објављено / 16.05.2017.

монах Ромило Хиландарац – Када хоћеш да пишеш

Када хоћеш да пишеш• Писмо младом уметнику новопридошлом под окриље Цркве монах Ромило Хиландарац „Лепота ће спасити свет“ Достојевски, Ками Када хоћеш да пишеш, мораш бити потпуно безбрижан. Ослобођен сваког терета. Лак као перо. На обзорју твојих мисли, ни тога дана, ни те седмице, па чак ни тога месеца, тих месеци… не сме се назирати никакав облачак који би својим притиском оптерећивао лепршаву лакоћу растерећености и спокоја коју ваља да достигнеш. Тек када на крајњим, једва приметним рубовима твојих предосећања, веома далеко, можда цео живот унапред, не буде ничега, осим пролећног одсјаја ледника, чији дивљи и застрашујуће сурови мирис наслућујеш, да би потом несумњиво јасно осетио како продире и испуњава све што се указује кроз отворена окна… Како, најзад, до врха запоседа одају у којој седиш. Када схватиш да се твоја одаја, захваћена неприметним и ненасилним вихором, одвојила, као што бујица некада одваја острвца земље од здања чији је део, и да је отпутовала предалеко, обревши се у рукавцима другачијег времена, толико различитог, да би са песником могао рећи: We were the first That ever burst Into that silent sea … Tако да се, када би отворио врата више не би сусрео са познатим ходником, већ би одмах, тик иза твога прага, пукао вртоглави зјап бездана, натеравши те да устукнеш и залупиш врата… Тек тада би, можда, твој ум почео да задобија ведрину и хитрост, да постаје прозиран и светао. Ослобођен свих баласта, попут балона пуњеног хелијумом из кога су одбацили сав терет, твој ум ће се без напора уздизати и, верујем, доспети у области разређеног ваздуха, освежен и подмлађен, задовољно увиђајући да се налази на месту мира и сабраности, негде веома високо изнад пређашњег живота, чије га стреле овде ни изблиза не могу угрозити. Пре него што почнеш да пишеш, поспреми простор у коме радиш, како никакав несклад не би реметио јасноћу твојих мисли. Закључај врата, одлучан да не отвараш, ма ко долазио да те тражи. Нека нико не закуца на двери, Нека се не зачује ничији глас … Затвори прозоре да те бука (у мом случају звуци природе) не би онемогућила да урониш у себе, у потпуној тишини ослушкујући шумове у само теби приступачној, осунчаној одаји твога суревњивог колоплет-ходника. Уклони све са радног стола, влажном крпом обриши прашину тако да замирише дрво. Нађи табак хартије који ти се посебно допада, на коме, наравно, раније ништа ниси писао. Место на коме стојиш је свето. Ништа од онога што запишеш неће вредети, ако сваки пут изнова није • Спис који је пред читаоцем представља прво поглавље огледа под радним насловом Православље и гносеолошко достојанство уметности. 1 произнето из девичанског доживљаја, из непоновљивости онога што износиш, из несумњиве вере да си на свет (али не ex nihilo) донео ново биће, заронивши у непресушно врело надумног Смисла. Да си на трепавицама донео у овај свет, додуше, тек једну Његову кап, али кап која ће, и пошто је на језик овог света преведена јединим могућим путем, венчавањем два појма који се никада раније нису познавали, ЖИВОМ МЕТАФОРОМ, сачувати нешто од свога оносветског порекла, хранећи овдашњу стварност једином храном која истовремено и засићује, и отвара све већу глад. Твоје писање, између осталог, треба да се роди из крика de profundis. (Тако о молитви говори и један од највећих савремених светогорских стараца. Иако знамо, објашњава он, да је молитва разговор, у почетку се она своди на наш вапај: „Требало би, као када ти се чини да ће се срушити кров од мноштва гласова, или када осећаш да ће ти се груди поцепати јер из њих продире страховити вапај, требало би нешто такво да се деси у нашој молитви, да би нас чуо Бог. Он то хоће“. Он још тврди, и то би увек требало имати на уму, да је у почетку духовног узрастања наша молитва рвање са Богом). Не из крика очајања, или можда управо из светог очајања, из оног безгласног кидања нутрине које је, када више о одговору ниси ни размишљао, и управо онда када си му се најмање надао, отварало Небеса. Тај крик одјекује у делима свих истинских уметника, свих нелажних молитвеника. Без обзира да ли су прошли искуство великог греха. Јер, морамо проживети „ћутање Неба“ како бисмо били исцељени од велике гордости. То је крик ужасом скамењеног човека пред Мртвим небом. То је јечање оних који се, и у тој мери су њихове патње снажније, сећају да није одувек било тако. Оних који се сећају Живог Неба. Пасхалног Неба чији је доживљај у византијској архитектури породио „нагнуто Небо“ храмова. Небо оних који трагају за изгубљеним временом. Мртвом Еуридиком. Оних који се, пре него што ће „потонути у нежну свирку свога лудила“, сећају како је „у голом грању светковало небо“. Но, безусловном љубављу прожето, мајчински брижно Небо које наткриљује и милује својом млаком утробом. Небо које је Достојевски срео код Клода Лорена. Небо оног мученика сулудог погледа који се, пре великог бродолома, подстакнут сунцем окупаним, хиљаду копаља дубоким небеским пространством над Торином, присетио тренутака када је његов живот био сунчано спокојан, те је записао да „још живи Стари Бог“, до тада бљујући јед и очајање у речима: „Бог је мртав“. Како смо дошли до тога да је Бог за нас постао мртав? Да је Небо за нас умрло, изгубило преко ноћи своју бесконачност и бескрајну тајанственост? И не само Небо. Како смо усмртили све око себе, људе и звезде, биље и животиње, ветар и кишу, укусе и погледе? У филму „Жртвопринишење“ Тарковски главном јунаку даје да изнесе повест за коју верујем да је, иако то није од пресудног значаја за оно што желим да ти кажем, из његовог живота. Када је, приповеда јунак Александар, једном приликом посетио своју остарелу и болесну мајку, пожелео је да нешто учини за њу и искаже своју љубав. Приметио је да двориште око куће није било одавно одржавано. Засукао је рукаве, узео алат и данима је плевио коров, копао и риљао, износио отпатке траве и шибља. Напокон, када је, задовољан собом због окончаног посла, сео да се одмори, осмотрио је врт. Схватио је да је, упркос најбољим намерама, учинио нешто ужасно. Пређашњи изглед врта, премда неуређеног, имао је своју лепоту. Лепоту коју је сада он, руководећи се брзоплето здраворазумском представом о лепом, потпуно уништио. Како код истинских уметника, какав је и Тарковски, ништа нема или не би требало да има случајнога, верујем да и ова прича, поготово што за њом није уследило њено дискурзивно тумачење, има свој дубоки символички смисао. Та једноставна и мала прича за мене представља повест човечанства, овог нашег, европског и европеизованог. Тема је, наравно, преопширна, вишеструко превазилази моје моћи, но ипак ћу покушати да ти укратко о њој кажем. Када су се заповести Господње човеку учиниле претешким, зато што је већ почео да се узда само у 2 сопствене снаге, тада је Бога доживео као неподношљивог наметљивца и насртљивца на људску слободу. (Још једном пажљиво прочитај Поему о Великом Инквизитору). Побуњено човечанство је, испрва једва приметно, па све гласније, почело да проповеда да је човек мера свих ствари. А ако је човек доиста мера свега, то значи да је пут ка Богу, беспочетном и бесконачном, био затворен. Човек је сада могао једино да Га ствара по свом лику и подобију, и то је учинио. Тако је испало да је Ја једнако Ја. Изгубљено је учење о томе да човек, сада и у Вечности, може надрастати непрекидно појам човека, а при томе ипак остати човек. Учење о обожењу, то јест да човек може постати бог по благодати. Његово место заузела је замисао о самообожењу, о томе да човек може надрасти себе својим силама. Да се може подићи са земље вукући сам себе за косу. Човек као мера свих ствари и средиште свега створеног тражио је Бога охолим разумом, претварајући свога Творца у предмет сазнања и, наравно, није Га нигде могао наћи. Заборавио је основне предуслове познања Бога, покајање, смирење и љубав који су, међутим, само оно што човек може да учини са своје стране, приказивање добре воље, објављивање жеље за сазнањем, али се не могу узверати на небо и зграбити Бога. Јер, Бог мора први пожелети да нас упозна, да бисмо ми упознали Њега. Човек, заправо, не може упознати не само Бога, него ни ближњега, или било шта у Божијој творевини, тајну неког цвета, како то неко рече, ако се тајна оног другог добровољно не раскрили за њега. А једино што нас изводи из самозаточења; што другога обезоружава отварајући његову тајну, обогаћујући нас, ширећи наше биће нечим што, напокон, није више само наше Ја; Ја које је, излудело од глади, прождирало само себе, ишчезавајући; Ја „јалово као месечева кора“, без времена и простора, али не и вечно; једини, дакле, извор живота за наше Ја јесте љубав. Љубав стрпљива, љубав усредсређене пажње, пажљива љубав. Нигде не пронашавши Бога, људски разум је рекао: „Ако Бога нигде нема, онда сам ја Бог“. Од тога часа је људско срце, тај орган богопознања, почело да се залеђује од гордих, сатанских помисли. Човек је ближње и природу стао да посматра искључиво као предмет (објекат) задовољења својих потреба. Ледени разум је постао једини човеков руководилац у свим његовим делима. Разум је у нама неприметно породио неподношљиву мржњу према свему што сведочи да он није једини и неприкосновени цар свега створеног. Поставио си ми неколико питања која захтевају опширне одговоре. Убрзо ми је дошло на ум да ћу ти најбоља објашњења дати ако ти изнесем причу о мом веома блиском пријатељу. Јер, његов живот подсећа и на твој, и на животне путеве толиких младих људи. Неколико година пре мене одлучио је да напусти, како ми то кажемо, „свет“. Непосредно пре тога ме је посетио. Био је веома добро расположен. Заправо, могу рећи да га никада нисам видео у тако добром расположењу, ако је то права реч за стање у коме се налазио. Јер, није у њему дошло само до ситне и пролазне промене. Његов живот је, наиме, начинио суштински и неповратни заокрет. Но, о томе намеравам да ти пишем. Приликом нашег последњег сусрета он ми је предао