О ВАСКРСУ
ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2009.
“Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше. А кад постите, не будите жалосни као лицемери; јер они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно. Не сабирајте себи благо на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају и краду; Него сабирајте себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду. Јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше.“ Мт. (6,14-21).
Слика света у коме боравимо, у пракси значи отимање о власт, првенство и право, како партија тако и сталежа. У таквој слици увек је актуелно питање где да нађемо место ми који верујемо у Бога и своју наду полажемо у Његове речи: „Ко хоће између Вас да буде први, нека Вам буде слуга“?
Када би се неко од нас смртних подигао до висине Божије видео би колико смо ми људи смешни и жалосни. Смешни смо зато што се уздамо у нашу мудрост и богатство, а жалосни смо кад очајавамо због сиромаштва и неправде. Мислим да смо најсмешнији у сталној борби око земље, власти и новца. Брат гура брата и каже: „Ово је моје“. Кајин убија Авеља, пун лажне вере да ће без њега бити срећнији. Млађи потискује старијега, али се и старији бране и боре за своја права. Садашњост брише прошлост, али се и будућност ужурбано тиска у садашњост. Један за другим ишчезавају господари света, а земља, престоли и новац остају. Таман весели човек напише тапију на неки посед, али, авај, долазе нови људи и нове тапије. „Чије није било, чије л` бити неће?“
Слушајући као свештеник глас својих парохијана, дошао сам до закључка да се огромна већина слаже у чежњи за добром, за правдом, за миром. Иста већина би била задовољна са елементарним (кућа, храна, одећа, породица, ауто…), али када се почне набрајати оно „елементарно“ тешко је стати. Једно је сигурно – увек је то више од онога колико се може. У овој тачки смо дошли до срца проблема: човек је читав живот разапет између жеља и могућности. Има ли решења?
Савремени политичари су, у име државе, упали у замку лажних обећања: „Гласајте за нас и ми ћемо Вас спасити, ми ћемо Вам обезбедити благостање“. Једни избори, други, трећи и ништа – само горе. Они који су узели улогу Месије, Спаситеља, очигледно то нису. Просечан човек, отрежњен од лажне вере, сит је и комунизма и рата и Европе и Русије, а све су то биле идеје које су се наметале и намећу као богови, као једини путеви ка спасењу. После свега и даље се живи и опет је пред нама питање: како ускладити жеље и могућности? Како изаћи из суморне стварности?
Неки су побегли из земље, неки утеху траже у пићу или другим наркотицима. Прошле године се у Србији попило 42 милиона таблета бенседина и 39 милиона бромазепама. Није тешко закључити да је савремени човек изгубио веру. Веру у Бога живог и истинитог, веру у себе, у живот, у људе, у правду, у Истину и, како би рекао филмски лик Перхан: „Једном сам ухватио себе да лажем и више ником не верујем“. Може ли Црква и Реч Божија, у ову слику и дијагнозу наше стварности, унети бар мало светлости, зрно наде и трачак оптимизма? Верујем да може! Како?
Гледајући очима Цркве на нашег човека од лекара до нерадника, крштеног у име Оца и Сина и Светога Духа, закључујем да већина не зна ШТА ЈЕ ЦРКВА? На ово, рекло би се, просто питање, већина ће рећи да је то грађевина (храм), где тај човек уђе 2-3 пута годишње и то послом: да освешта колач за славу или да упали свећу (сањао је некога, неко му је болестан…), да узме бадњак или богојављенску водицу и слично. На другој страни смо сведоци велике отуђености нашег човека од доласка у Цркву на Свету службу, учешћа у Светој Литургији и причешћивања. За то се нема времена, а ни разлога: „нећу да претерујем, а и кад видим ко иде у Цркву мука ми је“ – оправдање се увек нађе.
