђаволом, јесте дакле правилно исповедање вере. Други признак се показује у следећа четири стиха: „Ми смо од Бога; који познаје Бога слуша нас, који није од Бога не слуша нас. По овоме познајемо духа истине и духа обмане.“[74] По каквом признаку? По признаку послушања црквеној власти и црквеном учењу. Све јереси искључиво почињу од тог признака – гордог раздељивања и непослушности. И удаљавање Адама почело је одатле. Насупрот овоме, Дух Свети јесте дух јединства и мира. Сетите се кондака Свете Педесетнице: „Егда огненныя языки раздаяше, в соединение вся призва“.[75]
 
У овом спасавајућем својству Светога Духа први Његов дар се показао у образовању верујућих да говоре свим језицима да би уништио лукаво делење људи. А сасвим другачије, садашње антихришћанско и егоистичко расположење људи изражава се у шовинизму, у узајамној мржњи народа, без жеље да се чују и други, све то насупрот речима Апостола да у Цркви Христовој „нема Јелина ни Јудејца, обрезања и необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све у свему Христос“.[76] Треба приметити да су тај дар говорења језика добили не само Апостоли, него и њихови следбеници[77], и то према обећању Христовом.[78]
 
Дар говорења језика је, наравно, натприродан, али способност да га прими стиче она душа која је обгрљена васељенском љубављу. Тако када су се иноци разних земаља и народа сабрали ка Пахомију Великом ради заједничког живота са њим, Господ му је отворио уста да би разумео јелински; за само неколико дана Ориген је научио јеврејски језик; такође и преподобни Антонијие Римски, који је морским валовима донешен до Новогорода, и одмах после тридневне молитве од Господа је добио разумевање руског језика. Раздељивање пламених језика јавља се као последица Божанског опроштаја за опетовано противљење рода људског према Богу. Дар језика, дар Светога Духа, био је символ Божијег позивања човечанству да се сједини у једно Христово стадо, које је послушно Богу али омрзнуто од света, и које је због тога и страдајуће. Њему је потребан посебан Утешитељ. Ето као такав се и показује Свети Дух.
 
Зашто Господ назива Светог Духа Утешитељем? Видите, баш са тим називом Он је почео да говори ученицима о Трећој Ипостаси и то сасвим опредељено.
 
Дакле, прво дејство Светога Духа које је Христос обећао очекивало се као утеха Његових Апостола у растајању са Учитељем. И заиста, у продужетку Своје опроштајне беседе Господ се четири пута враћа ка обећању доласка Светога Духа, и у тим свим случајевиима Он та обећања тесно везује за утеху својих ученика због Његовог растанка са њима, као и утеху за предсказано о будућим гоњењима света која ће бити против њих. У односу на оба ова случаја Свети Дух биће њихов Утешитељ.[79]
 
Одакле је узет овај израз? Одакле скоро и сва Христова определења и називи, ево на пример: Слово, Син Човечији, Отац небески, то је Господод узео из књига Старог Завета. О овим првим трима позајмицама писали смо у Русији као и у иностранству, измећу осталог, тамо смо објавили један невелики трактат: „Моралнопоучна идеја догмата о Светом Духу“,[80] где смо изнели овај израз Утешитељ на основу књиге Еклезијаста.
 