своје дневнике, које је годинама водио, као и, уосталом, готово све што је до тада написао. Вероватно је и сам предвиђао да забелешке о његовом животу не би требало да којим случајем нестану, а сматрао је да ћу се ја најбоље побринути о њима. Тада ми је рекао да их могу искористити када и како будем сматрао за сходно. Првих неколико година сам знао где се налази. У писмима ми је описивао и свој пређашњи, и садашњи, искушенички живот. Писао ми је доста касније и о свом монашењу. Убрзо потом писма су постајала све ређа, да би, најзад, потпуно престао да ми се јавља. Чуо сам затим да је прешао у једну врло далеку обитељ. Претпостављам да је желео да буде што теже доступан његовим пријатељима који су му повремено долазили у посету. Жалио ми се пре тога да људи из света не могу да разумеју да је монах у почетном 3 раздобљу борбе приморан да води „егоистичан живот“. Тиме је хтео да искаже добро познати став источном монаштва да је монах, на првом месту, молитвеник за цео свет. А да би то икада постао, макар и у најмањој мери, мора се од света одвојити. Међутим, чак и ако добије овај дар, монах остаје далеко од света, или у свет одлази, у веома ретким случајевима, само ако је потпуно уверен да је на то позван. Мој пријатељ је рођен у једном граду на обали Саве. Његов отац му је причао, како је као дечак са родитељима, током Другог светског рата, када би им околности дозвољавале, одлазио на излет на реку. Некада се дешавало да, добро обучени, изађу на речну обалу током зиме. Частећи се оскудном ужином, некада су уживали у призору огромних санти леда које су достојанствено и неужурбано путовале. Некада је, пак, цела река, која је у том делу свога тока веома широка, била окована ледом. Његов отац је замишљао, или је можда поверовао нечијој шали, да су све те санте, и сав тај лед, допутовале са Северног пола. То га је веома узбуђивало и распаљивало његову машту. Када би, међутим, лед бивао мањи, један њихов сусед је чамцем испловљавао на средину реке. У чамцу се налазило буре, прекривано грањем, а тај сусед је са пушком био скривен у бурету и тако је ловио дивље гуске. Мој пријатељ ми је, могу рећи, чак са болом наводио ову причу. Са болом, кажем, јер је река коју је он као дечак памтио била потпуно другачија. Град је и у његово и у време детињства његовог оца лежао тек који минут хода од саме речне обале. Па ипак, изгледало му је посве невероватно да су људи некада, пре само тридесет, четрдесет година могли ловити дивље гуске на оваквој реци, какву је он сада познавао. Окованој и подјармљеној са два моста, презасићеној отровима који су сваким даном убијали по неку од њених тајни, тако да је, најзад, престајала да буде нешто друго, што нас својом другачијошћу узбуђује, што нас својом другошћу обогаћује. Чак је и она река из његовог (мога пријатеља) детињства изгледала неупоредиво неукротивије и тајанственије од ове коју је посматрао касније, као студент. Често је излазио на њене обале, шетајући се повремено и далеко од града, тражећи ону пређашњу реку, али је није налазио. Размишљајући о томе, прво је помислио да је он, и једино он узрок овој промени. Заправо, да је река његовог детињства била иста као и ова сада, али да он то не може више да примети јер се променио. Напослетку је, ипак, дошао до закључка да су се променили и он и река. Да су се променили време и простор у њему, али и ван њега. И ужаснуо се што су се спољашњи време и простор у тој мери променили само за непуних двадесетак година. А прича његовог оца о сантама леда (за које је отац у својој детиње неспарушеној уобразиљи, уобразиљи која све мора да замишља као бескрајно, која живи од бесконачности, веровао да долазе са Северног пола), селила се у мислима мога пријатеља у неко прадавно и готово митско време, као да је била „из Аврамовог доба“, и, премда није могао да поверује да се такво време више икада може вратити, он без те вере није могао да живи. Стојећи на обали те реке, „јалов као месечева кора“, од чега је, онда, живео, ако је још уопште био жив? Санте леда већ одавно нису, носећи мирис неистраженог, човеком неоскрнављеног и приземљеног, промицале реком. Ускоро међу становницима тога града више неће бити никога ко би се сећао тог призора. Тада му је синула мисао, како ми је више година касније испричао, да све, ипак, није изгубљено док још постоји сећање на тај призор. Да тај призор не сме пасти у заборав, јер би, како ми је објаснио, а ни сам нисам сигуран да ли је тачно знао прави смисао својих речи, његовим нестанком занавек била изгубљена једна „бременита Божија мисао“. Ако је, дакле, још био жив, живео је од сећања на ту слику, која је некада била посве уверљива, опипљива, као да ју је могао додирнути, а некада би, пак, била бледа као утвара. Када би зими седео за радним столом, јер он се трудио да пише и пишући да себи објасни шта се то изгубило из њега и шта је то што је нестало из природе, а што је у њему и у природи зрачило спокојем (рекао ми је да је управо реч „спокој“ 4 била та око које се у његовом животу све окретало и ка којој се све стицало), чинило би му се повремено да у леденом бледилу зимске светлости види нешто што је ретко примећивао у своме граду, и не само у граду, већ и у својој земљи, и што никако не може потицати из тих крајева, чак ни са тог дела континента, нешто што мора бити да је допутовало из великих, веома великих даљина. Осећао би јасно мирис тих предела, нека непозната студ би, иако је соба била угрејана, продирала кроз прозоре и зидове, обузимала радосно његово тело које би се наједном пренуло и оживело. И он је, слично његовом оцу, веровао чврсто да је стицај повољних циклона догнао у његов град, у његову личну скученост и тескобу, и ту светлост, и те мирисе и ту студен, управо као одсјај ледених планинских венаца Северног пола. Приметио је, ипак, да га таква маштања, пошто се понове неколико пута, ипак остављају празним и незадовољним. Копао је по себи, тражећи порекло незадовољству. Један од наредних зимских дана превазишао је све претходне. Владао је мраз, свуда је продирао мирис великог снега који је затрпао град, претворивши га у смерну и малу људску настамбу, наједном смањену и шћућурену, окружену не више цивилизацијом, већ непрегледном завејаном пустаром. Путева као да више и није било, јер су их прекривали дебели наноси и сметови. Заправо, у једном утилитарном смислу, и није их тога часа било. Јер, када би неко бацио поглед из авиона, опазио би како нетакнуто пространство белине ремети тек по нека тамнија мрљица кућа, које провирују стешњене тешком снежном капом, и дају гласа о себи веселим димним стубовима. Раздаљине су се вишеструко повећале услед непроходности. Као да се увећао град у којем је живео, али и његова земља и, најзад, цела планета. То значи, размишљао је он, да је простор, ипак, релативан појам. Веома је волео, како ми је објашњавао, часове великих временских непогода (али овај снег никако није могао назвати „непогодом“), јер су се тада људи понашали одједном природније или, можда, примиреније, и то је човеку пријало, што је он могао да примети на лицима пролазника. Поготово што се тада у необичним околностима није налазила само једна особа, већ цео град, област, а понекад држава или, чак, неколико држава. Сматрао је, даље, да је један веома високи димњак топлане која је грејала неколико великих насеља (а димњак се видео из огромне удаљености), управо зато што је показивао људску маленост пред временским стихијама, као знак нужде, „био најистинитији споменик који се ту уздизао“. Вероватно да је човек некада, када су коњи били најбрже превозно средство, морао имати неупоредиво више нечега што би он, можда, назвао смерношћу, која је била плод просте чињенице да је, да би се отпутовало до неког „удаљеног“ града, био потребан не само велики напор, већ и знатно временско раздобље, а све је још било скопчано и са опасностима и неизвесностима које путовање подразумева. Негде је прочитао да је Толстој сматрао како је железница ђаволска работа ( и то у земљи тако великих растојања!), те да је због тога смислио да Ана Карењина страда управо под точковима једног воза. А када је већ у мислима био у Русији, почео је на свој начин да тумачи опчињеност Срба овом најпространијом земљом. Рекао ми је, наиме, како је основни разлог српске занетости Русијом лежао у њеној неизмеривости, неисцрпности и неистраживости, услед њене величине, док је Србија за дух свога народа била премала и претесна, а дешавало се у њеној повести да је и нестајала, барем у погледу слободног и независног постојања. Но, зар нису појмови неизмеривости и слободе, али не државне, већ личне слободе, били у некој суштинској вези? Зар није човек слободан само када обитава у неизмерном и неограниченом? Свакако да је природно, настављао је, што су се Срби исељавали у Русију, због исте вере и исте крви, али постојао је и један суштинскији разлог, који је добро могао да примети само неки песнички дух, дух који се и сам даноноћно рве, на живот и смрт, са измеривим, описивим и коначним. Дух Црњанског. И није случајно што је дар овога песника одабрао да се преселење одиграва управо у пролеће, у време 5 уздржано-необуздане Пасхалне красоте природе, и да је пут заправо непрекидни благи успон, коме, иако путују данима, никако не назиру крај, а пролеће бива све раскошније, јер како би другачије и могло бити, зар и сам пут, прилаз једној за ум несхватљиво огромној, земљи још ни издалека потпуно истраженој и прошестареној, и може бити другачији, до пут кроз недогледне чудесности? „То су били зрели људи“, настављао је он, сећам се, приближно овим речима, „далеко од дечачког доба мога оца који посматра санте леда и верује, иако би се његова вера скршила у прах само када би на тренутак трезвено размислио, али толика је снага потребе у њему за новим, и увек новим, верује да санте леда долазе са Северног пола, а Срби који се селе у Русију верују да је непрекидни раст њиховог усхићења неземаљском белином васкрсавајуће природе само увод у још сасвим