објављено / 19.05.2017.

Свети Симеон Нови Богослов – ЕТИЧКА БЕСЕДА (ПЕТА) (ПРАВОСЛАВНИ РЕАЛИЗАМ БОГОВИЂЕЊА И ОБОЖЕЊА)

Преподобни и Богоносни отац наш СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ родио се и живео у православној Византији (у Пафлагонији, Мала Азија: 949.г, а преставио се Господу своме у Цариграду 12. марта 1022.г). Започевши школе у Цариграду, са изгледима за каријеру на царском двору, напустио је све и отишао у Студитски манастир у престоници, где се подвизавао попут великих хришћанских богоискатеља из славне прошлости Православног Истока. И поред многих искушења, и чак донекле прогона, обновио је монаштво и био игуман и духовник многим монасима и православним хришћанима, а својим богопрослављењем, светлошћу Духа Светога просветљеним, животом и учењем постао директни претеча православног исихазма на Балкану. Иза њега нам је остало 35+2 Катихеза, 15 Етичких Беседа, 3 Теолошке Речи, 80 Химни Божанствене Љубави, Подвижничке Главе, Писма и др. списи. (Његово апостолскопророчко Житије описао је његов ученик Никита Ститат, а на српски га је превео Преподобни Јустин Нови Ћелијски, у Житија Светих за Март 12).Овде доносимо у српском преводу једну од његових Моралних Беседа, из које се јасно види да православни хришћански, подвижничко-литургијски морал и етос није само „улепшани манир“ сентименталног морализма и пијетизма (какав нам римска и англосаксонска Европа до данас, доцирајући и кокетирајући, предлаже), него јеванђелски, новозаветни, христоцентрични и духоносни преображај целокупне људске личности, која са Христом и у Христу достиже до истинског иреалног боговиђења, богопознања и обожења, и то благодатном светлошћу (=нествореном светлосном енергијом) Духа Светога. У Беседи се види да су у Православљу Светост и Светлост синоними и да је права просвета од Светитеља, од Духа Светога Утешитеља, Просветлитеља и Просветитеља Цркве.

Беседа  = реч) о онима који мисле да у себи непознато  = неосетљиво) имају Духа Светога, уопште не осећајући Његово дејство; и о онима који говоре да нико од људи не може у садашњем животу гледати славу Његову, и доказ о томе изрекама (из Св. Писма). И да нема никакве зависти код Светих када се, кроз свако врлинско старање, изједначујемо са њима. И о томе на који начин човек гледа Бога, и да онај који је до те мере достигао да, колико је то доступно, види Бога, још овде бива посвећиван у награду  која ће се у будућем веку дати Светима. И да све што такав говори, или чини, или пише, не говори и не пише он, него Дух Свети који у њему говори (Мм. 10,20); и онај ко речи таквога пориче или изврће, греши се и хули на Духа Божијег који у овоме дејствује и говори.

(1). Ево се и опет обраћам онима који говоре да неосетно  = неспознато) имају Духа Божијег и мисле да су га у себи стекли од божанског крштења, и сматрају да имају богатство   2 Кор. 4,7), но сазнају себе као потпуно лишене истога. И онима који признају да уопште ништа нису осетили у крштењу, но сматрају да се Божји дар несвесно (= неосетљиво) од тада у њима настанио и да сада постоји у њиховој души. И не само њима, него и онима који говоре да никад нису созерцањем (=виђењем) и откривењем добили никакав осећај тога дара, него су га само вером и помишљу, а не опитом, примили и држе га у себи као од слушања божанских речи (Св. Писма).

(2). Да, дакле, најпре истакнем оно шта они говоре, ево шта веле ти мудраци и сами пред собом учени (Ис.5,21).  „Који се у Христа крстите, вели (Апостол) Павле, у Христа се обукосте“ (Гал.3,27). И шта? Зар нисмо и ми крштени? Ако смо пак крштени, очигледно смо се, како вели Апостол, и ми обукли у Христа.  То је, дакле, први навод и доказ са њихове стране.

