објављено / 14.05.2017.

Свети Григорије Палама – беседа на Еванђеље Христово о Самарјанки

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 

и о томе да треба презирати добра земаљског живота
 
1. Током свих ових дана који сада протичу, све до Педесетнице, ми празнујемо Васкрсење из мртвих Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, показујући већ и самом дужином празновања узвишеност овог празника у односу на све остале. И премда ово раздобље обухвата и годишњи спомен на Узлазак Господњи на небо, и оно указује на то колико Васкрсли Владика надвисује све оне слуге које су било када васкрснуте. И заиста, све оне који су некада васкрсли из мртвих васкрсли су други, а затим су (поново) умрли и вратили се у земљу. Када је пак Христос васкрсао из мртвих, смрт је изгубила своју власт над Њим јер је једино Он Самога Себе тродневно васкрсао и није се више вратио на земљу, него је узашао на небо, и, будући један Бог са Оцем, нашу природу учинио сапрестолном. Он је једини био почетак будућег васкрсења свих, први плод упокојених и првенац из мртвих, Отац будућег века. Као што у Адаму сви умиру, и грешници и праведници, тако у Христу сви оживљују, и грешници и праведници, али свако у своме чину. Првенац је Христос, а потом – они који су Христови, о доласку Његовоме. Затим следи крај, када ће Он да укине свако старешинство и сваку власт и силу, и када ће све непријатеље Своје да покори под ноге Своје. Последњи непријатељ који ће бити уништен јесте смрт – у свеопштем васкрсењу, уз последњу трубу, јер ово пропадљиво треба да се обуче у непропадљивост, и ово смртно треба да се обуче у бесмртност.
2. Такве дарове приноси нам Васкрсење Христово и стога једино тај празник прослављамо тако дуго, као онај који је истински бесмртан, непролазан и вечан, предизображавајући тако и блаженство светих у будућем веку, одакле утече болест, туга и уздаси, јер је у том блаженству богонадахнута и неизменљива радост и срећа, пошто је тамо пребивалиште оних који се заиста радују. Управо зато је благодат Духа установила као закон да уочи ових (пасхалних) дана проводимо свештену Четрдесетницу у посту, бдењу, молитви и сваком врлинском подвигу, представљајући Четрдесетницом слику живота људи који се спасавају у овом веку, а то није ништа друго него покајање и провођење живота на богоугодан начин. Педесетница која за њом следи и кроз коју сада пролазимо, представља мир и починак који ће тамо примити они који се подвизавају ради Бога.
3. Зато је Четрдесетница и повезана са успоменом на спасоносна Страдања Господња, и после седам недеља посту долази крај, док Педесетница укључује и узношење са земље на небо, и силазак и раздавање божанског Духа. Овај је век налик седмици и састоји се из четири часа и дела и стихије (четири часа – четири дела дана: јутро, дан, вече и ноћ; четири дела – четири годишња доба; четири стихије, тј. елемента ваздух, ватра, земља и вода. „4“ је основни број у „40“), а онима, који током њега, кроз чињење добрих дела, постају учесници Страдања Христових, он доноси празновање Педесетнице, која почиње од осмице и у осмици има крај (јер, „осмица“ је знамење будућег века), и превазилази часну седмицу и четворку, и кроз Васкрсење Господње, и Вазнесење које за њим следи, представља будуће васкрсење рода људског и узимање достојних у облаке, у сретање Божије, и, на крају, у вечни покој и пребивање са Богом.
