објављено / 11.06.2017.

Свети Григорије Палама – беседа изговорена у Недељу Свих Светих

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

1. Уистину, диван је Бог у светима Својим. Када неко размисли о подвизима мученика који превазилазе људску природу, о томе како су они, будући у слабом телу, посрамили силнога у злу као да нису осећали страдања и ране, како су се својим телима борили и са огњем, и са мачем, и са различитим, смртоносним облицима мучења, истрајношћу се успротивили и у време док су им секли тело, кидали удове и ломили кости верно очували целовито, неповређено, чисто и непоколебиво исповедање Христа због чега им је била благодатно дарована неоспорна премудрост Духа и незамислива снага, када неко замисли трпљење преподобних и како су они, као да су бестелесни, подносили вишедневно гладовање, бдења и остале, разнолике телесне патње и при том се добровољно борили у унутрашњој борби против поглаварстава, власти и духова зла какву водимо и ми сами, против лукавих страсти, против различитих облика греха, до самог краја им се супротстављајући, исцрпљујући и умртвљујући спољашњег а обожујући и обнављајући унутрашњег човека, због чега су им благодатно даровани дар исцељења и дејствовање силама, када, дакле, неко размисли о свему овоме и помисли колико све то превазилази нашу природу, задивиће се и прославиће Бога Који им је подарио такву благодат и силу. Иако су они (мученици и преподобни) имали благу и добру вољу, без Божије помоћи не би могли да се уздигну изнад природе и да, будући у телу, надвладају бестелесног непријатеља.
2. Због тога и Псалмопојац – Пророк, рекавши: Диван је Бог у светима Својим, додаје: Он ће дати силу и утврђење народу Своме (Пс. 67; 36). Размислите разборито о снази пророчких речи: иако каже да ће Бог дати силу и утврђење целом Свом народу – будући да код Бога нема пристрасности – Он је диван само у светима Својим. Иако сунце са висина изобилно и свима подједнако излива своје луче, њих виде само они што имају очи и они што их не затварају. Јасним блистањем наслађују се само они што, захваљујући чистоти очију, имају оштар вид, а што није доступно за оне којима је услед болести, замагљења или нечег другог ослабио вид. Тако и Бог са небеса свима даје изобилну помоћ, јер је Он неисцрпно извирући, спасоносни и просветљујући источник милости и доброте. Међутим, Његовом благодаћу и силом за творење врлине, усавршавање па чак и за чудотворење не наслађују се сви, него само они који су показали добру вољу и кроз дела пројавили веру и љубав према Богу, они који су се у потпуности одвратили од сваког порока и чврсто се придржавали Божијих заповести, уздигавши своје очи према Сунцу Правде, Христу. Христос, пак, не само да са небеса невидљиво пружа Своју руку према подвижницима, него нас данас кроз Еванђеље подстиче тако да сви чујемо, говорећи: Сваки који исповеди у Мени (тј. Мојом силом, уз Моју помоћ, грч. εν έμοί) пред људима, исповедићу и Ја о њему пред Оцем Својим Који је на небесима (Мт. 10; 32).[1]
3. Увиђате ли да без Његове силе и садејства ни ми нисмо у стању да одважно искажемо своју веру и да исповедимо Христа? Исто тако, ни наш Господ Исус Христос не може да нас заступи у будућем веку, да нас представи и присвоји пред небеским Оцем, уколико Му ми, са наше стране, не дамо основу за то. Када је ово рекао, Он није казао: „Сваки који Ме исповеди“, него сваки који исповеди у Мени (Мојом силом, уз Моју помоћ), зато што само у Њему и благодарећи Његовој помоћи неко може одважно да исповеди благочашће. Тако је и у наставку, јер Он није рекао „њега“, него у њему, односно због доброг живљења и истрајности које је онај што исповеда пројавио према благочашћу. Погледај како затим говори малодушнима (плашљивима) и онима што су издали благочашће: А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на небесима (Мт. 10; 33). Није, дакле, рекао: „Који се одрекне у Мени“, јер се онај, који се одриче, одриче Бога и бива лишен Његове помоћи. Зашто је он остављен и напуштен од Бога? Зато што је он најпре оставио (Бога), будући да је привремена и земаљска добра заволео више од вечних и небеских добара која је Бог обећао. Тако се и Христос, са своје стране, не одриче „у њему“, него „њега“, јер „у њему“ није нашао ништа што би могао да употреби у његову корист.