А шта би им на то, не ми него Дух Свети рекао?  А шта је та одећа, реците (нам) ви? Христос?  Да, веле они.  А Христос је ли нешто, да кажем као неразуман неразумнима, или је Он ништа?  Свакако да је нешто, рекли би они, осим ако нису сасвим изгубили памет. Ако пак признајете да је Он нешто, реците онда и шта прво јесте, да би тако себе научили да говорите не као неверни већ као верни.  А шта је друго Христос него Бог Истинити, Који је заиста постао и савршени Човек?  Признајући дакле то, реците нам и зашто је Бог постао човек?  Свакако, као што учи и Божанско Писмо и сами догађаји (у Јеванђељу) и свакодневна догађања (у Цркви), иако ви можда намерно правећи се глуви, не знате: да човека учини богом (Јн.1,12; Гал.4,46).  А чиме Он то извршава? Телом, или Божанством?  Очигледно Божанством. Јер, вели, „тело не користи ништа;

Дух је оно што оживљује“(Јн.6,63).  Ако је, дакле, Божанством Својим најпре обожио тело које је узео на Себе, онда и све нас оживљује не телом трулежним, него телом обоженим, да Га познајемо не више као човека, него Њега као једнога Бога савршенога у двема природама (=божанској и човечанској), јер је Он један Бог, пошто је трулежно прогутано од стране нетрулежности (1Кор.15,24), и тело је од стране Бестелеснога не уништено него сво измењено и остало несливено, на неисказан начин срастворено и непомешивим мешањем сједињено Тројичноме Божанству, да се тако поштује Један Бог у Оцу и Сину и Светоме Духу, те да Тројица нити због домостроја (спасења) добија неки додатак у броју, нити пак да претрпи неко страдање због тела.

Због чега ја ово говорим? Да ти, кад будеш упитан од мене, па унапред знајући шта си исповедио (о Христу), не скренеш из незнања са правог пута појмова и нама причиниш труд, а својој души проузрокујеш већу осуду. Зато ћу опет да те подсетим на оно што је укратко речено, да прегледно буде оно што ћу даље рећи.

Христос, дакле, јесте (нешто). А шта јесте?  Бог Истинити, Који је ваистину постао и савршен Човек. Ради тога је постао човек, што пре није био, да човека учини богом, што се никад (раније) није догодило, то јест Божанством је обожио и обожује нас, а не самим телом Својим, јер је оно недељиво (од Божанства).  Пази, зато, и кад те питам одговори ми разборито. Ако се крштавани облаче у Христа (Гал.3, 27), шта је то у шта се облаче?  Бог.  Онај који се облачи у Бога зар неће духовно познати и видети шта је обукао? Наг телом осећа кад се облачи, и види одећу каква је; а наг душом, кад се облачи у Бога, зар неће познати? Јер онај који се у Бога облачи, ако не осећа шта је то што је обукао, онда, по теби, ни Бог није нешто? Јер ако би био нешто, знали би то они који се у Њега облаче. Јер кад ништа не облачимо, ништа и не осећамо; а када нам неко нешто, или ми сами себи, облачимо, онда то врло добро осећамо, ако имамо здрава чула. Јер само мртваци кад их облаче ништа не осећају; а бојим се да нису стварно мртви и наги и ови који тако говоре. Тако је, ето, решено, то питање.

(3.) Затим они веле: Павле (Апостол) заповеда: „Духа не гасите“ (1 Сол. 5,19). И то говорећи, а не знајући циљ ради којег је то речено, само показују своје незнање. Јер, ко говори некоме: „Немој угасити светиљку“ не говори му свакако о већ угашеној, него о светиљци која још гори и има јарку светлост. Но ми ћемо им одмах овде одговорити. А шта?  Видите ли, о ви, макар и мало у себи самима Духа (Светога) да гори и светли као што приличи? На то они не само што ништа не одговарају, него, изменивши се одмах у лицу, окрећу се и негодују као да су чули неку хулу. Затим, као указујући поштовање ономе ко их пита, показују се тобоже кротки, некако стиснуто одговарају: „Ма ко ће дрско рећи да Духа икада види, или да Га је уопште видео? Нипошто! Јер се вели: „Бога нико никада није видео“ (Јн.1,18). 0 помрачености! Ко је то рекао, кажи ми. „Јединородни Син, вели, Који је у наручју Оца, Он је обавио“ (Јн.1,18).  Правилно велиш, и сведочанство је твоје истинито, али је оно против твоје душе. Јер ако ти покажем да тај исти Син говори да је то могуће, шта ћеш рећи? Јер Он рече: „Који виде мене, виде Оца“ (Јн.14.19). А то није рекао по виђењу тела, него по откривењу Божанства. Јер ако схватимо да то бива по телесном виђењу, онда и они који су Га распели и пљували, видели су Оца; и тако неће бити никакве разлике или преимућства између неверних и верних, него су се сви подједнако удостојили и удостојиће се оног жељеног блаженства (боговиђења). Али не, није тако, као што опет и Он Сам показује у разговору са Јудејима, кад говори: „Кад бисте знали мене, и Оца мога бисте знали“ (Јн.14,7).

