објављено / 4.04.2017.

Монах Теофан (Румунија) ТАЈНА СЛОБОДЕ У ОБОЖЕНОМ ЧОВЕКУ ПО СВЕТОМ МАКСИМУ ИСПОВЕДНИКУ

Текст румунског монаха, докторанта Академије Светог Сергија у Паризу, објављен у француском православном богословском часопису Contacts. n. 149, Париз, 1990, стр. 415.  превео Новак Билић.

Старајући се да исправи оригенистички иманентизам, који је допуштао пантеистичко поистовећивање дубина људског ума са божанском природом, Свети Максим је био принуђен да дотакне тему слободе човека у његовом обожујућем заједничарењу са Богом. И иначе, ове две теме  побијање оваквог пантеистичког иманентизма и афирмисање слободе  иду једна са другом, јер сваки облик пантеизма је негација слободног и самовласног односа човека са Богом, док је разликовање природа јемац утемељења тог и таквог односа. Знамо и са којом снагом Свети Максим описује бездан који раздваја божанску од човечанске природе, и поред њихове нераздељиве и нераздвојне заједнице у Христу.

Има међутим Максимових текстова који наизглед показују да се обожење човека чини на штету његове слободе. На пример, мистика „саватизма“ {=почивања, одмора у Богу), где на место људског деловања долази Божанска енергија, која једина дејствује, могла би сведочити о једној пасивној човечијој природи, лишеној делатне силе. Могло би се навести, у том смислу, више цитата 1 Овде ћемо се ограничити на два, који су међу најречитијим:

„Богу, као Принципу (=Почетку), дугујемо саму чињеницу да се крећемо, и од Њега, који је Крајњи циљ, примамо и начин којим се према Њему крећемо… Ако човек воли Бога, неће се зауставити у том љубавном подвигу, све док сав не буде у Свецелом Љубљеноме, Њиме, са свих страна окружен, својевољно примајући, својим слободним избором, ово спасоносно ограничење воље, да би сав био обликован од Свецелог Онога Који га обухвата, тако да (човек) уопште ништа неће по себи, него тиме, што може потпуно да позна Онога Који га обухвата, од Њега и хоће; као ваздух сав обасјан светлошћу, и као челик потпуно усијан ватром… Тако је у свему једна и иста кроз све дејствујућа енергија (=дејство) самога Бога, Који се сапрожима са изабранима Својим, како и доликује Његовој Доброти“.2

„Они који нису непажњом искварили ниједан од логоса од Творца им датих,… они су сачували сами себе целомудрено и неизмењено, као бивајући и постајући органи Божанске природе. Сав Бог их потпуно узима у загрљај, налик души у односу на тело, тако да су они постали за свога Господа савршени и доброупотребљиви удови једног Тела, којим Он управља како благоизволи, и које испуњује Својом сопственом Славом и Блаженством“.3

Али, можемо ли на основу таквих текстова устврдити да Свети Максим исповеда поништење слободе у обоженом човеку? Засигурно, не. Знамо за његову борбу за побијање монотелитизма и оригенизма, учења која се приближавају једно другом управо у тенденцији да занемаре слободу човека. У делуАмбигва ( о нејасноћама), одакле смо преузели два горе наведена текста, Свети Максим потврђује да смисао који даје овој „једној и истој енергији (=дејству) Божијој и изабраника Божјих, или боље речено, Самога Бога“, енергији којом обожени људи постају „слични органу (=музичком инструменту)… којим (Бог) управља како благоизволи“, она није на штету слободе човека. Право значење ових тврдњи било би да је, са једне стране, обожење дело саме Божанске енергије благодати, а не природне енергије човека, а са друге стране, да се обожени човек, превазилазећи свако занимање за земаљско и пролазно, истински креће и дејствује једино у Богу, а ова условљеност парадоксално представља испуњење његове слободе. Ова парадоксална ситуација, у којој једино Бог делује у обоженом човеку, и у којој овај остаје, у исто време, личност слободна и самовласна, посведочена је, такође, и темом „вечнокрећућег се стајања“ (αεικινητος στασις) човека у Богу. Који једини има постојање у Себи Самом. „Ништа створено нема свој циљ у себи самом, јер ништа од створеног нема ни узрок у себи… Онај Који у Себи Самом има циљ, Он је, такође, и без узрока.4 Заиста, обожење, као и стварање света ex nihillo (=из небића), дело је које по себи припада Божијој творачкој вољи. Обожење, као највеће духовно искуство, такође не може бити приписано природној човековој моћи. Оно није обавезан резултат човековог врлинског живота, јер човек не налази у сопственој подвижничкој припреми средства за достизање највећег степена духовног живота. Учење, које тражи чисто човечанско вежбање да би се пробудила „некаква човекова успавана сила у срцу наше природе“, није хришћанско учење (него натуралистичко и пантеистичко  прим. уредн.). Бог није „објекат“, који може бити откривен или освојен човековим упадом, или једном добро припремљеном тактиком. Бог је Личност и, без Његове иницијативе, човек Га не може познати. У противном, исповедамо пантеистички иманентизам или пелагијанство:

„Човек нема силу, која би долазила од природе, да постане или да се назове бог, али он постаје (обожењем бог) и назива се тако силом Божијом и благодаћу. Нема природа људска силе да прими природно благодат, пошто у том случају благодат не би више била благодат, већ пројава дејства (=енергије) природне моћи… А ако је обожење остварено једном природном моћи, оно је онда дело природе, а не дар Божији. Један такав човек би био по природи бог… Обожење човека је једно уздизање, пре би се рекло, доживљено, него ли извршено. Јер то уздизање је доживљај онога који је прихваћен и уздизан (тј. човека), а деловање Онога Који прихвата и уздиже <тј. Бога)“.5

Обожење, значи, није нека реалност унутарчовечанска, већ прелаз у трансцендентно, дар Божији, благодат. Прешавши активну фазу духовног живота и период активне сарадње са благодаћу, човек се отвара за дејство {=енергију), искључиво Божију. Иницијатива, одсада, припада Самоме Богу, док је човеков удео у прихватању и слагању:

„Ми смо овде у активном стању. У Будућем веку, међутим, нећемо више бити у активном стању, већ у пасивном (тј. не делатном, него доживљајном  прим. уредн.), јер ће наша сила и делатност доћи до свог краја и циља, а обожење је задобијено благодаћу… Наше силе ће тад наћи покој, добивши оно што природне силе никако не могу добити, јер природа нема силу да обухвати оно што је са ону страну природе. Ништа у створеном није способно да створи обожење, или да обухвати Бога. То је, заиста, својство саме благодати: да даје створеним бићима обожење, и једино она просвећује природу натприродном светлошћу, издижући је у величанственост Славе Божије“.6

Престанак природног деловања човекових сила не означава, међутим, пасивност у негативном смислу инерције или одсуства слободе. Он само показује да човек није врховни узрок, природни извор обожења. Отуд је његово деловање,  једино свесно примање Божије благодати. 7 И чињеница да човек прихвата да буде пријемчив за обожење, примајући са радошћу и захвалношћу благодат Божију, управо она означава да човек остаје вечно слободан. У овом прихватању и усвајању обожујуће благодати, човек се јавља као личност активна, самовласно слободна, јер може и да одбије, а то одбијање постаје самим собом одсуство (тј. већ губљење) слободе. И још, обожење и блаженство дато човеку од Бога, у мери је његове способности да прима, способности у коју је он напредовао, додуше уз помоћ благодати, али и својим сопственим напорима. Дејство (=енергија) Божије благодати не чини узалудним претходне човекове напоре. Обожење као слободан акт Божанске доброте, дато је само ономе који се слободно отвара за дејство воље Божије у њему самом, и та отвореност представља превасходну основу његове слободе.

  1. Човекова искључива зависност покрета у Богу сведочанство праве слободе

Свети Максим Исповедник говори, такође, о „једној и истој енергији Божијој и изабраника Божијих, или боље речено Самог Бога“ у следећем смислу: благодаћу, обожени човек чини својим енергију и вољу Божију, крећући се искључиво у Богу.

„Бог је врховни и једини Жељени (Љубљени) 8 потврђује Свети Максим. Једном „незаситом жељом (љубављу) за Богом“, 9 човек надилази сваки покрет ка себи самом или према другима, с циљем да би се кретао једино у Богу, „везан за сами и једини живот у Духу“. 10 Лишен разноликости и сложености видљивих што Бог хоће. И то потчињавање вољи Божијој представља стање истинске слободе и природно је човеку. 10

Бити супротстављен Богу, одвојен од извора истинског живота, то је заиста једна неприродна ситуација, то је ропство. Супротстављајући се Богу, грешни човек изазива, наспрам самога себе, противречност. Он квари творевину, 8 удаљујући се од „природних добара“. 19 А последица је  губитак истинске слободе, где човек постаје роб греха.