Тешко је говорити о светлости и нади коју Црква поседује и којом реално може помоћи сваком човеку. Зато што је наш човек побожан, има изразе побожности, али није црквен. Не допушта наш човек да га Црква учи, јер то сматра „поповањем“, а Црква нас најбоље учи када чујемо Реч Божију у току Св. Литургије. На тој служби је могуће, како би рекли млади, „допунити батерије“, јер ако верујемо у Бога тада знамо да нас у животу одржава енергија Божија и зато је треба увек обнављати и допуњавати личним учешћем у Цркви као Телу Христовом, како каже Апостол Павле. То је снага Цркве, сакривена у Тајни, а види се и осећа нашом вером. Вера тако постаје темељ свега онога чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Таквом вером видимо да је Црква Света Литургија. У њој су заједно живи и мртви, она има моћ да сједини прошлост и садашњост и да нам уведе будућност као предукус вечнога живота. Ово својеврсно сећање на будућност нам открива Љубав као темељ света, као дисање и учешће у истинском животу. На овом месту имамо реалну шансу да разумемо сва наша страдања, наше туге и сиромаштво, зато што се само ту чује јасан глас Христов: „Не бојте се, Ја сам победио свет. Узмите мој јарам и моје бреме, јер је мој јарам благ и бреме је моје лако“.
За онога ко не открије Свету Литургију остаје сакривен смисао људског живота. Тражећи смисао на другој страни, лагаћемо себе, да ће нас у животу одржати новац, политичка моћ, лепота и разни други лажни богови, који се намећу на савременој пијаци живота.
Бог нам је подарио живот, а уз живот ум и срце. Негде у центру бића почива наше неприкосновено право, СЛОБОДА да изаберемо свога бога, да изаберемо шта ћемо или кога ћемо волети највише на свету. Од нашег избора зависи и наша вера, јер, по дефиницији, човек верује ономе кога воли и обрнуто, воли онога коме верује. Искуство и предање Цркве Христове сведоче да су речи ВЕРА, ЉУБАВ И СЛОБОДА толико повезане да се може рећи да су истозначне. Ако је све ово тачно, колико ћемо још имати времена, а и права, да се правдамо (ми старији) да није имао ко да нас научи, да је крив Тито, итд. Драги моји парохијани, не бих волео да у овим речима видите досадно „поповање“, већ најискренију жељу и молбу, позив на лични преображај, промену на боље. Верујем и знам да је Црква сачувала потенцијал који јој је Христос обећао, а то је сила Духа Светога. Како то искористити?
Деца много лакше од одраслих улазе у Цркву, она искрено осећају Дух побожности и зато смо сви позвани да се вратимо и будемо као деца. Стога је прва дужност родитеља и васпитача да пусте децу да долазе Богу, да долазе у Цркву на Свету службу, да се причешћују. То практично значи да и Ви као родитељи дођете са њима. Док су деца још мала, са 2-3 године, чуће у Цркви Реч Божију, упознаће Бога, Он ће постати Ваш и њихов помоћник и заштитник. Од „више силе “ постаће једна конкретна личност. Онај кога волите и коме верујете. Ту у Цркви се открива смисао нашег живота, отварају се видици. Ту се на прави начин успоставља благословена равнотежа између жеља и могућности. Из овога сусрета са Богом, Ви добијате истински аршин којим ћете успешно мерити и вагати, како себе тако и друге. Наука Цркве објављује да Бог није зажалио ни свога Сина јединца, него Га је дао да свако ко верује у Њега не погине него да има живот вечни. Нема, дакле, човека који ће живети на земљи, а да не носи свој животни крст (болест, сиромаштво, невоља…), али када сва наша страдања упоредимо са распећем Христовим и Његовим мукама, а уз то знамо да је Он једини поживео на земљи без греха, моћи ћемо да разумемо и прихватимо свој крст. У овој тачки смо стали на пут покајања, пут оздрављења којим је прошао и блудни син из јеванђелске приче док није осетио радост у загрљају Оца свога. Истинске радости и враћања у достојанство сина (прстен на руку) не може бити без преумљења, реалне промене, умирања старог човека у нама и рађања новог, преображеног. За све ово је потребна Мајка Црква, јер једино Она може да нас поново роди водом и Духом Светим. То, пре свега, бива у Светом крштењу, али пошто смо ми крштење свели на обичај и део традиције, ово је пастирски позив да га обновимо, да га прихватимо и постанемо истински чланови Цркве. У срцу се доноси ова одлука – остајем са лажним боговима или крећем за правим Оцем, Сином и Духом Светим. Нећу Вас лагати, да је лако бити хришћанин, јер није лако бити ни човек, а камоли православни хришћанин. Много је лакше живети са лажним боговима и певати песму: „Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа.“ Слободни смо, све нам је дозвољено, али све не користи. Све можемо, али морамо знати, све има своју цену. Ако нећете сада и одмах да дођете са децом у Цркву, постоји реална опасност да дођете као тужни и несрећни родитељи са питањем: „Шта да радим, оче, дете ми се дрогира, или не дај Боже, дете ме бије или…“? Не претим, не дао Бог, само упозоравам, јер сам сведок оваквих и сличних питања. Бити родитељ велики је дар, али је у исто време и велика одговорност.