А да ја пак нама могуће видети Бога, колико је човеку доступно видети, чуј шта говори сам Христос, Син Божији: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мт.5,8). Шта ћеш на то рећи?  Али знам да онај који не верује у добра која су му под руком и не стара се да их узме, тај ће то пренети на будућност, и у одговор рећи ће: „Да, заиста ће чистим срцем видети Бога, али ће то бити у будућем веку, а не у садашњем“. Али, драги мој, зашто или како ће то бити? Јер ако је (Христос) рекао да ће Бога видети чистим срцем, онда свакако када се задобије чистота (срца), и виђење ће доћи заједно са њом. Ако би ти икада очистио срце, познао би да је истинито ово што се говори. Но пошто то ниси поставио (као циљ) у срцу своме, нити си поверовао да је истинито, зато си и очишћење (срца) пренебрегао и виђење (Бога) промашио. Јер ако је очишћење овде, онда ће овде бити и виђење; а ако кажеш да ће виђење бити после смрти, онда ћеш свакако оставити и очишћење за после смрти, и тако ће ти се десити да никада не видиш Бога, зато што после смрти не може бити оног делања кроз које би стекао очишћење. Али шта и сам Господ каже? „Који има љубави према мени, држаће моје заповести, и ја ћу имати љубав према њему, и јавићу му се сам“ (Јн.14, 21). Када ће пак то Његово јављање бити: овде или у будућности? Очигледно овде. Јер где је тачно држање заповести, тамо ће бити и јављање Спаситељево, а после јављања настаје савршена љубав у нама. Јер ако се то не би дешавало, онда ми не бисмо могли ни да верујемо, ни да Га волимо као што треба. Јер је писано: „Који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога којега не види?“ (1Јн.4, 20). Никако.

Који, дакле, не може волети, очигледно да не може ни веровати. А о томе чуј шта Павле говори: „И остаје ово троје: вера, нада, љубав; али је љубав највећа од свих“ (1Кор.13,13). Ако је, дакле, вера повезана са надом, а нада следује за љубављу, онај који нема љубави, тај није стекао ни наду; а који нема наду, очигледно нема ни веру. Јер како је могуће да буде присутна сама љубав, када њени узрочници одсуствују? Јер као што кров куће не може да стоји без темеља, тако ни без вере и чврсте наде није могуће у души човековој наћи љубав Божију. А ко нема љубави, нема користи ни од осталих врлина, нити ће без ње имати користи, као што то и сам Павле пишући посведочава. А о виђењу Бога још овде (=у овом свету), чуј истога (Апостола) где опет говори: „Сада видим у огледалу и у загонетци, а тада ћу (гледати) лицем у лице“. И опет: „Сада познајем делимично, а тада ћу познати као што бих познат“ (1Кор.13,12).

(4.) Али, вели, он је био Павле!  А зар и Павле није био у свему човек, сличан у слабостима и слуга заједно са нама?  Ма ко је, вели, Павлу раван, ти гордељивче и избезумљени, када ти њега изједначујеш са нама (обичним) људима)?  Али таквима не ми, него сам Павле громким гласом говори, и овако каже: „Христос дође  чујте!  да грешнике спасе, од којих сам први ја“ (1Тим.1,15). Он је, дакле, први између спасаваних грешника; а ти буди други, буди трећи, буди десети, буди здушан хиљадама и десетинама хиљада, ако хоћеш, и приброј себе Павлу, и тако ћеш Павлу одати част, као што и он сам вели: „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (1Кор.11,1). Или опет: „Желео бих да и сви буду као ја“ (1Кор.7,7).

Ако, дакле, хоћеш да похвалиш Павла или да га почаствујеш, онда га подражавај; и какав је он, такав буди и ти вером, и тада ћеш га ваистину почаствовати, и он ће те прихватити, и сматраће те за своју славу и венац похвале (1Сол.2,19), јер си поверовао његовим речима и, последовавши њему, постао си подражавалац његов, те тако, какав је он, постао си и ти. А ако велиш да је за Павла срамота да и неко други буде раван њему, и због тога не бинеш него презиреш своје спасење, онда знај да ће те он, као сопственог неразумника (=преиначитеља), већма одгурнути и сам ће се од тебе одвратити.