Еклезијаст у суштини пред нама открива ту исту слику живота, у којој влада неправда, зло и насиље, и која се по речима Христовим назива облашћу кнеза овог света. Овај земаљски живот је жалостан ако у њему поред власти кнеза овог света тј. осим тог царствовања зла, није остало ништа друго на шта могу да се полажу своје наде, или ако се нема чиме усхитити душа, или ако се нема чиме утешити – ако нема верног и сталног Утешитеља. Ево речи великог песимисте еклезијаста: „Окренух се и видех све клевете које бивају под сунцем, и гле, сузе оклеветаних, и нема им утешитеља, и код руке која клевеће на њих је снага, и нема им утешитеља.“[81] Како се из реченог да приметити, нису у питању та угњетавања и сузе, него одсуство утешитеља који би дао смисао тој животној неправди – ето шта узрујава душу посматрача људског живота. И он продужава: „И похвалих ја све умрле који већ умреше више него живе који су досад живи; а блаженији је од једних и других онај који још није постао, који није видео ниједан зли чин учињен под сунцем.“[82] Слични изрази могу се наћи и у речима праведног Јова[83], у Давидовим Паслмима[84] као и у речима пророка Јеремије.[85] У свим поменутим речима јадања на живот, душа беседника не јадикује против самих страдања, него плаче због тога што не може да нађе утеху у њима као ни своје осмислење, односно због тога што она нема утешитеља. Одиста, и Псалмопевац[86] и пророци предсказују да та жалосна судбина човека неће бити вечна и да утеха треба да дође. Та нада понекад се чини тако близу, а понекад је тако далеко и то чак под сумњом. Али задивљујуће је да се временски најранија утеха очекивала још у најдревнијим препотопним временима. Тада се чула реч утеха, утешитељ; а исти такав назив дао је Ноју његов отац следећим речима: „Овај ће нас утешити од дела наших и од напора руку наших, и од земље, коју прокле Господ Бог“.[87] Име Ноје, на јеврејском Нохе, и значи утеха; а утешитељ због чијег одсуства је жалио Еклезијаст на јеврејском је Менахем. Обе ове речи – Ноје и Менахем произведене су од глагола „нахам“, што значи утешавати. Христос Спаситељ обећао је својим ученицима највећег Утешитеља, Који ће пребивати са њима на векове. Он назива Светога Духа Утешитељем, зато што је и Он Сам Утешитељ. Утешавали су се и раније праведници размишљањем о судбинама Божијим („Сетих се судова Твојих од века Господе, и утеших се“)[88] Видите са каквом је седом древношћу везано Христово учење о Утешитељу свег рода људског уопште, као напосе и са Његовим следбеницима. Ево зашто Он Говори својим ученицима: „Јер ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама“.[89] Упореди ове речи са антифонима[90]:
 
„По Светом Духу је свако богаство славе, од Њега је благодат и живот свакој творевини, јер са Оцем је опеван и са Словом.“[91] „Светим Духом се свака душа оживљава, и чистотом се обзнањује, светли се Тројичним јединством светотајински.“[92] „Светим Духом је богопознања богатство, гледања и премудрости: јер у Њему сва Очева наређења Слово открива.“[93] „Светим Духом све се одржава, видљиво са невидљивим: јер као самодржац један је од Тројице истински.“[94] „Светога Духа је свеспасавајући узрок, ако коме Он по достојанству дуне, узноси од земаљског, окриљује, проузраста, усмерава горе.“[95] „По Светом Духу је свима обожење, благовољење, разум, мир и благослов: јер равнодејствен је са Оцем и Словом.“[96]
 
Горе смо појаснили речи Христове о томе да ће Утешитељ покарати свет за грех, за правду и за суд. А сада још да додамо да та утеха за исповеднике истине, то осуђивање света, јесте унутрашње славље душе која је озарена Духом Божијим, којој се све што се дешава у свету и сви непријатељи Божији, као и сва страдања која долазе од њих, чине као потпуна ништавност пред том пуноћом живота коју у себи осећа душа озарена Духом Светим, која очекује „нова небеса и земљу нову…, где правда обитава“.[97] Такво расположење показује преподобни Јован Дамаскин у свом васкрсном антифону.
 
Дакле, ми смо се код Апостола Павла задржали на набрајању плодова Духа Светог. Сваки од њих појединачно може да се различито протумачи: они су дивни и сами по себи као средство за борбу са искушењима и грехом. „Ако ли духом дела телесна умртвљујете, живећете. Јер које води Дух Божији они су синови Божији“,[98] и још: „По Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити“.[99]
 
Међутим, ми нећемо сваки дар Духа који набраја Апостол Павле објашњавати појединачно, него ћемо у закључку поменути само неке, а сада ћемо изнети нека библијска и светоотачка упозорења против њиховог неправилног коришћења, што је посебно кривица наших савременика.
 
