Једном приликом је професор факултета упитао своје студенте шта мисле о политици и друштву у коме живе. Скоро у глас, чуо се одговор како су они разочарани стварношћу у којој живе, јер је много крађе и полтронства, мита и корупције, неправде и сиромаштва. Професор се сложио са њиховим виђењем, а потом их упитао да ли су они такви. Када је добио негативан одговор упитао је: „Ко се од вас јутрос возио без карте градским превозом, нека подигне руку?“ Након мале паузе, петнаестак поштених и храбрих подигло је руку. „Ето видите, ви сте јутрос нешто украли“. Сви су колективно заграјали: „Али, професоре, то је бедних сто динара и то је ништа према ономе колико
разни моћници краду“. Професор је мирно додао: „Ви сте украли сто динара јер сте толико били у могућности, питање је да ли бисте били другачији да је пред вама била могућност да украдете пет милијарди“?
Реч „образовање“ често се поистовећује са појмом школовања, начитаности и учености. У самој суштини реч „образовање“ долази од речи „образ“ или „икона“. To нас упућује на прве странице Библије где се говори о стварању човека. Тамо сазнајемо да је Бог створио човека „по образу своме и по подобију“ (Пост. 1, 26). Свети владика
Николај је говорио да је образован човек само онај који у себи, у својој души, носи Образ Божији, а не онај који је завршио многе школе или прочитао много књига. Овај професор са почетка наше приче сведочио је јавно да је Образ важан и да се годинама гради и чува, како од крађе оних ситних сто динара, тако и од већих искушења на која ћемо наићи током живота.
Реч „васпитање“ има свој корен у старој словенској речи ‘питати’, што значи хранити. Зато, васпитање подразумева храњење, одгајање, подизање целог човека, његове личности и то не само у физичком, већ у једном свеобухватном психофизичком и духовном смислу. Образовање, пак, на шта указује и сама етимологија ове речи,
дубоко је повезано са изграђивањем образа Божијег у човеку, јер знамо да је Бог човека створио по Својој слици и прилици, тј. по образу и подобију Своме и то као доброг и савршеног, али не и довршеног. Дакле, образовање је процес који траје и одвија се уз сарадњу саме личности, и не завршава се са нашим изласком из школе, или одласком из породице, него траје цели живот. Прича са почетка сведочи да постоје учитељи који и данас, осим стручних тема, воде рачуна да нахране своје ученике и духовном храном која ће их чувати од Зла, када се нађу на важним животним раскрсницама, када се буду опредељивали да ли ће бити Људи или нељуди.
Удаљивши се од суштине ових појмова којима би требало да је одређена, школа је, уместо да помаже младом човеку у преузимању одговорности пред историјом, пред ближњим, пред самим собом и пред сваким својим односом са другим, запала у дубоку егзистенцијалну кризу. И уместо да га води ка остварењу пуне слободе
личности и развијању свих њених креативних способности, окренула се тежњи да „производи“ стручњаке, одвајајући тако стручност од људскости и подвајајући човека на људско биће и биће стручњака, углавном на штету овог првог.
Човек на свет долази као дете, као биће у које су заложени велики потенцијали. Међутим, човек је биће кога је потребно водити и руководити, и ова одговорност је, пре свих других, на родитељима, који морају поставити добар темељ васпитања. Ово вођење и руковођење почива колико на речи толико и на делу, на примеру који је за младо биће – које своје прве животне покрете и потезе остварује подражавањем – од незаменљивог и неизбрисивог значења. Породица је, дакле, та која поставља основ, која ужиже љубав, усађује одговорност, формира у бићу детета једно језгро које
постаје темељ његове стабилности, а школа и све друге друштвене институције требало би да су надградња, усавршавање и рад на сазревању плодова.