непредвидива и незамислива озарења, од којих мора бити да је та Русија, Русија из њихових и снова предачких, једино и искључиво саздата, и да ће и њихов живот, нема ни најмање сумње, бити исти такав, само када се једном докопају свога одредишта. Зар нисам и сам, када смо током школског распуста проводили лето на имању наших пријатеља уз саму Саву, читајући први пут Рат и мир, смештао неупоредиво већи простор овог романа у један предео који и није био тако далеко од града, као што ми се то тада чинило, ненасилно размичући његове међе, и распон неба над њим, све док се није изједначио са размерама области у којима су се догађаји одвијали. Но, како је догађаја ипак било исувише, морао сам по неки крај око имања наших пријатеља да користим два или три пута, али то ми није ни најмање сметало, напротив, тиме је тај простор задобијао само још већу тајанственост, као да су у њему били скривени невидљиви, једино упућенима познати улази у другу, иначе веома далеку област, у друго, прохујало или будуће време. Но, ако је овде била реч о прожимању једнога у неку руку малог простора оним другим, о чијим се крајевима само зна по чувењу, из прича оних ретких особа, које нисмо лично упознали већ су нам говорили да их је неко некада знао, простора у коме се може догодити једино то да нас на један несхватљиво ангелски и сновиђенски начин, заувек, воли чудесно биће попут Наташе Ростове, у поређењу са тим преображавањем моје стварности, која ме никако није могла задовољити, јер није ни по чему личила на стварност Рата и мира, или на ону стварност коју сам ја из овог романа срцем извукао, као дете не схватајући пишчеве сложене замисли и памтећи само оно што ме је неодољиво привлачило, у поређењу, дакле, с тим била је нешто другачија, али по природи иста моја вера, заснована на смешном убеђењу да руска мера за раздаљине „врста“ мора неизоставно имати везе са јаблановима (!) који су, како сам себи представљао, све по непрегледним редовима и врстама били сађени у Русији, те да је Русија неизоставно тамо где има јабланова. А јабланови су случајно у великом броју расли на далекој суседној обали Саве, која се разликовала од наше својом окомитошћу и жутом бојом глине, одакле су у предвечерјима допирали пуцњи бичева невидљивих свињара, звук црквеног звона са белог торња од кога се назирала само горња половина. „Моја машта није могла да не буде у непрекидној ватри усхићења с обзиром да је та земља саздана све од најузвишеније љубави и обећања вечног блаженства, била тако близу, да сам чак и њене прве стопе могао неутаживо да упијам погледом, горећи даноноћно од чудне љубави, премда нисам могао да схватим ко би могао бити њен предмет. Зар сам тада и могао претпоставити како ћу, много година после мога посматрања друге, удаљене обале Саве, иза које се налазила Русија, али и оно најпривлачније и најнеодољивије у њој, Сибир, са толико бројним рекама већим и од, по нашим, европским мерама, ионако изузетно велике Волге, што је сибирске реке чинило митским бићима и надрекама, како ћу, дакле, личити једнога дана на онога младића који је стајао на обали једне од њих, на обали Иртиша, посматрајући на другој страни мамећу неомеђеност степе. 6 „На имању наших пријатеља остајали бисмо цело лето. Сваким минулим даном осећао сам да се у мени таложи и нараста једно ново пространство, просторно и временско, истискујући неприметно сећања на град, школу и другове. Простор који је растао унутар мене као да је растао и ван мене. Осећао сам да сваким новим свитањем нека огромна рука одгурује град све даље од нас, док се најзад нисмо од њега толико удаљили, да је готово престао да постоји у мојим мислима. Шљунковитим путем који је ишао насипом тик уз куће у којима смо боравили могли су доћи, сматрао сам, само неки нама посве непознати људи, необичног изгледа, чудних обичаја и страног језика. Чак смо се и ми, упијајући ваздух тог окружења, хранећи се његовим укусним плодовима, сатима упијајући погледом, засели под неку дивљу јабуку у ничим помућеној доколици, мирисно небо изнад њега, постепено преображавали, тела су нам постајала опаљенија, вретенастија и дужа, кожа је имала сасвим другачији мирис, очи су нам се цаклиле од ове, до сада неупознате радости, у њима се назирала зачуђеност и упитаност: откуда долази све ово и шта све још може доћи?“ „Али онда би, после неког неодређеног исечка времена, јер ја сам потпуно губио представу, не само о данима и седмицама, већ и о месецима који су прошли, без икакве најаве пала прва велика киша, која већ није личила на оне летње провале облака, и ја бих истога часа схватио да се обистињују моји вешто и дубоко скривани страхови, да ово ипак не може вечно да траје, и већ наредног трена у беспрекорну осунчаност мога света почела би да упловљава дубока сенка сете, чије сам назнаке предосећао током лета, посматрајући како на западу гасну последњи титраји дана који је по свему, само да није било његове неодвојиве дружбенице вечери, могао бити назван савршеним.“ Нису, најзад, то била само лета и зиме, нити, пак, једино његово детињство, јер би живот био претежак, ако не и немогућ, када би био састављен искључиво од страдања и када нас не би посећивали ретки, али спасоносни, тренуци предаха. Иако је знао да никада не би могао да проведе цео живот у њему, волео је град свога рођења. Посећивао га је, премда не исувише често. Посебно је волео да долази у јесен. То доба многи не воле, али он је налазио да је лепо као и свако друго, али на свој начин. Негде далеко у себи осећао је навирања узбуђења посматрајући промене у природи. Он се није руководио календаром. Обично ми је говорио да по свом, унутрашњем осећању тачно зна ког дана је почела јесен, или неко друго годишње доба. Тада би ми се јављао и говорио: „Да ли си осетио? Данас је дошло! Нема никакве сумње.“ И додавао би, већ према томе о ком раздобљу је била реч: „Срећна ти јесен!“, или: „Срећно ти пролеће!“ Посматрао је, дакле, промене које се дешавају с новим поглављем године, које су се огледале не само у природи, већ и у људима. Из писама која ми је слао, видим да је понекад, лежећи у постељи, још сасвим нерасањен, с првим трачком свести, по мирису, као и по особеној студи која је продирала у ноздрве, схватао да је јесен тога дана, или те ноћи, док је он спавао, неприметно упловила. И сваки пут се понављало исто, чим би постао свестан тог новог присуства, назрео би негде дубоко у себи, како ми је писао, „придолажење и згрушавање сеновитих и смеђих предосећања“, ослушкивао би „свирку једва распознативог јечања, преклинања“, чуо би како у њему „све одјекује вапијањем, како се све грчи и кида од овог зова који је неизоставно тражио утажење“. Али, коме је све то било упућено, то није разумео. Сваки пут, дакле, збивало се у њему истоветно стање, које је памтио још од најранијих година и, што је време више пролазило, то исто стање је постајало све набијеније искуством неуслишености, узалудношћу вапаја, непосустајућим надањем, потресајућом чежњом. Управо, имао је утисак да су у првом часу сусрета са јесени у њему искрсавале све пређашње јесени, сви њихови успони, сломови и стремљења, претварајући се у један, све оснаженији и силовитији, онемели пропламсај. И поред 7 великих промена које су се у њему дешавале, које су биле понекад толике да је, вероватно и с правом, могао рећи да више није онај исти од пре неколико година, ово грчевито јечање је остајало истоветно у својој основи, сваком годином бивајући све језгровитије. Особито је волео ово раздобље, прижељкујући често да се оно, упркос страдањима које је носило, претвори у трајно стање, јер је знао да сада „упловљава у дане уроњавања“, дане када га је обузимала неспособност да отвори уста и проговори, када га је опхрвавала одвратност према говорењу, као једном чину толико грубом и несхватљиво болном, гађење према дуготрајном израњању да би се, најзад, избило изнад површине ломљивог и крхког света у коме је хтео безизлазно да пребива. Све његове јесени су васкрсавале и стицале се у том једном тренутку, као да су постојале упоредо са временом, у сопственом рукавцу, и он скупа са њима. И заиста, када би устајао из постеље и одгртао завесу, уочио би да се светлост променила и да више није била она, летња светлост са својом непоновљивом топлином, засићеношћу и пуноћом, већ је ово сада била њена сестра, исткана од сјактаве прозрачности и омамљујућих удаљености. Када се некоме можда могло причинити да су земља и небо већ трошили последње залихе своје раскоши, у позним летњим данима, сада се оно што је могло изгледати као замор и клонулост претварало у једну сасвим нову, нетакнуто свежу младост која је својом силином све учинила новим, обновљеним. Утисак свежине је био већи и због тога што се промена одиграла не претапањем, већ нагло, у једном ванвременом скоку којим смо се из једног света обрели у другом и сасвим другачијем, свету потпуно различитих својстава, а магновени час у коме се тај скок одиграо остао нам је непознат. Као да је у мом пријатељу, то потврђују и његова писма, постојала притајена зебња да ће доћи и та година када ће се обзнанити да свет, да све створено, нема више ништа ново да каже и подари човеку. Да попут човека и свет пролази кроз детињство, зрело доба и старост, када неминовно долази до истрошености животних сокова и до нестајања. А ако би ту мисао домишљао до њеног краја, обузимала га је неподношљива језа. Јер, то би значило да и она Сила која је све створила, а коју он још није знао како да ослови, такође једнога часа неизоставно долази до свога последњег дана постојања и прелази у ништавило. Мој утисак је да је ово страховање у случају мога пријатеља имало посебну снагу. Колико ми је познато, када му је било двадесет година доживео је осећање сопствене смртности. Није ту било ничега рационалног. Зато и кажем „осећање“. Једноставно, читао је за радним столом као и свакога дана, да би већ следећег трена са непоновљивом уверљивошћу, која није изузела ниједан део његове личности, па, како ми је рекао, ни