4. Ово ће, међутим, доћи у своје време. Господ је, уочи Својих страдања и васкрсења, проповедајући Еванђеље Царства, показао ученицима да достојни вере и обећаног вечног наслеђа неће бити изабрани само из јудејског племена него из свих народа – што сте могли да чујете и из Еванђеља које је данас читано: Тако дође у град самарјански звани Сихар (Сихем), близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А онде бејаше извор Јаковљев (Јн. 4; 5-6). Извором се овде назива студенац који је воду добијао од извора, што се види из претходних речи. Каже се да је Јаковљев јер га је Јаков ископао. Сихар је област коју је Јаков дао Јосифу када је у Египту на самрти оставио завештање: Ево ја ћу ускоро умрети; али ће Бог бити с вама и одвешће вас опет у земљу отаца ваших. И ја ти дајем један део више него браћи твојој, који узех из руку аморејских мачем својим и луком својим (1. Мојс. 48; 21-22). Зато је Сихар доцније населило Јефремово племе, а Јефрем беше првенац Јосифов; око тога места обитавало је десет племена Израиљевих над којима је владао Јеровоам одступник.
5. Пошто су они често вређали Бога, Бог их је често остављао, да би потом сви били одведени у ропство, тако да су се напослетку на њихово место населили различити народи, које је ту довео асирски цар, и који су по планини Сомор добили назив „Самарићани“. И као што је некада Јаков пролазећи туда дошао у Сихем, тако је сада Христос пролазећи стигао у Самарију. Онај први је, како сам каже, дошао са мачем и луком, тј. да би истребио и побио његове пређашње житеље, док је Христос стигао са речју и учењем, што значи ради спасења. Исус пак уморан од пута – каже Еванђелист – сеђаше тако на извору; беше око шестога часа (Јн. 4; 6).
6. И време и умор и место учинили су да Онај Који је носио тело какво је и наше седне. Ради потврде свега овога, али и предвиђајући будућу корист, Он је седео тако како описује Еванђеље, код извора, тј. просто на земљи, као усамљени странац, јер су Његови ученици пошли у град да купе храну. Док је тако усамљен седео крај извора, дошла је жена Самарјанка да узме воду. И Господ је, као Човек, трпео жеђ; по Својој људској природи Он ју је видео како долази да би утолила жеђ, а као Бог видео је да је и њено срце жедно спасоносне воде, али да она не зна ко ову воду може да јој пружи, те је пожурио да се открије жедној души. Почињући Своје обраћање овако, како би било што схватљивије, рекао јој је: Дај Ми да пијем (Јн. 4; 7). Она је била проницљива, и пошто је по Његовој одећи, држању и спољашњим обележјима видела да је Јеврејин и чувар закона, изненадила се и упитала га: Како Ти, који си Јудејац, тражиш од мене, жене Самарјанке, да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима, као са незнабошцима. Користећи повољну прилику, Господ је почео да открива Себе следећим речима: Када би ти знала дар Божији, и ко је Тај Који ти говори: Дај Ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу (Јн. 4; 9-10).
7. Видите ли шта је ту њој посведочено: да је знала, истога часа би тражила, и постала би причасница живе воде, што је она заиста, када је сазнала, и учинила, а потом и задобила. Истовремено, јудејски Синедрион је тражио (одговор), и у потпуности добио, да би потом распео Господа Славе. Шта је, међутим, тај дар Божији? Када би ти знала, каже, дар Божији. Оставимо по страни остало и задржимо се на чињеници да се оваплоћени Бог није гнушао над онима које су Јудејци до те мере презирали, да од њих чак ни воду не би узели и да је већ и то био велик дар и велика благодат. А шта тек рећи када покаже такву љубав према њима, и не само да прими оно што Му они дају, него их учини и причасницима Својих божанских дарова?! И зашто кажем само – дарова, кад Он и Самог Себе даје, и верне чини сасудима који могу да приме Његово божанство, јер они не могу имати други извор који тече у вечни живот, осим онога који је Он раније обећао?! Који ће ум то да схвати? Која ће реч изразити превасходство овога дара?