Но, ако се човек отвори за божански живот, у свему му се потчињавајући, он тад поново задобија истинску слободу и ступа у природан процес свог постојања. Свети Максим потврђује да је покрет душе одговарајући природи само онда када је усмерен ка Богу. 2″‘ Друкчије речено, човек је истински „човек“ (то јест, у слози са сопственим принципом или темељом постојања) тек када има однос са Богом. Отвореност за моћ благодати и потчињавање вољи Божијој, представља његово природно стање, и најдубље и право остварење назначења његове личности. 20

Човек је личност слободна и самовласна само када се потчињава вољи Божијој. Потчињавање Богу, остварено подобно Сину Божијем, 21 представља, заиста, не брисање слободе, већ њено учвршћивање. Човек постаје самовласни господар тек онда када прихвати сувереност Божију:

„То је потчињавање којим ће Син потчинити Оцу оне који својом вољом прихвате да се потчине (1 Кор. 15, 28)… Слобода, којом је смрт ушла у нас,… одсад је потпуно потчињена Богу; она постаје самовласна управо тако што прихвата сувереност (Божију), тако што хоће само оно што Бог хоће. То је оно што каже Своме Оцу наш Спаситељ, који је у Себи изобразио оно што је наше: Не како ја хоћу, него како Ти (Мт. 26,39), или оно што каже Божанствени Апостол потпуно негирајући сопствени живот: „А не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал.2,20). Нека вас не збуњује ово што сам управо рекао. Јер не кажем да долази до потирања слободе, већ до постојаности, учвршћивања и природне неизменљивости, илити вољног потчињавања“. 23

Није, значи, да човек треба да се одрекне слободе као такве, потчињавајући се Богу, већ да се одрекне једне арбитрарне слободе, којом хоће да се одвоји од извора свог постојања: Бога. Потчинити се Богу не значи мењање саме слободе, већ управо њено испуњење, њену непроменљивост. Човек постаје у потпуности неизмењиви служитељ добра, 24 и његова слобода се налази учвршћена, ван балансирања слободног арбитра, укорењујући се у Божанској слободи. 25 Она учи како да се носи „јарам Христов“ (Мт.11, 29) 30, али „тај терет“ далеко од тога да га лишава слободе, већ му доноси самовласност, лишену сваке сервилности:

„Душа се одмара од сваке чулне узнемирености и укорењује сву своју моћ у непроменљивој Божанској слободи… Хотећи од тога да направи дар својим ученицима, Господ каже: ‘Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим’ (Мт. 11,29). Он назива покојем стицање Царства Божијег, тиме што производи у достојнима самовласност лишену сваке сервилности“.26*

Видимо у овим текстовима да смисао који Свети Максим даје „једној и истој енергији Божијој и изабраних Божијих“ није смисао некаквог „мистичног моноенергизма“ (=једнодејсшва), где би човекова слобода била уздрмана у самом темељу. Не ради се о присили од стране Божанске енергије на човечију, већ о подстреку, задобијеном благодаћу, у срцу човека да се његова воља у свему накалеми на вољу Божију. Човек је покретан Логосом (Христом), вели Свети Максим, у смислу да „он жели бити слуга Логоса х не прикрива на силу слободног арбитра. Он га обликује у циљу обожења.

Ради се о заједници између Божије и човечије воље у обоженом човеку, у њиховом сапрожимању по благодати, а такође и о њиховом разликовању по природи. У молитви „Оче наш“, каже Свети Максим, „слободно хтење тражећих благодат (људи) сједињује се са вољом Дајућег благодат (Бога), и две воље постају једна и иста у једној заједници односа“.28

Налазимо се, значи, суочени са следећом антиномијом: по благодати, воља човечија и воља Божија се, као и енергија човечија и енергија Божија, уједињују у обоженом човеку у једну јединствену вољу и енергију, док по природи људска воља и енергија остају потпуно различите од воље и енергије Божије (као у Христу). С једне стране, Бог дејствује Сам у обоженом човеку, зато што баш Он врши обожење, тако да се човек само у Њему креће и делује, а, са друге стране, човек вечно остаје слободна и самовласна личност. Ова дијалектика између два стања, наизглед противречна, јесте јасно артикулисана темом „вечнокрећућег се стајања“ човека у Богу, темом којом ћемо закључити ово наше излагање.