његово тело, доживео да је смртно биће и да ће се неминовно суочити са лицем смрти. То није било само сазнање да ће једнога дана умрети. Он је осетио како се управо тога часа суочава са оним последњим тренутком свога постојања и да већ прелази у нешто потпуно непознато, што ће можда бити и безостатно гашење његовог бића, непостојање. Језиви дах тог ништавила прожео га је целог. Тога часа његов живот се, мада то није могао одмах да схвати, из корена изменио. Гоњен дан и ноћ овим осећањем као непосустајућим бичевањем, у свим књигама које је читао, у свему што је чинио, он се трудио само око једнога. Да пронађе одговор на питање: шта треба човек да учини да би се сусрео спокојан са лицем смрти? Почео је у ропцу да одбројава дане и часове свога живота, који сада више нису протицали, већ летели, а он се није ни за стопу приближавао одговору на питање које га је морило. Знао је једино да, како му се чинило, живот пролази у неповрат, а он никако није почињао да живи, јер је под „животом“ подразумевао сасвим одређен начин постојања од којега у то време ништа није имао. 8 Управо зато је и волео да долази у свој град, остајући, додуше, у њему само неколико дана. Избегавао је сусрете и посете. Желео је прве дане јесени само за себе. Да их искористи до краја. Да објасни себи у чему је лежала утеха коју му је ово доба пружало. Да би избегао сретања са пријатељима, дању се шетао далеко ван града, обично насипом који је пратио реку. Размишљао је о томе да се и у природи могу приметити покрети слични онима које је осећао у себи. Као да је и природу почињао да потреса некакав безгласни плач, који је она скупљала и тајила у себи, као да се све дубље повлачила у своју суревњиву самоћу, бежећи чак и од помисли на могућност разговора, обарајући очи да не би дошло до сусрета погледима. Поља уз реку су „стењала од неког исконског бола, поражена недостижношћу и раздвојеношћу, опојно миришући на скривена превирања и трулења“. Сада није имао утисак да природа пресушује, да постоји опасност да ће бити сведена на празни геометријски облик. Напротив, због изобилних киша и претећи набујале реке, због маглом и облацима усковитланог неба и натопљене равнице, изгледала му је она снажније него икада, као цар који прикупља људе из своје велике земље, убрзано кује оружје и спрема залихе хране, да би са пролећа кренуо у ратни поход. Када би се у повратку, у предвечерја, сусретао са првим градским улицама, и даље је осећао моћни мирис дубоко навлажене земље, која је у себи носила трулећа и преображавајућа семена, тај мирис се осећао у целом граду, по унутрашњостима кућа, читав град је пливао у магловитој боји поља која су га окруживала, преслаба је била бетонска кора људског пребивалишта да би се томе одупрла. Управо у таквим тренуцима имао је утисак да се човек, подижући своје настамбе, трудио да створи утисак као да оне не ничу из тих поља, као да је настојао да прикрије сваки траг њиховог постојања и сваки спомен на њих. Размишљао је о савременим градовима управо као о дрском непризнавању чињенице да они израстају из поља, да у давна времена осим ове равнице ничега другог и није било. Како ми је једном о томе писао, „извесно је да свет који је човек затекао не може бити једина стварност, оно једино спрам чега човек треба да се равна. Било би страшно када би било тако. Ти знаш колико се ја мучим у сусрету са било чим коначним, и још не могу себи да објасним зашто је то тако. Постојање је, несумњиво, проклетство ако се, како каже Ниче, овај и овакав живот, и место које смо у њему, безобзирном борбом и газећи преко лешева, успели да заузмемо, вечито враћа. Човеку је, истовремено, потребно нешто више од овога света, али управо то нешто више, што не знам како да назовем, ја назирем у овом и оваквом свету, штавише, у његовим најсвакодневнијим пројавама. Готово да још нисам било где у уметности пронашао оно дубоко задовољство, онај дубоки мир који сусрећем када одем у природу и сатима је, без икаквих мисли, посматрам. Намерно се трудим да у тим тренуцима немам никаквих мисли, јер се у том посматрању рађају сасвим нове и непознате мисли. Посматрање, рецимо, неке шуме уз реку преображава и обнавља човека, чисти га од свега мртвог и оживљује непрекидно новим. Мени никада не могу досадити звуци природе, као што ми досади музика највећих композитора. Јер, у природи, поред њених гласова, иза њих, назирем нешто попут извора непресушно новога, једну тишину која је речитија од сваке речи. Најзад, ја откако знам за себе, када тога нисам био ни свестан, вредност људи и уметничких дела просуђујем по присуству или одсуству ове тишине. Убеђен сам да човек који одише овом тишином зна више, има више од онога ко је не поседује, да је уметничко дело заиста остварено једино ако из њега, између речи, боја и тонова, говори ова тишина. Зар то не значи да нам је овај свет дат не да би га надилазили потпуним порицањем, већ да бисмо од њега учили како да превазиђемо и њега и себе. Природа нам је дата као путоказ за једини правац који морамо да следимо да бисмо превазишли и њену и нашу тескобу.“ У свом радном столу је као велику драгоценост чувао црно-белу фотографију коју је пронашао у кући свога деде. На фотографији је била приказана управо та кућа, 9 али из велике даљине, тако да се у перспективи видела улица која се губи ка хоризонту. Улица је била готово сасвим пуста, без трага од аутомобила. Са леве стране плочника, уз кућу, назирале су се две прилике у ходу. Једна од њих је носила кишобран, али не због кише, већ због јаког сунца. Фотографија је очигледно била начињена усред лета, али на њеној полеђини није било забележено о којој години је реч. Он је претпостављао да је вероватно снимљена непосредно пре Другог рата. На овом снимку се потврђивала његова теорија, за коју није држао да је нешто посебно оригинално, да фотографије, понекад, сасвим верно могу пренети суштину духа неког времена. Зато је и претпостављао да снимак није начињен после Другог рата, јер је веровао да би то време, и њему потпуно сродан простор, препознао несумњиво по извесном одсуству и испражњености, по томе што су, како лица људи, тако и куће и цео крајолик обитавали у оштрим и ћошкастим облицима, за разлику од оних благих, заобљених и неправилних којима се одликовало пређашње доба. На овом снимку, међутим, није било ни трага од математички правих и неумољивих црта. Напротив, било је очигледно да кућа полеже под непретећим, милујућим притиском равничарског неба, особито бујног у лето. Површина улице није била равна, с обзиром да није била превучена асфалтом. Две прилике су се са извесним напором пробијале кроз језгровити простор, време није летело, није се из трена у трен убрзавало да би, напослетку, од силног убрзања довело себе до самоуништења, јер на улици није било ничега што би се кроз време и простор кретало пребрзо, нарушавајући њихово достојанство, растакајући њихово преосетљиво ткиво, са охолим ликовањем некога ко их је надвладао и бацио под ноге. Дрвеће које се назирало није било само бедни и ретки преостатак затрте природе. Оно је бујало у својој неистрошено свежој, древној красоти, оно је било то које је овде било домаћин, онај који великодушно пружа добродошлицу и уточиште, а куће су биле тек смерне и захвалне придошлице. Истоветни утисак који је имао посматрајући овај снимак обузимао га је и када је у јесењим предвечерјима са поља улазио у град. Понекад би ледина на којој је град изникао, писао ми је, постајала виднија и стварнија од ове људске насеобине, не желећи да се преда, извијајући се кроз мрежу улица, пробијајући се испод терета кућа и зграда, све док напокон не би у његовом погледу потпуно превладала, и тада би јасно гледао онај застрашујуће леп, но опет питом предео, непремрежен било каквим путевима, још без међа између краљевстава и непремостивих ограда између држава, и од њега далеко веће, још непремерено небо, у коме су царовале једино птице. Тада би му се чинило да више ни на који начин не може да живи у овом садашњем свету. Данима би бивао потиштен размишљајући о прегустом сплету авионских коридора, толико чврсто изатканом да су се летелице, на том небу прошлости које је у ретким часовима видео, и које је у она времена изгледало човеку неупоредиво неистраживије и од најпространијих океана, сада чак и сударале. Касније би, опет, данима био смркнут прочитавши да једно племе бедуина у северној Африци сада више не може да води пређашњи начин живота, то јест не може да се сели по неком само њему знаном надахнућу, преваљујући велике раздаљине на камилама, зато што су сада то спречавале међудржавне међе. Био је уверен да ће то племе неизоставно нестати са лица земље, пресвиснувши од туге. Зар је тако било „у Аврамово доба“, мислио је? Али онда би, шетајући се забаченим градским улицама, да би избегао сусрете, наилазио потврде својим надањима да, ипак, није све тако црно као што изгледа, као када је у прозору једне трошне приземне куће, на истргнутом комадићу папира, видео невешто написани оглас: „Продаје се креветац“. „Ти знаш да сам ја у више наврата пропутовао Западну Европу, као и да сам значајно раздобље свога живота провео у једној од њених престоница. Али, нигде нисам сусрео овакав призор и, веруј ми, сигуран сам да он тамо није ни могућ. Да ли видиш колико има једноставности у том поступку, колико смерности? Они вероватно 10 немају новца да дају оглас у новине или на радио. Но, ко би још оглашавао у новинама и на радију продају једног кревеца? Ко би, да довршим ову мисао, уопште и размишљао о продаји кревеца, зар га, као што сам виђао да тамо раде и са стварима неупоредиво вреднијим, али нешто израбљеним, не би једноставно избацио на улицу како би га сметлари однели. Ко би тамо и помислио да продаје креветац, јер зна да је готово немогуће наћи таквога ко би хтео да његово дете одраста у туђој постељи, јер би, коначно, хтео да оно одраста у новој постељи, док ће код нас ова породица, уверен сам, наћи купца, некога себи сличног, и зарадиће своју бедну своту