објављено / 25.04.2017.

Н. АРСЕЊЕВ – ПОКРЕТ КА ЈЕДИНСТВУ ХРИШЋАНСКИХ ЦРКАВА И ПРОБЛЕМ САВРЕМЕНОГ СВЕТА

  У данашње време недоумица, криза, распада, тражења и огорчене борбе, велико дело које још није привукло на себе довољно пажње светске јавности чине хришћанске Цркве великим усредсређеним напорима по питању јединства и заједничке религиозне помоћи свету. То је такозвани “Екуменски покрет”, који се, као што је познато, истоврмено испољио  у три организације: 1) у Лозанском покрету “Вера и црквено уређење”, усмереном у правцу јединства у вери и црквеном устројству, 2) у Стокхолмској сарадњи Цркава на темељу практичног хришћанства и 3) у “Светском Удружењу за остварење заједнице народа кроз Цркве”.

        Ове организације имају доста додирних тачака и тесно сарађују једна с другом, нарочито прве две, али је свака, као што ћемо видети, одредила себи посебну самосталну област црквеног делања.

        Најупечатљивија и најдуховнија, стваралачки најдуховнија, је Лозанска организација. С друге стране, од “Светског Удружења за остварење заједнице народа кроз Цркве” осећа се, као што се делимично могло наслутити, дух конгреса, дух папирних резолуција, дух дипломатског хришћанства; то је млађи брат Лиге Нација (иако се формирао још пре Светског рата). Ипак се и овде обавља један важан и реални посао духовног зближења представника разних националних Цркава на темељу хришћанског прилаза горућим питањима политике и односима између народа.

        Сваке године крајем лета и почетком јесени (обично је то крај августа – почетак септембра) организују се конгреси руководећих комитета ових организација; конгресима присуствује много људи, јер већ сами руководећи комитети имају много чланова. Тако, комитет за наставак рада Лозанске организације броји 134 члана. Ја већ трећу годину учествујем на овим годишњим конгресима, и сваке године  се све више  уверавам у нарастајући значај овог покрета за међуцрквену сарадњу.

        Али, понављам, духовни фокус овог екуменског покрета је Лозанска организација… “Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени, и ја у теби, да и они у нама једно буду”. Јединство хришћанства у вери и богопоштовању није нешто, што се тиче само унутрашњег живота – оно је извор духовне силе, која храни живот, која зрачи из живота и која га просветљава.  Лозанска конференција и покрет који је с њом повезан, не труди се да постигне компромисна решења, не мисли, не поставља себи циљ да путем дипломатских “округлих столова” превазиђе разлике у хришћанству, она не мисли да су размирице међу хришћанским вероисповестима без било каквог значаја или да могу бити потпуно историјски оправдане с тачке гледишта историјског релативизма. Она само представља онај темељ, на коме се међу собом сусрећу хришћанске Цркве ради разговора о вери,  не због догматских компромиса и комбинација, у убеђењу, да ће Дух Свети поучити  оне који искрено траже и да ће их једном привести силом Својом, а не разумом нашим, пуноћи јединства у Христу оних, који се једномислено моле за јединство: “Да буде једно стадо и Један Пастир”.

        И ево, са интензивирањем рада “Лозане” све јаче и јаче, с неочекиваном упадљивошћу и уверљивошћу јавља се свест, да су хришћанске цркве ближе једна другој него што су мислиле. Другим речима, протестантизам се све више одриче од субјективизма последњег периода свога развоја, од једностране заоштрености својих полемичких формула, да би се све више враћао богатству и пуноћи апостолске проповеди. Хришћанске Цркве су ближе једна другој, него што су претпостављале, или, прецизније речено: Дух Божји јесте Дух Æивотворни, који сједињује раздељено, и који исцељује болесно, и који испуњава одузето Му из његове пуноће. Тешко је поверовати, када се чују говори протестантских делегата на лозанским састанцима, да то говоре прави протестанти – тако јасно у њима одзвања нота – црквености, тако много они имају  уважења према Древној Цркви, тако наглашавају они заједничење светих, тако важну централну улогу игра у многим излагањима Тајна Евхаристије.(…)