8. Самарићанка, међутим, још не беше схватила узвишеност живе воде, и испрва је у недоумици како ће њен сабеседник узети обећану воду када нема никакву посуду, а студенац је дубок? Затим покушава да га упореди са Јаковом, кога назива „Оцем“, указујући поштовање роду због тога места, и хвали воду из овог извора као ону од које нема боље. Међутим, када је чула да је Господ рекао како онај који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14), испустила је крик жедне душе која прилази вери, мада још недовољно јасно да би угледала светлост: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам (Јн. 4; 15). Господ је хтео постепено да се открије и зато јој заповеда да позове и мужа. Скривајући свој положај и истовремено трудећи се да добије дар, она је рекла: Немам мужа. На то као одговор чује колико је мужева имала од своје младости и то да онај кога сада има није њен муж; не тугујући због прекора и схвативши да је њен сабеседник пророк, она прелази на значајнија (узвишенија) питања.
9. Видите ли какви су били смирење и љубопитљивост ове жене? Она вели: Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати (Јн. 4; 20). Видите ли шта је било предмет њених мисли и како је она познавала Свето Писмо? Колико је данас оних који су верни по рођењу и које је Црква отхранила, а који Свето Писмо познају тако као ова Самарјанка, тј. колико је оних који знају да су се Оци наши, дакле Јаков и његови потомци, патријарси, на тој гори клањали Богу? Примајући такво познавање и брижљиво изучавање богонадахнутог Писма као какав миомирис, Христос са задовољством наставља беседу са Самарјанком. Као што, положивши на ужарени угаљ (жар) нешто мирисно, привлачиш и задржаваш оне који долазе или их пак одбијаш и одвраћаш ако ставиш нешто смрадно и неугодно, тако је и са помислима: ако се прихватиш свештене бриге и старања о њима, удостојићеш се божанске посете, јер је то миомирис који је угодан Богу. Ако пак будеш гајио ружне, прљаве и земне помисли, бићеш далеко од божанске пажње, и заслужићеш, авај, да се Бог одврати од тебе, јер неће стајати безаконици пред очима Твојим (Пс. 5; 6) – каже Псалмопојац Богу. Будући да је Закон тада прописивао да се у свему треба сећати Бога – кад седиш и кад ходиш, кад лежеш и кад устајеш (парафраза на 5. Мојс. 6;7), да Еванђеље каже: Истражујте Писма, и у њима ћете наћи живот вечни (парафраза Јн. 5; 39), и да апостол вели: Молите се без престанка (1. Сол. 5; 17), што значи да преступника представља чак и онај ко свој ум задржава на земним помислима – није ли онда тим пре преступник и онај ко огрезне у зле и прљаве помисли?
10. Када су се то Оци наши клањали Богу на оној гори? Онда, када је патријарх Јаков, бежећи од свога брата Исава који га је из зависти мрзео, по савету свога оца пошао у Месопотамију, и када се са женама и децом вратио овамо; јер је на повратку подигао шаторе око места на коме је Господ разговарао са Самарјанком. После догађаја са Дином и уништења Сихема, Бог је, како стоји у књизи Постања, рекао Јакову: Устани, иди горе у Ветиљ и онде стани; и начини онде жртвеник Богу Који ти сејавио кад си бежао од Исава брата свога (1. Мојс. 35; 1). После ових речи Јаков се диже и оде на ону гору и начини тамо жртвеник и назва оно место „Ветиљ“, јер му се ту јавио Бог. Због тога Самарјанка каже: Оци наши клањаху се Богу на гори овој, мислећи на те људе из старине, јер су закони који се односе на Јерусалимски храм били установљени касније. Пошто је Јаков то место назвао „Дом Божији“, јер Ветиљ у преводу значи управо то, она пита и жарко жели да зна зашто се више „Дом Божији“ не налази ту него у Јерусалиму, и зашто је одређено да тамо треба приносити жртве и клањати се Богу. Господ је одговарајући на њене речи и остварујући тако циљ Своје беседе, предсказао овој жени да ће баш она бити једна од тих које Бог тражи и прима: Жено, веруј Ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму, а нешто касније додаје и ово: Јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају (Јн. 4; 21,23).