новца. Још ће, када куповина буде обављана, сести да попију кафу и да купца нечим почасте, разговараће као да су се одувек познавали, а још је вероватније да су заиста и даљи познаници. Ко би се, најзад, тамо усудио на овакво пабирчење, јер тамо се немаштина и сиромаштво сматрају за срамоту, док, ево, овде видимо да су управо натерани невољом људи постали природнији. Најзад, да ли примећујеш још и то како се, чак и на примеру овог папирића изнетог у прозор, дакле, на улицу, код нас људи још не стиде најприроднијих и најнеумитнијих догађаја у животу, рађања, смрти или болести, туге и радости, већ се и даље рађамо и умиремо на улици, веселимо због рађања и наричемо због смрти на улици, свима обзнањујући да смо само смртна бића, да смо сасвим беспомоћни пред великом стихијом живота, да само рањиви, преслаби, преосетљиви, да морамо да тражимо милост и састрадање, и од људи, и од Нечега што је изнад нас. Још се нисмо потпуно затворили иза зидова непотребите охолости. Да ли си приметио колико су природна наша гробља, као места на која се заиста доноси и у земљу полаже мртав човек, оно што је остало од њега, тело већ помодрело, са знацима распадања, али се ковчег због тога не затвара? Колико људи одиста тугују због растанка са вољеним, изражавајући на тај начин и сопствени страх пред смрћу коју овога часа гледају лицем у лице, али како, ипак, у свему томе нема, чини ми се, безнадежности и очајања. Ја волим да се шетам по гробљима. Она за мене поседују неку посебну лепоту. Посматрам фотографије на споменицима, некада веома старе, некада су на њима сасвим мала деца, или, пак, уважени министри, индустријалци и генерали, али свима је заједнички исти, сетни и преклињући израз лица, који као да говори: Живео сам како сам живео, али ви ми опростите, сетите се моје маленкости, слаб сам и немоћан, желим да постојим. И ја волим постојање као ви, и ја, попут вас, имам дивних и добрих страна, није све било само лоше. Тражим вашу љубав. Посматрајући те фотографије, имао сам утисак да је са лица тих покојника нестало све оно што је у њима било пролазно, а да је преостао само скрушени поглед бића које се сусреће са превеликом тајном и моли, као дете, за милост. Понекада сам у европским градовима такође одлазио на гробља. Али тамо као да није било ни трунке стварног присуства смрти. Као да испод надгробних плоча и увек свежег цвећа није трунуло нечије тело и као да неко није долазио често на тај гроб, размишљајући о даљој судбини преминулога. Као да су покушавали да прикрију силовиту стварност смрти, и не само да је прикрију, већ, ако је могуће, да покажу како је уопште и нема. Но, зар нећемо нестати из овога света, као толики неизбројни милиони људи пре нас? Зар нас та помисао не приморава да размишљамо дан и ноћ о смрти и сусрету са њом? Јер, ако не желимо да прихватимо да је наш живот без преостатка пораз, ми морамо наћи начина да се са лицем смрти сусретнемо потпуно спокојни или, још тачније, савршено радосни. Зар се и нас неће, када прође неколико поколења, више имати ко да присећа? Зар и ми нећемо, иако одрасли, али као најнемоћнија деца, као моја бака која ме је, вративши се пред смрт по свему у доба зависног детињства, молила гласом детета да је не оставим саму у њеној соби, да никуда не идем, преклињућим погледом са наших споменика посматрати пролазнике? 11 Често ми се дешавало, и дан данас ми се дешава, да се питам зашто сам морао да се родим у овом граду, зашто управо у овом народу? Некада ми се чинило дивно што у Шведској, како ми је неко рекао, у појединим градовима греју и улице. Сада ме, међутим, када размишљам о томе обузима несавладива омамљеност сном и осећам да тонем, трзајући се и ужасавајући се, у ништавило, у непостојање, које је горе од праве смрти. То исто стање сам доживео шетајући се једним немачким рударским градићем, посматрајући на свим кућама готово истоветне завесе и готово истоветне саксије са цвећем, уопште, у целом граду нико се није усуђивао да се разликује од суседа, већ у рано вече улице су биле чудно мртве, иза прозора се ништа није назирало, није се чуо ни глас, све је тонуло у animal oblivion, застрашујуће стање напуњене утробе, прегрејаних одаја и чипкастих столњака, и ничим уздрмане убеђености у своју потпуну исправност. Тамо у посластичарницама праве бајковите колаче од марципана, сав градић изгледа као да је од марципана направљен, а једна госпођа, супруга нашег преминулог пријатеља, непрестано нам се извињавала што је на гробље однела плаве, а не црвене хризантеме, јер се то не слаже са надгробном плочом, а од ње смо још чули и то да је наш народ један „добар народ“, да смо ми одлични глумци и фудбалери, као да смо некакви жонглери и циркузанти. А потом смо журили са гробља да бисмо се што пре вратили кући и да би, погоди шта, као нешто што је неизоставно највеће задовољство, нешто што је бесумње исправно и што је најзначајније достигнуће нашег живота, да бисмо, дакле, упалили камин и посматрали како гори ватра. Ти схваташ да ја разумем како такав призор, наравно, заиста може представљати задовољство, зар ти већ нешто слично нисам писао, али никако не на овако присилан и извештачен начин. Никако да цела породица трчи кући да би сви, као по наредби, учествовали у нечему до чега би морало да дође сасвим неусиљено. Тада сам видео шта се догађа иза оних беспрекорних застора, у тим породицама које су биле потпуно исправне, и које би обузимао неописиви страх при помисли да би се могло догодити нешто због чега би се они разликовали од осталих, у тим невероватно чистим домовима у којима је било очигледно да се човек труди да никада баш ништа не узнемири његову потпуну удобност, ни најмањи дах студени, ни најситнији траг прашине… Сећам се мајке једне моје пријатељице. Они су више година живели на Западу. Њихова кућа је по свему личила на дом који сам ти описао. Мајка је три пута дневно, како сам чуо, прала умиваонике у два купатила, ноге су тонуле у дебеле тепихе, а иза тешких завеса се ништа није назирало, као да на целом свету постоји једино ово наше мало царство, слободно од непредвиђености, где нас не може изненадити никаква непријатност, где непрекидно госте нуткају са неколико врста тек зготовљених посластица. Царство, то ми је било јасно, које се трудило да задовољи све наше прохтеве, како не бисмо ништа друго у свету пожелели. Моја пријатељица је била оличење девојке „на своме месту“, њој се, са становишта овог царства, није могла наћи никаква замерка, она је била оваплоћено „обећање среће“, како Томас Ман одређује појам лепоте. Пријатељи су нас често задиркивали говорећи да бисмо били диван пар, а она се на то само загонетно смешкала. Али ја сам осећао како окружен тим беспрекорним техничким уређајима, радијаторима који су ненаметљиво зујали, палачинкама са преливима за које нисам ни сањао да постоје, уроњен беспомоћно у мирисну мекоту фотеља, као опчињен песмом сирена, губим снагу и вољу да се померим и покренем, и опет ме је обузимао неописиви ужас јер сам недвосмислено схватао да ме усисава живи песак непобедивог дремежа, да ми се тело и душа парализују, да умирем најгором од свих смрти, најгором јер ће она представљати у вечност продужено стање „животињског заборава“. Најзад, немој мислити да ја те људе презирем. Не, ја их само искрено жалим.“ Ја му, доиста, верујем да их није презирао, као што знам да није са мржњом гледао ни на Запад, и поред тога што је видео његове лоше стране. Напротив, мислим 12 да је он себе сматрао готово по свему западним човеком, али оним западњаком који је на својој кожи искусио сву безизлазност цивилизације и културе Запада. Најзад, његово образовање је у потпуности било западњачко, била су то у већини случајева дела западне уметности (у оно време, када се говорило о Истоку мислило се скоро једино на Далеки Исток) у којима је он наилазио на тренутке неизрецивог, оне тишине о којој ми пише, и тада је препознавао подударност са искуствима свог најранијег детињства. Налазио се у преломном тренутку, предосећајући да више није западњак, али још не знајући ко, заправо, јесте. Брзим корацима се приближавао одговору на мучно питање „зашто је морао да се роди управо о том граду, у том народу“. Што се тиче града, стојећи пре много година у самом центру Стокхолма, у једном тренутку је схватио да се суштина ове цивилизације, или метафизике која у њеној основи стоји, да овај „свет“ свим силама настоји да прикрије постојање „земље“. Човек тог света осећао се као самац у целом свемиру и, као кривицом управо због тог осећања, покушавао је да истакне само своја дела, и да својим делима покрије било шта туђе. Тог часа у центру Стокхолма он је јасно сагледао да би човек, само када би му то било могуће, целу земаљску куглу избетонирао, али се ни тада не би смирио. * * * Седећи у зимским, леденом светлошћу осунчаним и снежним данима, мој пријатељ је размишљао о његовим јесенима, лету свога детињства и о зими своје младости. То што је сада, док је о њима размишљао, живео, није знао како да назове. Била је то само исцепкана и избледела љуштура, утвара његовог живота. Да није било сећања на оне часове, причао ми је, његово биће, које је већ гаснуло, потпуно би пресахло. Али дошао је тренутак када је јасно осетио да више ни од прошлости, макар била оваква, не може да живи. Лето, оно које су проводили на имању њихових пријатеља, окончавало се кишама и повратком у град који је, ипак, био посве близу и ни у чему се није променио, а он је тај повратак доживљавао као потпуни бродолом свих његових надања. О поларној светлости која је, благоизвољењем добронамерних циклона, зими зачаравала његов град, размишљао је овако. Похвално је, додуше, такво маштање, али оно у себи носи једну неистину. Но, да ли је паметно заснивати живот на нечему у чему се гнезди неистина? У чему је он видео привидност слике о ледницима? „Северни пол је“, размишљао је, „свакако веома далеко. И свакако да се у много чему разликује од краја у коме ја живим. Дакле, својом различитошћу он може да освежи моју свакодневницу. Ипак, људима који на њему живе, Северни пол мора бити једно сасвим обично место. Мора бити да се њима место на коме ја живим указује као нешто изузетно различито и привлачно. То значи да Северни пол није нешто апсолутно различито од мога града, то јест да би ми, када бих се тамо преселио, после извесног времена досадио, па бих тражио неко још удаљеније место, и тако у недоглед, док, најпосле, на целој планети више не би остало места чију различитост нисам потрошио. Северни пол је, дакле, тек утвара попут суматраизма. Више није био склон да поверује ни заблуди да би ствари посве другачије стајале када би се, којим случајем, отиснуо у свемир. Човек је то већ учинио. И, кога је то још учинило срећнијим? Дакле, не само ова планета, него сва позната и непозната сазвежђа нису ништа друго него затвор. Како је Хамлет онда рекао да би могао спокојно да живи у ораховој љусци? Да ли је, можда, пронашао оно апсолутно различито, што нас истовремено засићује и чини све гладнијима?