Све ово о чему Вам говорим примио сам као дар живота у Цркви и тако га предајем, као могућност, као обећање и као алтернативу свему ономе што Вам други нуде. Постао сам сведок ових речи једино кроз живот у Цркви. Када приступам људима, ономе који је срећан и ономе који страда, младоме или старом, ја не износим свој програм или своје идеје, него самога Христа. Он је тај који нас освећује, а само оно што је освештано силом Божијом то ће бити вечно, то ће трајати и бити истинито. У једно сам сигуран да је Он нас прво заволео и даривао нам себе несебично, сада смо ми на потезу?
Пошто је пред нама још један Васкрс, молим Вас да Вашу пажњу усмерите и на речи Јеванђеља које се чита у току освећења васкршње водице. Из те приче сазнајемо да је Христос у бањи Витезди исцелио болесника који је 38 година лежао непокретан, надао се исцелењу, али није имао ЧОВЕКА да га спусти у воду. Иначе, у ту бању је анђео Господњи с времена на време силазио и заталасавао је и који би први ушао у воду након заталасавања оздравио би ма од какве болести боловао. Ово се збило пре око 2000 година, и од тада Христос је са нама. Духом Светим присутан је у Цркви и на молитви и зато, ако верујемо, треба да знамо да за време освећења васкршње водице свештеник закрштава и заталасава воду крстом и босиоком, а то значи да нам са њим у кућу улази анђео Господњи, а и кућа као мала Црква постаје бања Витезда. Пред нашим очима дешава се чудо, али не зато што је свештеник чудотворац, него зато што сте Ви и Ваша кућа невидљиво спојени са Црквом, са Светом Литургијом, јер где је Црква ту је и Дух Свети и Он је тај који освећује и од трулежне и кварљиве воде чини да она постане нетрулежна, непропадљива, вечна и непролазна. Сада се треба сетити да Христос онима којима је помагао каже: „По вери твојој нека ти буде, или – Верујеш ли да те могу исцелити,“ итд? У овом сусрету са Богом налазимо се на леду и ја, као свештеник, али и Ви, драги моји парохијани. Дакле, потребни смо једни другима, ни ја без Вас, али ни Ви без мене, јер само ако смо заједно двоје или троје биће Христос са нама, биће Дух Свети, бићемо Црква. У варници вере моје и вере ваше Радост ће посетити Ваш дом.
Да би ове речи до краја биле озбиљне, позвани сте да одговорите пре свега себи: треба ли ми свештеник у кући, треба ли ми водица? Ако је одговор искрено потврдан долазе нова питања: имам ли босиок у кући (је ли чист или пун прашине, колико му је година…), имам ли кадионицу, имам ли тамјан, жар (брикет), имам ли свећу, је ли чинија близу. То је пар ситница, минимум, који говори о нама, о потреби сусрета са Богом, о нашој вери, да ли верујемо у то што радимо. Болесник у бањи Витезди стрпљиво је чекао ЧОВЕКА Христа, 38 година и дочекао. Умемо ли ми да чекамо, да се надамо, или све мора сад и одмах? Можемо ли Богу наредити?
Драги моји пријатељи, пред нама је Васкрс, а пред Вама је реч свештеника о значају Свете Литургије и доласку у Цркву, о значају и смислу васкршње водице. Уз сва наша страдања и невоље, уз светску кризу и бриге о којима сам говорио, закључујем да Црква има шта да каже и шта да понуди свету. Кроз густу таму ноћи и сивило сваког новог дана, допустите да чујете глас Божији: „Радујте се и веселите се – Христос Васкрсе, заиста васкрсе“. Њега чекамо и Њега дозивамо: „Дођи Господе!“ и вером чујемо Божији глас: „Да, доћи ћу скоро.“ (Отк. 22,20). Обличје света пролази, а оно што остаје то су вера, нада и љубав, али је од њих љубав највећа, а то значи – тамо где је срце Ваше тамо је и благо Ваше.
Христос васкрсе!!! + Заиста васкрсе!!!