Хоћеш ли, зато, да ти покажем да ћеш га пре већма почаствовати и обрадовати и прославити ако узмогнеш постати већи од њега и Богу блискији? Чуј како сам он то представља и говори: „Желео бих бити одлучен од Христа за браћу моју и сроднике моје по телу“ (Рм.9,3). Он изабира да буде потпуно одвојен од Христа да се ти спасеш, а ти говориш да ће он сматрати за срамоту ако усхтеднем и потрудим се да и ја будем као он? Не, брате! нема зависти у Светитељима Божијим, нема код њих жеље и стремљења за првим местима и за већом славом. Јер њима и онима који се из нараштаја у нараштај показују као пријатељи и пророци Божији једно је прво место на престолу и већа част на положају, и слава, и уживање, и сладост: виђење Бога. Они који гледају Њега слободни су од сваке суревњивости. Јер не могу да на нешто житејско или на некога другога од људи гледају, или обраћају се, или уопште да нешто несвојствено им замишљају, него су ослобођени привезаности ума за било шта. Зато и остају у векове неизменљиви, и на зло су неповративи.

(5.) Али, запитаћу те, а ти ми разумно одговори. Откуда то знају они који су написали, и откуда зна овај који сада (ово) пише? Реци ти, да ти се не учиним ја да опет сујетно говорим. Чије су то речи? Разложно ( = логично) размисли, и свакако ћеш се убедити, и мене ћеш ослободити препирки.  Свакако. вели, човечије.  Мислим да ни теби не долази виђење кроз чувење, него када нешто слушаш остајеш (и даље) сасвим не видећи то (што чујеш). А кажеш да су те речи људске? Ако су човечије, треба свакако да кажеш и каквога су (човека). Јер не може човек да позна или искаже не само размишљања и расположења човека, него ни инстинкте или стања животиње, или пак унутрашње стање душе. „Јер нико не зна шта је у човеку, осим духа човековог који живи у њему“ (1Кор.2,1). А ако је тешко човеку да добро зна расположења и покрете човека и неразумних животиња, одакле и како може неко знати оно што је Божије, то јест промену и стање  да не кажем сада: дејство (енергију)  које је настало у светима од виђења Бога.

А и иначе: ако су то речи човечије, јасно је онда да су и мисли (појмови). А мисли у њима (=у речима Светих) не треба називати мислима, него виђењем (=созерцањем) истинских стварности. Јер говоримо из виђења тих стварности, и то што говоримо треба пре назвати казивањем виђенога, док мишљу (појмом) правилно је називати ону представу која у уму настаје о некој непостојећој ствари или намери, као (на пример: учинити неко добро или зло које још нисмо учинили, које се од замисли изводи на дело, тако да је мисао почетак те ствари која се има тек учинити, према ономе (Григорија Богослова, Беседа 38,9): „Најпре замишља (Бог) анђелске и небеске силе, и замисао постаје дело“.

А запази да су нам све те речи (Светих) и све око тога објашњавање ( = казивање), не о неким непостојећим и нејављеним (= непознатим) стварима, него о већ посталим и онима које ће постати; настају нам првенствено од виђења и посматрања тога. Јер свакоме који објашњава (=прича) о некој ствари, нпр. о кући или граду или неком дворцу, и о реду и поретку у њему, или опет о неком позоришту и о ономе што се изводи у њему, неопходно је потребно да претходно види и упозна оно што је у њима, па да онда тако разложно и логично каже о ономе што хоће. Јер, ако претходно не види, шта ће сам од себе рећи? И причајући, какву ће замисао (=појам) од негде другде узети за ствар коју још није уопште видео? Какво ће, реци ми, сећање (=памћење), или спонтано из себе искуство () или учење, какву ли мудрост, мисао и замисао и закључак тачно пронаћи да каже о ономе што није видео? Јер рећи нешто о ономе што није видео ни сагледао, свакако је неразумно и неваспитано. Ако, дакле, ни о видљивим и земаљским стварима нико не може рећи или испричати нешто ако сам не буде очевидац те ствари, како онда, браћо, може човек рећи или испричати о Богу и божанским стварима и о самим Божијим Светитељима и слугама, какав су они имали свецелосни однос према Богу, и какво је виђење Бога које неизрециво настаје у њима? Које (виђење) у срцима њиховим духовно производи дејство (=енергију) неисказано, мада људска реч не даје да се рече нешто више, ако се није претходно просветлила светлошћу познања, сходно датој заповести (Ос.10,12; 2Кор.4,6).