“ Тако је мој пријатељ одлучио да неизоставно потражи то апсолутно другачије. И одиста, после много година и неизбројних патњи, у томе је успео. То не значи, међутим, да су блажени часови које је некада искусио били само плод маште, а не оног апсолутно другачијег од света у коме живимо. А које ипак обитава у овом свету. 13 Да бакарна светлост летњих предвечерја која је тихо гаснула није била прожета светлошћу која никада не заходи. Да у опојно леденој белини зимског неба, за коју је веровао да долази са краја света, није било и светлости из света без краја. Али, то је већ једна сасвим нова прича. Мој пријатељ готово никада није волео да до краја тумачи слике из својих прича. Сматрао је да их то увек осиромашује, а тиме и да се ономе ко их слуша наноси штета. Тек сасвим ретко би износио и понеку мисао, али она је била на самој граници са поезијом, вишезначна недореченошћу. Ипак, мислим да би нешто од његових слика, и због мене самога, ваљало растумачити. Када је почео да примећује како, у поређењу са детињством, његов живот представља заправо само постојање, покушавао је у почетку да се духом враћа у снагу првих доживљаја и да из њих црпе животне сокове. Но, ускоро је схватио да је то, чак и када би се живот могао пронаћи у прошлости, погрешно, јер то је био непрекидни повратак на увек исте доживљаје који се, ма колико дубоки били, после неког времена истроше. Напокон, размишљао је, зар је оно што смо доживели све што нам је за цео живот дато, зар не постоји ништа више од тога, зар оно ново и непоновљиво, зашто би се иначе тако и називало, не мора непрекидно постојати? Када је реч о његовим маштањима, о поларним ледницима и Русији, питање је да ли је он кроз уобразиљу долазио до оног стања које му је за многе године остало као мерило среће? Или је, како се мени чини, искуство среће приморавало његову уобразиљу да се опредмети у овоме свету, да за свој неисказиви садржај нађе времено-просторни символ. Но, трагичност покушаја које је чинила његова уобразиља није се огледала у тражењу одговарајућег символа, ова потрага је, по мени, била успешна, већ у томе што је сам садржај среће, са свим њеним придевима, бесконачношћу, неисцрпношћу и непотрошивошћу изобиља, тражен у времену и простору. И ту трагичност, као што си видео, он је добро уочио. Не само, дакле, да је уобразиља, можемо ли је назвати и уметничком уобразиљом, или intellectus archetipus она сила у човеку која не може да постоји без изобиља непоновивог, не само да то неисказано једино њоме може донекле бити отргнуто из своје неизрецивости, него је она и оруђе човечијег продора у заумне и надумне области. Али, више о томе ваља говорити нешто касније. Наметало ми се и питање зашто је он веровао да је нестанак дивљих гусака и санти леда представљао за човека некакав значајан губитак? Прочитао сам једном давно да је Гинтер Грас рекао како извесне међународне компаније за трговину воћем желе да, иначе још тачно неутврђен број врста јабука сведу на шездесет. Није ме, док сам размишљао о овом податку, занимала могућа позадина такве намере, попут оне о контролисаном изазивању опште глади… Грас је на истом месту говорио и о томе да су озбиљно угрожене, иако не због тога што неко плански жели да их уништи, неке врсте неплодоносећег дрвећа, па је као пример навео јабланове, додавши да ће свет, нестане ли ове врсте дрвећа, претрпети велики губитак. Не знам да ли је Грас у овим примерима видео нешто више од сужавања разноврсности природе саме по себи. Шта је он подразумевао под тим да ће свет претрпети велики губитак ако нестане јабланова? Зашто би за човечанство представљало губитак нестанак једне врсте дрвећа које нема никакву посебну употребну вредност или, пак, зар је толико значајно то што ћемо уместо, рецимо, сто двадесет врста јабука моћи да једемо „само“ шездесет? Ако се значај јабланова и јабука не крије само у њиховој употребној вредности, у чему се онда још састоји? Мој пријатељ је, несумњиво, говорио и о природи, али првенствено о Ономе Који ју је створио, што се и види из његових речи да се нестанком дивљих гусака и санти леда губи „бременита Божија мисао“. (При том он још није тачно знао на шта мисли када каже „Бог“, али то није важно за суштински смисао ове приче). Мислим да је још, зарад јаснијег схватања, требало да дода и „оваплоћена“, дакле, „бременита и оваплоћена Божија мисао“. Бог нам, иако је 14 по Својој природи непојмљив, о Себи говори, донекле, и преко Његове творевине. У Будућем веку верујемо да ћемо непрекидно, у вечну вечност, узрастати у познању Бога, али то се познање не може никада исцрпети. О Богу се не може, као што знаш, говорити на основу творевине, то би била analogia entis, али је Бог, на другачији начин него у пантеизму, присутан у Своме делу. „Бог почива у свему и зато је све велика тајна“, говорио је један наш старац. Алегорија је ствар договора, то јест, људи се договоре да једна ствар означава неку другу. Символ, међутим, подразумева равночасност, у символу Својим нествореним силама присуствује Означени. То значи да творевина оприсутњује божанску неисцрпну разноликост. И зато, толико нам прија када посматрамо нетакнуту природу, или једно самом себи препуштено двориште, с обзиром да она, чак и после Пада, чак и у овом ропском стању, јесте дело непревазиђеног Уметника. Природа није било каква уметност, било каква лепота, већ уметност и Лепо које воде ка Истини. (И наша уметност увек мора бити, у овом смислу, истинита.) Ако природу посматрамо чистог срца, неоптерећеног нашим рационалним уверењима, њена красота нас неће заробљавати у овом свету. У њој ћемо увек назирати стремљење недовршености, као и у човеку, који је у овом стању недовршено биће, а то стремљење ће нам давати до знања да творевина није сама себи довољна, јер чему и коме би онда стремила? Оно што је апсолутно самодовољно није принуђено на излажење ван себе, јер свака принуда значи укидање апсолутне слободе. Напротив, Оно излази из себе једино из љубавних побуда. Насртај на појединачни део великог уметничког дела природе јесте напад на оваплоћену божанску неисцрпну разноликост. На божанско изобиље живота. Бог је Апсолутна разноликост, божански Противник је Апсолутна једноличност. Бог је Апсолутна неисцрпност, Противник Апсолутна истраженост. Бог је Апсолутна садржајност, Противник само Апсолутна празнина. Противник је само маска апсолутних разноликости, неисцрпности и садржајности, само њихова утвара, па ипак нас непрекидно обмањује, да бисмо у Њему потражили Живот. Но, када Му скинемо маску, када зграбимо Његову утвару, оне ишчезавају, и у нама остаје само Апсолутна празнина. Овај Завидник и не ради ништа друго, осим што непрекидно кидише на бескрајно божанско изобиље. То је смисао Његовог постојања. Његов најбољи сарадник у послу насртања, много пута и несвесно, јесте човек. Заправо, како ми се чини, човечији разум, који је постао par excellence Противниково оружје. Охолошћу окамењени људски разум не подноси сведоке своје безсадржајности, обезвремењености и обезпрострањености. Он већ сада пружа човеку прилику да окуша како изгледа до у бескрај исцепкано време и до у бесконачност уситњен простор, и то како ће такво време и такав простор изгледати у вечности. Међутим, њихово уништење и разарање он ничим не надокнађује, јер у бићу своје охолости он не поседује оно што једино времену и простору може дати садржај и постојање. Јер, време и простор не постоје по себи, они нису a priori категорије нашег ума, већ постоје само у односу према Надвремености, Вечности, и када би се Вечност из њих повукла, време и простор би се вратили у небиће. Охоло беснило људског разума не подноси никога и ништа што није као оно. Сви људи морају носити његову образину, свој природи мора бити навучена његова личина. Ништа не сме преостати што би својим примером говорило о његовој лажи, о његовом вечном неуспеху. Зато човека полако и упорно своди на геометријски непостојећу тачку, а сву природу покушава да замени својим безличним геометријским творевинама. Како је говорио Старац Пајсије Светогорац, када би звезде на небу биле поређане попут уличних светиљки, човек не би могао да истрпи тај призор и сигурно би полудео. Уосталом, довољно је погледати нека дела кубизма и енформела да би се осетило присуство Духа пустоши. Та уметност настоји да иза света појавности назре претпостојеће Идеје, али управо пустошност облика до којих долази говори да они потичу из предела Апсолутне језивости, Апсолутне 15 пустошности и Апсолутне безличности. Будући безлична, идеја је само опна око непрегледне пустоши. У томе се огледа преварност овог учења. Не постоји вечни свет идеја, већ превечна Света Тројица. У својој обесности, људски разум је упао и у структуру атома са жељом да је разнесе и разори, да би, уједно, са силом која се из овога цепања роди могао да уништи сву Божију творевину и, најзад, када би то икако било могуће, и самог Бога као последњег сведока свога вечног проклетства. Али Бог никога не приморава да Га воли и