Пре свега треба им предложити да се удубе у ове речи апостола Јована: „Вољени, не верујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изишли у свет. По овоме распознавајте Духа Божијег“[100], итд., итд., – реч је о докетима. Тада су јеретици били само докети и евионити, а сада их има мноштво; али посебно су опасни они лажни учитељи које претендују на своју личну богонадахнутост будући испуњени духом антихриста.[101] Такви су баптисти, иригвијанци, илуминати и њима слични проповедници или лажеапостоли. „Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће бити свршетак по делима њиховим.“[102]
 
Ево због чега су оци Цркве са великом упорношћу упозоравали верујуће, а посебно ревнитеље благочешћа и љубитеље богословља, да се чувају од самозаслепљености и прелести. Са забринутошћу су искусни духовници слушали разне приче својих ученика о свакојаким сновима и виђењима стално их упозоравајући на могућност падања у прелест. Наш домаћи учитељ богословља, преосвећени Игнатије Брјанчањинов писао је својим друговима: „Читајте оце Цркве, а не латинске лажеучитеље, не Тому Кемпијског, нити Терезу, као ни остале духовно неурачунљиве, који могу само завести у прелест“. Такву заслепљеност и самољубље имали су и атонски „именобошци“, који су, Богу хвала, својевремено били осуђени од Синода цариградског патријарха Јоакима, као и од стране сверуског Синода.
 
Прелест или духовна самозаслепљеност сједињује се са самољубљем, тим главним непријатељем нашег спасења, и од њега се ослобађају само подвижници који су били испуњени духом непрекидног самоосуђувања и покајања. Не треба заборавити да у најбољем случају имамо само „прве дарове духа“[103] и „ако кажемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама…, и реч Његова није у нама“.[104]
 
Посебно је страшан грех против светога Духа, за Којег је Господ рекао да се он неће опростити како у овом тако ни у будећем веку, мада је речено: „Сви греси опростиће се синовима човечијим, и хуљења на Бога ма колико хулили“[105], чак и на Сина Човечијег.[106] У својој посланици Апостол Јован тражи да се моли за брата који греши не на смрт, и додаје: „Има грех на смрт, за њега не кажем да се моли“.[107]
 
У своме 5. правилу Седми васељенски сабор разјашњава шта је то грех на смрт или хула на Духа Светога. – Овде тј. у познатим Спаситељевим речима у вези овог греха, разуме се хула не у обичном смислу речи, него свесно противљење истини, које се потврђује савешћу, како је рекао Господ: „Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој“.[108] Ево примера неопростивог греха. О неопраштању хуле Господ је говорио прво код Марка[109] уз овакво образлагање јеванђелиста: „Он је ово рекао зато што су говорили: У њему је нечисти дух“.[110] Као што видите, праве хуле на Светога Духа није било, али је било противљења очигледној истини. Упоредо са овим 5. правило VII Сабора каже: „Смртни грех јесте тада када неки грешећи у том непоправљању и остају. А још горе је када тврдоглаво устају против благочешћа и истине… У таквима нема Господа Бога ако се не смире и отрезне од свога грехопада“.
 
Овим разјашњавањем утврђује се и смисао речи Христових, и Јованових, и постаје јасно да се неопростиви смртни грех односи на непокајано стање душе, а не на појединачне грешке. Међутим, не смемо да заборавимо да у потоњем греше сви тврдоглави и самоуверени људи, који са презрењем говоре о заповестима, о Богу и о Светом Духу. Они нису у потпуности криви пред страшним Спаситељевим речима за хулу на Духа Светога, али како постепено постају сурово тврдокорни, постоји опасност да се у потпуности подвргну овој поменутој јеванђелској претњи.
 
Дакле, ми смо се само дотакли овог описивања дарова који су поменути у Посланици Галатима, а опширнинју студију остављамо за други пут. Рећи ћемо само још неколико речи: 1) о разликовању духова прелести од дарова Светога Духа, и 2) о најподробнијем изражавању благодатног расположења.
 
