објављено / 21.05.2017.

Свети Григорије Палама – 20. Беседа изговорена на Недељу о слепорођеном,

на осмо недељне јутарње Еванђеље по Јовану;
у њој се говори и о томе да они који до краја
побожно остају у храму за време богослужења
бивају удостојени великих дарова
 
1. Јован Девственик је једини, по благодати, као ризницу примио за Мајку неупоредиву Мати Дјеву. Христос га је нарочито љубио и он је „Син Грома“, којега је Христос подигао на небо и преко њега загрмео, због чега је више од других заслужио да као дар добије назив „Син Грома“. Стога је из свег гласа проповедао разјашњавајући нам догађаје везане за Васкрсење Господње из мртвих, а описао је и начин на који се Господ јављао после Васкрсења, што се у Цркви чуло прошле недеље, кроз оно што је он написао у Еванђељу: А у први дан седмице дође Марија Мтдалина на гроб рано, док још беше мрак, и виде да је камен дигнут са гроба. Онда отрча и дође Симону Петру и другом ученику кога љубљаше Исус – и ту говори о самом себи.
2. Саслушајмо сада шта каже у наставку: А Марија стајаше напољу код гроба и плакаше. И сами Јован и Петар, чувши њене речи и дотрчавши до животоначалног Гроба, видели су оно што се догодило и доказе (који су се ту налазили), те су поверовали и задивили се, а потом кренули натраг. Марија је пак остала, стојећи напољу код гроба и плачући, јер се још није у потпуности уверила у то да је Господ Васкрсао иако је већ два пута, заједно са другим женама долазила на гроб: најпре заједно са Богородицом, како саопштава Матеј када каже: А пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се затресе веома (Мт. 28,1-2), а сада долази са Петром и Јованом, који су поверовали на основу онога што су видели и отишли веома задивљени. Иако је, дакле, два пута са другима долазила на Гроб, при чему су они поверовали и уверили се у истинитост (Васкрсења Христовог), она, као да није примила никакав доказ, неутешно плаче.
3. Може се приметити да се нешто слично догађа и када су у питању врлински подвизи. Међу онима што се подвизавају, некима благодат одмах долази у сусрет и даје им да се унапред у потпуности увере тако што ће окусити обећане награде – као да пружа према њима човекољубиву руку, као да их прихвата и помазује за даље подвиге. Код других (она) очекује крај њихових подвига, припремајући им, у коначном исходу, венце за њихово трпљење. По речима неког богоносног Оца, једни примају свештене награде пре подвига, други у току тих подвига, остали – у време свог исхода (из тела).
4. Све се ово догађа према свемудром божанском промислу који на различите начине уређује све што се односи на нас и свакоме додељује оно што му следује и служи на корист, како када су у питању врлинска дела, тако и у односу на тајне вере. Устројавајући, дакле, мудро и човекољубиво и када је реч о Марији Магдалини, Господ је просудио да она још не треба да се увери у његово Васкрсење, како би на њеном примеру и оне који долазе касније привео и приволео на трпљење. Саслушајмо каквих се све дарова она удостојила након тога, због своје постојаности и трпељиве чврстине: А Марија стајаше напољу код гроба и плакаше. И када плакаше – каже Еванђеље – надвири се над гроб и виде два атела у белим хаљинама где седе, један чело главе, а други чело ногу, где беше лежало тело Исусово (Јн. 20; 11-12).
5. То што се она погнула и што је, дубоко потресена, очи управила ка Гробу, показује крајњу душевну напетост. Најпре, међутим, треба истражити следеће: како је могла, како каже Еванђелист, још док је био мрак све јасно да види, и то сваки детаљ, па још и извана да види оно што се налази унутар пећине? Очигледно да је тада напољу био мрак јер чувствени дан још није коначно засијао. Пећина је пак била испуњена светлошћу Васкрсења, коју је Марија видела и која је у њој још више распламсала љубав према Христу – светлошћу која је њеним очима дала снагу да приме виђење ангела, и не само да их види, него и да беседи са њима, јер је такву силу поседовала она светлост.
6. Видела их је у белим одеждама, не само због чистоте и блистања ангелске природе, него и као оне који својим сијањем објављују и показују тајну Васкрсења и заједно са нама празнују овај уистину лучезарни дан васкрсења Господњег. Она их је видела како седе, да би јасно познала како они нису дошли тек тада, него да су и раније били ту, иако се нису показали, а такође и да би схватила колико су неки од њих узвишени, будући да се не виде чак ни онда када су присутни. Седели су тако, чини ми се, и због своје љубави, јер су желели да се приближе месту на коме је претходно лежало тело Господње. Проникнути љубављу, они су седели на гробу, један код главе а други код ногу, показујући како је и за ангеле у истој мери (као и за људе) омиљено и поштовано како божанство Христово – чији је символ место на којем је почивала Његова глава, тако и Његово очовечење – које је представљено местом на коме су лежале Његове ноге. И они јој рекоше: Жено, што плачеш? (Јн. 20,15).