никога не присиљава да постане свестан Његове љубави, да је осети. Он нас једноставно оставља да живимо онако како смо изабрали. И тако се Бог повукао, а за Њим устукнула је, израњављена, и сва природа. Напокон, и човек је све више бежао од човека, скривајући се иза на брзину подигнутих зидова сумњи и страхова, потпуног неповерења и маније прогонења. Мој пријатељ ми је писао о свом искуству: „Плочницима градова, некада само продужецима пријазних окућница, као да су, заправо, та дворишта изашла на улице и заузела цео град, где су се људи сретали, волели, рађали и умирали, под састрадалним погледом Неба, тим плочницима и улицама сада хуји и пролеће ничији простор набијен тамом и језивошћу. Одмах иза прага наших неспокојних домова простире се ничија земља, непредвидиви предео стрепње и страховања, област која нас и у сновима прогони. Наши градови тутње у непрозирној тами ноћи на издисају, ноћи утапајућој у непостојање, као пред велику експлозију градови подрхтавају придављени пипцима неког дивовског паука чија нам рилица пробија теме и задире у срце, исисавајући последње капи наших скамењених живота. Под стропове наших некада благо осунчаних домова немо се усељава претећи простор прозуклости, допловио из некога света за чије постојање нисмо знали, где је све само пречишћени лед безизлазног очајања, и мржња од које се одузимамо. Тај хладнокрвно заћутали простор, пренапрегнут неподношљивом мржњом, провалио је и подове, отворио хук пијавице бездана тик до наших кошмарних постеља. Ни у најдубљим сновима ми не спавамо, сањамо, или је то стварност, безглава понирања и вихорне узлете, са нама све је захваћено сулудим падом, безданим бацањем, из сржи свега, васионе и атома, ишчезла је осовина.“ „Ми смо Бога убили, ви и ја! Сви смо убице! Али, како смо то учинили? Како смо могли да испијемо море? Ко нам је дао спужву да избришемо цело обзорје? Шта смо учинили, када смо земљу откачили од њеног сунца? Куда се она сада креће? Куда се ми крећемо? Да ли даље од свих сунаца? Да се, можда, бесконачно не тетурамо? Назад, налево, надесно, на све стране? Да ли још постоји горе и доле? Зар не лутамо кроз неко бескрајно ништа? Да не осећамо дах празног простора? Зар није постало хладније? Да се ноћ можда не продужује, све тамнија ноћ?“ Надам се да ниси упознао оно о чему пише Ниче у „Веселој науци“. Но, ако и јеси, извесно да је то било неопходно. Као што нешто раније рекох, није само оно што се назива „великим гресима“ узрок Божијег ћутања. У неким раздобљима живота, током борбе за поновно задобијање Пасхалне радости, и најчистији у људском роду бивали су суочени са напуштеношћу, да би се још више очистили. Годинама су се, понекад, њихови крици одбијали о затворено Небо. Њихова вера се, некада, љуљала у темељима. И није им било јасно како већ, од силних мука, нису умрли, јер су били уверени да такве патње, свакако, превазилазе моћ њиховог трпљења. Непријатељ је био одрешен. Цело њихово биће се претапало до усијања, јер се само из усијаног, макар било тврдо као гвожђе, може исковати нови човек. Када хоћеш да пишеш о Пасхи, о Вечној Пасхи, јер шта би друго могао бити предмет наше уметности, мораш бити спреман на то да пут води преко Голготе. Тамо, на нашем личном крсту, треба да буду приковане и да умру све наше страсти и, 16 напослетку, и она велика гордост, коју још и не примећујемо у себи. Мораш бити спреман да умреш као пшенично зрно да би донео стоструки плод. И нико ти сада не може рећи како ће твоје умирање изгледати. Ни ти то не можеш да претпоставиш, јер не знаш ништа о својим дубинама. Али, буди уверен да ћеш морати да се одвежеш, безусловно, од онога што, иако то не знаш, сматраш за цео свој живот, нешто без чега твој живот и не може да постоји. Одузима нам се сваки ослонац, сече се нит сваке привезаности, чини нам се да нам се тло измиче испод ногу, јер нестаје свега онога што држимо да је наше Ја. То је, уосталом, смисао мучеништва. Овде се пре неколико дана упокојио четрдесетпетогодишњи Србин, монах у једном грчком манастиру. Био је то човек великих дарова, озбиљног образовања. Сазревао је корацима од седам миља. Међутим, устезао се да пише, иако је за то био надарен, иако су га на то многи наговарали, сматрајући се за још неискусног монаха. Сећам се када је, из истог разлога, оклевао да прихвати позив нашег саговорника, Енглеза, доктора наука, председника једног угледног удружења, који га је љубазно молио да одржи предавање у Оксфорду, пошто је чуо његову краћу причу, или беседу, о смислу Свете Горе и сваког овдашњег манастира понаособ. Очекивао сам, и знам да нисам био једини, да ће из његовог ћутања за неколико година избити снажни извори духа. Пред њим су тек били најзрелије и најплодније године. Његова прерана смрт, заиста, нема никаквог смисла. Али, само када се расуђује по људским мерама. Сваки пут када треба још присније да упознамо Бога, ми треба да умремо. И што је умирање потпуније, то смо приступили Богу ближе. Ако не умиремо, не спознајемо Бога. У Богу не важи ништа од људских мерила. У Њему не важи људски језик. Сам тренутак сазнања Бога јесте тренутак смрти. Али, истовремено, и час рађања новог човека. Ми морамо бити потпуно отворени за све немерљиве непредвидивости Божије. Јер, не можемо предвидети шта Он смера да нам да. А Он хоће непрекидно да нам даје, све новије и чудесније. Он хоће да се ми непрестано ширимо, журећи раширених руку у „меру раста пуноте“ Његове. Он хоће да развали наше премале ризнице, да би сазидао неупоредиво пространије и да би их до врха напунио. Али, ми се стискамо и дрхтимо пред непознатим. И то је људски. Но, смрт је, у ма ком добу нам долазила, само највеће рушење и изграђивање које срећемо у времену. Ми тада заиста жртвујемо све, и све дарове које нам је сам Бог дао, и који би тек требало да пробујају плодовима, али добро је да отворених очију сачекамо тај трен, да гледамо како у замену за оно што нам је изгледало велико и вредно добијамо оно о чему нисмо могли ни да сањамо. Оно што никада нисмо видели очима, ни чули ушима, што наше срце никада није осетило, а управо то значи умрети, и истовремено се родити за следећи живот. Понекад то веома боли. Тешко је, скоро немогуће подносити растакање тела, умне немоћи, губљење дарова које смо држали за нашу својину. Један светитељ је, током неколико година, прошао чак и кроз искуство помрачења ума. Али, „ко истрпи до краја, спашће се“, проћи ће долином смрти и наћи ће бљештава врата свога личног Васкрсења. Тако је било и са мојим пријатељем. Како је он успео? Тако што се у њему од свакодневне хране Пакленог укуса таложио гнев, али свети гнев, и када су његове патње превршиле сваку меру, из срца му је, а да то можда и није знао, избио крик који је отворио Небо. И чуо је глас: „Зашто вичеш к Мени?“(2Мојс.14,15). Ако то не доживимо, мало ће вредети наша уметност, будући цела саздана од овога света, са свих страна обзидана овим светом. А морала би да буде присуство Вечности у њему. Место на коме се сусрећемо, у пуној стварности а не у пукој фигури, са Вечном Пасхом. Не кажем да до тога часа не треба стварати. Стварамо путујући. Ни Псалми нису само присуство Пасхе, већ и најгорчи укус Ада, али када се посматра у целини, као и живот човека који је победио, у сећању остаје само ликујући усклик: Христос Васкрсе! 17 Писмо друго Мислим да је сличност између редова које је забележио мој пријатељ (из прошлог писма), о „нашим градовима који тутње у непрозирној тами ноћи на издисају“ и одломка из Ничеове „Веселе науке“ сасвим очигледна. Мој пријатељ је био од оних људи који у свему што ради иду до краја. Уверен сам да и сада, иако о њему немам вести, када води један сасвим другачији живот, то исто чини. Он је био спреман да учини све како би поново осетио у себи оно стање које га у детињству скоро није ни напуштало. Већ сам рекао да враћање у мислима у то пређашње време није могло да га задовољи. Разумео је да му та „невољна сећања“ долазе на ум да би га опоменула како не живи исправним животом. Али, шта је био „исправан живот“? Веома мало је могао да каже о томе. Сећао се да је као дечак живео свом снагом једино у садашњем тренутку, све мисли су му у миру почивале управо у тренутку који је протицао. Протичући тренутак је био опипљив и засићен животом, и све са чим је долазио у додир, све што је видео, опипао, окусио или омирисао, било је живо. Све је било живо и својом животношћу и њега је оживљавало. Сматрао је да је Рилке то описао у „Четвртој девинској елегији“: Додуше ми смо расли, и понекад хитали да растемо што пре, донекле онима за љубав који сем одраслости ништа немаху. А ипак смо, корачајући за се, трајношћу били запојени, стално стојећи ко у међупростору међ светом и међ играчком, на једном месту што беше од почетка самог намењено за чисто збивање. У чему је то погрешио, убивши живот света око себе, живот у себи? Јер, заиста, свет око њега није више зрачио животом. Напротив, он ни у себи живот више није назирао. „Искусио сам велике горчине о којима не само да не смем да пишем, већ ме је страх и да их се присећам. Плашим се да би све то могло да се врати. А није само реч о неколико дана или месеци… У питању су биле године. Сматрам, ипак, да би нешто од тога што сам проживео требало да буде забележено. Знам да је много оних који пролазе и кроз страшније патње него што су биле моје, као и да их је много који, као што ни ја нисам имао, немају никога да их изведе на светлост дана. Ти ћеш већ знати шта да учиниш са мојим писмима, и са дневницима које сам ти још раније послао. Током пуних десет година нисам живео. Или, ако хоћеш, имао сам сасвим недвосмислени осећај да не живим. Тај осећај није био повезан са догађањима. То јест, није у тих десет година било мањка догађаја. Напротив, много тога ми се дешавало. Но, упркос томе, упркос томе што сам се трудио да ми се што више ствари догоди, потпуно јасно сам осећао, и знао, да не живим. Постојао сам. Али, живео нисам. Тешко могу сада да се присетим када се тај осећај уселио у мене. Можда