Разликовати духа Божијег од духа прелести није баш тако просто. Апостол Павле признаје за посебан дар Светога Духа – дар разликовања духова.[111] А Свети Оци као најпоузданији симптом разликовања у томе постављају осећање беспокојства и раздражљивости, што се открива код оних који су пали у прелест, на пример код секташа, када се подигне питање њихове заблуде. Они ће вам певушити о братској љубави, о свепраштању, а ако им задате аргументовано противпитање (посебно из Светог Писма), онда ће секташ да се зацрвени, да задрхти, и са тешкоћом има да се уздржава и од увредљивих речи. На основу таквих реакција може се познати да је он просто глумац или у стању прелести.
 
Како се може ослободити од таквог стања? Кроз молитву и исповест. Свакодневне молитве су такође исповест; зато је на пример св. Јован Кронштатски са посебном усрдношћу саветовао да се удуби у вечерњу молитву Светоме Духу, у којој се пребројавају не само спољашњни греси него и мисаони.
 
На самом свршетку вратимо се још једанпут мисаоно на речи апостола Павла: „Плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона. А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама. Ако Духом живимо, по Духу и да ходимо.“ Свим тим добродетељима претходи умиљење, које је открило пут према вери и спасењу првој хришћанској заједници.[112], у сагласности са Захаријиним пророштвом.[113]
 
Нико није ушао у Небеско царство – пише св. Симеон Нови Богослов – ко није имао умиљење, а умиљењем и покајањем покривају се сви греси и безакоња.
 
Што се тиче препознавања дарова Светога Духа, са посебном очевидношћу они су обитавали у преподобном серафиму Саровском. – Љубав, радост, мир, кротост, вера, уздржање, – сви ти дарови заблистали су у њему.
 
Он је са таквом љубављу примао сваког ко му је долазио, почев од најпорочнијих људи; све их је називао „радости моја“, због тога што је у себи самом носио радост Божију. Ништа није могло да смути његов духовни мир и спокој; своју дуготрпељивост он је испољавао у својим надљудским подвизима (стајање на камену у току 1000 дана и ноћи), а своју веру – у чудотворним исцелењима.
 
Остале добродедтељи које је навео апостол Павле неодвојиве су од ових горепоменутих. Сила Светога Духа која му је својствена, показивала се тако да су се они који су му долазили после првих његови речи или поука бацали пред његове ноге у покајању и сузама умиљења. Таква су дејства Божанственог Духа чак и у нашем маловерном веку, јер од дана кончине преподобног Серафима (1832) није прошло ни 100 година.
 
Пуноћа дарова Светога Духа не опредељује се природним талентима која обухватају човека: они се првенствено добијају радом, распињањем тела, а поготово молитвом, која је причешћивање (сједињавање) са Божанском природом, како учи и преподобни Атанасије Синајски. Због тога треба упозоравати ревнитеље подвига да се чувају од заводљивог мистицизма и сујеверја; ништа мање треба свако да се чува охлађења те ревности у себи, а и других исмејавања, зависти и саблазни. „Духа не гасите – пише апостол Павле Солуњанима – пророштва не презирите, све испитујте, добра се држите.“[114]
 
Ако Господ помогне да поново у руке добијем дела Исаака Сирина и Симеона Новог Богослова, тада ћу бити у могућности да разменим мисли са добрим људима, који су најприснији разумевању светоотачких созерцања, и који су их писали не по руководству других, него по свом сопстевном и непосредном општењу са Божанским Духом, и непосредним созерцањем Божанске славе.
 

Митрополит Антоније
 
Превео са руског протојереј Љубо Милошевић.
 
Овај чланак „Учење Цркве о Светом Духу“ вл. Антоније је написао 20-тих година, одмах по напуштању Крима у емиграцију. Под притиском преживљених страхота у то време руски народ се посебно враћао Цркви, и то са препородом религиозних осећања; тада је владика Антоније рачунао да је неопходно да се разјасни учење Цркве о Светом Духу. Овај рад први пут је објавио YMCA-Press у Паризу (Imp. De Navarre, 5, rue des Gobelins, Paris). По еп. Никону (Рилицком) ова књижица је ретка библиографска вредност.