11. Видите ли да се ово и на њу односи, да ће и она бити међу онима које Бог тражи, да ће се и она поклонити најузвишенијем Оцу, и то не због значаја места, него еванђелски, јер се речи нећете се клањати Оцу ни на гори овој, ни у Јерусалиму односе на њу, мада Господ тим речима уједно јасно најављује и промену закона: када долази до промена у поклоњењу, онда неминовно долази и до промене Закона.
12. У међувремену је (док до тога не дође), као правило дато следеће: Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца (Јн. 4; 22). Ово је, уједно, и одговор на њено питање, и продужетак Његових сопствених мисли. Он каже: „Ми, Јудејци“, зато што је Себе сматрао за Јудејца, будући да је од њих потекао по телу. Дакле, Он каже „ми“, који знамо шта нам је чинити, разилазимо се са вама, Самарјанима, по питању места поклоњења, јер знамо да законито поклоњење треба да се савршава у Јерусалиму, будући да је од Јудејаца Спасење целог света, то јест, (да од њих) долази Христос. Пошто више није Онај Који тек треба да дође – јер Сам је ту – Он не каже: „Спасење ће бити од Јудејаца“, него: Спасење је од Јудејаца. Затим каже: Долази час, и већ је ту. Биле су то пророчке речи. Рекао је долази, јер се још није савршило, али се савршава, и каже: Већ је ту, јер је видео да је спремна да ускоро поверује и да се клања у духу и истини. Долази час, каже, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају (Јн. 4; 22). Пошто најузвишенији Отац Којем се све клања, Отац Саме Истине, тј. јединородног Сина, има Духа Светога, онда су и ти који се Њему клањају у Духу управо они који овако верују и у којима Он дејствује, јер је Дух – како каже апостол – тај кроз Кога се клањамо и кроз Кога се молимо; и нико не долази Оцу, осим кроз Мене, каже јединородни Син Божији.
13. Они, дакле, који се најузвишенијем Оцу клањају у духу и истини, јесу истински богомољци. Пошто је одбацио и Јерусалим и Самарију (тј. уопште, једно одређено место на коме би се вршило клањање Богу), Он следећим речима опет скреће беседу са било каквог вештаственог схватања места и поклоњења, да неко не би сматрао да треба да буде одређено друго место, говорећи: Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају (Јн. 4,24), тј. да разумеју да је бестелесни у потпуности изван тела. На тај начин, они ће Га заиста на сваком месту видети у духу и истини Његовој. Дух је, као Бог бестелесан, а бестелесно није ограничено местом и просторним границама. Стога онај ко каже да се само у Јерусалиму или на Самаријској Гори, или на неком другом месту на земљи или на небу треба клањати Богу, не говори истину, нити се истински клања. Бог, као бестелесан, није ни на једном од-ређеном месту, али, пошто јесте Бог, Он је свугде. Ако би пак по-стојала таква гора, или место, или твар, где не би било Бога, онда би било потребно тражити место на коме се Он налази. Међутим, Бог је на сваком месту и у свему. На који је начин Он свуда и у свему, и то не неким делом, него тако да у свему свецело пребива? Уистину, не тако што је тело, него тако што је Онај Који све сједињује и обухвата, и Сам јесте у Самом Себи, свуда и над свим, те Му се и истински поклоници клањају у духу и истини Његовој.
14. Дакле, Бог не само да прима поклоњење по свој земљи, него и изнад земље, од свих оних који у Њега верују овако, истински, како то Богу и доликује: Отац је бестелесан и није ограничен ни временом ни простором, у Светом и вечном (безначалном, беспочетном) Духу и сабезначалном Сину и Логосу, који је уипостазирана Истина Очева. Исто као и ангели, ни душа, будући бестелесна, није ограничена местом, али није свудаприсутна, пошто у себи не садржи све, него и сама такође има потребу за Оним Који садржи. Сходно томе се и они (тј. душе и ангели) налазе у Ономе Који све садржи и обухвата и, према положају који им одговара, имају своје границе, мада душа поседује тело са којим је створена, и налази се у целом телу, а не на неком одређеном месту, и не као обухваћена у тело, него као она која обухвата и садржи тело, што је такође особина коју има као образ Божији.