        Од 18. – 21. августа (1931) у Хај Лију (старо имање са великом кућом и парком које се налази на 25 миља од Лондона, које су претходни власници, породица Баркли, оставили у аманет за организовања у њему разних верских конференција) се потом одржавао општи конгрес Комитета за наставак рада Лозанске организације. Дошло је 84 делегата и, осим њих, око 15  представника младог поколења из разних земаља и Цркава. Председавао је надбискуп Јоркски др Темпл, необично привлачан и способан председавајући, човек великог религиозног и моралног ауторитета. Из године у годину тај Лозански покрет добија на интензитету. Стиче се утисак да ниче доста обећавајућих изданака, да је у питању велика религиозна и духовна озбиљност и истрајност, и разгоревање духа. Нарочито су  интересантна била излагања, која су указивала на неопходност тога да се не треба ограничавати папирологијом дипломатско – бирократске организације, да се не треба ограничавати спољашњим сравњивањем формула, него се треба трудити да се потпуно приђе духовном искуству Цркава кроз саме основе црквеног живота. У вези са овим је било одлучено да се наредни годишњи скуп (предложено да се организује у Висбадену средином августа 1932. године) посвети Тајни Евхаристије и да се молитвено искуство Цркве – Тајна Евхаристије у животу хришћанских Цркава постави у жижу интересовања. Омладина и поједини представници старије генерације су веома инсистирали на томе да  ти годишњи конгреси не трају 2,5 – 3 дана, као до сада, јер за три дана мало тога може да се постигне, осим рада на текућим питањима спољне организације, него да трају  целу недељу – ради плодотворније и интензивније размене мишљења у вези са поменутим питањима и ради ближег међусобног контакта, и било је решено да се тако и поступи следеће године. Омладина је аплаузом и лупањем ногама бурно поздравила то решење.

        Извршни комитет Стокхолмског покрета и заједнички међународни конгрес делегата “Светског удружења  за остварење заједнице народа кроз Цркве” (на овом последњем конгресу било је 300 делегата 34 националности, од којих је 150 представника млађег поколења) су се организовали после затварања Лозанског конгреса један за другим у Кембриxу. Огроман практично – филантропски и просветитељско-истраживачки рад сконцентрисан је у Стокхолмском покрету.

        Лепота колеxа, њихови вртови са реком Кем која протиче кроз њих, унутрашња дворишта са луковима и колонадама, пуни су сећања на велике људе, који су или учили или предавали овде (песници Бен Xонсон, Марло, Флечер, Милтон, Греј, Вордсворт, Колриx, Лорд Бајрон, Тенисон; романсијери: Л. Штерн, Текери, историчар Маколеј; кембриxски платонисти, Исак Њутн, Еразмо Ротердамски итд, итд.) – све ово оставља импресиван утисак. Пријатно је у слободно време, не журећи, без циља лутати по вртовима и аркадама колеxа. Пријатно је живети у условима те необичне лепоте (делегати “Светског удружења” су боравили у Тринити Колеxу).

        Мало тужније је било то, што је президијум “Светског Удружења”- да ли из страха да се не свиди бољшевицима или због претеране опрезности одбио чак и да разматра и објави на заједничком скупу предлог митрополита Стефана Болгарског, о обраћању државним органима с молбом да се заузму за чланове руског клира, које су бољшевици послали у затвор или у прогонство. «ак није било дозвољено ни да се говори о положају Цркве у Русији, а на брзину је била прихваћена прошлогодишња резолуција, која чак није била ни објављена. Не мислим да би постојала велика корист за просвећење и оплемењење међународне атмосфере Христовим духом од овог вишка овоземаљске мудрости и уједно од  недостатка хришћанског милосрђа и моралне смелости у име Христово. Кривицу за ово не сноси председавајући лорд Дикенс (пре овога он је био генерални секретар организације и тек пре извесног времена је изабран за председника) него неки други чланови президијума, веома поштени, али који су препуни овоземаљске мудрости и који сувише лагодно и мирно живе, да би срцем могли да схвате и доживе муке и страдања Руске Цркве, да би се побринули за њу. По том питању се Лозанска организација показала на много већој висини, јер се није уплашила да отворено искаже своје братско ватрено саучешће за гоњену Руску Цркву, која је у говорима била називана чак и “венцем части” целог хришћанског света.

        Како год било, овај заједнички рад Цркава представља појаву огромног значаја, и његов значај расте све више сваке године и све више узима маха.