(6.) А када чујеш за светлост познања  да би те кроза све просветлили () немој да схватиш да је то само знање овога о чему се говори, без светлости (Божанске). Јер (Писмо) не каже: „казивање или реч познања“, него светлост познања и познање светости (2Кор.4,6; ср. и Божићни тропар). То јест: да нам светлост ствара познање. јер човек не може другачије познати Бога другачије него созерцањем (=виђењем) светлости која зрачи из Њега. Јер, као што, када неко прича другима о неком човеку или граду, он говори њима оно што је видео и сагледао, а они који слушају, не видевши човека ни град о којем слушају, не могу од самог чувења знати о човеку или граду као онај који их је видео и који то прича, тако и о вишњем Јерусалиму и о Невидљивом Богу који у њему обитава, о неприступној слави и о лицу Његовом, и о енергији и сили Његовога Пресветога Духа, то јест о светлости, нико не може рећи ако не види претходно саму ту светлост очима душе и тачно позна Његова обасјања и дејства у себи. Него ако и нешто кроз Божанска Писма чује да кроз њих говоре они који су Духом (Светим) видели Бога, он се томе једино и научава, те отуда и не може рећи да је дошао до познања Бога само кроз то чувење. Јер онога кога није видео, како га може познавати?
Јер ако нам ни виђење само не даје савршено познање човека кога гледамо, како ће нам онда само чувење дати познање Бога? Бог је светлост и као светлост је виђење Његово (1Јн.1,5; Откр.22,5). У виђењу (гледању) светлости јесте прво познање да је Бог, као што је и о човеку најпре чувење о њему, затим виђење, и у виђењу њега стиче се знање да је то тај човек о коме си слушао. Али, ни на томе не остаје схватање овога што се говори. Јер ма колико да ти неко по чувењу каже за (неког) човека, када га ти видиш, не можеш га од само чувења познати тачно и потпуно се уверити да је то онај о коме си слушао, него ти се душа двоуми, те или њега самога питаш или некога другога који га познаје, и тада са сигурношћу дознајеш да је то тај човек.

Тако исто бива и са невидљивим Богом. Јер када Га неко види кад се открије , види светлост; и диви се видећи, али ко је тај Јављени, не зна одмах, а и не усуђује се да Га запита  јер како (ће запитати) Онога у Кога не може ни очима погледати ни видети какав је?  само гледа у страху и трепету многом као ка ногама Његовим, знајући сасвим да је Неко тај који се јавио пред лицем његовим. И ако има неко ко му је претходно о Њему казивао, као онај који је раније упознао Бога, одлази к њему и каже му: Видех!  А шта си, чедо, видео?  Светлост, оче, слатку, преслатку, а какву, оче, немам ум способан да ти то искажем!  И док то говори, трепти и јако куца срце његово, и одмах се разгара љубављу према Виђеноме. Затим опет почиње говорити са многим и топлим сузама:  Јави ми се, оче, она Светлост; и би одмах узет дом келије (моје), и прође (=ишчезе) свет (овај) бежећи, како ми се чини, од лица Његовог (Пс.67,2); а остадох само ја, будући сам са том Светлошћу. А не знам, оче, да ли тада беше тамо и ово тело (моје), јер не знам (ни) да ли сам био изван њега (=тела), тек нисам видео тада да ли носим тело и да ли је оно на мени (ср. 2Кор.12,2). А беше ми радост, која ми је и сада са мном, неизрецива; и велика љубав и жеља, да су ми сузе удариле потоцима, баш као и сада, како видиш, (оче).  Он је (=Христос), чедо! (рече духовник).
 И са том речју види Га (=Христа) опет, и мало помало потпуно се очишћује, и очишћаван осмељује се, и самога Њега пита, и вели (Му): Јеси ли Ти Бог мој?  И Он одговори, и рече: Да, Ја сам Бог, Који сам ради тебе постао Човек. И ево, Ја те учиних, и учинићу те, као што видиш, богом!

Када пак буде дуже времена плакао и ридао, и простирао се доле, и смиравао се, тада почиње постепено познавати оно што је Божије (= Божије тајне и стварности); и достигавши до тога, тада упознаје „вољу Његову, свету и благоугодну и савршену“.