4. Будући да, према речима Христовог љубљеног Богослова, „онај који љуби Бога обитава у Богу и Бог у њему“, онда онај што уистину љуби Бога праведно твори исповедање у Богу, јер Бог обитава у ономе који Га љуби, а како и он обитава у Богу, и Бог ће сатворити исповедање у њему. Према томе, речи: Сваки који исповеди у Мени (έν έμοί) пред људима, исповедићу и Ја у њему пред Оцем Својим Који је на небесима показују нераскидиву везу између Бога и онога који Га исповеда, од које се удаљио онај што се одрекао. На тај начин, божанствене награде садрже у себи божанствену правду, доносећи, на основу сличности, (подобија) и одговарајуће исходе.
5. Таква је, дакле, сличност између награда које долазе од Бога и онога што ми приносимо Њему. Размотрите колико је превасходство награде од Бога онима који су Га исповедили у Њему (тј. уз Његову помоћ)! Сваки од светитеља је, будући слуга Божији, одважно принео исповедање у овом привременом животу и пред смртним људима или, боље речено, током кратког времена овог века и, као што смо рекли, пред малим бројем људи. Наш Господ Исус Христос, будући Бог и Господар неба и земље, исповеда о њима у оном вечном и непролазном свету, пред лицем Бога и Оца, пред ангелима, архангелима и свим небеским силама и у присуству свих људи који су живели од Адама до свршетка света, јер ће сви васкрснути и стати испред престола Христовог. Тада ће, када сви буду присутни и кад сви буду видели, Он обзнанити, прославити и овенчати оне што су до краја сачували веру у Њега.
6. Зар би вредело и да покушамо да представимо оне натприродне венце, оне неупоредиве будуће награде, какве наше око не може да види, нити наше ухо да чује, нити наше срце да замисли? Уосталом, која ће реч достојно изобразити и оно што је сада присутно и што је видљиво, односно славу коју је Бог подарио светитељским гробовима, остатке њихових костију који су се сачували у свим временима, свети миомирис који допире од њих, изливање мира, даровање исцељења и дејствовања сила која се ради нас многолико и спасоносно пројављују у њима?
7. Опет ћу рећи да су они, са своје стране, принели оно што човек може да принесе Богу, односно, одважност да сваки светитељ исповеди Бога током, како сам рекао, кратког времена и пред неким велможама и царевима. Њих (светитеље) сада опевају, величају и поштују, прослављају их и клањају им се, и то не само њима, него и њиховим иконама; клањају им се као господарима, па и више него господарима и царевима. Цареви, кнежеви и њихови поданици клањају им се радосно и по сопственој вољи, желећи изнад свега да их, после себе, оставе и својој деци, као неко богато наслеђе и извор вишњег благостања. Ово је пример, залог и својеврсна претходница оне будуће неизрециве славе коју и сада имају на небесима душе праведника, а коју ће у будућем веку добити и њихова тела, јер су заједно са њима до краја довела подвиг (досл. борбу) Бога ради. Показујући то преизобиље славе и будућих добара, Господ је Својим светим ученицима и апостолима рекао: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, кад седне Син Човечији на престо славе Своје, сести и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих, а што се тиче свих верних каже: Сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мојега ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот вечни и Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан (Мт. 19; 29,10; 37).