15. Тек што је од Христа чула ове чудесне и богодоличне речи – да се Богу истински треба клањати не другачије, него искључиво у духу и истини Његовој – Самарјанка је постала слична души из Песме над песмама, која је као невеста пошла за Богом и, будући окриљена гласом непропадљивог Женика – жељеног, очекиваног и скривеног, иако се налази близу – каже: Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све (Јн. 4; 25). Видите ли како је она била спремна за веру у Месију Који је близу и Чији се долазак ишчекује, и како је велика била њена нада! Зар не би и она могла да се Давидом каже: Готово је срце моје, Боже, готовоје срце моје: певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју (Пс. 56; 8)?
16. Како би то (о доласку Месије) она могла тако поуздано знати и бити у то тврдо уверена, у потпуности окренувши душу ка томе, осим ако је брижљиво изучавала пророчке књиге? Зато је њен ум био до те мере узвишен и испуњен божанским надахнућем. И ево, ја сада толико одушевљено гледам на духовну и веома силну љубав Самарјанке према Христу, да опет желим да је опишем речима из књиге Песма над Песмама: Које она што промиче као зора, лепа као месец, изабрана као сунце (Песма 6; 9), јер у објави да ће се ускоро појавити духовно Сунце Правде, Христос, видим како у лику Самарјанке као дивна зора блиста зачетак Цркве незнабожаца; видим њу, како се, поучена од стране Спаситеља, утврдила покрај свештеног извора који испуњава Купељ (Крстионицу). Она је и лепа као месец, јер светли у време док је још трајала ноћ безбожништва. Изабрана је као сунце и зато ју је Спаситељ назвао Фотина (Светлана). Зато је и убројана у оне који, како каже Еванђеље, треба да засијају у будућности, јер је свој светли живот напослетку запечатила и блаженом и мученичком смрћу. А сада, пошто је видела Христа, истинитог Бога, и пошто је о Њему на савршен начин богословствовала, предвиђајући оно што ће бити – што је Господ касније рекао својим ученицима за Духа Светог, Који је једноприродан и у части раван Њему, да ће их Он, када дође, научити свакој истини – она говори о Њему: Кад Он дође, објавиће нам све.
17. Видевши све то, Небески Женик јој отворено каже: Ја сам Који швори с тобом (Јн. 4; 26). Истога часа она се подигла, и, оставивши крчаг за воду, као уистину изабрана благовесница, похитала је у град како би следећим речима све приводила вери у Онога Којега је видела: Ходите да видите Човека Који ми каза све што сам учинила. Да није Он Христос? (Јн. 4; 29). Није она ово рекла тако зато што се колебала, него зато што је сматрала да ће се и други лакше уверити када виде Господа, после разговора са Њим. То се и догодило.
18. Пошто видим да је већ дошло време за телесне потребе и да вас зову свакодневни послови, изложио сам ово што је горе речено у најкраћим цртама, остављајући сада друге еванђелске речи по страни. Међутим, размислите о овој Самарјанки. Чим је чула еванђелске речи које и ми благовестимо вашој љубави, она је одмах презрела чак и неопходне телесне потребе пошто је заборавила и на крчаг и на свој дом и пожурила у град, да би повела Самарјане и опет са њима дошла код Христа. Ево шта значе речи – Ходите да видите. Дођите за мном, ја ћу вас одвести и показаћу вам Спаситеља Који је са небеса дошао у свет.