Јер, да поновим опет: ако човек не види Њега (=Бога), не може Га ни познати. А ако га не позна, како може знати Његову свету вољу? Јер ако је то немогуће у односу на људе, далеко је више у односу на Бога. Зато, и напредујући (духовно) и све више се Богу усвајајући, по ономе што му се догађа Бога познаје и оно што је (Бог) учинио са свима ранијим светима и оно што ће учинити са потоњима. А учи се и будућим венцима и наградама (праведницима), будући посвећиван од самога Бога, јасно и чврсто увераван да су они (=венци и награде) изнад ума и речи и поимања. И не само то, него и јасно схвата какви ће после васкрсења бити и он и сви са њиме, али не добија их (=венце и награде) сада, мада неки злобно закључују да ми то говоримо. Јер, ако претпоставимо да се овде све добија, онда, по њима, одричемо и само васкрсење, и суд, и награду, и добровољно одбацујемо наду на будућа добра. Али ми тако не мислимо нити говоримо, него и оне који тако говоре строго подвргавамо анатеми.

Ми, дакле, исповедамо и говоримо да се и сада делимично већ овде примају залози свих (будућих) добара, а све пак надамо се да ћемо добити после смрти, као што је писано: „Сада, вели (Апостол), познајем делимично, а када дође све (= пуноћа), онда ће се делимично укинути“ (1Кор.13,1012). И на другом месту: „Сада смо деца Божија, а још се на јави шта ћемо бити. Јер знамо да када се Он јави, бићемо као и Он“ (1Јн.З,2). И, да преокренемо ову рече у виду питања и одговора, на неки начин ћемо запитати (Апостола) који ово рече: Откуда, о љубљени и пријатељу Христов, знаш да ћеш бити као и Он? Реци нам, откуда?  „Од Духа, вели (Апостол). Којега нам је дао, од Њега знамо да смо деца Божија, и сам Бог је у нама (1ЈН.З,2.24; 4,1213), јер ми Сам Он то рече мистичким гласом (Гал, 2,20).

(7.) Али, да се вратимо на ствар. Прво, отпочетка ћемо рећи да је правилно да се нашим мислим {=појмовима) назове она реч што настаје у нашем уму о некој ствари, доброј или злој; као на пример: да нешто стекнем, или да некоме учиним зло или добро. А говорити о стварима које су се десиле или које смо већ видели, то није мисао (= појам) о њима, него казивање. Затим ћемо опет рећи: како неко може говорити о стварима које није видео, или о градовима, или о позориштима, или о људима, или о њиховим изгледима, или облицима, или стањима причати? А ако и говори, с правом ће од слушалаца бити назван митологом (=причалом басни). Пророци пак и Апостоли, који су говори о „дану Господњем“ и о „славном и страшном доласку Његовом“, да ће доћи „као лопов у ноћи“ и „као порођајни болови породиљи“, и да ће се „у огњу открити“ (1Сол.5,23; 2Петр. 3,10; 1Кор.З,13)  одакле су то научили и говорили? Јер свакако су или од некога чули или су били очевици тога дана? Иначе, како су говорили оно што нису видели, или што нису чули од неког другог да говори? Ако су, дакле, чули, реци од кога (су чули)? Јер ја за сада не велим да су они видели па рекли, него да су чули. Реци, дакле, ако знаш, одакле су то научили? А ако не знаш ништа рећи, онда чуј и дознај да су то научили од Духа Светога, као што им је Господ говорио: „А када дође Утешитељ, Дух Свети, Којега ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему, и подсетиће вас на све ово што сам вам рекао“ (Јн.14,26; 15,26).

А и оно што им није рекао Христос, то је Дух Свети, сишавши на Апостоле, научио их и рекао им, вели сам Христос: „Још вам много имам говорити, али не можете носити сада; када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сваку истину; јер неће говорити од Себе, него оно што чује говориће и јавиће вам оно што долази. Он ће ме прославити, јер ће од мојега узети и јавиће вам“ (Јн.16,1214). Јеси ли дознао одакле се научише они који су написали о оном дану и о појави Господњој и о ономе што предстоји и што има доћи (=догодити се) грешнима и праведнима. Тако и о свему осталом што ми не видимо, они, будући приосветљени Духом (Светим), видеше и уједно написаше.