8. Пошто је Бог и Отац дао Сина Свог љубљеног и пошто је Сам Јединородни Син Божији Себе предао за нас, Он оправдано захтева да и ми занемаримо ближње по сродству ако они постану препрека за побожност и за начин живота какав јој доликује. И зашто да кажем само: ближње по сродству? Када за то дође време, праведно је и неопходно да свако и душу своју (живот свој) положи ако жели да задобије живот вечни, јер је и Сам Син Божији положио душу Своју за нас. Он због тога каже: Ко не узме крст свој и не пође са Мном, није Мене достојан (Мт. 10; 38). Под крстом се подразумева распињање тела са страстима и похотама.
9. Када, дакле, настане мирно време за побожност, онда човек који путем врлина умртвљује зле страсти и жеље на тај начин узима свој крст и иде за Господом. Када пак настане време прогона, онда човек узима свој крст и иде за Господом тако што презре свој живот и преда своју душу за побожност, наслеђујући живот вечни. Христос каже: Који изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га (Мт. 10,39). Шта значе речи: Који изгуби живот свој (душу своју; прим. прев), наћи ће га? Човек је двострук: спољашњи, под чиме се подразумева тело, и унутрашњи, што подразумева душу. Када неко преда смрти спољашњег човека, он тиме губи и своју душу, која се одваја од њега. Када је овако изгуби за Христа и Еванђеље, онда ће је заиста пронаћи, пруживши јој небески и вечни живот, а о свеопштем васкрсењу, благодарећи томе што је она таква, и он сам ће по телу постати небески и вечан. Будући да је заповест да распнемо тело са страстима и похотама, да будемо спремни на срамоту и понижавајућу смрт ради добра и да изгубимо своје душе ради Еванђеља, тешка и велика, да је дело савршених и, да тако кажемо, апостолско дело, оно што Господ затим говори, служи за утеху онима што немају снаге да превазиђу природу и који нису савршени у подвигу спасења: Који вас прима – тј. Апостоле, Оце и Учитеље побожности који их следе – Мене прима, каже, а који прима Мене, прима Онога Који Ме је послао (Мт. 10; 40).
10. За савршене, дакле, припрема да буду примљени, а онима пак који нису такви омогућује да се спасу тако што ће примити савршене. Зар не видиш како је велика награда за оне што примају људе који живе по Богу, Учитеље Истине, јер ко њих прима, прима Оца и Сина? Како би пак требало да их примамо? Не само тако што ћемо им указивати гостопримство и пружати коначиште, него и тако што ћемо им бити послушни. Упозоравајући да ће бити и оних који ће их одбацити, Он на другом месту каже Својим ученицима: Који вас прима, Мене прима; а који прима Мене, прима Онога који Ме је послао (Мт. 10; 40). Онај ко покаже гостопримство према људима Божијим и пружи им конак и ако то учини у име Божије, добиће велику награду. Показујући ово, Господ је рекао: Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће (Мт. 10; 41). Како ће они примити плату пророчку и плату праведничку? Онако како каже апостол: У садашње време ваш сувишак да буде за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак (2. Кор. 8; 14). Тако ће онај, који у име Божије прими и збрине праведника као праведника, чак и ако га не обдари богато, него пружи нешто мало, имати велику корист од тога, јер Христос каже: И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти (Мт. 10; 42).
11. Овим речима и саветима Он показује да не брине само за праведнике и ученике, него да још више брине за оне који их примају. Када би Он бринуо само за њих (праведнике и ученике), онда би се ограничио на оно на шта је упозорио; захтевао би да их примају, да им пружају уточиште и указао би на начин на који то треба да чине. Овако, међутим, додајући: у име пророчко, и ученичко, и праведничко, Он изражава велику бригу и за оне који их примају, усмеравајући њихове склоности ка бољем, да би награда уследила за врлином. Поштујући и после смрти оне који су истински живели по Богу, Црква Христова свакога дана у години савршава успомену на светитеље који су се тога дана преставили и отишли из овог привременог живота. Истовремено, Она нам ради наше користи предочава житије свакога од њих и њихов крај, тј. говори нам да ли се свети мирно упокојио или је пак живот окончао мученички.