7. Гледаш небо у тој пећини, или, боље рећи – храм небески, подигнут на месту земаљског гроба и тамнице, у коме су уместо земаљских стража небески ангели, који имају велику част да чувају гроб Животодавца Бога и са радошћу га штите сад кад је пуст. А ти, жено, зашто плачеш? Они не питају зато што им околности нису познате, него зато да би је повратили, да би је учинили способном да их прихвати и да би створили добру основу за извршење свога дела, а дело ангела који седе на гробу Животодавца састојала се у томе да објаве славу Васкрслога. На питање ангела о разлогу због кога плаче, она одговара: Зато што узеше Господа мојега, и не знам где Га положише. И ово рекавши, обазре се натраг. Шта је Марију подстакло да се изненада окрене натраг? Несумњиво, подстакло ју је покорно клањање ангела Господу Који се појавио: она је Њега назвала само својим Господом (каже: Узеше Господа мојега), сматрајући да је реч о крађи и одношењу Тела, чиме је, истина, показала наклоност своје душе према Њему, али никако о Њему није размишљала онако како доликује Богу. Они пак на делу показују да је Он Господ и самих ангела Божијих, јер док Он још није дошао седели су на гробу, а када се непосредно појавио, хитро су устали и са побожношћу и усхићењем, како то доликује њиховом чину, усрдно Му се поклонили.
8. Марија се окренула да би видела шта је то пренуло ангеле и угледала Исуса како стоји, мада није схватала да је Он пред њом, јер је Васкрсење сматрала нечувеним и готово немогућим. Пошто је, осим тога, сумрак још преовладавао над дневном светлошћу, а Господ јој није показао (Своје) божанско сијање, него је био онакав каквим Га је знала за живота и у време страдања, она Га није препознала, него је од Онога који обрађује душе и Творца света мислила да је градинар овдашњег врта. Када јој се Он обратио по имену, говорећи: Марија, она Га је препознала и, променивши мишљење, одговорила је: Равуни, што ће рећи: Учитељу! Ни тада јој, међутим, иако је видела да је жив, није пало на памет да о њему помисли као о Богу, већ се према Њему понела просто као према човеку Божијем и учитељу божанских ствари, те је стога похрлила не само да Му се поклони, него и да се из љубави дотакне Његових ногу, али је зачула: Не дотичи Ме се! Он тиме као да јој каже: ако твоја мисао не дотакне дубину тајне о Мени – да сам Ја Бог Којега ти сада видиш у телу, и то у телу које је сада божанско, онда Ме се не дотичи.
9. То је морало да буде остављено за Мајку Божију – то, да Она једина од жена по Васкрсењу дотакне тело Бога Који се ради нас од Ње оваплотио. То се и догодило, како саопштава Еванђелист Матеј, јер због Ње су се – каже он – (Жене Мироносице) дотакле ногу (Васкрслог Господа Христа). А Марији Магдалини (Господ) каже: Не дотичи Ме се, јер још нисам узишао Оцу Својему (Јн. 20; 17) – што у потпуности одговара ономе што је потом рекао ученицима: Узлазим Оцу Мојему, док сада вели: Још нисам узишао. Он ово говори зато да би се они двоструко потрудили, да би распламсао њихову љубав и подстакао их на предану тежњу ка томе да Га виде. Међутим, ове последње речи Спаситељеве односиле су се на Марију Магдалину: Не дотичи Ме се, јер сада је то тело у које сам се обукао силније од огња устремљеног у вис, и више је испуњено силом; не само да је у стању да узиђе на небо, него и до самог наднебесног Оца. Ја, међутим, још нисам узашао Оцу Своме, јер се, након васкрсења из мртвих, још нисам јавио Својим ученицима.
10. Иди браћи Мојој – јер сви смо ми од једног Оца, иако не на исти начин, будући да сам Ја Син од Његове природе и једносуштан са Њим, док је њих Он кроз мене усинио. Иди, дакле, браћи Мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу Мојему и Богу вашему (Јн. 20; 17). Он је наш Отац по благодати усиновљења Духа, а Његов Отац по божанској природи. Као Творац природе Он је наш Бог, а Његов Бог је силом оног домостроја којим је примио људску природу. Ово је рекао одвојено зато да бисмо схватили међусобну различитост. Тиме што је рекао да усходи Оцу, Он им је разјаснио да је Његово тело (након Васкрсења): управо оно (тело) у којем је Он на земљи и раније непрестано пребивао и све време био са њима.
11. Марију Магдалину величамо као једну од Христових Мироносица, у коју се, након што је Христос из ње истерао седам злих духова, уместо тога, у потпуности уселила седмоструко јача божанска благодат Духа. Тако је дакле, ова Магдалина Марија због своје истрајности била удостојена виђења ангела и беседовања са њима да би затим, угледавши Господа, постала Његов апостол и за саме апостоле, те из самих божанских уста била научена и коначно добила потврду (Васкрсења Христовог), отишла апостолима и објавила им да је видела Господа, а што јој је Он рекао.