(8.) А када те питам одговори ми: Дух Свети шта је?  Бог, од Бога Истинитог несумњиво Бог Истинити.  Ти, дакле, као што видиш, називаш Га Богом, следујући догматима Цркве. Називајући пак Њега Богом Истинитим од Бога Истинитог исходећим, ти претпостављаш (;) да они који имају Духа несумњиво имају Самог оног Бога који борави свагда са њима, као што Христос рече Апостолима: „Ако ме љубите, држаћете моје заповести, и ја ћу умолити Оца и даће вам другог Утешитеља, да буде са вама вавек“ (Јн. 14,1415). Ето, дакле, научио си и да (Дух Свети) остаје и обитава (са њима) у бескрајне векове. Јер рећи „да буде са вама вавек“ показује да ће вечно и бесконачно бити са њима и бити нераздвојан од њих у садашњем времену и у будућем веку. А да су божански Апостоли и гледали () Духа Светога, и они који су се удостојили да Га приме, чуј следеће: „Дух Истине, Којега свет не може примити, јер Га не види, нити Га зна; а ви Га знате, јер у вама борави“ (Јн.14,17). А да знаш, да и Христа гледају они који Га љубе и Његове заповести држе, чуј самога Господа где говори: „Ко има моје заповести и држи их, он је онај који ме љуби, а који ме љуби, њега ће љубити Отац мој, и ја ћу га љубити, и јавити му се Сам“ (Јн. 14,21).

Нека, дакле, буде познато свима хришћанима да Христос јесте нелажан, и Бог Истинити, и несумњиво се јавља онима који показују љубав према Њему држањем заповести Његових, као што је и Сам рекао; и самога Духа Светога кроз јављање Своје дарује њима; и опет кроз Светога Духа Он и Отац нераздвојно бораве са њима. А такви онда ништа не говоре сами од себе, а онај који каже да они говоре сами од себе, тиме вели да је могуће човеку знати оно што је човеково и људима оно што је Божије. Ако ли не (говори) то, онда свакако назива лажљивцима и митолозима (=бајкоказивачима) оне који говоре Духом Светим, као да нису научени од Њега, него из сопствених расуђивача уче друге о ономе што нису видели ни чули. Али потребно је знати да, ако и ово говоре сагласно претходним богоносним Оцима, онда је очигледно да и они говоре тим истим Духом, и они који им не верују или их клеветају, греше се о Онога који кроз њих говори.

Научио си се, дакле, драги мој, да је Царство небеско у теби, ако хоћеш, и сва вечна добра у руци су твојој. Похитај, зато, да видиш и добијеш и у себи стекнеш та предстојећа добра; и немој да кроз то, што сматраш да их имаш, лишиш се свих њих. Плачи, припадни (Богу), као некада слепац (Лк.18,3841), тако сада и ти, па реци: „Помилуј ме, Сине Божји, и отвори ми очи душе, да видим светлост света (Јн.9,5)  Тебе Бога, и постанем и ја син божанског дана (1Сол.5,5). И немој ме, Добри, као недостојног оставити изван (= безудеоног) Твојега Божанства. Покажи ми, Господе, Себе, да познам да си ме заволео као онога који је сачувао Твоје, Владико, божанске заповести. Пошаљи Утешитеља, Милостиви, и на мене, да ме Он научи о Теби, и објави ми, Боже свега, оно што је Твоје. Засијај у мени, Милосрдни, светлост истиниту (Јн.1,9), да видим славу Твоју коју си имао код Оца пре него што свет постаде (Јн.17,5). Остани, као што си рекао, и у мени (Јн.17,23), да и ја будем достојан остати у Теби, и познатљиво се уселим тада у Тебе, и Тебе познајно стечем у себи. Захтедни, Невидљиви, да Твоје обличје постане у мени (Гал.4,19), да гледајући Твоју нестворену лепоту, понесем (у себи) Твоју икону (1Кор. 15,49), Неднебесни, и заборавим на све видљиво. Да ми славу коју Теби, Милосрдни, даде Отац, да будем, као и све слуге Твоје, Теби сличан по благодати бог , и будем са Тобом непрестано, сада и увек и у бесконачне векове. Амин“.