19. Тако их је она довела до Христа, а нас је, тиме што је оставила крчаг и свој дом, научила да неопходним телесним потребама претпоставимо ону корист од учења (поуке) коју је и Господ назвао „добрим делом“, говорећи у Еванђељу Марти за Марију, која је слушала реч Божију. Ако ваља презрети чак и неопходне потребе, колико је онда нужније презрети све остало? Шта је то што тебе оптерећује и одвлачи од слушања онога што души доноси корист? Можда брига за дом, или децу, или жену? Можда туга или радост – твоја или онога ко ти је близак? Можда куповина или продаја? Можда то, како да употребиш, или боље речено злоупотребиш, своје имање? Него, послушај са разумевањем апостолску поуку: А ово кажем, браћо, да је остало мало времена: од сада и они који имају жене да буду као да их немају, и који плачу као да не плачу, и који се радују као да се не радују, и који купују као да ништа немају, и који овај свет употребљавају као да га не употребљавају; јер пролази обличје овога света (1. Кор. 7; 29-21).
20. Шта значе речи: остало је мало времена? Значе да је живот кратак, а смрт близу, да је овај свет пропадљив и да је вечно пребивалиште само други (свет). У онај свет одвешће нас само постојан презир према овдашњем свету, спремност за будући век и живот, по могућству далеко од начина овдашњег живота, вођен по узору на живот оног века, као и бежање, колико за то имамо снаге, пред повредама које нам наноси овдашњи живот. Ако поседујемо имање у околини града, онда приликом честих непријатељских напада ми као да га и немамо, јер већи део времена проводимо у бекству и безбедно боравимо унутар (градских) зидина, а када се непријатељ привремено повуче, ми искористимо прилику да на кратко изађемо из града, али то време не злоупотребљавамо, знајући колико је оно драгоцено. Апостол дивно саветује да тако треба да се понашамо и у од-носу на овај свет – да га користимо али не и да га злоупотребљавамо – јер он види да невидљиви непријатељ насрће и да је крај близу јер, каже, пролази обличје овога света. Пошто овај свет није трајан, него, како је рекао Апостол, садашње није ништа друго него обличје, заправо, све постаје и одмах ишчезава, показује се на кратко и одмах пролази, онда, ако би неко желео нешто да задржи, то му не би пошло за руком. Све овдашње је као летњи облак гоњен ветром, од кога остаје измаглица која се брзо губи. Отуда и савет да свако од нас јасно покаже вољу своје душе и принесе очигледан пример да је прихватио поуке добијене од Бога. Као што сам рекао, ма колико неко хтео нешто да задржи, ништа од онога што припада садашњем свету не може се задржати, и то из два разлога: најпре, не само да пролази овај свет него и сваки од нас, који тај свет користимо, нестајемо неколико пута брже него тај свет који нам је на располагању. Човек је смртан и привезан за ствари овога света, које су такође подложне променама. Дакле, ко је везан за те променљиве ствари, и сам се на разне начине мења и губи оно што је чувао: како богатство тако и радост, или пак умирући сам себи наноси непоправљиву промену и одлази одавде наг, остављајући све што је овде имао и у шта је полагао наду. Можда ће то остати у наследство његовој деци? Каква је њему радост од тога? Он више не припада овдашњем животу, а деца ће на исти или сличан начин такође пропасти.
21. Следствено томе, смрт увек представља несрећу за оне који су привржени овом свету, за оне који се у крајњем исходу наги узимају одавде и остављају све што су волели. За оне пак који презиру ствари овога света и траже познање будућег, за оне који се труде да чине оно што ће им бити од користи пред лицем будућег века, смрт која долази не представља губитак, него их, боље рећи, преноси од сујетних и непостојаних ствари у незалазни дан, у бесмртни живот, у богатство које није материјално, у чисту радост, у вечну славу, у оно што заиста јесте и што је постојано,
22. што и ми нека добијемо, благодаћу и човекољубљем Онога Који је приклонио небеса и сишао ради нас, и не само ради нас, него и ради душа које су затворене доле, и Који је одатле узашао силом Васкрсења и оживотворења, Који је и нама кроз Самога Себе даровао просветљење и увођење и наду у небеска и вечна блага, у којима је Он прослављен у векове векова. Амин.