  1. „Вечнокрећуће се стајање“ (αεικινητος στασις) човека у Богу

Да би описао стање обожења, стање нераздвојиве, али и несливене заједнице човека и Бога, стање покоја и слободе, где Бог, само Бог, дела, а човек, парадоксално, остаје личност слободна и самовласна, Свети Максим говори о сједињавању два термина, супротних по изгледу: стајања или покоја (стасис;) и покрет (кинисис;). У Прологу Одговора Таласију, Свети Максим каже да је стање обожења, божанско стање које не дозвољава ни пасивност ни промену. 29 Друкчије речено, савршено обожење је стање истовремено активно и постојано (=стојеће), Покрет и постојаност (мирноћа, покој), дејство и покој (одмор), савршена слобода и савршено потчињавање Богу представљају једно у обоженом човеку. А ово парадоксално јединство се описује изразима као: „вечнокрећуће се стајање“, 30 „постојана (=стабилна) истопокретљивост“, 31 или „вечна и непроменљива истопокретљивост око Бога“:32

„Налазећи се у времености (=пролазности) света, природа човека је потчињена несигурним и измењивим покретима, због промене и пропадљивости света. Када дође у јединство са Богом, међутим, људска природа ће имати вечнокрећуће се стајање (αεικινητος στασις) и постојану истопокретљивост (στασιμονταυτοκινησιαν) вечно бивајући око Онога Који је Исти, Један и Једини“¨33

„Крајњи повратак верних њиховом почетку (=начелу) је остваривање њихове крајње жеље. Он налази своје испуњење у вечнокрећућем се покоју (сталнопокретном стајању: (αεικινητος στασις) око Жељенога“.34

У овим текстовима појам покој означава непроменљивост човека у његовој заједници са Богом; нема више опасности од одвајања од Бога због засићености, као у оригенистичком систему, јер Жеља (=Жељени) није једна ограничена или ограничавајућа реалност, већ Бескрај Божански. И покрет означава чињеницу да у Богу човек остаје, не у неком пасивном и инертном стању, но вечно напредујући у созерцању (=сагледавању) „огромног океана Доброте“ Божије, 35 не могући никада да иде до краја, у дубину Божију. 36

Обожени човек је неразрушиво утврђен у добру и сагледавању (=созерцању) Бога; у исто време, он вечно напредује, 37 Овај спој између покоја и непрекидног напредовања у созерцавању и љубави Божијој разјашњава тајну нераздвајајућег и несливајућег сједињења човека са Богом (какво је остварено у Христу Богочовеку  прим. уредн.). Покој или стајање у Богу означава чињеницу да је циљ, због кога је човек уведен у постојање нераздвојива заједница у љубави са Творцем  остварен. С друге стране, покрет или непрекидни напредак у созерцаваау (=сагледавању) Бога означава чињеницу да је то сједињење, не само без мешања, већ и без раздвајања: Бог је „бесконачни океан“, 38 каже Свети Максим, и учествовање човека у тој бесконачности повлачи са собом неку врсту покрета, вечни раст, у испуњењу његовог назначења у Богу. 39 Бесконачност Божија преизобилује у човеку, и овај постаје све више и више по подобију Божјем, а да се никада не изједначи и идентификује са њим. Прожимање {=перихореза) покоја и покрета је, заиста, најбољи појам да се изрази стање обожујућег сједињења у љубави и слободи с Богом. Човек стиже у пристаниште мира и настањује се, непоколебиво и неизмењиво, у тишину и мир Царства, бивајући недељиво сједињен са својим Творцем. У исто време, перспектива непрекидног духовног напретка отвара се пред њим, и овај вечни динамизам у созерцавању (=сагледавању) Бога утемељује одржавање слободе, и пориче сваки облик пантеизма.

Човек је бог, али његов „преображај у бога, благодаћу, неће никада престати“ 41 Последње Жељено Добро 40 је достигнуто, али човек је призван да „заувек црпе од Неисцрпнога“. 42 То је вечна перспектива обожења, као активног одмора човека у Богу и у тишини Царства  поклоњење Свесветој Тројици:

„Свети, са хоровима Анђела…, у идентичности и непроменљивости вечнога покрета око Бога … певају и благосиљају троструким благословом Триипостасно Једно Божанство“. 43 сила