објављено / 8.06.2017.

Свети Атанасије Велики – ИЗ ТУМАЧЕЊА НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ЛУКИ

Глава 1

Ст. 20. И ево, бићеш нем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси веровао мојим речима које ће се испунити у своје време. Праведно Анђео не опрашта неверујућем Захарији, зато што је овај имао за пример оне пре њега који нису били плодни а рађали су, како учи божанско Писмо.

Ст. 35. Зато и оно што ће се родити од Тебе* биће свето, и назваће се Син Божији. Анђео не каже Деви: оно што ће се родити, да не бисмо стекли утисак као да тело улази у њу од споља, него је придодао: од Тебе, ради посведочења да ће оно што ће се родити бити примљено од њеног јестаства (природе). А назваће се свето не зато што ће имати обитавајућег у себи Сина Божијег и што ће постати свето по причешћу, него зато што је заиста свето по јестаству (природи), будући да је сам Син Божији, и при том једини.

Ст. 36. И ето, Јелисавета рођака твоја. Анђео је назвао Јелисавету рођаком Пресвете Деве, или зато што су оне потицале од једног (истог) праоца Јакова, или зато што је још пре давања закона Аарон, будући из колена Левијевог, узео за жену Јелисавету, кћер Аминадавову, сестру Наасонову, из колена Јудиног. Јер од тога времена царствено колено Јудино, из кога је била Пресвета Дева, спрегло се (спојило, повезало) сродством (ородило се) са свештеничким коленом Левијевим, од кога је била Јелисавета. Стога, свепремудра благодат Светога Духа чудесно је устројила да се и ова жена Захарије, као и жена Ааронова, назове Јелисавета, да бисмо из самог имена јасно видели да постоји сродство по Јелисавети жени Аароновој између Деве и мајке Претечине Јелисавете.

А Свесвета Дева, рекавши: (38) Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој, изразила је тиме следеће: ја сам скрижал (таблица, плоча) на којој Писац пише што Му је угодно. Нека Господ свега пише и твори што хоће. И Анђео, примивши од свесвете Деве ово исповедање вере, отиде од ње.

Ст. 46. Велича душа моја Господа као што се речима: „славити Бога“ не изражава као да се од споља придаје Богу слава, и изразом: „светити (освећивати) Господа“ не означава као да Му се прилаже (домеће) светост, тако се ни речима: „величати Бога“ не показује придодавање величине Њему. Напротив, онај који велича Бога прима у себе причешће Његовом величином. Стога је и речено: велича душа моја Господа. И то се неће учинити чудним ономе ко је тачно разјаснио да Бог не прима, него подаје добра.

Ст. 48. Што погледа на смерност слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. Како је висока девственост! Желећи да се подвизава у другим врлинама, свако има за то закон, али девственост, превазилазећи закон и управљајући живот ка најважнијем циљу, јесте указање будућег века, слика (икона) анђеоске чистоте. Зато, много се може рећи о девствености, али да се не бих задржавао словећи о ономе што је јасно свима, уместо свега рекавши једно, показаћу тиме величину ове врлине. Владика свега – Бог Логос (Реч), када је Отац благоволео да све подигне и обнови, зажелео је да само Дева постане мајка тела које је Он узео на Себе; и Дева постаде мајка. Заиста, дође нама Господ – човек, да би, као што све кроз Њега постаде, тако и девственост била од Њега, и Њиме (кроз Њега) људима изнова била дарована ова благодат, и наставила да расте у њима. Стога, до које мере ово служи као похвала за девственице и као показивање Његовог Божанства, може се видети из следећег. Ако су родитељи светих мученика славни јунаштвом синова, и Сара се радује родивши Исаака, и, како говори Пророк, блажени који имају огањ (племе) на Сиону и пећ (рођаке) у Јерусалиму (Ис. 31, 9), је ли онда ко у стању да каже колико је похвале светој Деви и богоподобној (боголикој) Марији у томе што је Она постала и назива се мајком Логоса (Речи) по телесном рођењу? Јер ово Божанско рођење опојано је од анђелске војске; а подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила и дојке које си сисао (Лк. 11, 27), а сама приснодева (увек дева) Марија, која је родила Господа, увидевши шта се збило с њом, рекла је: од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. Но оно што се збило са Маријом претвара се у славу (хвалу) свим девственицама, зато што се ове девствене гране (изданци) већ држе на њој, као на корену.