Међутим, целокупно наше друштво је у једној кризи која се дотиче свих његових институција: од оне најосновније, која је породица, па до школе и свих осталих које су само одрази и рефлексије стања у коме се савремена породица налази. Криза савремене породице резултат је кризе личности и кризе идентитета у којој се налази данашњи човек. Удаљивши се од Бога, и помрачивши у себи Образ и подобије Његово
по коме смо створени, све мање смо бића доброте и љубави, а све више немилосрдне јединке које коегзистирају, у најбољу руку, по принципу: не дирам те – не дирај ме. Људи, нарочито млади људи, суштински су гладни и жедни љубави, јер је живот без љубави готово исто што и пакао.
Последице губљења Образа довеле су у питање сваки ауторитет, Божији закон вредности, оца и мајку, учитеља и наставника. Зло се осилило, заузело позицију врховне власти, окупирало медије и уплашило људе, а људи, уплашени, изгубили су људскост, храброст, достојанство и Образ. Зарад ситних интереса продали су веру за
вечеру, поштење и част за паре и власт. Како на истоку тако и на западу, северу и југу, покретачка сила готово сваке акције, и државе и појединца, постала је жеља за богатством. Данашњи човек, вероватно више него икад у историји, жели да буде богат и то је његов крајњи и највиши циљ. Другим речима, богатство се доживљава као предуслов живота. Тако је Зло наметнуло закон вредности који каже – колико пара имаш у новчанику толико вредиш, толико си жив, а чежња за животом је у самом темељу људског бића. Да би се Образ што лакше изгубио, на западу је рођена парола „циљ оправдава средства“. Савремене апологете Зла објасниле су, али и даље објашњавају, да се једном живи и да треба узети од живота све што ти пружа. На престолу таквог циља постављен је лажни бог који нуди паре, власт, сласт и страст, али пут до њега води преко губитка Божијег лика у себи и Образа. На том путу Зло нас лаже да је све дозвољено – слагати и украсти, преварити и издати, убити оца и мајку, учитеља и наставника, комшију и кума, Бога и душу. Док то чиниш, имаћеш паре и моћ, аутомобиле и проводе, путовања и уживања, али ћеш изгубити и себе и Образ. Ово нам говори да је Зло нападно и насилно, али не може нас освојити без нашег пристанка. Најчвршћи темељ у нама почива на слободи коју нам је Бог даривао и на темељу те слободе градимо Човека са ликом Божијим или нечовека са ликом Зла. Избор је наш.
Имајући све ово у виду, поставља се питање има ли данас хришћана са Образом који би били семе Добра, брана Злу, алтернатива бесмислу. Наравно да има, јер на слично питање Бог одговара пророку Илији да има још седам хиљада оних који нису преклонили своја колена пред Злом (1 Књ. Цар. 19, 18). Са друге стране морамо признати да када погледамо у хришћане наших дана видећемо много слабости и нејасно видљиве обрисе Образа Божијег на њима. Данас је, нажалост, за већину људи, верујућих или неверујућих, добро оно што је корисно, што доноси „профит“. Тај користољубиви и тржишни карактер и менталитет рефлектује се и на вернике. Многи људи о вери расуђују и вреднују је из перспективе користи. То значи да је вера добра и права ако је „кадра“ да нас утеши, да нам донесе мир, смисао, боље расположење, успешност у послу, боље здравље, стваралачку инспирацију. Вера нам користи у очувању националних интереса, културе, језика и државе. Услед разних невоља и болести, како физичких тако и психичких, духовних и социјалних, људи ишчекују чудо, исцељење и решење свих животних проблема, сад и одмах, једним доласком у Цркву. Све ово указује да смо ушли у Цркву без покајања и преумљења и да онај стари човек у нама није умро на крштењу, него по старој световној навици само тражи од Бога нешто
за себе. Када то не добије, просто се љути на Бога и постаје разочаран и депресиван. Тај стари човек је само променио одело, а испод одела су остали и маловерје и сујеверје и празноверје.