12. Размислимо о томе, браћо: колико је Марија Магдалина у достојанству заостајала за Петром, првоврховном међу апостолима, или за Јованом, Христовим љубљеним Богословом, а колико је узвишенијега него они била тада удостојена! Они су, дакле, по доласку на Гроб видели само плаштаницу и повоје, док је она, благодарећи унутарњој истрајности – будући да је до краја остала код улаза у Гроб – пре апостола видела не само ангеле, него и Господа ангела Који је у телу устао из мртвих, постала је Његова послушница, и Он ју је Својим божанским устима послао да изврши заповест.
13. И ево, овај храм у којем се сада налазимо, представља обличје оне пећине, боље рећи, и више него обличје. И он има иместо где лежи тело Господње – у унутарњој просторији, иза завесе, где се налази свесвештена Трпеза. Стога онај ко духовно прибегава овој божанској и уистину богопримној пећини и ту пребива и остаје до краја, усредсређујући и усмеравајући своју мисао ка Богу, тај не само да ће познати у овоме богонадахнуте речи Светог Писма које као какви ангели сведоче о божанској и људској природи нас ради оваплоћеног Божанског Логоса – него ће очима свога ума јасно видети и Самог Господа, рећи ћу чак – и телесним очима, јер онај ко са вером гледа на тајанствену Трпезу и на Хлеб Живота који на њој почива, види Самог уипостазираног Логоса Божијег који је постао Тело и настанио се међу нама. Ако учини себе достојним да се Он настани и у њему, онда не само да ће Га видети, него ће постати и Његов причасник, и Он ће обитавати у таквоме, и биће (такав човек) испуњен божанском благодаћу коју Он даје. Као што је Марија Магдалина видела оно што су апостоли желели да виде, тако и овакав човек бива удостојен тога да види и да се наслади оним у шта би, по речима Апостола, и ангели хтели да проникну, те кроз созерцавање тога и кроз св. Причешће, васцели човек постаје боголик.
14. Дакле, браћо, исправите поново ваше руке које се не дижу да би чиниле врлине и ваша раслабљена колена, и усмерите ваше кораке да иду право, ходећи правим путевима Господњим: праведношћу, целомудреношћу, љубављу, смирењем, истином. Изопачени и потпуно криви путеви, какви су мржња, лаж, издајство, убиство, прождрљивост, гордост и томе слично – не само када се овако нешто твори, него и када се гаји у срцу – чине да човек заслужи да се Бог одврати од њега, јер човек гледа на лице, док Бог гледа срце, будући да Он испитује срца и оно што је скривено.
15. Ви који сте се сабрали у храму Божијем, опасавши бедра разума својега, како каже први међу апостлима, Петар, будите трезвени, сасвим се надајте благодати која ће вам се донети откривењем Исуса Христа (1. Петр. 1; 13). Немогуће је да онај ко стоји у свештеној Цркви Божијој, ко сабира свој ум и усмерава га ка Богу, ко прониче у садржај светих песама које се поју, пазећи на њих од почетка до краја, не привуче к себи Бога, сходно предмету својих мисли о Богу и о божанским речима. Као последица таквог размишљања јавља се нека топлина у срцу која одгони рђаве помисли као мушице и души доноси духовни мир и утеху, а телу дарује освећење, сходно реченом: Запали се срце моје у мени, и у размишљању моме разгоре се огањ (Пс. 38; 4). То је управо оно чему нас је и неко од богоносних Отаца поучавао речима: на сваки начин се потруди да твоје унутарње делање буде по Богу, јер тако ћеш победити спољашње страсти. И велики Павле нас на то подстиче када каже: По Духу ходите, и иохошу телесну нећете чинити (Гал. 5; 16).
16. Тако и на другом месту саветује и пише: Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином (Еф. 6; 14). Тако бива када је мисао окренута према божанском и пребива у божанској истини, док се пожудне склоности душе држе унутар брижљиво постављених граница, а жеље тела су изгнане. Кад су телесне помисли угушене, онда душу која пребива у миру прихвата благодат Духа и чини је способном да окуси она будућа и неописива блага, која око страсног и немарног човека није видело, ни ухо чуло, нити су у срце таквога човека улазила. Ова способност (да се окуси будуће) представља такође и залог тих духовних блага, а срце које их је примило постаје духовно и потпуно сигурно у своје спасење. Онај ко пожели да стекне такву сигурност и да тачно спозна такве духовне залоге (вечних блага), нека живи онако како је сада показала и представила реч, и на тај начин ће бити суграђанин светих Божијих и причасник вечних и неописивих блага која су њима обећана,
17. а која и сви ми нека добијемо, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, власт, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.