Глава 2.

Ст. 22. А када се навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсејеву, донеше га у Јерусалим да га ставе пред Господа – (23) као што је написано у Закону Господњем, да се свако дете мушко које најпре отвори материцу посвети Господу – (24) и да принесу жртву као што је речено у Закону Господњем: две грлице или два голубића. Господ се није обукао у тело по лику других људи да би ушао (ступио) у постојање и дошао на свет, већ је постао човек да би освештао тело. А ако ко речи: да га ставе пред Господа, буде схватао као да је реч о самом Господу, у том ће му случају измаћи прави смисао. Јер, када је Господ био скривен од очију Оца и није могао бити Њему видив? Или, налази ли се какво место изван Његове владавине, где Он пребивајући не би предстојао Оцу (стајао пред Оцем), све док није био донешен у Јерусалим и унешен у храм? Али зашто су приносили и праобразне жртве када је Он био сама стварност? Нису ли зато што је ово написано ради нас, а не ради Њега? Јер као што Он, будући (Који јесте) Бог, непроменљиво по природи постаје човек, и обрезује се телесно, и крштава се, и трпи остало не ради Себе, него ради нас, да би смо ми будући да смо људи, по благодати постали кроз усиновљење богови, и обрезали се духовно, а не по Закону, и крштењем умили греховну нечистоту, и разапели се свету, и устали (подигли се, васкрснули) Богу, тако је и оно што је овде речено о њиховом очишћењу, о стављању Њега пред Господа, и о праобразним жртвама, свршено и написано не Њега ради, него ради нас, да бисмо се научили да се очишћујемо и да стављамо себе пред Бога, тајанствено и духовно приносећи Њему две грлице или два голубића. А грлица је символ целомудрености и тиховања, зато што је ова животиња пустинољубива и веома целомудрена, и ако умире грлица мужјак или женка, онда она која преостаје, више се не спреже (не везује, не саставља) са другом. А голубићи су слика незлобивости и кротости. Пошто они који целомудреношћу очишћују себе од телесних задовољстава и похота, а незлобивошћу и кротошћу уздржавају се од раздраживости и гнева, заиста приносе добре жртве, појављују се пред лицем Божијим и уводе (узводе) себе у небески Јерусалим. Јер ништа није тако угодно Богу као незлобивост и целомудреност. И заиста, Бог хоће да нас учини толико целомудреним да не гледамо чак ни на жену са похотом (жељом), а о незлобивости говори: ако се не обратите и не будете као деца (Мт. 18, 3), не по телесном узрасту, него сликом деце показујући незлобивост, а као пример кротости и смиреноумља пружа Себе самог, говорећи: научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29). Но ако неко упита: а зашто је заповедио да се поменуте животиње приносе две по две, од којих две зреле (одрасле) и два птића? Одговарам: пошто је човек двосаставан (двострук), то јест састоји се од душе и тела, Бог тражи од нас двојаку целомудреност и двојаку кротост. Ако се телом уздржавам од плотских уживања, а душом жудим за њима, онда ја нисам целомудрен, већ сам прељубник. Јер речено је свако који погледа са жељом, већ је учинио прељубу у срцу (Мт. 5, 28). А такође и ко се по спољашњем изгледу (на изглед) чини кротким, али је у души раздражив, тај није незлобив, већ лицемеран и гневљив; а видива и умишљена (привидна) незлобивост служи му као покривало потајне злобе. Имајући такве у виду, пророк говори: устима својим благосиљаху, а срцем својим проклињаху (Пс. 61, 5), и још: који говоре мир са ближњима својима, а зла у срцима својим (Пс. 27, 3). Заповедајући да се приносе два сазрела (одрасла) и два птића, даје тиме до знања да у благоразумности и целомудрености треба да будемо савршени, али да злоћом, као што говори Апостол, детињимо (1 Кор. 14, 20).

