Већ сандук затварају чврсто да вечно будеш плен тог сна,
у земљу носе те под крстом где трну осећања сва.
И бићеш нем сред гробне таме на поклич наш над твојим гробом.
А руке ће нам тад и саме све венце слагати над тобом.
Над тобом биће – цвет до цвета, гроб ће сијати као престо,
и тај твој одлазак са света ми ћемо помињати често.
Почивај мирно, драги друже, и чекај долазак наш само,
трпећемо зло од тебе мало дуже и брзо ћемо и ми тамо.