       

        Истовремено са овим дешавањем у хришћанском свету одвија се конкретнији рад на зближењу одвојених Цркава. Већ одавно се, као што је познато, примећује тежња ка зближењу Англиканске и Православне Цркве. Од времена Оксфордског покрета Англиканска Црква се све више враћа пуноћи древноцрквеног, Апостолског Предања, и то није процес археолошке рестаурације, него је то живи, животни процес, који захвата све веће кругове англиканизма. Треба  само видети и осетити, какву средишњу и темељну улогу у животу многих Енглеза, па и у животу Енглеске Цркве уопште, почиње да игра Тајна Евхаристије[1], да бисмо разумели колико смо ми блиски са овим представницима англиканства у нашем односу према највећој, средишњој Тајни Цркве. Треба се упознати са проповеђу неких од бољих присталица англокатолицизма (бискуп Гор и др.) који су усредсређени на тајни оваплоћења Господа, и са свеукупном умереношћу њиховог благочашћа и религиознх погледа на свет који отуда произилазе; с њиховом тенденцијом да истакну важност освештања целог живота, свих животних области, целокупног нашег бића – и физичког и духовног, целокупног нашег деловања – и личног и друштвеног – целокупног нашег живота – док је ин спе, ин потентиа – из тог квасца вечног живота, преизобилног Æивота Божанског, који је ушао у свет, из те пресудне, изузетне, основне чињенице: “Логос постаде тело”[2]. Овде смо ми – на тлу првобитног хришћанства, на тлу апостолске проповеди, на тлу древних отаца, на тлу православног погледа на свет. То је усредсређеност нашег духовног погледа на изобиље Божанске Славе – славе оваплоћеног Логоса (“и видјесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине”), славе која се открива у очовечењу, у страдању на крсту и у васкрсењу и освећењу твари силом очовечења Његовог, и Крста Његовог, и Васкрсења Његовог, и Његове победе над смрћу, залога наше свеопште победе над смрћу. То и јесте основа и средиште, и целокупан садржај православне вере. У Православној Цркви бујица овог благодатног созерцања Славе Његове и бујица живота, који истиче одатле се никада није прекидала и замирала; англиканство је пак за последњих 100 година у много чему морало да се врати исконском, заједничком нашем наслеђу – апостолској, древноцрквеној пуноћи хришћанског искуства и погледа на свет, Апостолском Предању, и богатству живота Цркве. Црта која посебно издваја најбоље представнике англиканства у овом правцу јесте усредсређеност њиховог занимања и на социјалну, друштвену страну хришћанског сведочења, – сведочења не само речју, него и делом љубави о преизобилном богатству, о Богатству које нам се открило, које је ушло у свет. Ово одушевљење социјалног служења љубави може бити стављено у оквире “јовановског” посматрања света: “Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер волимо своју браћу; Он је за нас дао душу Своју, и зато и ми треба да дамо душу своју за браћу нашу”. Штавише – одавде, из сведочанства о оваплоћеном Логосу, добија оно своје утемељење: “Христос треба да буде Господ свих нас, ако  треба да буде Господ” (Из “Велес Стјуарт Лецтурес”, бискупа Гора, 1929). Овај порив многих најбољих представника англиканства ка социјалном служењу љубави, који је укорењен у проповеди о слави оваплоћења Господа, јесте нарочито вредна црта упоредо са повишеним евхаристијским благочашћем у садашњем религиозном искуству Англиканске Цркве, – то је црта поучна и за нас. Али овај процес рекатолизације (при чему, понављам, не по линији археолошке рестаурације, него по линији све веће припадности пуноћи црквеног живота) још није завршен у англиканству, сусреће се са појединим спољним и унутрашњим потешкоћама (спољне: некаква официјална спутаност полемички обојеним, делимично протестантским дефиницијама из XВИ века[3]; унутрашње: отпор неких – не многобројних, али утицајних или за сада још увек утицајних – протестантски оријентисаних кругова). Због тога се толико труди Англиканска Црква да нађе тачку ослонца у Православљу – у средишту непрекинуте реке саборног живота Православне Цркве. Због тога је велика и одговорност Православља у односу на англиканство: ми немамо права да не прихватимо братску руку, која нам се пружа и која тражи духовну подршку од нас. Ми смо у обавези да братским саосећањем и указаном помоћи придонесемо све већој рекатолизацији Англиканске Цркве. Ако Православна Црква не испуни овај свој дуг, постоји опасност (која је већ сада делимично остварена) да ће се неки, а можда и многи, из најцрквенијих и католички настројених кругова англиканизма приклонити Риму, с којим их, ипак, повезују заједничка дореформацијска прошлост, културно-животна, канонска и литургијска традицију.

