објављено / 9.04.2017.

Свети Григорије Палама – Беседа изговорена на Цветну Недељу  

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)
 
1. У време погодно услиших ше, и у дан спасења помогох ти (Иса. 49; 8), рекао је Бог преко Исаије. Зато ће бити добро да се данас вашој љубави упуте апостолске речи: Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења: одбацимо дакле дела таме и обуцимо се у оружије светлости. Да ходимо поштено као по дану (2. Кор. 6; 2, Рим. 13; 12) – јер нам се приближава сећање на спасоносна Страдања Христова, приближава се нова, велика и духовна Пасха, награда за бестрашће (тј. палмина грана), почетак будућег века. То је најавио Лазар, када је изашао од оних што су скривени у аду; на једну заповест и реч Бога Који има власт над животом и над смрћу, онај што је четири дана био у гробу, устао је из мртвих. И по наиласку Божанственог Духа, деца и незлобиви народ поздрављају Онога Који избавља од смрти, изводи душе из ада, дарује вечни живот души и телу.
2. Ако неко жели живот и хоће да види добре дане, нека уздржи језик свој од зла, и уста своја да не говоре лаж; уклони се од зла и чини добро (Пс. 33; 13-14). Зло представљају стомакоугађање, пијанство и распуштеност. Зло – то је среброљубље, прождрљивост и неправедност; зло, то је сујета, дрскост и гордост. Нека се свако клони таквих зала и нека чини добро. А шта је добро? То је – уздржање, пост, целомудреност, праведност, милосрђе и великодушност, љубав и смирење, јер само ако тога има, ми можемо достојно саучествовати Јагњету Божијем Које је заклано ради нас и тако примити залог бесмртности, који треба да сачувамо са тврдом надом на обећано нам наслеђе на небу. Можда ћеш рећи да се добро тешко постиже, и да је врлине теже упражњавати него зла дела. Ја не гледам тако, јер пијанац сам по себи доноси веће непријатности него онај ко се уздржава; и распусник више но целомудрени; и онај ко је гладан богатства, од онога који је задовољан оним што има; и онај који жели да стекне славу, од онога који време проводи као непознат. Међутим, како нам услед наше љубави према насладама врлине изгледају теже од злих дела, треба да се уздржавамо: Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11,12).
3. Да бисмо из своје душе одстранили мрске похоте и уместо њих завели поредак врлина, свима нама – и угледнима и простима, и кнежевима и потчињенима, и богатима и сиротима – неопходни су разборитост и трезвеност. И земљорадник и кожар, и зидар, и кројач, и ткач, и уопште, сви они који својим трудом и својим рукама добијају за живот, заиста су блажени, само ако одбаце од своје душе похоте богатства, славе и наслађивања јер су они – сиромашни духом, којима припада Царство Небеско, и зато је Господ за њих и рекао: Блажени сиромашни духом. Сиромашни духом, то су они који сиромаштво подносе скромно, без самоуверености и не тражећи насладе за душу или разум, који га подносе или добровољно, или пак без своје воље, али у добром расположењу духа. Они који су богати и наслађују се, и који се задовољавају пролазном славом, и сви они који у своју душу примају сличне жеље, налазе се поред још страшнијих страсти и упадају у веће, многобројније и гнусније ђавоље заседе. Страст за богаћењем не напушта онога који се обогатио, него још више нараста, и тражи више него пре. Такви су – и похотљивац, и прождрљивац, и развратник, и неуздржљиви и њихови пороци, уместо да буду одбачени, постају све гори и гори. Они који имају власт и славу уз то још имају и моћ да творе и веће неправде и безакоња.
4. Зато је ономе ко има власт тешко да се спасе, и богатом је тешко да уђе у Царство Небеско. Како ви можете веровати, када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите? – говори Господ (Јн. 5,44). Нека се, међутим, не узнемирава онај које богат или угледан, јер и он може, ако хоће, да тражи славу од Бога, да се уздржава и да прекине са творењем гнусоба. И он може да саврши велика и добра дела и да искорени велика злочинства, и то не само из себе, него и из многих других, ако они сами не желе то да ураде. Такав може да поступа праведно и целомудрено, он на многе начине може да обузда и онога ко хоће да живи развратно и неправедно; може не само себе да учини покорним Еванђељу Христовом и његовим речима, него и оне који су дрски да покори Цркви Христовој и онима који њоме управљају у Христу, чинећи то не само силом и влашћу, коју је примио од Бога, него и својим сопственим примером у сваком добром делу – примером за оне који су мањи од њега, јер потчињени подражава господара.
5. Свима су потребни старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудрост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас. Када је чудо над Лазарем савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, тј. књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по своме безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: Оче, благодарим Ти што си Ме услишио. Јер Он је Сам тада појаснио: А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао (Јн. 11; 41-42), тј. зато да би они знали да је Он једно са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи Своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздавања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину: Да начинимо човека, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео.
6. Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: Лазаре, изиђи напоље! – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Живототворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су ови осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к Себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носом осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који зове непостојеће као постојеће (Рим. 4; 17), Који све носи речју силе Своје и Који је у почетку једном Својом речју све привео из небића у биће.
7. Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремили, како каже еванђелиста Матеј (21; 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Зах. 9; 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковано представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без пратње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како Сам каже за Себе: Научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11; 29).
8. Када је, дакле, васкрсао Лазара из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Живототворцу и Ономе Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега а онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: Осана сину Давидову, осана на висини. Похвална песма „Осана“ узноси се Богу, јер у преводу она значи: „Спаси Господе“. Додајући „на висинама“, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима.
9. Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супротстављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намерили да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у Њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ (Јн. 11; 47-48). А шта каже народ? – Благословен Који долази у име Господње, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и Који је дошао у име Очево, како је и Сам Господ говорио о Себи: Ја сам дошао у име Оца Мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет (Јн. 5; 43; 16,28). Под речима: „Благословено Царство Оца нашег Давида које долази“, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, веже за чокот мтаре Своје, и за племениту лозу младе у мтарице Своје (1. Мојс. 49; 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: Ја сам чокот, ви сте лозе (Јн. 15; 5). Кроз те лозе, Господ је Себи присајединио младунче магарице Своје, тј. Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана?
10. Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају „Осана сину Давидову“, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: Чујеш ли шта ови говоре? (Мт. 21; 16). Како лако би им Господ могао рећи: „Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?“, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: „Да, на невидљив начин Ја чујем оне који расуђују о Мени, а такође и оне који Ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: „Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу.“ Било је то велико чудо што су и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: Слава на висини Богу и на земљи мир (Лк. 2,14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: „Осана сину Давидову, осана на висини“.
11. Браћо! Будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени.
12. Као што у Исусу Христу, како каже божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у Њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овога света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу Своме утврђује нашу међусобну љубав.
13. Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, и да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако постадосмо сједињени, каже апостол, са обликом смрти Њешве, онда ћемо и са васкрсењем (Рим. 6; 5),
14. које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.