Посмотримо на кога се односи, где и када је речено: да се свако дете мушко које најпре отвори материцу посвети Господу, и да је то због нејасноће закона?.. *

Ст. 29. Сад одпушташ у миру слугу својега Господе, по речи својој. Зато, презиримо смрт. Јер, ако и станемо да се ње бојимо, та умрећемо, разуме се у време које нам је одређено Промислом. Боље је дочекати је храбро, као нешто неизбежно и очекивано, него јој се само неславно препустити. Ко окончава живот у богочашћу (богопоштовању), тај не умире. А ко се позива само повремено (покадкад), као онај који живи за себе, тај је дужан да да одговор и у самом времену, а ако не буде дао, онда ће чути: примио си добра своја у животу своме, сада пак ти се мучиш (Лк. 16, 25). Зато ваља мушки да се држимо, како је заповедао Апостол (1 Кор. 16, 13), да би смо сасвим умртвили своје удове који су на земљи (Кол. 3, 25); треба приправити (припремити) дела за одлазак (исход), да бисмо, када се збуде свршетак времена, или када будемо позвани од Спаситеља, могли и ми да кажемо: сада одпушташ слугу својега, Господе. А када дође сам Господ, нека нас нађе како бдимо, а не спавамо, и да нас не укори, рекавши: зар не могосте један час пробдети са мном (Мт. 26, 40)? А душевни сан је немарност и несећање на смрт (заборављање смрти).

Глава 4

Ст. 33. И у синагоги беше човек са духом нечистог демона, и повика из свег гласа, (34) говорећи: Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си: Светац Божији. Рекавши: знам те, зли дух није знао Њега истински, већ је говорио лицемерно. Али и у томе што је право рекао (јер тачно рече: Ти си Светац Божији), Господ му је наложио да ћути (умукне) и запретио му је да не говори, да ни зли дух заједно са истином не би посејао злобу своју, а да би се и ми научили да се не обазиремо на злодухе, мада, наизглед говоре они и истину. Јер, нама који имамо код себе божанска Писма и слободу даровану од Спаситеља, не приличи да се учимо од ђавола, који није сачувао чин и сврнуо је (застранио) у мислима својим. Стога, и када он изговара изреке Писма, Господ му запрећује говорећи: а грешнику рече Бог: Зашто ти казујеш законе Моје (Пс. 49, 16)? Зато, сам Очев глас, који објављује: Ово је Син мој љубљени (Мт. 3, 17), и Анђели који Му се клањају и свети који написаше о Њему, могу довољно да науче верне да Он једини јесте Син и Божији Логос (Реч). Али аријанци, пошто немају чисто разумевање и не могу да послушају мужеве божанствене и богослове, нека се макар и од њима сличних бесова науче да ови нису проглашавали за синове многе, него Овога јединога знајући, говорили: Ти си светац Божији и Син Божији. Јер сам онај који их је наводио на јерес није рекао: Ти си један од Светаца Божијих ????????????????????????којих је много, него говори: Ти си Светац Божији?????????????????????????? зато што си Ти један (једини). Стога, сасвим је умесно овде придодат члан??????????. Јер Он је једини свет по природи, а други су свети као причасници (заједничари) Његови. Тако и сами посленици (делатници, делатељи) лажи неретко (често) натерани очевидношћу, и против воље сведоче о истини. Јер ни демони нису извршавали дело Јеванђелиста, већ су, кад нису могли да гледају на светлост истине, викали: Знамо те ко си: Светац Божији.

Глава 8

Ст. 50. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само веруј, и биће спасена. Код оних који Га призивају Господ пре свега тражи веру. Тако, слепом говори: ако верујеш, оздравиће (Мк. 9, 23). А ово Спаситељ не тражи зато што Му је потребна сарадња других, јер Он је Господ и давалац вере, него хоће да нам покаже да се Он не придобија молбама из пристрасности (гледајући ко је ко), већ услишава само верујуће, а уједно саветује да не примамо доброчинства без вере, и да их се не лишавамо због неверја. Јер хоће и да дарујући благодат, она остане, и лечећи, да оздрављење буде несумњиво. Тако, Он је унапред упозоравао раслабљеног говорећи: ето постао си здрав, више не греши (Јн. 5, 14). И као што лекар, долазећи к болесницима, пита их најпре хоће ли да оздраве, да ако би се водила о њима брига против њихове воље, због противљења болесних лекарској вештини, не би само лечење било бескорисно, тако је и Господ питао оне које је лечио, давао благодат онима који су веровали, да би они могли вером и да присвоје благодат, јер је вера знак душевног произвољења (добре воље душе). Зато сада и говори: само веруј, и биће спасена.