12. Сада, после Педесетнице, сабирајући их све заједно, Она им узноси општу химну, и то не само зато што су сви они били међусобно сједињени и што, сагласно Господњој молитви, представљају једно: Да сви једно буду, обраћа се Господ у Еванђељу своме Оцу, као Ти што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду да свет верује да си ме Ти послао (Јн. 17,20). Не узноси им, дакле, Црква Божија општу химну само из овог разлога, него и зато што се стара да током свете Четрдесетнице и свете Педесетнице, која за њом следи, објави и прослави сва дела Божија. Тако је, као што знате, све објављено, односно, и како је Бог у почетку створио свет и како је Бог Адама прогнао из раја, и како је био призван стари народ, и како је он због преступа био удаљен од блискости са Богом, и како је Јединородни Син Божији приклонио небеса и нас ради сишао и савршио чудесне ствари, научио нас нашем спасоносном путу, страдао и умро за нас, био погребен као Човек а као Бог васкрсао трећега дана, како се потом у телу вазнео на небеса, одакле је и сишао, и како је одатле, пошто је сео здесна Оцу, послао Духа Светога. Након што је све то опевала, Црква Божија сада додаје и уједно објављује и остало, тачније, како су велике и многобројне плодове за вечни живот сабрали долазак Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа и сила Свесветог Духа. Зато се Црква данас опомиње Свих Светих, свима заједно узноси химну и исказује част.
13. Поштујмо и ми, браћо, светитеље Божије. На који начин? Тако што ћемо се, подражавајући њих, очистити од сваке нечистоте тела и духа, што ћемо да одступимо од зла, како бисмо на крају, кроз уздржање од зла, дошли до њихове светости; тако што ћемо језик зауздати за заклетве или лажне заклетве, за празнословље и увреде, тако што ћемо уста чувати од лажи и клевете и на тај начин им (светима) принети похвалу.
14. Ако себе тако не очистимо, онда ће оправдано свако од нас од њих зачути оно што је Бог рекао грешницима: како се усуђујеш да памтиш и изговараш имена светитеља и говориш о њиховим житијима која су испуњена врлином и чистотом, када си у исто време ти сам замрзео врлински начин живота и од себе одагнао чистоту душе и тела?! Ако видиш лопова, помажеш му, и са прељубником удео свој имаш. Уста твоја умножише злобу, и језик твој плете лукавство. Седећи клеветао си на брата свога, и против сина матере твоје стављао си замку (Пс. 49; 19-20). Браћо! Ни Бог ни светитељи Божији не примају похвалу из таквих уста! Када неко од нас испрља руку блатом, не користи се њоме док је не опере. Хоће ли онда Бог да прими оно што се приноси од нечистих тела и уста, ако се ми најпре не очистимо? Нису ли грех, завист, лаж, мржња, користољубље, издајство, срамне мисли и речи, као и мрска дела која за њима следе много гнуснији од блата? Како ће се очистити онај који је пао у то? Покајањем, исповешћу, доброчинством и усрдном молитвом Богу.
15. Када, дакле, празнујемо успомене на светитеље и када смо слободни од својих послова и брига, требало би да бринемо како да се удаљимо и ослободимо од грехова и нечистота у које је неко од нас пао. Ако и тада (на празнике светитеља) збијамо шале на штету сопствених душа, ако се опијамо и односимо равнодушно према празнику, како онда можемо рећи да, док истовремено скрнавимо тај дан, празнујемо светитеље?! Молим вас, браћо, да не празнујемо тако, него да бар у те празничне дане учинимо да се и наша тела и душе покажу као угодни Богу, како бисмо по молитвама светих и сами постали причасници оне бесконачне славе и радости,
16. коју нека сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.