када сам напунио шеснаест или седамнаест година. Но, то није толико важно. Јер, још теже ми је да објасним зашто се то догодило. Када сам био дете, можда тек пошто сам кренуо у школу, сви старији људи су ми изгледали као полу-богови, нешто попут онога што говори Хомер, да су у стара времена људи били веома другачији. Да су били дивови. А читао сам недавно како 18 неки духовни људи предвиђају да ће се човек пред крај времена смањити. Но, наравно, није ту само реч о људском расту. Раст је само последица. Не мислим да сам као дете идеализовао људе и свет, да сам у њих учитавао нешто што они у себи нису имали, као што овом причом не покушавам да прикажем детињство као идеал, као стање у које би требало да се вратимо. Јер, тобоже, не постоји ништа савршеније. Детињство, извесно, није идеал, али поседује највише од тог идеала. Али, овде сам срео људе који сада имају много више него када су били деца. Мислим, дакле, да као дете нисам идеализовао људе, већ да сам у њима видео једино оно најбоље, оно чега, вероватно, ни они нису били свесни. Када ми је један друг рекао да међу одраслима долази понекад до извесних телесних веза, нисам хтео да му поверујем. То ми је изгледало потпуно невероватно. Сматрао сам да би тиме људи били унижени. Када би ми на ум само дошла таква мисао, осећао сам сажаљење према одраслима. Ми смо се као деца заљубљивали, на један непоновљиви начин, са којим се ништа после тога не може сравнити. (Разумем разлику између заљубљености и љубави. Љубав је пре свега подношење туђих недостатака. Или смо барем том појму одредили овај смисао. У младости нам то недостаје. Но, зар би то подношење имало смисла, зар би било могуће, зар не би било безнадежно, када не бисмо непрекидно имали на уму да су недостаци ближњег последица неприродног, или чак и природног стања у коме се човек сада налази? Зар, најзад, не постоји ништа узвишеније од разумског приморавања себе и подсећања да у другоме, ипак, има и нешто више од недостатака? Зар не постоји виђење онога натприродног и зар се то виђење не може назвати заљубљеношћу? Ако је тако, онда нам је потребно поновно промишљање ових појмова. Неопходно је имати и занос заљубљености и трпељивост љубави.) Али, никада нам није долазило на ум да би осим тог стања могло и било потребно да постоји било шта друго, било шта телесно, осим најбезазленијих додира. Знам да је ово велика тема. Не желим да стекнеш утисак да презирем тело. Као што је добро познато, ми нисмо телоубице, већ страстоубице. Онима којима није дато, не треба да покушавају да потпуно запоставе тело у овом погледу. Зато је брачним људима благословена телесна веза. Али, обично се сматра да је таква веза погрешна само ван брака. Међутим, у одређеним случајевима, и у браку такав однос може бити потпуно погрешан. Као у свему, тако и у овоме, важно је са каквом помишљу нешто чинимо. Увиђајући своју немоћ, човек треба да нађе меру и да се са том мером труди у превазилажењу оног природно телесног, да би и тело учествовало у оном натприродном. Када тело не би имало вечни значај, када не би било нешто више од пуке супротности души, тада не би имало никаквог смисла његово постепено преображавање. Можда ћу ти још писати о овој теми. А сада бих хтео још нешто да кажем о томе какве могу да буду последице тога што, заволевши некога, почињемо да га посматрамо и са телесног становишта. Не кажем да се то увек дешава, већ само да постоји опасност. Имам утисак, наиме, да тада ближњега почињемо да посматрамо као предмет. Као било који други предмет за којим посежемо када нам се за њим јави потреба, сматрајући да на то имамо неприкосновено право. Довољно је, чини ми се, да се то догоди само једанпут, па да се у нашем односу према другоме све коренито промени. Ако нисмо веома опрезни, може се догодити да уништимо цео један свет. Можда истога часа то нећемо приметити, али стварност тог догађаја није зато ни уколико умањена. Уништили смо онај чудесни свет у коме је вољена особа за нас била једно непоновљиво биће, готово нестварно, због чије смо нестварности, или, тачније, надстварности, и ми успевали да успешно превазилазимо ову стварност. Живели смо изнад закона овога света, свесни тога, прибојавајући се да је исувише лепо да би било стварно. Но, било је несумњиво стварно. Али, сада је све то ишчезло као привиђење. Посматрамо ону исту особу, необично преображену, из које је нестао сваки траг чудеснога, сваки траг сновиђенског. Видимо да живот и нас напушта, или 19 оно што постојање чини животом. Искусили смо исто оно што и Адам и Ева. А потом су приметили да су наги. У њима више није била присутна сила која их је чинила слепим за чињеницу да су и пре Пада били без одеће. Од вољене особе коју смо видели као полу-бога, или бога по могућности, која је била за нас непресушни извор надахнућа и живота, животног надахнућа, чију дубину никада нисмо могли до краја да истражимо, која нас је непрекидно освајала и опчињавала новим и другачијим, са којом је и најобичнији тренутак представљао богатство исечка вечности, од те особе начинили смо дводимензионално и до краја прегледно биће. У једној столици, једном пару ципела крије се тихо и трпељиво, невино и беспомоћно постојање. Ствари се ретко одлучују да покажу ту скривену страну свога живота. Најбезбедније би се осећале када би човек веровао да оне и нису ништа друго, већ само пуки предмети. То их, наравно, понижава. Али, већ су толико наружене и презрене, да им је једноставније да буду ништавност. Попут неког бедника, увек занемариваног, коме због његове стидљивости и преосетљивости смета, али и зато што подозрева и више никоме не верује, када му неко прилази као човеку. Тек када се примиримо у њиховом присуству, као ловци на ретке тренутке, када се и ми сами услед непомичности готово претворимо у ствар, када пазимо да њихову девичанску рањивост не повредимо ни једним покретом мисли, попут ретког цвета почеће да се, у неком уснулом предвечерју, опрезно отвара скривена тајна њиховог постојања. Немој мислити да тада одмах треба спевати песму. Не. Јер и тај порив је само делимично чист. У њему се налази, међутим, још много себичности. Не треба ли, прво, да молимо за опроштај што смо, непозвани, присуствовали веома ретком тренутку искрености и истине? Зато што смо на превару оскрнавили час који су оне хтеле да имају само за себе, после толико времена током којег нису ни најмање припадале себи. Зар не треба да, са болом који крши нашу нутрину, паднемо ничице пред њих и молимо за опроштај? Због све оне ледене охолости од које су годинама промрзавали изданци немоћних истина света око нас. Зар не треба да молимо за њихов благослов да бисмо описали и обзнанили трепетно скривану зачауреност? Нашим животом обликујемо све око нас. Чак и столицу коју годинама користимо, или пар ципела. Оно што се зове nature morte ни најмање није мртво у људском смислу те речи. Оно живи свој немушти и недокучиви живот. Премда је до краја безазлено, ми ћемо га начинити суровим судијом нашег постојања. Јер, напослетку, на лицу ствари видећемо исписан исход нашег ововременог пута. Оне постоје у простору речи недокучивих за човека. Нашим речима, међутим, ми неизоставно себе стављамо испред њих. Ми себе увек постављамо у средиште света. Свакако да нам је тај положај дат. Али, не да бисмо се понашали као средиште света, оно на свету једино важно, оно чему све друго мора да се до самоуништења жртвује. Већ, као биће најмоћније од свега створеног, али које се управо зато поставља у положај слуге, да бисмо послужили беспомоћном постојању. Најзад, ми нисмо на свет донели ништа своје, и одлазећи ништа са собом не можемо понети. Све што има човек је затекао. Не представља ли, онда, велику дрскост и незахвалност ако се према свему постојећем не односимо као према нечијем туђем власништву које нам је само позајмљено? Ако смо одговорни, ствар коју смо посудили од неког пријатеља чувамо више него наше власништво. И не само то, ми смо му у мислима непрекидно захвални. Зар човек не треба да буде захвалан ономе ко му је све, па и само постојање, подарио, макар и не знао како да дародавца назове, макар га у свом незнању називао и Природом. Јер, то значи да се налази само на један корак од Истине. У природи, најпосле, човек јасно види оно натприродно, оно бескрајно, јер, другачије се не би ни могло уживати у њеној лепоти, будући да се њена суштина састоји у назначавању њеног Творца. Ако је тако са стварима, како тек онда треба поступати према човеку? У човеку постоји нешто што нас приморава да га ни у мислима не видимо другачије, до као 20 чаробно и вечно биће. Када смо били деца, управо су том неовосветском светлошћу за нас блистали људи. Животодавна је била љубав која је у нама тада горела. Јер, помоћу ње ми смо побеђивали овај свет, његову скученост, неполетност и мртвило. Она нам је уливала снагу да живимо изнад овог живота, али не само у машти, да заиста постојимо на други начин. Јер, једно је волети, чини ми се, вечно биће, а сасвим друго волети некога ко у себи нема ничега надвременог. Страшна је истина да нас наша љубав чини живима или нас погубљује. Када у човеку волимо његову надвремену, неистраживу чудесност, ми целим бићем сведочимо своју веру у рајску вечност будућности. Ми целим својим животом потврђујемо да верујемо у вечни облик постојања наших најунутарњијих слутњи, чежњи, предокуса и предзнања, у надвременитост једва наслућених блаженстава, без чијег постојања овај живот нема никаквог смисла, без вере у које овај живот, бар за мене, и није могућ. И ми се без икаквог предумишљаја надамо, та реч је преслаба, ми знамо да се иза нашег живота и свега што постоји налази неко Биће чија је суштина, јер другачије не може бити, састављена само од безусловне љубави, и да то Биће жели, и више него ми, да у неизмерној вечности живимо пуноту Његове љубави, коју сада тек бледо предосећамо. Зар ми нисмо некада, неокрњени сумњама и неверјем, неповерењем и рачуницама, волели без преостатка, живећи до краја ову веру, наду и љубав? 21