Од великог броја људи данас можемо чути да је хришћанство најсавршеније морално учење, да има најузвишенију етику и да је просто образац врлинског живота. Људи који не долазе у Цркву као Литургијску заједницу, од хришћана који долазе у Цркву сваке недеље, очекују да буду морални људи, примери за углед. Пошто у свакодневном животу не налазе доказе да су ти ревноснији хришћани бољи од њих, често им се подсмевају што посте и иду Цркву. Сваки њихов грех, а поготово свештеника, изазива саблазан, подозрење и осуду. Такви полухришћани од верског образовања у државним школама очекују да им вероучитељи васпитају децу као послушне, покорне, моралне и поштене људе, ако то не виде на својој деци, криви су вероучитељи. Раскорак између Цркве и савременог света је највећи баш када су у питању етичке норме и морално понашање. Због такве комуникације, хришћанску етику не одбацују само нехришћани и неверујући већ и сами хришћани „моралисти“. То су они који су врло строги према другима, а благи према себи. Што код других осуђују, код себе грчевито бране. Свакога осуђују и то немилосрдно и на тај начин показују да немају љубави која пажљиво одваја грех од грешника, баш онако како је то Христос радио. Такви хришћани, па понекад и црквене заједнице, које своје постојање
темеље на претензији о моралној надмоћи, људима су данас одбојни, јер позивају људе да траже недостатке других и да их са радошћу приказују свету. Црква је данас често предмет напада у медијима и греси њених чланова се стављају на насловне стране новина. То је зато, што се уопштено и погрешно сматра да бити хришћанин
заправо значи бити бољи од других људи. Но, не треба се плашити таквих искушења. Црква је чиста Дјева и нико је не може упрљати, ни њени поједини удови, нити они који је пљују са стране.
Много је и оних који веру и Цркву доживљавају као део националне
идеологије, као важан фактор националног идентитета, што треба неговати и поштовати. Према тим тумачењима, Црква је створила нацију, националну државу и културу и формирала њихов идентитет и зато се она налази по рангу на првом месту националних институција. На другом месту је војска. Љубав према својој нацији се
често манифестује као мржња према другима. Понекад се, нажалост, у име Христа осуђује и убија припадник друге нације. Неретко се Христос и Црква национализују. У дијаспори је Црква готово исто што и национални клуб (место националног окупљања).
Пратећи савремену моду и код нас се јавља тип „верника“ које привлачи лепота храма, црквена архитектура, иконе, музика, појање и друге врсте уметности. Они одлазе у Цркву где је млад и леп владика, свештеник или ђакон, где пева атрактиван
хор, где блистају фреске и слично. Крштавају се и венчавају у атрактивним храмовима, манастирима који су ин, јер друге, „обичне“, градске Цркве не одговарају њиховом угледу и реномеу. Тужно је то, али истинито. Све су то искушења са којима се суочава Црква данас, јер су многи крштени људи, између свега осталог, и побожни, и то у оној мери у којој им вера не ремети прикованост за ствари овога света.
Треба искрено признати да слика савремених хришћана не значи да су они апсолутно нецрквени и штетни, али врло често јесу једнострани и ускогруди, скучени и ризични и као такви не могу бити истинска брана Злу у коме свет лежи. Вера, дакле, није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање које настаје и нестаје.
Предмет вере нису апстрактне идеје, већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорија о стварима о којима се, заправо, ништа не зна. Вера није научна
истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак, од свега тога нешто и јесте.
Вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је конкретан начин живота, међусобни однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Јеванђелист Јован веру идентификује са животом у Христу (Јн. 3, 15; 17, 3; 20, 31). У неким новозаветним списима вера је повезана са љубављу. Она се пројављује кроз љубав и као љубав. Зато се она још назива: „дах живота“, „заједница“, „учествовање“
(1. Кор. 10, 16–17; 3, 11), „темељ свега онога чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 11, 1). „Вера се поистовећује са самим Христом“. „Вера је заснована на узајамном „нека буде“, два „да“, на сусрету снисходеће Божије љубави и узлазеће љубави човека ка Богу. Божији глас је тих, и он зове веома благо, и никад наметљиво. Бог не „наређује“ и зато није насилан као Зло. Због свега реченог није лако бити човек, још теже је бити прави хришћанин и зато светитељи најдостојније носе Образ Божији у себи и светле у нашим календарима, са наших икона и фресака. Они како јуче, тако и
данас, крепе малодушне, подижу пале, храбре понижене и враћају наду у Живот, прави живот, вечни живот.
Хришћани са Образом имају стално искуство праве мере за све у животу и увек су „задовољни оним што имају“ (1 Тим 6, 6). То не значи ништа не радити и препустити се „судбини“, већ напротив пребројати своје таланте и тако знати шта имам и колико могу, јер се таквом мудрошћу најбоље усклађују жеље и могућности. Ако током
образовања у породици и школи нисмо стекли такву мудрост, увек ћемо падати на испиту зрелости, поистовећујући се са онима којима приговарамо, не нудећи ни себи ни њима ништа смислено, осим вербалних сукоба и празнословних расправа. Зато је
потребно са страхом Божијим, вером и љубављу приступати трезвеном трагању и разумном тражењу циља и смисла. До таквог циља и смисла води узак пут, али једни прави и истинити. На престолу таквог циља седи Бог љубави који жели да се сви људи
спасу од Зла и смрти и дођу до познања Истине. Историја Цркве нам показује да је спасоносна радост добра могућност свакога човека. На том путу нема привилегованих, нити постоји систем бодовања по заслугама, јер до циља стиже свако ко то стварно и слободно жели. Свакоме бива онако како верује сходно обећању „све је могуће ономе
који верује“ (Мк 9, 23) и силом јеванђелских речи „нека ти буде како хоћеш“ (Мт 15, 28). Дакле спасавамо се по дару љубави Божје и делом живе вере. Свако се у једном тренутку може преобразити на боље, али је сваки следећи тренутак нови изазов за нашу слободу и могућност повратка на старо. Томе нас уче догађаји око Голготе у којима разбојник први улази у рајску стварност, а Јуда, близак Христу, пада у
среброљубље и очај самоубиства. Апостоли који су све време били уз Христа, из страха за сопствени живот беже од Њега, Тома сумња, а Петар га се јавно одриче, и то уз заклетву. Гледајући у јеванђелске слике, и савремени хришћани могу се лако поистоветити и са разбојником, и са Пилатом и са Петром и са Томом, са блудним
сином и са његовим братом, са цариником и са фарисејем. Свуда нас има зато што у сваком од нас стоји неизбрисиви траг Божији уз многобројне наслаге греха који су тај лик и Образ упрљали и затамнили, али га нису избрисали. Промишљајући о себи кренимо истинским путем боготражитеља, образујмо се веронауком како наш Образ не би био ђон него слика лика Божијег. Уклањајући се од греха, оперимо одећу крштења и Образ Божији у нама. Вратимо се народној и Божијој мудрости која се чује у речима мајке Јевросиме: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Ова мудрост доноси и зрелост и одговорност која зна да није дозвољено, нити нормално, да преко лешева и туђих суза идемо до циља. Таквом мудрошћу умећемо да разликујемо жртву од џелата, правду од неправде, Истину од лажи, без обзира што нам Зло преко савремених медија говори другачије. Тако стечена мудрост неће победити моћнике овога света, нити ће укинути многе неправде, нити смањити јаз између богатих и сиромашних, или разна насиља у свету. Свега тога биће и у будућности, али у једно сам сигуран и тако верујем да, образовани на Божијој мудрости, добијамо благодат Божију која је кадра да се супротстави сваком искушењу и да нам дарује мир и радост у Духу Светоме, а то је највеће Богатство и у садашњем и у будућем веку.