        С ове тачке гледишта – духовне, моралне подршка англиканству од стране Православља (без и најмање помисли на некакве уступке по питању вере или по питању благодатног утицаја Духа Божијег, који живи у пуноћи црквеног живота) – сусрет који је недавно био одржан (од 14. – 20. октобра ове године у Ламбетском двору надбискупа Кантерберијског) на коме су учествовали представници православних аутокефалних Цркава и представници Англиканске Цркве не може бити оцењен као у потпуности успешан. Руска Црква се није појавила на том сусрету, а без Руске Цркве не може бити истински репрезентована Православна Црква. (…)

        Руска Црква, са својом упадљиво наглашеном патристичком созерцатељно – мистичком тенденцијом, са својом блиставом свешћу о динамичности и органској саборности Цркве, са својом усредсређеношћу на чисто јовановском посматрању славе оваплоћеног Логоса, са својим богословљем, које проистиче из богослужења и из созерцатељно – мистичког богословља Отаца, са својим одбацивањем схоластичког духа (који су, наравно, покушали да јој накалеме, али који се није накалемио и који се још од времена митрополита Филарета а нарочито Хомјакова и аскетско мистичке делатности оптинских стараца и њиховог круга успешно превазилазио духом и истинском традицијом отаца), није била присутна. (…)

        Да се глас руске богословске традиције, која је васпитавана више на Оцима него на каснијим схоластичким ставовима, могао убедљиво чути, онда би многе једностраности у начину излагања биле превазиђене или уравнотежене. То би олакшало разговоре са англиканцима и усредсредило би расуђивања, расправе,  и спорове не на оне тачке, где је, заправо, већ постојало потпуно јединство мишљења (можда само с разликом у акцентирању) између једне и друге стране (јединство,само, затамњено једностраним схоластичким излагањем), него на оне пунктове где заиста постоје озбиљне потешкоће и препреке за зближавање.

        Затим, још једном бих хтео да истакнем велики и снажан утисак о најтоплијој благочастивости присутних представника Православне Цркве (на жалост, не увек успешно представљен у схоластичком начину аргументације) и њиховој топлој и дубокој, органски животној привржености Православној вери. Та дубока благочастивост се изванредно испољила у прекрасном богослужењу у грчкој лодонској цркви 18. октобра 1931 године. Пет јерараха (Герман, митрополит Фиатријски, Теодосије Тирски и Сидонски; Поликарп Тесалијски, Леонтије Патоски и Иринеј Новосадски) служили су заједно са грчким архимандритом о. Константинидисом литургију Св. Јована Златоустог. Сама црква је прелепа – у стилу Константинопољске Св. Софије; певање је било изванредне уметничке лепоте и молитвености. Служба је била на грчком језику, поједини возгласи су се изговарали на црквенословенском и арапском језику. Митрополит «ерновицки Нектарије, који је био присутан, али није учествовао у служби, прочитао је Символ вере и “Оче наш“ на румунском језику. После литургије је преосвећени Иринеј Новосадски одржао дубоко дирљиву и топлу проповед о страдањима и мученичком венцу Руске Цркве на руском језику, коју је одмах, по деловима, превео на грчки језик о. Константинидис. То је био дубоко доживљени израз истинитог јединства вере и братског јединства у узајамној љубави Православне Цркве. Англикански бискупи и прелати (бискуп Глостерски, бискуп Гибралтарски, бискуп Фулгемски и бискуп Северне Индијане и два каноника) су седели на бочној клупи испред олтара (поред солеје) и били су, очито, под великим утицајем молитвеног полета православног богослужења.

        Управо ова религиозна снага и аутентичност (без обзира на шкртост језика школског богословља) од стране представника Православља, коју сам осетио на овој конференцији, исто као и дубоку, усредсређену централну хришћанску благочастивост представника англиканизма (опасност за англиканце лежи на другој страни – у склоности дипломатизму, дипломатским компромисима и недоречености) – велику и сигурну гаранцију да ово дело, без обзира на низ истинских, објективних потешкоћа, као и на разлике у богословском изразу које на, по мом мишљењу, непотребан начин такође стварају тешкоће, ипак неће утихнути.

 

                [1] Упореди, на пример, изванредну књигу бискупа Гибралтарског F. E. N. Viksa “Пуноћа Жртве” (1930. Mekmilan).

                [2] Упореди, између осталог књиге Torntona “Оваплоћени Господ” (1929) и“Огледи о Тројици и Оваплоћењу” (1928), обајвљени у редакцији dr Rovlinsona.

                [3] Неки од 39 “Чланова исповедања”, углавном члан XXVIII (први пасус),V, а такође и неки изрази у члановима XXXI, XXII i XIX, i такозвана „Цркна рубрика“.