(9). Да, брате мој возљубљени, поверуј и убеди се да тако јесте, и да је то вера наша (1Јн.5,4). Поверуј, брате, да то значи поново се родити и обновити се и живети живот у Христу (Јн.3,4; Кол.3,19; Гал.2,20). Или не чујеш Василија Великог где говори у својој подстицајној Беседи на Светло Богојављење: „Зар не желиш, човече, да видиш себе да си постао од старца младић?“ И опет Павла: „Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, ево све ново постаде“ (2Кор.5,17). А за које то „све“ говори? Реци ти, (хајде) реци: Да ли се небо изменило? Да ли је земља? Или сунце и звезде? Или море? Или је нешто од видљивих ствари постало ново и новонастало? Но то не можеш рећи. Јер то је за нас (људе) речено. Јер (са Христом) будући мртви  устајемо (=васкрсавамо) у живот; трулежни  измењујемо се у нетрулежност; смртни  мењамо се у бесмртност; земаљски  постајемо небески; телесни и имајући рођење од тела  постајемо духовни, препорађани и пресаздавни Духом Светим.

То је, дакле, нова твар у Христу, браћо (2Кор.5,17). То се свакодневно савршава и збива у истински вернима и изабранима, и, као што много пута већ рекосмо, свега тога делимично заједничари постају они спознајно још док су у телу. И не само то, него се надају да ће и после смрти све то свецело и сигурно наследити, то јест свецело ће бити у свима овим добрима у којима сада (овде) имају удела.

Јер ако смо свагда научавани да Христа једемо и пијемо (Јн.6,5355), и облачимо се (у Њега), и гледамо (Га) и опет бивамо виђени од Њега; и знамо да Га у себи имамо, и ми опет обитавамо у Њему, тако да је Он у нама обитавалац (), а ми опет обитаваоци Његови, то јест Он постаје дом наш, као што и ми опет постајемо Његов дом; затим да смо ми синови Његови, а Он постаје Отац наш; и Он је Светлост која светли у тами (Јн.1,5), и ми говоримо да Га видимо (=гледамо), по ономе: „народ који седи у тами, виде светлост велику“ (Ис.9,1; Мт.4,16); ако, дакле, све то и све остало што смо навели, то јест што Божанска Писма уче да треба да буде у нама још у садашњем времену овдашњег живота, (ипак поред свега) говоримо да (све то) уопште не треба да буде у нама, или пак да буде, али тајно и неосетљиво те да ми ништа не знамо о томе  онда, по чему се разликујемо од мртваца?

(10). Немојмо тако себе предавати неверју и спуштати се у дубину пропасти, него ако се и нисте до сада надали да добијете у себе осећај свега тога, и зато нисте ништа ни тражили, сада се макар чврсто уверите, поверовавши прво да је све то истинито и сагласно Божанским Писмима, то јест проходећи ( = прочишћавајући) их све одреда: да се већ овде даје осећајно (; = познајно) вернима печат Духа Светога (Еф.1,13). И поверовавши тако, тржите (за тим) да достигнете (Фил.3,12); тако се борите не као ветар бијући (1Кор.9,2б). И уз то „иштите и даће вам се, куцајте и отвориће вам се“ (Мт.7,7), било овде било у будућем веку. Сада се учите, сада се покајте, потчињавајте се (Богу), постите се, плачите, молите се, и тако кроз то и томе слично трчите, борите се, старајте се (), тражите, куцајте, иштите, не осврћући се ни на шта друго, док не достигнете, док не дохватите, док не добијете, док вам се не отвори и уђете, докле унутра у чертогу (=брачној одаји) не угледате Женика (Христа), док не чујете: „Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити“ (Мт.25,21); докле „синови светлости и синови дана“ не постанете (1Сол.5,5).

Али немојте, пре него што то (све) видите и добијете и доживите, обмањујући себе умом и варајући се у рачуну сматрати да сте нешто, будући ништа (Гал.6,3); и као болесни савешћу, сматрати себе за духовне пре но што добијете Духа Светога, и зато неразумно хитате да (као духовници) примате туђе помисли (=на исповести), и успињете се на степен игуманства (=руководства) и власти, и без страха се усуђујете да прихватите свештенство, и на хиљаде начина без стида се сами намећете на митрополије и епископије да будете пастири народу Господњем. Него пазите, молим вас, на себе, мислећи оно што је небеско (=горње), тражећи оно што је горе (на небу  Кол.3,1), желећи оно вишње, не старајући се ни за шта земаљско, пре но што то (небеско) добијете.

Да, умољавам љубав вашу, презримо све видљиво, одбацимо све људско, одвратимо се од свега пристрасног и штетног, да би задобили и овдашња и будућа добра у Христу Исусу Господу нашем, Којему приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Оцем и Свесветим и Благим и Животворним Духом, Једној Трисветој Светлости, сада и увек и у све векове. Амин.