Глава 9

Ст. 57. А када они иђаху путем, рече му неко: Господе, ићи ћу за тобом куд год пођеш. (58) А Исус му рече: Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема главу где склонити. Господ, видећи да овај књижевник, обећавајући, (заричући се) да ће ићи за Њим, говори то само на речима, а нема то на уму, и предаје се (заноси се) другим помислима, постиђује га изобличавањем и не тера га од Себе, као да га одвраћа од Себе, и не обмањују га његове речи, као да овај не зна какав је Он, већ као онај који зна – изобличава, и као онај који уразумљује – исправља. Господ као да говори овако: нико, успокојавајући се у неразумном (бесловесном), не може ићи за Логосом (Речи); друг (пријатељ) бесловесних није у стању да прими Логос (Реч); ко машта о бесловесном, тај је неспособан да стекне појам о Логосу. И заиста, у самој дрскости књижевника може се видети знак његове непромишљености и неукости. Јер, да је познао силу Логоса, онда нипошто не би створио себи лажно схватање о духовном Логосу. И, будући да је човек, не би се осмелио да изједначава себе са недостижном (непојмљивом) силом Спаситеља, говорећи: ићи ћу за тобом куд год пођеш. Јер ићи (поћи) за Спаситељем само зато да би се чуло (слушало) Његово учење, још је и могуће за природу човечију, али само по човекољубљу Спаситеља; но упоређивати (изједначавати) се са Њим и ићи за Њим свуда и немогуће је и дрско је од онога који даје такво обећање, зато што ми не можемо пребивати са Њим, Који почива код Оца (са Оцем). И да ли то могу они који су друге природе? Ми не можемо да будемо сапутници Свудпостојећем, зато што је Он бескрајан, а ми смо ограничени; Он је у целој васељени и изван ње, а ми у васељени имамо састав (ипостас) одређене (утврђене) мере. И Господ непокретно и не премештајући се (не прелазећи) са једног места на друго, оно што је посвуда (по свим местима) постојеће ставља у покрет и свиме управља, а ми људи, прелазећи (премештајући се) са онога места од кога се крећемо, тим напуштањем места показујемо колико смо мали према непокретној (непролазној) свеприсутности Његовог Божанства. Господ исправља књижевника у једном и другом, изобличава његову неспремност за остварење подухвата и научава га величини Свога Божанства, говорећи: лисице имају јаме и остало. То је исто као кад би Он рекао: сва створена бића су ограничена и одвојена међусобно местом, а Логос Божији има неизмерну (необухватну) силу; стога не говори више: ићи ћу за тобом куд год пођеш. А ако хоћеш да постанеш ученик, одбаци бесловесно и приступи Логосу (Речи). Јер онај који остаје у бесловесности не може да постане ученик Логоса.

Глава 13.

Ст. 120. Са чиме ћу упоредити Царство Божије? Слично је квасцу који узе жена и покри га у три копање брашна, док не ускисе све. Нека обрати пажњу на ово свако ко сумња у изречено, а наиме да човек, који је стекао и мали квасац врлине, мада и није успео да га охлеботвори (да од њега направи хлеб), заиста имао такву намеру, али није могао да је оствари или због безбрижности, или због немарности, или због недостатка мужаствености (одважности), и зато што је одлагао то из дана у дан, неће остати заборављен код праведног Судије, када буде изненада затечен и пожњевен; напротив, Бог ће по смрти таквога побудити његове ближње, управити њихове мисли, привући срца, преклонити душе, и потресени (покренути) тиме, они ће похитати да му подају помоћ и потпору. И пошто је Владика дирнуо њихова срца, надокнадиће они недостатке онога који је отишао. А ко, сав прекривен трњем, води рђав живот, испуњен сваком нечистотом, ко никада не долази к себи, без бојазни и равнодушно се утапа у смрад сластољубља, испуњавајући сваку телесну жељу, ни најмање не бринући о души, и предајући се сасвим телесном начину мишљења, томе, ако се затечен у таквом стању пресели из живота, нико, разуме се неће подати руку помоћи, и удео његов биће одлучен (одређен) тако да ни жена, ни деца, ни браћа, ни рођаци, ни пријатељи нимало неће помоћи њему, јер га Бог неће урачунати ни у шта.

Превод:

Мирослав Голубовић